1. Дознао сам од љубљеног монаха Павла, да твоје Богопоштовање до данас одбацује општење са најблагочестивијим епископом Јованом (Антиохијским) зато што можда имају неки у Цркви у Антиохији или да се још држе (φρονοῦντας = мисле, верују) Несторијевог учења (= Нестријанске јереси), или су се држали, па престали. Нека, зато, испита твоја Кротост: да ли су (то) они за које се говори да се окупљају, и јавно и бестидно Несторијеву јерес и држе и говоре другима; или су то они који, имајући некада спаљену савест, сада се окупљају (у Антиохији са Јованом) покајавши се за оно у шта су били заведени, а стидећи се можда да исповеде (= признају) свој грех. Јер тако нешто се дешава код обманутих. Ако видиш сада да прилазе правој вери (код Јована), немој злопамтити о прошлом (њиховом понашању). Јер више волимо да их видимо да се одричу (заблуде), него ли да бестидним расположењем потпомажу Несторијева зла. Да не бисмо изгледали да уважавамо свадљивост, прихватимо општење (κοινωνίαν) са нај благочестивијим (Архи)епископом Јованом, опраштајући му, и због икономије (οἰκονομίας ἕνεκα = због снисходљивости) немојмо исувише тачно испитивати (μή ἀκριβολογεῖσθαι σφόδρα =немојмо тачнословити много) о онима који су променили схватање, јер, као што рекох, та ствар потребује велику икономију (οἰκονομίας δεῖται τό πρᾶγμα πολλῆς = то дело потребује велику снисходљивост).
2. Ревност твоје Богочасности у Благочешћу (= Православљу) познао сам не сада, него знам одавно, и веома похваљујем што са таквом тачношћу хоћеш да живиш. Но икономија (= снисходљивост) ствари бива да принуђује некад да се неки замало понесу ван допуштенога (= правилнога) да би нешто веће задобили. Као што морепловци, кад (им) предстоји невреме и лађа долази у опасност, у страху избацују понешто да би спасли остало, тако и ми у (Црквеним) стварима: када није могуће очувати велику тачност (τὸ λίαν ἀκριβές), превиђамо нешто да не бисмо претрпели штету свега. И ово пишем дознавши да се твоја Богочасност ожалостила на преподобњејшег и богољубезњејшег брата нашег и саслужитеља епископа Прокла (Цариградског: 434–446), што је узео у општење (πρὸς κοινωνίαν) Елијског (= Јерусалимског Јувеналија: 422–458) епископа, којега установе Цркве у Палестини не знају као вођу, а побуђује (га) на несуздржаност те ствари жеља празног славољубља, која има горак крај. Нека, дакле, твоја Богочасност не избегава општење (κοινωνίαν) са Свјатјејшим и богољубезњејшим епископом Проклом, јер мени и његовој Светости било је једно (исто) старање, и начин икономије (ὁ τῆς οἰκονομίας τρόπος = начин снисходљивости) није био неприхватљив никоме од разборитих.