1. Не просто према мери сагрешења треба давати епитимију, него мислити и на расположење грешника, да не би, хотећи да закрпиш поцепано, учинио процеп још горим; и старајући се да усправиш пало, учиниш још већи пад. Јер слаби и мекушци и који су већином везани за светско уживање, и још они који високо мисле о (своме) пореклу и власти, враћани лагано и помало из онога у чему греше, могли би да се, иако не савршено, али делимично, избаве од зала којима су држани. Ако, пак, неко брзо нанесе казну, лишиће их веће исправке. Јер душа, кад је присиљена да поцрвени (= постиди се), упада у безнадежност, па нити више следује погодним речима (= разлозима), нити се приклања претњама, нити се подстиче доброчинством, него бива много гора од оног града, којега ружећи Пророк говораше: „У тебе је лице блуднице, и бестидан си према свима“ (Јер 3, 3). Зато је пастиру потребно много разборитости да би са сваке стране сагледао навику душе. Јер, као што многи падају у безумље, и упадају у очајање за своје спасење, због тога што не могу да поднесу горке лекове, тако постоје неки који, кад се не да казна одговарајућа гресима, падају у лењост и бивају гори од многих, и подстичу се на веће грешење. Зато не треба оставити ништа од тога неиспитано, него, све тачно испитавши, свештеник треба од себе да примењује одговарајуће лекове, да му не би старање било узалудно.
2. Видим многе који се причешћују тела Христовог (= у Литургији) да просто и како било и следујући више обичају и закону, него ли чистој мисли (= савести) и разуму, причешћују се (Св. Тајнама). Ако, каже, наступи време Свете Четрдесетнице и Пасхе, било какав да је неко, он се причешћује Тајнама. Али, не треба гледати на празнике, него чистити савест и тада се причешћивати. Јер нечист и недостојан није праведан да се ни на празник причешћује Светога и страшнога Тела (Христовог). Јер, помисли да су учесници старе (= старозаветне) жртве стицали велику пажљивост и освећивали се и са сваке стране очишћавали. А ти, приступајући Жртви од које и Ангели дрхте, ту ствар одређујеш периодима времена, и прљавим рукама и уснама усуђујеш се (дотаћи) Тела и Крви Христове? И цара не би пристао да пољубиш ако ти уста смрде, а Цара Небеског целиваш душом смрдећом? Та(ква) ствар је увреда. Дакле, ако ниси достојан Причешћа, онда ниси ни молитве ни стајања (на Литургији) са достојнима. Јер, чуј шта и Сам Господ говори (на Литургији): „Који сте у покајању, приступите!“ А који се не причешћују, они нису у покајању.
3. Многи се од ове Жртве (= Евхаристије) причешћују једном годишње, други два пута, а други много пута. Свима њима наша је реч (упућена), не само овима овде, него и онима који бораве у пустињи (= анахорети), јер они то чине једном годишње. Које треба похвалити: оне што једном, оне што много пута, или оне што се мало пута (причешћују)? Ни оне једном, ни оне много пута, ни оне мало пута, него оне са чистом савешћу, оне са неупрљаним животом. Такви нека свагда приступају (Св. Причешћу), а који нису такви — ни једном. Зашто, дакле? Јер суд себи узимају, и осуду, и муку, и казну. И немој се чудити. Јер, као што храна, будући по природи хранљива, ако пређе у злу течност, све упропашћује и квари, и бива повод за болест. Тако бива и око Светих Тајни. Наслађујеш се Духовне Трпезе, и опет прљавштином квариш своја уста? (Светим) Миром се помазујеш, и опет се испуњујеш смрадом, причешћујући се после годину дана? Четрдесет дана није ти довољно за очишћење од свих грехова (које си чинио током) читаве године, и опет, кад прође седмица (дана), себе предајеш ранијим (гресима)? А реци ми, ако оздравиш после четрдесет дана дуге болести, и опет се одаш храни која изазива болест, зар ниси и претходни труд изгубио и себи већма наштетио? Јер, ако се природне ствари мењају, колико ли више оне (ствари) слободне воље? Четрдесет дана додељујеш здрављу душе, а можда ни четрдесет, и очекујеш да умилостивиш Бога? Зар се играш? реци ми. Због тога и ђакон (на Св. Литургији) узвикује, говорећи: Светиње светима! То јест: Ко није свет, нека не приступа. Не каже просто: чист од греха, него – свет!