Писао си ми, највернији и најразумнији сине мој, питајући: у који час треба завршити пост у дан Пасхе (=Васкрса). Јер, велиш, да неки од браће говоре да то треба учинити кад петлови запевају, а други да треба чинити у вечер. Јер, браћа у Риму, како кажу, чекају петла; а за оне овде, кажеш, да то чине раније. Тражиш пак да се постави тачно време и час сасвим одмерени, што је и тешко и непоуздано. Јер, да после времена Васкрсења Господа нашег треба започети Празник (Васкрса) и весеље, а дотле постом душе смиравати, то ће сви једнако признати. По ономе, пак, што си ми писао, показао си сасвим правилно (ὑγιῶς = здраво) и осећајући Божанске Јеванђелисте, да се код њих не показује ништа утврђено о часу у који је Господ васкрсао. Јер су Јеванђелисти различито написали о дошавшима у различита времена на Гроб, и рекоше да су сви нашли Господа да је већ васкрсао. „Пошто мину субота“, како рече Матеј (28, 1); и „рано јутром док још беше мрак“, како пише Јован (20, 1); „врло рано“, како Лука (рече) (24, 1); „врло рано, око изласка сунца“, како (рече) Марко (16, 2). Када је, пак, васкрсао, ни један јасно не исказа. Али, да они, који рано по суботи док свиташе први дан недеље, до рођаја сунца првога дана седмице, дођоше на Гроб, не нађоше Га да у њему лежи, то је сасвим признато. И ми не морамо овде држати ни да су несагласни, ни да су међусобно супротни (=противречни) Јеванђелисти, него, ако се и чини нека мала разлика у њиховом казивању о томе, то, будући сви сагласни да је у оној ноћи засијала Светлост света, Господ наш, само се разликују око часа (Васкрсења). Ми пак постарајмо се да благоразумно и верно спојимо што је (од њих) речено. Дакле, оно што је Матеј казао, овако стоји: „Пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, би велики земљотрес. Јер Анђео Господњи, сишавши с неба, приступи и одвали камен, и сеђаше на њему. А лице његово беше као муња, и одећа његова бела као снег. И од страха од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. А Анђео одговарајући, рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса Распетога тражите. Није овде, јер устаде, као што је казао“ (Мт 28, 1-6). Оно што је речено „касно“ (ὀψέ = кад мину) неки ће помислити, по општој употреби речи, да означава вечер суботе; али који разборитије схватају, казаће да није то, него да је дубока ноћ била, јер „касно" (ὀψέ) означава спорост и дуго време. А да Јеванђелист говори о ноћи, а не о вечеру, додао је: „на освитку првог дана недеље“. И дођоше, као што остали кажу, још не носећи аромате, него да виде Гроб, и нађоше да је био земљотрес, и Анђела који сеђаше на камену, и чуше од њега: „Није овде, јер устаде!“ Тако исто и Јован говори: „У први дан недеље Марија Магдалина дође на гроб рано, док још беше мрак, и виде да је камен дигнут са гроба“ (Јн 20, 1). По њему, дакле, она је пошла „док још беше мрак“. Лука, опет, говори: „У суботу осташе на миру, по заповести. А у први дан недеље дођоше врло рано на гроб, носећи мирисе што припремише, али нађоше камен одваљен од гроба“ (Лк 23, 56; 24, 1. 2). Оно „врло рано“ означава можда рудећу јутарњу зору првога дана седмице, јер је већ прошла сва субота са ноћју после ње, и други дан почињао кад дођоше (мироносице) носећи са собом аромате и миро. Отуда је јасно да је (Господ) много пре васкрсао. Томе следи и Марко, говорећи: „Купише мирисе, да дошавши помажу Га. И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб, око изласка сунца“ (Мк 16, 1. 2). „Врло рано“, дакле, и овај каже, што је исто ономе (реченоме) „рано ујутро“, па додаје „око изласка сунца“. Јер полазак и пут њихов, значи да су започеле (жене) у први освитак, и врло рано; али на путу и око гроба задржале су се до изласка сунца, и тада им вели младић у белој хаљини: „Устао је, није овде“ (Мк 16, 6). [Канон 1] Пошто је ово тако, то одговарамо онима који потанко истражују у који час, или пола часа, или четврт часа треба започети радост због Васкрсења из мртвих Господа нашега. Оне који врло журе и још пре поноћи престају (постити), укоравамо као лење и несуздржане, као оне који за мало прекидају пут, као што каже мудар човек (Аристотел): „Није мало у животу и оно најмање“. Оне пак који одлажу и најдуже истрајавају и чекају до четврте страже, у коју је Спаситељ наш, ходајући по мору, јавио се пловећима (Мт 14, 25), као храбре и трудољубиве прихватамо. А оне који престају (између два времена), како кренуше или како могоше, не узнемиравамо много; пошто ни шест посних дана не проводе сви једнако и на исти начин, него једни све те дане до краја остају без јела, а неки (само) два, неки опет три, неки пак четири, а неки ни један. И оне који су се много трудили у продужавању дана без јела, па су ослабили и готово изнемогли, треба разумети због журења да једу. А ако неки, не као да су одлагали, него нису ни постили, или су и уживали (тј. јели) претходна четири дана, па кад су дошли до два последња, и само та два дана, тј. Петак и Суботу, провели без јела, сматрајући да нешто велико и сјајно чине ако остану (гладни) до јутра, не мислим да су они учинили подвиг једнак онима који су се више дана савлађивали. Ово, дакле, саветујући, написах (ти) како о томе мислим.
Ἐπέστειλάς μοι, πιστότατε καὶ λογιώτατε υἱέ μου, πυνθανόμενος καθ' ἣν ὥραν ἀπονηστίζεσθαι δεῖ τὴν τοῦ Πάσχα ἡμέραν, τινὰς μὲν γὰρ τῶν ἀδελφῶν λέγειν φής, ὅτι χρὴ τοῦτο ποιεῖν πρὸς τὴν ἀλεκτοροφωνίαν, τινὰς δέ, ὅτι ἀφ΄ ἑσπέρας χρή. Οἱ μὲν γὰρ ἐν Ῥώμῃ ἀδελφοί, ὥς φασι, περιμένουσι τὸν ἀλέκτορα, περὶ δὲ τῶν ἐνταῦθα ἔλεγες, ὅτι τάχιον. Ἀκριβῆ δὲ ὅρον τιθέναι ἐπιζητεῖς καὶ ὥραν πάνυ μεμετρημένην, ὅπερ καὶ δύσκολον καὶ σφαλερόν ἐστί. Τὸ μὲν γὰρ ὅτι μετὰ τὸν τῆς Ἀναστάσεως τοῦ Κυρίου ἡμῶν καιρὸν χρὴ τῆς ἑορτῆς καὶ τῆς ευφροσύνης ἐνάρχεσθαι, μέχρις ἐκείνου τὰς ψυχὰς ταῖς νηστείαις ταπεινοῦντας, ὑπὸ πάντων ὁμοίως ὁμολογήσεται. Κατασκεύασας δὲ δι' ὧν ἔγραψάς μοι πάνυ ὑγιῶς καὶ τῶν θείων Εὐαγγελιστῶν αἰσθόμενος, ὅτι μηδὲν ἀπηκριβωμένον ἐν αὐτοῖς περὶ τῆς ὥρας, καθ' ἣν ἀνέστη, φαίνεται. Διαφόρως μὲν γὰρ οἱ Εὐαγγελισταὶ τοὺς ἐπὶ τὸ μνημεῖον ἐλθόντας ἀνέγραψαν κατὰ καιροὺς ἐνηλλαγμένους, καὶ πάντες ἀνεστηκότα ἤδη τὸν Κύριον ἔφασαν εὑρηκέναι, καὶ ὀψὲ σαββάτων, ὡς ὁ Ματθαῖος εἶπε, καὶ πρωΐας ἔτι σκοτίας οὔσης, ὡς ὁ ᾽Ιωάννης γράφει, καὶ ὄρθρου βαθέος, ὡς ὁ Λουκᾶς, καὶ λίαν πρωί ἀνατείλαντος τοῦ ἡλίου, ὡς ὁ Μᾶρκος. Καὶ πότε μὲν ἀνέστη, σαφῶς οὐδεὶς ἀπεφήνατο, ὅτι δὲ ὀψὲ σαββάτων τῇ ἐπιφωσκούσῃ μιᾷ σαββάτων, μέχρις ἀνατολῆς ἡλίου τῆς μιᾶς σαββάτων, οἱ ἐπὶ τὸ μνημεῖον παραγενόμενοι οὐκέτι κείμενον αὐτὸν ἐν αὐτῷ κατέλαβον, τοῦτο ἀνωμολόγηται. Καὶ μηδὲ διαφωνεῖν, μηδὲ εναντιοῦσθαι τοὺς Εὐαγγελιστὰς πρὸς ἀλλήλους ὑπολάβωμεν, ἀλλ' εἰ καὶ μικρολογία τις εἶναι δόξει περὶ τὸ ζητούμενον, εἰ συμφωνοῦντες πάντες ἐν ἐκείνῃ τῇ νυκτὶ τὸ τοῦ κόσμου φῶς, τὸν Κύριον ἡμῶν, ἀνατεταλκέναι, περὶ τὴν ὥραν διαφέρονται. Ἀλλ' ἡμεῖς εὐγνωμόνως τὰ λεχθέντα καὶ πιστῶς ἁρμόσαι προθυμηθῶμεν. Τὸ μὲν οὖν ὑπὸ τοῦ Ματθαίου λεχθὲν οὕτως ἔχει· Ὀψὲ σαββάτων, τῇ ἐπιφωσκούσῃ εἰς μίαν σαββάτων, ἦλθε Μαρία ἡ Μαγδαληνή, καὶ ἡ ἄλλη Μαρία, θεωρῆσαι τὸν τάφον. Καὶ ἰδοὺ σεισμὸς ἐγένετο μέγας· Ἂγγελος γὰρ Κυρίου καταβὰς ἐξ οὐρανοῦ, προσελθὼν ἀπεκύλισε τὸ λίθον, καὶ ἐκάθητο ἐπάνω αὐτοῦ. ῏Ην δὲ ἡ ἰδέα αὐτοῦ ὡς ἀστραπὴ καὶ τὸ ἔνδυμα αὐτοῦ λευκὸν ὡσεὶ χιών, ἀπὸ δὲ τοῦ φόβου αὐτοῦ ἐσείσθησαν οἱ τηροῦντες, καὶ ἐγένοντο ὡσεὶ νεκροί. Ἀποκριθεὶς δὲ ὁ Ἄγγελος, εἶπε ταῖς γυναιξί· Μὴ φοβεῖσθε ὑμεῖς, οἶδα γὰρ ὅτι ᾽Ιησοῦν τὸν ἐσταυρωμένον ζητεῖτε· οὐκ ἐστιν ὧδε· ἠγέρθη, καθὼς εἶπε. Τοῦτο δὲ τὸ λεχθὲν ὀψέ, οἱ μέν τινες οἰήσονται, κατὰ τὴν κοινότητα τοῦ ῥήματος, τὴν ἑσπέραν δηλοῦν τοῦ σαββάτου, οἱ δὲ σοφώτερον ἐξακούοντες, οὐ τοῦτο, ἀλλὰ νύκτα βαθεῖαν ἐροῦσιν εἶναι, βραδύτητα καὶ μακρὸν χρόνον τοῦ, ὀψέ, δηλοῦντος· καὶ ὅτι νύκτα λέγει, καὶ οὐχ ἑσπέραν, ἐπήγαγε, τῇ ἐπιφωσκούσῃ εἰς μίαν σαββάτων. Καὶ ἦκον, οὔπω, ὡς οἱ λοιποί φασι, τὰ ἀρώματα φέρουσαι, ἀλλὰ θεωρῆσαι τὸν τάφον, καὶ εὗρον τὸν σεισμὸν γεγονότα καὶ καθήμενον τὸν Ἄγγελον ἐπὶ τοῦ λίθου, καὶ ἀκηκόασι παρ' αὐτοῦ· Οὐκ ἔστιν ὧδε, ἠγέρθη. Ὁμοίως ὁ ᾽Ιωάννης, ἐν μιᾷ τῶν σαββάτων, φησί, Μαρία ἡ Μαγδαληνὴ ἦλθε πρωί, σκοτίας ἔτι οὔσης, εἰς τὸ μνημεῖον καὶ τὸν λίθον ᾐρμένον ἐκ τοῦ μνημείου· πλὴν παρὰ τούτῳ σκοτίας ἔτι οὔσης προεληλύθει. ῾Ο δὲ Λουκᾶς φησί· Τὸ μὲν σάββατον ἡσύχασαν κατὰ τὴν ἐντολήν, τῇ δὲ μιᾷ τῶν σαββάτων, ὄρθρου βαθέος, ἐπὶ τὸ μνῆμα ἦλθον, φέρουσαι ἃ ἡτοίμασαν ἀρώματα, εὗρον δὲ τὸν λίθον ἀποκεκυλισμένον ἀπὸ τοῦ μνημείου. Ὁ βαθὺς ὄρθρος, ἴσως προϋποφαινομένην αὐγὴν ἑωθινὴν ἐμφανίζει τῆς μιᾶς τῶν σαββάτων, διὰ τὸ παρῳχηκέναι ἤδη τελείως σὺν τῇ μετ' αὐτὸ νυκτὶ πᾶν τὸ σάββατον καὶ ἑτέραν ἄρχεσθαι ἡμέραν, ὅτε ἦλθον τὰ ἀρώματα καὶ τὰ μύρα φέρουσαι. Ὅθεν δῆλον, ὡς ἀνειστήκει πρὸ πολλοῦ. Τούτῳ κατακολουθεῖ καὶ ὁ Μάρκος, λέγων· Ἠγόρασαν ἀρώματα, ἵνα ἐλθοῦσαι ἀλείψωσιν αὐτόν· καὶ λίαν πρωῒ τῆς μιᾶς σαββάτων ἔρχονται ἐπὶ τὸ μνημεῖον, ἀνατείλαντος τοῦ ἡλίου∙ λίαν μὲν γὰρ πρωΐ, καί οὕτος εἶπεν, ὅπερ ταυτόν ἐστι τῷ βαθέος ὄρθρου, καὶ ἐπήγαγεν, ἀνατείλαντος τοῦ ἡλίου. Ἡ μὲν γὰρ ὁρμὴ καὶ ἡ ὁδὸς αὐτῶν, δῆλον ὡς ὄρθρου βαθέος καὶ λίαν πρωΐ κατήρχθη, παρέτειναν δὲ κατά τε τὴν πορείαν, καὶ περὶ τὸ μνημεῖον διατρίβουσαι μέχρις ἀνατολῆς ἡλίου· καὶ λέγει καὶ τότε ταύταις ὁ νεανίσκος ὁ λευχείμων· Ήγέρθη, οὐκ ἔστιν ὧδε. Τούτων οὕτως ἐχόντων, τοῦτο τοῖς ἀκριβολογουμένοις ἀποφαινόμεθα, κατὰ ποίαν ὥραν ἢ καὶ ποῖον ἡμιώριον ἢ ὥρας τέταρτον ἄρχεσθαι προσῆκε τῆς ἐπὶ τῇ τοῦ Κυρίου ἡμῶν ἐκ νεκρῶν Ἀναστάσει χαρᾶς. Τοὺς μὲν λίαν ἐπιταχύνοντας καὶ πρὸ νυκτὸς ἐγγὺς ἤδη μεσούσης ἀνιέντας, ως ὀλιγώρους καὶ ἀκρατεῖς μεμφόμεθα, ὡς παρ᾽ ὀλίγον προκαταλύοντας τὸν δρόμον, λέγοντος ἀνδρὸς σοφοῦ· Οὐ μικρὸν ἐν βίῳ τὸ παρὰ μικρόν. Τοὺς δὲ ἐφυστερίζοντας καὶ διαρκοῦντας ἐπὶ πλεῖστον, καὶ μέχρι τετάρτης φυλακῆς ἐγκαρτεροῦντας, καθ' ἣν καὶ τοῖς πλέουσιν ὁ Σωτὴρ ἡμῶν περιπατῶν ἐπὶ τῆς θαλάσσης ἐπεφάνη, ὡς γενναίους καὶ φιλοπόνους ἀποδεχόμεθα. Τοῖς δὲ μεταξύ, ὡς ἐκινήθησαν ἢ ὡς ἠδυνήθησαν, ἀναπαυσαμένοις, μὴ πάνυ διοχλῶμεν, ἐπεὶ μηδὲ τὰς ἓξ τῶν νηστειῶν ἡμέρας ἴσως, μηδὲ ὁμοίως πάντες διαμένουσιν. Ἀλλ' οἱ μὲν καὶ πάσας ὑπερτιθέασιν, ἄσιτοι διατελοῦντες, οἱ δὲ δύο, οἱ δὲ τρεῖς, οἰ δὲ τέσσαρας, οἱ δὲ οὐδεμίαν. Καὶ τοῖς μὲν πάνυ διαπονηθεῖσιν ἐν ταῖς ὑπερθέσεσιν, εἶτα ἀποκαμοῦσι καὶ μόνον οὐκ ἐκλείπουσι, συγγνώμη τῆς ταχυτέρας γεύσεως. Εἰ δέ τινες, οὐχ ὅπως οὐχ ὑπερτιθέμενοι, ἀλλὰ μηδὲ νηστεύσαντες, ἢ καὶ τρυφήσαντες τὰς προαγούσας τέσσαρας, εἶτα ἐλθόντες ἐπὶ τὰς τελευταίας δύο, καὶ μόνας αυτὰς ὑπερτιθέντες, τήν τε παρασκευὴν καὶ τὸ σάββατον, μέγα τι καὶ λαμπρὸν ποιεῖν νομίζουσιν, ἂν μέχρι τῆς ἕω διαμείνωσιν, οὐκ οἶμαι τὴν ἄθλησιν αὐτοὺς πεποιῆσθαι ἴσην τοῖς τὰς πλείονας ἡμέρας προησκηκόσι. Ταῦτα μέν, ὡς φρονῶ, συμβουλεύων περὶ τούτων ἔγραψα.
Ап. 66: Ако се неки клирик затече да пости у Дан Господњи (= Недељу), или у Суботу, осим једне једине (= велике Суботе), нека буде свргнут; а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен.
Трул. 89: Верни, који дане спасоноснога Страдања (Господњег) свршавају (= проводе) у посту и молитви и сакрушењу срца, треба да завршују пост око поноћи [Велике] Суботе, јер од Божанствених Јеванђелиста Матеј и Лука, први речима: „По вечеру суботном“ (Мт. 28, 1), а други речима: „Врло рано“ (Лк. 24, 1) — означују нам дубоку ноћ.
Зонара: Отвечая на этот вопрос, (св. Отец) говорит: «ты взыскуешь положити точное время, и определенный час воскресения Господа, - что и не удобно и не безопасно. Ибо (всеми) признано, что празднество Воскресения должно начинать после того, как Господь восстал, пребывая дотоле в посте и, таким образом смиряя свои души» (ибо смирение тела постом совершается для смирения души, так что если душа постящегося остается неискушенною, пост напрасен). К сему прибавляет, что все, приходившие ко гробу, обрели Господа уже воскресшим. И мы не должны думать, говорит (св. Отец), что евангелисты разногласят и противоречат друг другу, потому что, согласно повествуя о воскресении, что Господь восстал в эту именно ночь, не говорят ясно о часе, в какой Он воскрес. Потом приводит и самые слова, или лучше, места Писания, где каждый из евангелистов говорит о воскресении Господа, и соглашает кажущееся разногласие их; при этом говорит, что прекращающих пост прежде полуночи мы не одобряем, как малодушных и невоздержанных, потому что они пресекают течение поста, не пождав немного времени; а тех, которые терпят до четвертой стражи, то есть до утра, одобряем; если кто и (вскоре) после полуночи успокоился, то есть прекратил изнурение себя постом, докуда смог, не стужаем таковым, то есть, не виним их за то, что не потерпели до утра: ибо шесть дней седмицы страстей Господних не все одинаково проводят; одни постятся все (эти дни), другие – два или три, иные больше, а другие и ни одного. Итак, постившимся и трудившимся большее число дней должно быть дано снисхождение, если они раньше вкусят пищи. Если же кто не только не постился в течение каких либо дней, но и роскошествовал в предыдущие четыре дня седмицы, а воздержался от пищи только в пятницу и субботу, и думает, что сделает что-либо великое, если пребудет без пищи до утра воскресного дня, тот совершает не одинаковый подвиг, то есть не одинаково поступает с теми, которые подвизались в течение большего числа дней. И 89-е 6-го собора говорит, что пост должно прекращать в средние часы ночи по великой субботе, проводя прочие дни страстной седмицы в посте, сетовании и молитве.
Валсамон: Когда некоторый епископ спросил сего великого архиерея, в какой час воскрес Христос, дабы в предшествующий час прекращать пост, архиерей, прежде всего, отвечал, что праздник Пасхи начинается после того, как воскрес Господь: дотоле мы и должны поститься, а за тем, но не прежде Воскресения, - прекращать пост. А так как невозможно было сказать, в который час воскрес Господь, то на основании различных изречений евангелистов, он отвечал, что хотя невозможно узнать из них час, в который должно переставать поститься, но мы не одобряем прекращающих пост прежде полуночи, как малодушных и невоздержанных, а тех, которые терпят до четвертой стражи, то есть до утра, одобряем; тех же, которые успокаиваются от поста в промежуточное время, не обвиняем: ибо и шесть дней седмицы страстей Господних не все одинаково проводят: одни постятся все (эти дни), другие – два, иные – три, другие больше, а иные и ни одного. Итак, тем, кои постились и трудились большее число дней, должно быть дано снисхождение, если они вкусят пищи раньше; а кто не постился в течение четырех дней, но и роскошествовал, и только в пятницу и субботу держал пост, тот не должен думать, что совершит нечто великое, если пребудет без пищи до утра воскресного дня: ибо не одинаковый совершает подвиг. Таков ответ отца. А ты прочти 89-е правило Трулльского собора, которое определяет прекращать пост около полуночи великой субботы, а прочие дни спасительной страсти проводить в посте, молитве и сетовании. А поелику вне этого правила, на основании разных мест писания, час воскресения Господня определяется, по крайней мере, приблизительно (ибо истину знает един Бог воскресший): то мы должны сказать, что до шестого часа и самой субботней полуночи мы обязаны поститься; а с седьмого часа, когда начинается воскресный день, в каковой и воскрес Христос, воскресенье, очевидно, совершилось или в седьмом или в восьмом часу, мы не должны поститься, но прекращать пост, дабы не показалось, что мы поступаем вопреки правилам, которые заповедуют нам не поститься в воскресные дни: ибо хотя воскресный день считается третьим днем, но только в том отношении, что тридневное воскресение коснулось его, на самом же деле он есть первый. И следуя 89-му правилу Трулльского собора, говори, что мы должны прекращать пост пред седьмым часом субботней ночи, в какой бы час из первых шести часов кто ни пожелал, конечно, по своим силам и произволению.