1. Све творевине Божије су добре и чисте, јер ништа некорисно или нечисто није створила Реч Божија. „Јер смо ми Христов миомир међу онима који се спасавају“ (1Кор 2, 15), по Апостолу. Али пошто су стреле ђаволове различите и многоврсне, и он чини да се мисао безазленијих узнемирује, и спречава браћу од уобичајеног вежбања (γυμνασίας = подвига), сејући у њима мисли нечисте и прљаве, хајде да укратко, благодаћу Спаситеља нашег, одагнамо и превару лукавога и утврдимо мисао простијих. „Чистима је све чисто, а код нечистих и савест и све је оскврњено“ (Тит 1, 15). А чудим се лукавости ђавола, да он сâм, будући трулеж и пропаст, подмеће наизглед мисли чистоте, а то што чини јесте већма замка неголи искушење. Јер, како претходно рекох, да одврати подвижнике од уобичајеног и спасоносног учења, и наизглед их у томе држи, он им покреће таква бубњања (βομβύκια =страхове - Зонара), која никакве користи животу не доносе, него празне распре и брбљарије, којих се треба клонити (2Тим 2, 23). Јер, реци ми, љубљени и најпобожнији (брате), какав грех или нечистоту има неко природно истечење? Као кад би неко хтео сматрати кривицом и слине што из ноздрва излазе, и пљувачку из уста; а још можемо казати и више: излучења стомака, која су живом бићу неопходна за живот. И још, „ако верујемо да је човек дело руку Божијих“, сходно Божанским Писмима (Пс 137, 8), како је могло од чисте Силе (Божије) настати неко дело прљаво? И ако „смо род Божији“, сходно Божанским Делима Апостолским (17, 28), ништа у себи нечисто немамо. Јер, само се тада прљамо, кад чинимо најсмрдљивији грех. А када невољно бива неко природно истечење, тада, по природној нужди, како рекосмо, и то подносимо. Али, пошто неки хоће само да противрече правилно казаноме, боље рећи Божијим створењима, те изврћу и Јеванђелску реч, (која каже): „да не прља човека оно што улази, него оно што излази“ (Мт 15, 11), потребно је да изобличимо и ову њихову неразумност, пошто то не бих (чак) назвао питањем. Јер, најпре, будући неутврђени, они по своме незнању изврћу и (Света) Писма. А та Божанска реч оваква је (по значењу). Пошто су неки, слично овима, исказивали сумње о јелима, Сам (Господ), разрешујући њихово незнање, то јест износећи на јавност њихову заблуду, каже: „Не прља човека оно што улази, него оно што излази“. Затим додаје и откуда то излази: „из срца“, јер зна да су онде зле ризнице нечистих помисли и осталих грехова. А Апостол, научен томе, још краће каже: „Јело нас не поставља пред Богом“ (1Кор 8, 8). Зато ће неко сада с правом рећи: Неће нас неко природно истечење довести до казне. А свакако ће и лекари - да се макар од оних спољних (људи) убеде - рећи у одбрану овога: да су живом бићу дати неки неопходни изласци, кроз које сваки орган у нама избацује оно сувишно, као што су сувишци главе, коса, и влажна лучења (=зној), и пражњења из стомака; дакле је и оно (ноћно истечење) сувишак сперматских извора. Према томе, какав је - за Име Божје! - грех, богољубљени старче, кад је Сам Господар, Који је саздао живо биће, хтео и створио ове органе да имају такве изласке? Али, пошто треба предупредити супроћење лукавих, јер ће они рећи: дакле, није грех ни права употреба ако су органи створени од Створитеља; ми ћемо на то питањем зауставити (их), говорећи: О којој употреби говориш? О законитој, коју је и Бог допустио, говорећи: „Рађајте се, множите се и напуните земљу“ (1Мојс 1, 28)? Коју је Апостол прихватио, говорећи: „Частан нека је брак, и постеља неупрљана“ (Јевр 13, 4). Или пак о оној уличној, која бива тајно и прељубно? Јер и у другим стварима, које бивају у животу, наћи ћемо разлике по томе како бивају. Као (на пример): убијати није допуштено, али убијати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале; јер се тако најбољи у рату удостојавају великих почасти, и споменици им се подижу казујући њихове подвиге. Тако једно исто, по нечему и у неко време није допуштено, а по нечему и у прилично време допуштено је и дозвољено. Такав је исти смисао (ό λόγος) и у погледу (телесног) сједињавања. „Блажен је који, носећи слободан јарам у младости својој, служи се природом за рађање деце“ (Плач 3,27); а ако (се служи природом) за неморал, очекује га казна, коју је Апостол написао за блуднике и прељубнике (Јевр 13, 4). Јер о овоме постоје два пута у животу: један умерени и животнији (μετριωτέρας καὶ βιωτικῆς), велим за брак, а други је анђеоски и најсавршенији - девственички. Ако је неко изабрао световни пут, то јест брак, неће имати прекор, али неће добити толике дарове; но ће (их) добити, јер и он доноси „плод по тридесет“ (Мт 13, 8). А ко заволи пут чисти и надсветски (ὑπερκόσμιον = прѣоукашєноѥ), мада је то оштар (τραχεῖα = стрмовит) и тешкоостварив пут (=девичанство) наспрам првога (=брак), има међутим дивније дарове, јер израста савршени плод по сто (Мт 13, 8). Тако су нечиста и лукава питања њихова добила своја решења, раније већ решена у Божанственим Писмима. Утврђуј, дакле, о оче!, поверена ти стада, из Апостолских речи тешећи, из Јеванђелских разгаљујући, из Псаламских саветујући, (и) говорећи: „Оживи ме, по речи Твојој“ (Пс 118, 17), а реч је Његова: служити Му од чистога срца. Јер знајући то, и сам Пророк, као да сам себе предсказујући вели: „Срце чисто саздај у мени, Боже“ (Пс 50, 11), да ме не смућују нечисте помисли. И опет Давид (каже): „И Духом Владалачким утврди ме“ (Пс 50, 14), да, ако се некад мисли моје и узмуте, јака Сила од Тебе, будући као темељ, учврсти ме. Зато и ти, овако и слично саветујући, говори онима који се споро покоравају Истини: „Научићу безаконике путевима Твојим“ (Пс 50, 15). И уздајући се у Господа да ћеш их убедити да се уклоне од таквог зла, певај: „И грешници ће се Теби обратити“ (Пс 50, 15). Нека буде да, они који из злоћудности (κακοήθως) намерно питају, престану од таквога сујетног посла, а они који из слабоћудности (εὐήθεια) сумњају, да се утврде Владалачким Духом. Ви пак, који поуздано знате Истину, држите је чврсту и непоколебиву у Христу Исусу, Господу нашем, са Којим слава и моћ Оцу, заједно са Светим Духом, у векове векова. Амин.
[Ап. 5, 51, Трул. 4, 13, Дион. Алек. 4, Тим. Алек. 12]
Детаљније о канону »
2. Али, пошто смо споменули о јеретицима, као мртвима, а о нама као имајућима за спасење Божанска Писма, и бојим се, као што је Павле писао Коринћанима (2Кор 11, 3), да неки од простијих, због простоте и чистоте (своје), не буду заведени лукавошћу (τῆς πανουργίας =ѿ проказъı) неких људâ, и надаље се почну бавити другим (књигама), такозваним Апокрифима, заведени истоименошћу (називâ) са истинитим (=Богонадахнутим) Књигама, — молим вас да прихватите, ако подсећајући пишем (вам) и ја о ономе што знате, а ради потребе и користи Цркве. Хотећи пак то споменути, послужићу се, ради подршке мојој смелости, примером Јеванђелиста Луке (1, 1-3), говорећи и сам: Пошто неки почеше састављати за себе такозване Апокрифе и мешати их са Богонадахнутим Писмом, о којем (Св. Писму) дознасмо како предадоше Оцима они који су отпочетка били очевици и служитељи Речи (=Апостоли), намислих и ја, подстакнут од искрене браће и научен од почетка, да надаље изложим Књиге Канонске и Предане, и Повероване као Божанске (τὰ κανονιζόμενα καὶ παραδοθέντα, πιστευθέντα τε θεῖα εἶναι βιβλία), да сваки, ако је у заведен, осуди оне који су (га) завели, а који је остао чист, радује се поновно подсећан. Свега, дакле, књига Старога Завета има бројем двадесет две; јер толико је, како чух, предано код Јевреја и слова (азбуке). По реду пак и по имену свака је овако: Прва Постање, па Излазак, па Левитска, и за њом Бројеви, и на крају Поновљени Закони; за њима следи Исус Навин, и Судије, и после ње Рут; и одмах даље Царстава четири књиге, од њих се прва и друга броје као једна књига, а исто трећа и четврта као једна; после пак ових (долази) Паралипомена (=Дневника), прва и друга, које се опет исто броје као једна књига: затим прва и друга Јездре, такође као једна; после ових Књига Псалама, и даље Приче, па Еклисијаст (=Проповедник), и Песма над песмама; уз ове је и Јов; и надаље Пророци, Дванаест (малих Пророка) који се броје као једна књига; затим Исаија, Јеремија, и са њим Варух, Плач, Посланица; и после њега Језекиљ, и Данило. Довде стоје (22) књиге Старога Завета. А књиге Новога (Завета) опет нећемо каснити да кажемо, а то су ове: Јеванђеља четири: по Матеју, по Марку, по Луки, по Јовану; затим после ових: Дела Апостолска, и Апостолске Посланице, зване Саборне, њих седам, овако: Јаковљева једна, Петрове две, Јованове три, и после њих Јудина једна. Уз ове су Апостола Павла четрнаест Посланица, по реду писане овако: Прва Римљанима, затим Коринћанима две, и после ових Галатима, а даље Ефесцима, па Филипљанима, и Колошанима, и после њих Солуњанима две, и Јеврејима; и одмах Тимотеју две, а Титу једна, и последња Филимону једна; и опет: Јованов Апокалипсис. Ово су извори спасења (πηγαὶ τοῦ σωτηρίου = источьници спасениѩ), да се жедан напоји у њима садржаним речима. Само се у овима благовести наука Благочешћа (τὸ τῆς εὐσεβείας διδασκαλεῖον εὐαγγελίζετια = богочьстиѩ оучєниѥ благовѣститьсѩ). Нико овима да не додаје, нити од њих да нешто одузима. Односно ових је Господ ућуткао Садукеје, говорећи: „Варате се, не знајући Писма, нити силе његове“ (Мт 22, 29), а Јудејима је саветовао: „Истражујте Писма, јер она су та која сведоче о мени“ (Јн 5, 39). Но ради веће тачности (ἀκριβείας) додајем и ово, пишући као потребно: да, осим ових, постоје и друге књиге, које нису Канонизоване (οὐ κανονιζόμενα= ушле у канон), али су од Отаца одређене за читање (τετυπωμένα... ἀναγινώσκεσθαι) онима који тек прилазе (вери) и желе да науче реч (=науку) Благочешћа; (то су): Премудрост Соломонова, и Премудрост Сирахова, и Јестира, и Јудита, и Товија, и (тако)звано Учење Апостолâ (Διδαχὴ καλουμένη τῶν Ἀποστόλων), и Пастир (Јермин). Па ипак, љубљени, док су и оне Канонизоване (κανονιζομένων =унесене у канон), и овε Читане (ἀναγινωσκομένων = одређене за читање), о Апокрифнима нигде нема спомена, него је то измишљотина јеретика, који када хоће пишу их, поклањајући им и додајући временâ, да, приказујући их као старе, имају изговор да тиме преваре просте (људе).
[Ап. 60, 85, Лаод. 60, Картаг. 24, Гр. Богос. 1, Амф. Икон. 1]
Детаљније о канону »
3. Господину сину и највољенијем саслужитељу Руфинијану, Атанасије — да се радује у Господу! Ти пишеш оцу оно што пристоји сину љубљеноме, па кад си се писмом приближио, грлим те, највољенији ми од свих Руфинијане. И ја могох теби као сину писати, — и на почетку, и у средини, и на крају, али се уздржах, да се из писма не позна препорука и сведочанство. „Јер си ти, сходно писаноме (2Кор 3, 2), моја посланица, познавана и читана у срцу“. Тако, дакле, расположен, заиста, веруј, поздрављам те и подстичем да пишеш, јер ћеш ме, тако чинећи, не мало, већ много обрадовати. Пошто си ме, пак, добротољубиво и црквено (φιλοκάλως καὶ ἐκκλησιαστικῶς) - јер то опет приличи твојој побожности - запитао о онима који су по нужди повели се (у Аријеву јерес), али нису у зловерју (κακοπιστίᾳ) пропали, и захтео си да (ти) напишем шта је о њима одлучено на Саборима и свуда, знај, највољенији ми Господине, да је у почетку, кад је престало насиље (Аријанаца), држан Сабор (З62.г.) од епископа из извањских предела, а био је (Сабор) и код саслужитеља наших који живе у Јелади, а не мање и код оних у Шпанији и Галији. И би угодно (одредити), што овде (тако) и свугде: да онима који су пали и били вођи безбожности (Аријеве), ако се покају, треба опростити, али им не давати места у клиру. Онима пак који нису господарили у безбожности (Аријанској), него су се повели (за њима) по нужди и насиљу, изволи се: да им се даје опроштај, а и да имају места у клиру, нарочито пак што су поднели уверљиво оправдање. И то се изволи (одлучити) да буде некако снисходљиво (οἰκονομικῶς = по икономији), јер су потврдили да се нису преобратили у безбожност (Аријанску), него су, да не би били постављени неки нечастивци (=јеретици), те упропастили Цркве, рађе изабрали да пристану на насиље и поднесу терет, него да народе (Црквене) изгубе. И говорећи то изгледало нам је да говоре уверљиво (=веродостојно), јер су се изговарали (примером) Арона, брата Мојсијевог, како је пристао у пустињи на преступ народа, а имао (као разлог) за одбрану: да не би народ, повративши се у Египат, остао у идолопоклонству. Јер је изгледало разложно: да остајући у пустињи, могу престати од безбожности, а ако се врате у Египат, утврдили би и ојачали безбожност у себи. Ради тога је (овима) опроштено да буду у клиру, а заведенима, и који су насиље претрпели, даје се опроштај. Ово саопштавам и твојој Побожности, уздајући се да ће и твоја Богобојазност примити ове одлуке, и неће осудити примирје (ἐκεχειρίας = снисходљивост) оних који су се тако (на Сабор) састали. А изволи да се прочита ово и свештенству и подручном ти народу, да и они, знајући ово, не осуђују те што се тако односиш према таквима. Јер би било неприкладно да (им) ја пишем, кад може твоја Побожност да им пренесе наше расположење према њима и да допуни све што недостаје. Хвала Господу (Христу) Који те је испунио сваком речју (λόγῳ = смислом) и сваким знањем! Који се кају нека јавно анатемишу по имену зло веровање (κακοπιστίαν = зловерје) Евдоксија и Евзоија — јер они, даље хулећи Њега (=Христа) да је створење, уписаше се у предводнике Аријанске јереси — и нека исповеде веру исповеђену од Отаца у Никеји; и нека ниједан Сабор не претпостављај у овоме Сабору (=Никејском). Поздрави братство крај тебе, а тебе поздравља ово које је с Нама у Господу.
[Ап. 62, I Вас. 10, Анк. 1, 2, 3, 5, 8, Петр. Алек. 10, 14, Теоф. Алек. 2]
Детаљније о канону »