1. Владика наш и Бог и Спаситељ Исус [Христос], уручивши Својим Светим Ученицима проповед Јеванђеља, и пославши их као учитеље људима по свој васељени, најјасније им је заповедио да дар (δωρεάν, тј. благодат) коју су од Њега добили, да њу као дар и они људима предају, не стичући за то ни бакра или сребра или злата, или неко друго уопште богатство материјално или земаљско; јер не могу бити награде небесних и духовних дарова земаљске и пропадљиве. Ову заповест дао је не само њима, него је преко њих заповедио и нама, које је удостојио узвести на њихов степен и место. И треба, као они тада, да и ми сада тачно чувамо и пазимо (ту заповест) и да не мудрујемо о неизмудреном (τὰ ἀσόφιστα), нити да бацамо погибељну коцку. „На дар сте, вели, добили, на дар дајите. Не теците бакра, ни сребра, ни злата у појасима вашим“ (Мт 10, 8. 9). Проста је и јасна реч ове заповести, немајући ништа шарено, ништа недостижно, ништа што потребује софистичко тумачење. Од мене сте, вели, примили достојанство свештенства. Ако сте Ми, пак, за то нешто мало или много (унапред) положили и то вам је продато од Мене, (онда) продајите га и ви другима; а ако ли сте на дар добили, дајите и ви на дар. Шта је јасније од ове заповести? Шта је послушнима (њој) корисније од овога? Тешко, заиста, онима који смислише да дар Божији за новце добију или га дају, јер се такви, по речима Светога Петра, „налазе у горкој жучи и у свези неправде“ (ДАп 8, 33), заробљени својим среброљубљем. Отуда је овоме сагласан са тим Господњим законом и канон о томе Светих и Блажених Отаца Светог и Великог Васељенског Сабора сабранога у Халкидону (451.г., канон 2), који нам је јасно изложен овим речима: „Ако неки епископ за новце учини рукоположење и непроцењиву (непродаѥмою) благодат сроза до продаје (= трговине), те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога другога који се броји у клир, или због срамне добити произведе за новце економа или екдика (соудию = браниоца), или парамонара (= чувара, црквењака), или уопште некога из (Црквеног) канона, – који то покуша и буде ухваћен, нека буде свргнут са свога степена; а рукоположени (= постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења, него нека буде туђ тог достојанства или службе коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у тако срамним и безаконим трговинама, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде анатемисан“. Најбоље и веома благочестиве су поруке канона Светих Отаца, одгонеће и одбацујуће сваки сатански насртај и сваки ђаволски покушај против духовнога дара (τῆς πνευματικῆς φερόμενον δωρεᾶς = Светодуховске благодати) . Јер не жели (канон) никако да за новце бива давање или примање чина рукоположења, нити од вршиоца истог, нити од примаоца чина рукоположења. Нити пак допушта ни пре времена рукоположења, ни после времена рукоположења, ни у само време рукоположења, да се дају новци за рукоположење, јер је уопште у овој ствари то назвао подмићивањем. Али, пошто сада, мада је ово тако јасно забрањено, бише ухваћени неки у Галатији, који занемарују и преступају, ради срамног добитка и среброљубља, ове спасоносне и човекољубиве наредбе, нашли смо и ми за добро да, заједно са Светим Синодом, који борави (τῆς ἐνδημούσης) у овоме Царственом Новоме Риму, да се ове исте (наредбе) опет обнове, тако да се, без сваког измишљања и сваког изговора и сваког мудровања, сасвим сасече овај безбожни и гнусни обичај, који се, не знам како, увукао у Најсветије Цркве, да би, када буде истинско, без трговања, и чисто проглашавање рукополаганих од стране Архијереја, сишла одозго благодат Светога Духа, пошто сада, не знам, ако бива произвођење за новце и врши се нечистом руком, силази ли На рукопроизвођенога по гласу проглашења (τοῦ κηρύγματος = проповеди), или се већма суздржава, благодат Духа Светога. Знај, дакле, у свему Најбогочестивији (Брате), да сваки, свеједно који, ако се затече у нечему оваквом, епископ или хороепископ, или периодевт или презвитер или ђакон, или било који из канона (клира), или лаик, осуђен је општом одлуком и општом пресудом Архијереја, као што о томе говори и наведени канон Светих Отаца (Халкидонски 2). Јер благодат треба да буде благодат (χάριν = милодар), а никако да за исту посредује сребро (= новац). Нека, дакле, буде, и јесте, одлучен (ἀποκήρυκτος) и отуђен од сваког свештеничког достојанства и Литургије (= свештенослужења), и подлеже проклетству анатеме, и онај који мисли да може новцима стећи благодат, и онај који обећава да ће је за новце дати, било да је клирик или лаик, макар био ухваћен или неухваћен да то чини! Јер је немогуће да се икад помире непомирљиве ствари, нити да се слаже мамон с Богом, или да они који томе служе, служе Богу. И то је Господња одлука неоспорива: „Не можете Богу служити и мамону“ (Мт 6, 24). Осмељујући се на ове речи, по моћи (нашој), и њима се покоравајући, заједно са Оним Ко их је изрекао, донесосмо ову одлуку противу оних који то безаконо преступају. Нека се пак и твоја Светиња стара, чинећи то са сваком пажљивошћу, да кроз преписе (наше Окружнице) ово постане познато и свима подручним ти Богољубивим епископима и периодевтима и свима осталима, да једним духом и једном душом, сви заједно хришћани, удружени противу општег непријатеља, узмогнемо, с Богом, ишчупати од њега (= ђавола) усађени међу нама сами корен среброљубља, заједно са свима његовим злим израслинама. Поздрављамо сво са тобом Братство у Христу. Здравствујући у Господу моли се за нас, Најбогољубивији Брате.
[Ап. 29, IV Вас. 2, Трул. 22, 23, VII Вас. 4, 5, 15, 19, Сард. 2, Лаод. 12, Вас. Вел. 90, Тарас. 1]
Детаљније о канону »