1. Нису, свештени папо (=оче), јела та која нас терете, ако су заробљеници јели то што су поробљивачи њихови ставили пред њих, а особито кад сви они казују да варвари, који су најездили у наше крајеве, нису приносили идолима жртве. Апостол вели: „Јела су за стомак, и стомак је за јела, али ће Бог и њега и њих укинути“ (1Кор 6, 13). А и Спаситељ, Који сва јела очишћује, каже: „Не погани човека оно што улази у уста, него оно што излази“ (Мт 15, 11). И оно (није за осуду), што су заробљене жене биле повређене (διαφθαρῆναι = растьлити), јер су варвари насиловали њихова тела. Него, ако је и пре био за осуду (κατέγνωστο = зазоран, стидан) живот неке (од њих), јер је следила, по писаноме (Рут 3, 10), за очима блудникâ, јасно је да је блудна навика зазорна (= стидна, за осуду) и у време ропства, и (зато) не треба такве (жене) да олако имају општење (κοινωνεῖν = приобьщлтисѧ) у молитвама (Литургије = Причешћа). Ако ли је нека пре живела у потпуној целомудрености, и показивала живот чист и изван сваког подозрења, а сада је насилно и принудно потпала увреди, имамо пример у књизи Поновљених Закона о оној девојци, коју је човек (неки) нашао у пољу и насиловавши је спавао је са њом: „Девојци, вели (Писмо), не чините ништа; није девојци од тога смртни грех. Јер, као кад би неко устао на ближњега свога да усмрти душу (=живот) његову, таква је и та ствар. Девојка је викала (за помоћ), али не би никога да јој помогне“ (5Мојс 22, 26. 27). Тако је управо и ово.
[Ап. 62, 67, I Вас. 11, IV Вас. 27, Анк. 4, 5, Петр. Алек. 14, Вас. Вел. 49]
Детаљније о канону »
2. Страшна је грамзивост, и није могуће у једном писму навести (сва) Божанствена Писма, у којима се објављује не само потреба бежања од крађе и страхота тога, него уопште од сваке грамзивости и присвајања туђега ради срамне похлепе, и да је сваки такав избачен из Цркве Божје. А то што су се неки у време најезде (варварâ), у толикој кукњави и толиком плачу, дрзнули, да време, које је свима носило пропаст, сматрају себи за време зараде (=добитка), то је својствено људима безбожним и богомрским, који немају мере неваљалства. Зато одредисмо: да се сви такви извргну (из општења), да не дође гњев (Божји) на сав народ, а најпре на предстојнике (=вође), који то не истражују (μὴ ἐπιζητοῦντας = не искорењују). Јер се бојим, као што Писмо каже, да безбожни са собом не погуби праведника (Мојс 18, 23). Јер, вели (Апостол): „блудочинство и грамзивост је оно ради чега долази гњев Божји на синове непокорности“ (Кол 3, 6). „Не будите, дакле, саучесници њихови. Јер бијасте некада тама, а сада сте светлост у Господу; владајте се као деца светлости; јер је плод светлости у свакој доброти и праведности и истини. Истражујући шта је угодно Господу. И не узимајте учешћа у бесплодним делима таме, него их још разобличујте. Јер је срамно и говорити што они тајно чине. А све што се разоткрива, светлошћу се обелодањује“ (Еф 5, 7-13). Овако говори Апостол. А ако су неки, због пређашње грамзивости, учињене у миру, поднели казну, па у време гњева (Божјег) опет се повратили грабљивости, задобијајући корист од крви и пропасти људи прогнаних или заробљених или убијених, шта друго треба очекивати него да они, који се грабе за лакомост, навуку гњев (Божији) и себи и свему народу?
[Картаг. 5, Вас. Вел. 14, Григ. Ниски 6]
Детаљније о канону »
3. Зар се није Ахар, син Зарин, грехом огрешио о заветовано (τοῦ ἀναθέματος = Богу посвећено), и на сав збор Израиљев наишао гњев Божији? (ИсНав 7, 1. 11-26). И само је он сâм сагрешио, али није сам умро у своме греху? И ми треба да сматрамо (као ствар) заветовану, сваку не нашу, него туђу добит. Јер и онај Ахар је узео од плена; и ови сада из плена узеше; али онај је узео од непријатељскога, а ови сада згрћу пагубну корист од братског (имања).
[Ап. 72, Прводруги 10, Вас. Вел. 61, Григ. Ниски 6, 8]
Детаљније о канону »
4. Нека нико не вара себе ни тиме као да је нешто (од добити узгред) нашао, јер не сме ни налазник стицати корист. Јер Поновљени Закони кажу: „Кад видиш теле брата свога или овцу, где лута на путу, немој проћи мимо њих, него их одведи брату своме. Ако ли ти брат твој није близу, или га не знаш, одведи их код себе и нека буду код тебе докле их не потражи брат твој, и тада му их врати. Тако учини и с магарцем његовим, и тако учини с хаљином његовом, и тако учини са сваком стварју брата твога изгубљеном, кад је он изгуби, а ти је нађеш“ (5Мојс 22, 1-3). Овако веле Поновљени Закони. А у Књизи Изласка казано је, не само кад ко нешто нађе брата свога, него и непријатеља: „Враћајући врати, вели, све кући господара њиховог“ (2Мојс 23, 4). Ако се, дакле, не сме стицати од брата или непријатеља, кад он у миру, не марећи о своме, лењо и у уживању живи, колико ли више кад је он у несрећи и бежи од непријатеља, и кад по нужди своје напушта?
[Григ. Ниски 6]
Детаљније о канону »
5. Други пак варају себе тиме што, уместо својих пропалих, задржавају туђе нађене ствари; да, пошто су њима Боради и Готи учинили ратну напаст, они (сада) постају Боради и Готи другима. Зато смо вам послали брата и старца нашег (συγγέροντα) Евфросина, да вам, по овдашњем образцу (τύπον), дâ истоветна упутства, и од којих (људи) треба тужбе примати, и које треба искључити из молитава (=општења).
[Ап. 74, II Вас. 6, Григ. Неок. 2, 3]
Детаљније о канону »
6. А јављено нам је нешто невероватно што се у вашој области догодило, свакако од неверникâ и безбожникâ, који ни Име Господње не знају: да су, дакле, неки дошли до толике свирепости и нечовечности, да насилно задржавају неке побегле (од варвара) заробљенике. Пошаљите некога у ту област, да не падне с неба огањ (σκηπτοί = громови) на оне који то чине.
[Трул. 85, Гангр. 3, Картаг. 64]
Детаљније о канону »
7. Који се убројише у варваре, и заједно с њима, у ропству, учинише најезду, и заборавивши да су и Понтијци и хришћани, толико се поварварише (ἐκβαρβαρωθέντας = посташе варвари) да су или батином, или вешањем, убијали своје једноплеменике, и показивали или путеве или куће варварима који (их) нису знали, — таквима треба забранити и слушње (= стајање у Цркви са оглашенима), докле заједно о њима не одлуче сабрани Свети (συνελθοῦσι τοῖς Ἀγίοις = чланови Цркве = Св. Оци), И пре њих Дух Свети.
[Анк. 9, Вас. Вел. 11, 13, Григ. Ниски 5]
Детаљније о канону »
8. А оне који се дрзнуше да нападну туђе куће, ако су оптужени па изобличени (доказима), немој их удостојити ни слушања (у Цркви); ако ли сами признају и поврате (отето), нека припадају (= клањају у Цркви тражећи опроштај) заједно са обраћеницима.
[Григ. Неок. 2, Вас. Вел. 61, Григ. Ниски 6]
Детаљније о канону »
9. Они пак који су на пољу, или у својим кућама, нашли неку ствар остављену од варвара, ако ли су били тужени, па изобличени (на делу), нека исто тако остану са припадајућима (=покајницима); ако ли сами признају, и поврате (нађено), нека се удостоје молитве (= са вернима).
[Григ. Неок. 2, 5, 8, Григ. Ниски 6]
Детаљније о канону »
10. А који извршују заповест (Божју), треба да је извршују без сваке срамне похлепе, не изискујући ни награду за обавест, или за сачување, или за проналазак (ствари), или каквим се већ именом та награда зове.
[Григ. Неок. 4, 5, Григ. Ниски 6]
Детаљније о канону »
11. Плакање (кајућих се) је ван врата молитвенога Дома (=Цркве), где стојећи онај који је сагрешио, треба да верне који улазе моли: да се моле за њега. Слушање бива с унутрашње стране врата у притвору (Храма), где онај који је сагрешио треба да стоји до (молитава) оглашених, и тада одатле да излази. Јер, вели, пошто је чуо (Света) Писма и поуку (=беседу), тада нека се истера, и не удостоји молитве (оглашених). Припадање пак бива, кад онај који стоји с унутрашње стране врата Храма, излази заједно са оглашенима. А заједно стојање је да стоји са вернима, и не излази са оглашенима. Најпосле долази Причешће Светињама (у Св. Литургији).
[I Вас. 11, Анк. 4, 8, 9, Вас. Вел. 22, 56, 75, 81, 83]
Детаљније о канону »