1. 1. Најсветијем и најблаженијем Брату и Саслужитељу господину Адријану, папи Старога Рима, – Тарасије, милошћу Божијом, епископ Константинопоља, Новога Рима, – поздрав у Господу. Много пута и на много начина (Јевр 1, 1) поучавамо се Јеванђелски и Апостолски и (Свето)отачки: да при посвећивању за свештенство имамо несреброљубив начин (= слободан од новца), и не узимати злата или сребра или нешто присвајати при рукоположењу било којег свештеног мужа (= лица), као што ћемо доказати приложеним уз ово изрекама (= сведочењима) из Богоречи (Светога) Писма и из Отачких учења. Јер који руке полажу, служитељи су Духа, а не продавци Духа, јер им је речено да добијајући благодат Духа на дар, на дар и дају примаоцима од њих (Мт 10, 8), добивши такву слободу од Господњега гласа. Ако се пак неки затече да је исту за злато купио, проглашују таквога искљученим из свештеничкога реда. Јер, ако је и добио свештенство по имену, али се реч показује лажна самим чином, јер нико не може служити Богу и мамону, као што се Јеванђелски научисмо (Мт 6, 24). А пошто чусмо да Бог кроз Пророке гласно говори: „Свештеници, говорите у срце Јерусалиму“ (Ис 40, 2); и опет прети и говори: „Стражар, ако види мач Где иде и не затруби у трубу, и народ не буде сачуван, а мач дошавши отме од њих душу, искаћу крв (њихову) из руке стражареве“ (Језек 33, 6), — ми, бојећи се наредбе и осуде због ћутања, објављујемо свима Предстојницима (= епископима) наших Цркава, смело, по Божанственом Апостолу, речима: да „Чисти смо од крви“ (ДАп 20, 26) оних који преступају канонске одредбе, и далеко већма оних који су за новце рукополагали или били рукоположени, јер Божанствени Апостол Петар, чији је престо наследила Ваша братска Светост, њих је као Симона Врачара свргнуо. Ради тога не устручавамо се јављати истину, чувајући и држећи се онога што нам је од Светих Апостола и Славних Отаца наших канонски одређено, и клонимо се оних који су нешто од тога преступили. Братско Ваше и свештенољепно Архијерејство, које законито и по Божијој вољи врши јерархијску (=свештеноначелничку) службу, има познату (у томе) славу. Јер је Велики и Први Архијереј Христос Бог наш рекао кроз Пророка: „Живим Ја, и прославићу који Ме славе“ (1Цар 2, 30). Јер знаш, човече жељâ Духа Светога, да је сношљивија (у овоме) и сама нечастива јерес Македонија и око њега Духобораца. Јер су они булазнили да је Дух Свети створење и слуга Бога и Оца, а ови (= присталице симоније), како мисле, чине Га слугом својим. Јер сваки господар продаје, ако хоће, оно што има, или слугу, или друго што поседује. Тако исто и који купује, желећи да буде господарем онога што купује, стиче то ценом сребра. Тако и они који ово безаконо дело чине, понижују Духа Светога, грешећи подједнако са онима, који су хулећи Светињу говорили да Христос изгони ђаволе помоћу Веелзевула (Мт 9, 34). Или, још истинитије рећи, подобни су Јуди издајнику, који је ценом сребра продао Христа богоубицама Јудејима. Пошто је, пак, Дух Свети једносуштан Христу Богу нашем, јасно је свакоме да ће и они (који продају Духа Светога) једнаки удео имати (са Јудом), као што је доказано. А ако се не продаје (Свети Дух), а јасно је да то не може бити, (онда) је несумњиво да немају у себи благодат Духа Светога, то јест свештеничко достојанство; а ако је нису добили, онда је и немају. Јер, нека се сете Светога Петра, који је овако говорио ономе који је то покушао (Симону Магу): „Нема теби удела, ни наследства у овој речи“ (ДАп 8, 21). Јер, ако се продаје свештеничко достојанство, дакле је њима сувишно и да частан живот проводе, и владање (= понашање) у чистоти и врлини. Сувишан је, по њима, и Божанствени Апостол Павле који учи: „да епископ треба бити без мане, целомудрен, частан, способан да учи, уздржљив, трезвен, који се држи верне речи по науци, да буде способан и тешити здравом науком, и изобличити оне који се противе“ (1Тим 3, 2). Све ово, дакле, ишчезава (= пропада) продавањем и куповањем свештенства.