1. Свети и Васељенски Сабор одреди: да, ако су неки клирици или лаици, или епископи, из Италије, који бораве у Азији или Европи или Либији (= Египту), били одлучени, или свргнути, или анатемисани, од најсветијег папе (Римског) Јована, да буду такви и код Фотија, најсветијега Патријарха Цариградскога, у истом степену епитимије, то јест или свргнути, или анатемисани, или одлучени. Које, пак, Фотије, најсветији наш Патријарх, клирике, или лаике, или архијерејског и јерејског чина, у било којој парикији (= области) подвргне одлучењу, или свргнућу, или анатеми, такве да призна, под истим судом епитимије, и најсветији папа Јован и његова Света Божја Црква Римљанâ; (притом) ниједно од првенставâ која има најсветији престо Цркве Римљанâ, или њен Предстојник, уопште не новáчити, нити сада, нити у будуће.
[Ап. 12, 13, 32, I Вас. 6, II Вас. 3, IV Вас. 28, Трул. 36, Антиох. 6, Сард. 14, Картаг. 11, 29]
Детаљније о канону »
2. Мада су до сада поједини од архијереја, сишавши у монашку схиму (= замонашивши се), упињали се да остану на висини (тј. у чину) архијерејства, и чинећи то беху превиђани (παρεωρῶντο = занемаривани), али, зато, овај Свети и Васељенски Сабор, уређујући и овај превид, и враћајући на Црквене установе овај неуредни поступак, одреди: да, ако неки епископ, или неко други из архијерејског достојанства, зажели да се спусти до монашког (начина) живота, и стави се у место (= положај) покајања, да такав више не присваја себи архијерејско достојанство. Јер завети монаха садрже смисао (λόγον = дужност, Милаш) послушности и учеништва, а не учитељства или председавања (προεδρίας); и они дају обећање не да ће пастирски руководити друге, него да ће бити пастирски руковођени. Зато, као што је речено, одређујемо: да више нико, ко је уврштен у архијерејски и пастирски каталог, не низводи себе на место (= положај) пастирски руковођених (од других) и покајникâ (тј. монаха). А ако се неко усуди да то учини, после проглашења и обзнањења (ове) сада изречене одлуке, такав, лишивши самог себе архијерејског степена, нека се више не враћа на пређашње достојанство, које је самим делима порекао.
[IV Вас. 4, Трул. 43, Прводруги 5]
Детаљније о канону »
3. Ако неки од лаикâ, стекавши власт (αὐθεντήσας), и презревши Божанске и царске наредбе, и ругајући се страхопоштованим установама и законима Цркве (θεσμῶν τε καὶ νόμων τῆς Ἐκκλησίας) усуди се да неког епископа бије, или затвори у тамницу, или без разлога, или измисливши разлог, такав - нека је анатема.