1. Пошто ево већ достиже четврта Пасха гоњења (Цркве), доста је (већ) онима који су били приведени и утамничени, и претрпели несхватљиве муке и неизлечиве ране, и многе друге тешке невоље, а затим их је издала телесна слабост, те, мада нису у почетку били примљени због великог пада који је (за мукама) наступио, ипак, зато што су много страдање поднели и задуго се одупирали, јер нису добровољно у то упали, него што их је издала слабост тела, пошто и ране Исусове показују на телима својим (Гал 6, 17), и неки већ трећу годину проводе у плачу, - нека им се, по сећању кад су се обратили, дода још четрдесет дана епитимије (кајања), које дане је постећи, Господ и Спас наш Исус Христос, после крштења, био кушан од ђавола (Мт 4, 1-2); у које дане и они, већма се подвизавајући (διαγυμνασθέντες = извежбавајући се) и ревносније трезвећи се и бдијући надаље у молитви, добро изучавајући шта је рекао Господ ономе који Га је кушао, да би му се поклонио: „Иди од мене, Сатано; јер је написано: Господу Богу своме клањај се и Њему јединоме служи!“ (Мт 4, 10).
[Ап. 62, I Вас. 10, Анк. 4, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
2. Онима пак који само после затварања и претрпљених у тамници мука и смрада, па после, без борбе са мучењима, постали су заробљеници (тј. пали), рањени (=савладани) по многој бедности снаге и неким слепилом, доста је (додати) једну годину дана оном осталом времену. Јер су и они сасвим дали себе на мучење за Име Христово, мада су и добили у тамници од браће (хришћанâ) многу утеху, за коју ће узвратити многоструко, желећи се ослободити од најгорчег ропства ђаволу, сећајући се нарочито Онога Који каже: „Дух је Господњи на мени, тога ради помаза ме, да јавим Јеванђеље сиромасима; посла ме да проповедам заробљенима отпуштење, и слепима прогледање, да ослободим потлачене, да проповедам пријатну годину Господњу, и дан (праведне) расплате“ (Ис 1, 1. 2; Лк 4, 18. 19).
[Ап. 62, I Вас. 10, Анк. 1, 2, 3, 9, 12, Вас. Вел. 73, 81, Григ. Ниски 2, 5]
Детаљније о канону »
3. А они који уопште ништа такво нису претрпели, нити су плод вере показали, него су добровољно сами прешли ка злу, издани (својом) плашљивошћу и страхом, а сада долазе покајању, потребно је и доследно применити причу о неродној смокви, као што Господ говори: „Имађаше неко смокву посађену у своме винограду, и дође да тражи плода на њој, и не нађе. Тада рече виноградару: Ево, трећа година како долазим да тражим плода на овој смокви, и не налазим; посеци је, зашто да земљи смета? А он, одговарајући, рече му: Господару, остави је и за ову годину, док окопам око ње и обаспем ђубривом, па ако донесе плода; ако ли не, посећи ћеш је убудуће“ (Лк 13, 6-9). И кад њу (=смокву) пред очи ставе, показујући плод достојан покајања у току толиког времена, већма ће користи добити.
[Ап. 62, Анк. 6, 9, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
4. А који су сасвим безнадежни и непокајани, и имају „непроменљиву кожу као Етиопљанин, и шаренило леопарда“ (Јер 13, 23), нека се каже оно о другој смокви: „Да никад више не буде од тебе рода до века; зато је одмах и усахла“ (Мт 21, 19). На њима се, дакле, испуњује оно што је рекао Еклисијаст: „Што је изопачено не може се улепшати, и недостатак се не може избројати“ (Проп 1, 15). Јер, ако се претходно не исправи изопачено, није га могуће улепшати; и док се најпре не испуни недостатак, немогуће га је избројати. Зато ће се на крају њима догодити оно што је рекао Пророк Исаија: „И видеће, вели, трупове људи који одступише од Мене; јер црв њихов неће умрети, и огањ њихов неће се угасити, и биће на гледање свакоме телу“ (Ис 66, 24). Јер, као што је од истога предсказано: „Неправедници ће се [као усталасано море] узбуркати, и неће се моћи успокојити; и нема радости безбожнима, рече Бог" (Ис 57, 20. 21).
[Ап. 62, I Вас. 10, Анк. 9, Вас. Вел. 84, 85, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
5. Онима пак који су се претварали (=одглумили) - као Давид који се правио луд да не погине, не будући луд (1Цар 21, 13; Пс 33) - и нису просто потписали за одречење (од Христа), него, налазећи се у великој тескоби, као паметна и разборита деца међу децом неразборитом, изиграше намере непријатеља, те су или прошли мимо жртвеникâ (идолских), или као да су руком потписали, или су уместо себе ставили незнабошце, - мада су неки од Исповедникâ, као што чух, и праштали таквима, јер су особитом богобојазношћу избегли да својим рукама ложе ватру и не каде нечистим демонима, пошто их је, дакле, завела неразумност кад су то учинили, - нека им се ипак наложи шест месеци обраћења кроз покајање. Јер ће тако и сами имати већу корист, проучавајући Пророчку реч и говорећи: „Дете нам се роди, и Син нам се даде, Коме је власт на рамену, и назваће се Име Његово Анђео Великога Савета“ (Ис 9, 6). Који (Син), као што знате, у шестом месецу зачећа оног другог детета (= Јована претече), које је унапред проповедало пред лицем доласка Његовог покајање за опроштај грехова, зачео се и Он да проповеда покајање (Лк 1, 17. 26. 76-78; 3, 3; Мк 1, 2-4. 14-15). Јер чујемо обојицу, да најпре проповедају не само о покајању, него и о Царству Небеском, које, као што научисмо, „унутар нас јесте“ (Лк. 17, 21), тиме што је „близу нас реч којој верујемо устима нашим и срцем нашим“. О чему кад се и они подсете, научиће се да „устима својим исповедају да је Исус Христос Господ, верујући у срцу своме да Га је Бог васкрсао из мртвих“, то јест чујући да се „срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење“ (Рим 10, 8-10).
[Ап. 62, Анк. 1, 6, Петр. Алек. 7, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
6. А који су уместо себе потурили слуге хришћане (да принесу жртву идолима), па те слуге, налазећи се под влашћу и на неки начин као заробљени од господарâ, присиљени претњом од њих и због страха од њих, дошли су до тога и пали (у идолопоклонство), нека они (=слуге) једну годину покажу дела покајања, учећи се убудуће, да као слуге Христове „творе вољу Божију“ и Њега се од Господа, био слуга или слободан“ (Еф 6, 6-9).
[Ап. 62, Анк. 3, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
7. А слободни (тј. господари тих слугу), нека се за три године испитују у кајању, и као претварајући се (=лицемери), и као принудитељи једнаких (себи) слугу (όμοδούλους = ) да Принесу жртву, пошто су (тиме) преступили (заповест) Апостола, који хоће да господари чине исто што и слуге, „остављајући (настрану) претњу, и знајући, вели (Апостол), да је и наш и њихов Господар на небесима, и нема код Њега Гледања на лице“ (Еф 6, 9). А ако сви имамо једнога Господара, Који не гледа на лице, јер „све је и у свима Христос, и у варварима, и у Скитима, у слугама и слободнима“ (Кол 3, 11), треба да гледају шта су учинили, хотећи да спасу своју душу, а слуге своје увукли у идолопоклонство, могући да учине да и они избегну, да су „пружили њима правду и једнакост“, као што опет Апостол каже (Кол 4, 1).
[Ап. 62, Анк. 1, 6, Петр. Алек. 5, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
8. Онима пак који су били предани (на муке) и пали су, али су дошли сами на подвиг (Мучеништва) исповедајући да су хришћани, и бачени са мукама у тамницу, праведно је у радости срца оснаживати их и (с њима) у свему општити: и у молитвама, и у Причешћу Тела и Крви Христове, и у утеси речју (=проповеди), да, борећи се још енергичније, удостоје се и они „награде вишњега звања“ (Фил 3, 14). Јер, вели (Писмо), „седам пута ће праведник пасти, и опет ће устати“ (Приче 26, 16); што, кад би ово учинили сви који су пали, показали би најсавршеније и свесрдачно покајање.
[Ап. 62, I Вас. 12, Анк. 3, Петр. Алек. 9, Вас. Вел. 3]
Детаљније о канону »
9. И са онима који, као да су се из сна пренули, и ускочили у подвиг (страдања), које се тек спрема и наићи ће, па су себи навукли искушење морске битке и велике буре, те су још више и браћи (хришћанима) „распаљивали угљевље грешникâ“ (Проп 8, 13), и са њима треба општити, јер су у Име Христово приступали овоме (Исповедништву), мада нису пазили на речи Његове, Који учи „молити да се не падне у искушење“ (Мт 26, 14), и опет да у молитви говоримо Оцу: „И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога“ (Лк 11, 4). А можда и не знају да је њихов Домовладика и Учитељ наш (Христос) често се уклањао од оних који су хтели да Му науде, и да је бивало некад да због њих „није ходио јавно“ (Јн 11, 54); и да, и када се приближило време Његова страдања, није Сам Себе предао, него је чекао док нису дошли на Њега с ножевима и моткама. „Тада им рече: Зар сте као на разбојника изишли са ножевима и са моткама да Ме ухватите?" (Мк 14, 48); који Га онда, вели (Јеванђелист), предадоше Пилату. Слично пак Њему пострадаше и они који су истом Његовом циљу стремили, памтећи Божанствене речи Његове, којима утврђујући нас у гоњењима, говори: „Чувајте се, јер ће вас предати на судове, и по зборницама својим биће вас“ (Мт 10, 17). Рече: предаће (вас), а не: предајте се сами. „И пред кнезове, вели, и цареве водиће вас због имена Мога“ (Мт 10, 18), а не: сами себе водите. Зато хоће и да ми прелазимо из једног места у друго, гоњени због Имена Његовог, као што опет чујемо да Сâм каже: „А кад вас гоне из једнога града, бежите у други“ (Мт 10, 23). Јер не жели да се ми сами предајемо оружницима и копљаницима ђавола, да им не будемо узрочници многих смрти, као принуђујући их да се већма разжешћују и врше смртоносна дела, него да чекамо и пазимо на себе, и „бдијемо и молимо се, да не допаднемо у искушење“ (Мт 26, 41). Тако Стефан, који је први по Његовим стопама примио Мучеништво, у Јерусалиму је зграбљен од безаконика и поведен на синедрион (=суд), и каменован за Име Христово, прославио се молећи и говорећи: „Господе, не прими им ово за грех“ (ДАп 7, 60). Тако и Јаков други, ухваћен од Ирода, би по глави мачем посечен. Тако и Петар, изабрани међу Апостолима, више пута хватан, и тамничен, и ружен, најпосле у Риму би разапет (ДАп 12, 2-3). Тако исто и славни Павле, много пута би предаван, и доведен до смртне опасности, и много пострадао, и хвалио се многим гоњењима и невољама, у томе истом граду (Риму) би му глава мачем одсечена; који је, у ономе чиме се хвалио, (у томе) и завршио. Јер је и у Дамаску био спуштен ноћу преко зида у котарици, те избегао из руку онога који је тражио да га ухвати (2Кор 11, 23-33). Јер предстојеће дело Апостолима је било: најпре да проповедају Јеванђеље, и да уче речи Божијој, чиме су, утврђујући браћу да „остану у вери“, говорили (им) и то: да нам „кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије“ (ДАп 14, 21-22). Јер нису тражили своју корист, него многих, да се спасу (1Кор 10, 33). И много би им се имало о овоме говорити, да би по Речи (Божјој) поступали, кад нам, како вели Апостол, „не би недостало времена казивати“ (Јев 11, 32).
[Ап. 62, Анк. 3, 5, Петр. Алек. 8, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
10. Зато није разложно (εὔλογον) да ни клирици, који су сами пошли (на мучеништво), па су пали, а затим се опет на подвиг вратили, да остану даље у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), јер су напустили стадо Господње и себи љагу навукли, што ниједан од Апостола није учинио. Јер и блажени Апостол Павле, који је многа гоњења претрпео и многе подвиге борби показао, знајући да је „боље отићи и са Христом бити“, (ипак) додаје и каже: „Али остати у телу, потребније је ради вас“ (Флб 1, 24). Јер, „гледајући не своју корист, него многих, да се спасу“ (1Кор 10, 33), сматрао је да је нужније од свога успокојења да остане са браћом и стара се о њима. Који хоће да „учитељ буде у учењу (своме), постајући образац за верне“ (Рм 12, 7). Отуда они који, просуђивани (ἐπιδικαζόμενοι) у тамници, отпадоше од (свештене) Службе, и опет се повратише, врло су безосећајни. Јер како траже оно што су напустили, кад су могли бити браћи врло корисни у таквом времену? И док нису били погрешили, имали су извињење за свој неразуман поступак; али кад су пали, као погорђени и на себе љагу навукли, више не могу свештенослужити (λειτουργεῖν). Зато нека се у смиреноумљу већма старају, како ће, преставши са сујетом, окончати (свој живот). Јер им је довољно општење (ἡ κοινωνία), са надзором и тачношћу, које бива с два разлога: и да не изгледају да на силу грабе да одавде (= из живота) отиду; и да се неки, који су пали, не изговарају као да су због епитимије клонули (духом). Овакви ће више од свих имати срамоту и стид, као онај који је темељ положио, а није могао да доврши. Јер ће, вели, „сви пролазници почети ругати му се, говорећи: Овај човек постави темељ, и не могаше да доврши“ (Лк 14, 29-30).
[Ап. 62, I Вас. 10, Анк. 1, 2, Атанас. Вел. 3, Вас. Вел. 10, Теоф. Алек. 2]
Детаљније о канону »
11. Који су најпре ускочили са стране у јеку (ἐν τῷ βράσματι = кључању) гоњења, стојећи около у судишту и видећи Свете Мученике како хитају „ка награди вишњега звања“ (Флб 2, 14), па побуђени добром ревношћу, предаваху себе на мучење, пројављујући велику смелост, нарочито кад су видели да неки узмичу и падају (у вери), због којих се разгореше изнутра и надахњиваше да савладају горди и противни дух (демонски), похиташе на то, да тај дух (демонски) „не помисли сâм о себи да је мудар“ (Приче 3, 7; Рм 12, 3) у ономе што сматраше да по лукавости побеђује, мада је (демон) превидео да је сâм побеђиван од оних који јуначки подношаху мучења стругања и бичевања тела, и оштрице мача, жежења огња, и потапања у воду. За оне за које верници затраже да буду молитве и мољења, било да су у тамници мучени, те глађу и жеђу савладани, било да су ван тамнице на суду били веома мучени стругањем тела и бичевањем, и затим побеђени слабошћу тела (пали), — достојно је то одобрити. Јер, састрадавати и саболовати са онима који плачу и уздишу за пораженима у подвигу (мучења), због великог насиља вештога у злу ђавола, било то родитељи, или браћа, или деца — (то) никоме ништа не шкоди. Јер знамо да су неки због вере других задобили Божију доброту за опроштај грехова, и за здравље тела, и за васкрсење мртвих. Сећајући се, дакле, њихових многих трудова, што су за Име Христово претходно поднели, али такође и да су се они покајали, и да оплакују што су, у немоћи и мртвилу тела, издајство учинили, и још да су били посведочени у животу своме као далеки од света, ми се заједно са њима молимо и саумољавамо за очишћење и за остала добра, кроз Онога Који је за нас постао код Оца Заступник (Παρακλήτον), Који очишћује грехе наше. Јер, вели, „ако ко сагреши, имамо Утешитеља код Оца, Исуса Христа Праведника, и Он је Очишћење за грехе наше“ (1Јн 2, 1-2).
[Ап. 62, Анк. 4, Петр. Алек. 9, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
12. Онима пак који су дали сребра (= новац) да буду сасвим неузнемиравани никаквим злом (гоњења), не треба (им) то у преступ уписати, јер су поднели штету и губитак новца да душу своју не оштете или погубе; док други из срамне грамзивости нису то учинили, мада је Господ рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“ (Мк 8, 36). И да: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24). Јер они су се пред њима (= гонитељима) показали да Богу служе, омрзнувши и одбацивши сребро своје, и презревши га, и тиме испунише оно написано: „Откуп душе човека је богатство његово“ (Приче 13, 8). Јер и у Апостолским Делима читамо, да они који су у Солуну били одведени грађанским властима на место Павла и Силе, пуштени су били после плаћања (новцем). Јер, пошто им много напакостише због имена (Христова), и смутише народ и старешине градске, „узевши, вели, довољну гаранцију од Јасона и осталих, отпустише их. А браћа одмах ноћу отправише Павла и Силу у Верију“ (ДАп 17, 9-10).
[Ап. 62, Анк. 5]
Детаљније о канону »
13. Отуда ни оне, који су ради спасења своје душе оставили све и удаљили се (у пуста места), не треба осуђивати (зато) као да су други уместо њих били ухваћени. Јер и у Ефесу, уместо Павла, ухватише на тргу Гаја и Аристарха, сапутнике Павлове, и кад је он хтео да пође међу народ, зато што се буна због њега догодила, јер је убедио и обратио мноштво народа у Богопоштовање (τὴν θεοσέβειαν), „не пустише га ученици“, вели, „него и неки од старешина Азије, који му беху пријатељи, послаше к њему молећи га да не излази на трг“ (ДАп 19, 30-31). Ако ли су неки упорни да се препиру са искрено пазећима на Говорећега: „Спасавајући, спаси душу своју, и не обазири се натраг“ (1Мојс 19, 17), нека се сете Петра, изабранога међу Апостолима, који је већ био бачен у тамницу и предан да га чувају четири четворке војникâ, па кад је отуда ноћу побегао, по заповести Анђела Господњег, и избавио се од руке убице Ирода, и од свег ишчекивања народа Јудејскога, и, вели, „кад беше дан, догоди се не мала узбуна међу војницима, шта би од Петра? А кад га је Ирод тражио и није нашао, испитавши стражаре, заповеди да их задаве“ (ДАп 12, 4. 18), — но ради њих није никаква кривица приписана Петру. А могли су и они, кад су видели догађај, побећи, као и сва она деца у Витлејему, и у свим пределима његовим, да су знали родитељи њихови шта ће се догодити, него су погубљена од злог убице Ирода, због тога што је он тражио да погуби једно Дете, што је и Оно, по заповести Анђела Господњег, избегло, почевши већ (да буде) брз на плен и хитар на грабеж, сходно имену којим је назван, као што је написано: „Надени му име: брз на плен и хитар на грабеж; јер пре него Дете научи звати оца или мајку, узеће силу Дамаскову и плен Самарјански пред царем Асирским“ (Ис 8, 3-4). Тако и мудраци, као већ оплењени и заробљени, покорно и с поштовањем клањају се Детету, и отварају своје ризнице и приносе Му најважније и најпогодније дарове: злато, и ливан, и смирну, као Цару, и Богу, и Човеку. Зато, подржани од Промисла, не враћају се више к цару Асирскоме (= Ироду Идумејцу). Јер, вели, „примивши заповест у сну да се не враћају к Ироду, другим путем отидоше у земљу своју“ (Мт 2, 12). Тада, „видећи крвожедни Ирод да је преварен од мудраца, разгњеви се много, и посла, вели, те побише сву децу по Витлејему и по свој околини његовој, од две године и наниже, по времену које је тачно испитао од мудраца“ (Мт 2, 11-16). Тражећи (Ирод) са овима да погуби и друго Дете рођено пре Онога (тј. Јована Претечу), и не нашавши Га, убио је оца његова Захарија „између храма и жртвеника“ (Мт 23, 35), пошто је Дете заједно са матером Јелисаветом избегло, због чега никакве кривице не имађаху.
[Ап. 62, Анк. 3, 5, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
14. А ако су неки претрпели много насиље и принуду, и куке су им у уста стављали, и окове, па ипак храбро издржаше расположењем вере, и истрајаше да им жегу и руке присиљаване да се дотакну скверне жртве, као што су ми за оне у Либији написали из тамнице најблаженији Мученици, а и други саслужитељи (συλλειτουργοί) - такви, уз још посведочење њима и друге браће, могу бити у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), будући увршћени међу Исповеднике, као (што су увршћени) и они који су умртвљени многим мучењима, те више нису могли говорити или кретати се, да би се одупрли узалудним мучитељима; јер нису пристајали на њихову гадост, као што сам опет чуо од саслужитеља (συλλειτουργῶν). А уврстиће се међу Исповеднике и сваки који живи (πολιτεύεται = влада се) као Тимотеј, покоравајући се и он говорећем: „Иди за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем, кротошћу; бори се добрим подвигом вере, стреми се ка вечноме животу, на који си и позван, и исповедио си добро исповедање пред многим сведоцима“ (1Тим 6, 11-12).
[Ап. 62, Анк. 3, 5]
Детаљније о канону »
15. Нека нас нико не окривљује што држимо Среду и Петак, у које нам је дане, по Предању, разложно заповеђено да постимо: у Среду због договора који су (тог дана) Јудеји склопили за предају Господа, а у Петак, због тога што је Он (у тај дан) пострадао за нас. А Недељу проводимо као дан радости, због Васкрслога тога дана (Господа), у који дан нам је предано да не треба ни клечати.
[Ап. 66, 69, Трул. 29, 89, Лаод. 49, 51]
Детаљније о канону »