1. А који се нерасудно добровољно одрекао Христа, по 73. канону Василија (Великог) удостојава се Причешћа при крају живота, и нико таквога не може ослободити од такве епитимије, или се усудити да употреби икакво снисхођење. Свети пак Григорије Ниски, обухвативши поделом оно што се таквих (апостата) тиче, подвргава истој одговорности оне који су добровољно прешли (од вере) ка заблуди, одредивши им меру (трајања кајања) мером (трајања) живота свакога (од њих); а оне који су то доживели по нужди (од других), подвргава казни као за блуд, која му се протеже на девет година. Исту поделу чини и Анкирски Сабор, и Свештеномученик Петар Александријски, и Василије Велики у свом 81. канону. Али данас Црква углавном следи ономе што је установио и определио Свјатјејши Патријарх Цариградски Методије (843–847-г.), и уопште икономише (= снисходи) према онима који су на разне начине захваћени у тај преступ. Јер он (= св. Методије), каже: Ако је неко, кад је био дете, ухваћен од безбожних и одрекао се вере, принуђен страхом или незнањем или непознавањем вере, а поставши одрастао опет се обратио хришћанском (животу) и приступио Католичанској (= Православној) Цркви са покајањем и исповешћу, нека од свештеника слуша четири установљене молитве сваки дан до седмога дана, и осми дан нека се опере. Затим нека свуче (одећу) и опаше се пешкиром и помаже се Светим Миром, као и крштавани, и тако нека се удостоји Божанског Причешћа. Затим, за осам других дана нека стално буде у Црквама на Светим Сабрањима (= Литургијама), као и крштавани. Ако је неко, већ пунолетан, био ухваћен (од безбожних) и мучењима принуђен био да се одрекне своје вере, нека се и он удостоји (истог) човекољубља. Али, он ће најпре постити два пута четрдесет дана, уздржавајући се од меса, сира и јаја, и три дана у (свакој) седмици да не узима вина и уља, чинећи (за то време) усрдне молитве и коленопреклоњења (= метанија), колико може. Затим, када се испуне (те) две четрдесетнице, нека сваки дан за седам дана слуша молитве умилостивљења, а осмога дана, као и гореспоменути, нека се опере и помаже (Св. Миром) и удостоји се Причешћа Светињâ (= Св. Евхаристије), и за других осам дана нека буде на Црквеним Сабрањима. Ономе пак који се добровољно одрекао вере предстоји страшан канон (= епитимија), али, због неизрецивог Божијег човекољубља, треба и таквога милостиво лечити. Нека, дакле, две године пости, уздржавајући се од меса, сира и јаја, и сваке седмице по три дана и од узимања уља и вина, чинећи сваки дан, према моћи, по стотину или двеста коленопреклоњења (= метанија). Кад се наврше две године, нека и он за седам дана слуша молитве умилостивљења, а за остало даље нека се с њим поступа, као што је пре казано.
2. Оне који исповеде (= признају) да се баве гатањем или врачањем, Божанствени Василије (Велики) у своме 65. канону подвргава осуди као убице, која траје двадесет година, а такође у 72. канону и оне који верују врачарима, или ако пристају да држе њихово схватање. Григорије пак Ниски у своме 2/3. канону, служећи се опет поделом (грехова), налаже да се примени време (епитимије) као отпадницима (од вере), који по цену порицања наше вере приступају врачарима; док за оне који се због неке нужде (= принуде) и по малодушности обраћају врачарима, заповеда да држе време сагрешивших у блуду. А 61. канон Шестога (Трулског) Сабора осуђује ове последње на шест година (епитимије). А Анкирскога Сабора 24. канон продужује епитимију оваквих на више од пет година. Прочитај и 36. канон Лаодикијскога Сабора, који подробно излаже разлике ових. А Јован Посник онима који исповеде (= признају) да користе гатање и врачање, скратио им је на три године покајање, ако покажу усрђе да сваки дан већином посте и да после деветога часа (= три поподне) узимају тврду и суву храну, и да живе већма скромно, и притом чине двеста педесет метанија (= великих коленопреклоњења), додирујући побожно челом Земљу. Истој (епитимији) подвргава и оне жене које праве амајлије и баве се врачањем (= чаролијама).
3. Ово што ми, каже (Јован Посник), скраћујемо времена покајања, не изгледа онима који правилно мисле да је лишено разлога (= основе). Јер, пошто ни код Великог Оца Василија, нити код старијих Богоречитих Отаца наших није одређен грешнима неки пост, или бдење, или број метанија, него само удаљење од Светога Причешћа, нама се учинило да за оне који се искрено кају и вољни су савлађивати (своје) тело строгим владањем, и проводити благоразумно (свој) живот као противтежу пређашњем пороку (= злу), те по мери (њиховог) уздржања треба им одмеравати и смањење времена кајања. Тако, ако неко прихвати да не пије вина у одређене дане, тада ми одобравамо да му се смањи на годину дана епитимија установљена од Отаца за његов грех. Исто тако, ако се неко заветује да ће се за одређено време уздржавати од меса, ми одобрисмо да му се смањи (епитимија) још годину дана; или да ће се уздржавати од сира и јаја, или од рибе или уља, и тако за уздржавање сваке од таквих врста (јела), треба смањити по једну годину. Такође треба исто поступати и кад се (неко) честим коленопреклоњењима (= метанијама) стара да Бога себи умилостиви; и особито кад показује усрдну и не мању од могућности вољу да даје милостињу. Ако се неко после греха одаје побожном и усамљеном (= монашком) животу, налазимо да је добро да му обећамо још скраћеније опроштење, ако хоће да кроз сав живот проводи строг подвиг који одговара таквом живљењу.
4. Напад (προσβολὴ = изазов) нечисте помисли на срце, пошто грех није учињен, не подлеже епитимији.
5. Слагање (συνδυαμὸς) (на греховну понуду помишљу) очишћује се са дванаест метанија (= великих земних поклона).
6. Борба (πάλη - са грешном помишљу) може бити достојна или венацâ (награде) или казне.
7. Пристајање (συγκατάθεσις = сагласност на нечисту мисао) бива узрок и почетак епитимија (= педагошких, терапевтичких примена).
8. Ко се у сну страшћу истечења оскврнио, лишава се за један дан Причешћа, и сматраће се очишћеним од нечистоте ако отпева (= прочита) 50. Псалам и учини 49 метанија (= великих земних поклона).
9. Ако се будан оскврни (истечењем) удаљује се од Причешћа до седмога дана, певајући (=ч итајући) сваки дан 50. Псалам и чинећи 49 метанија.
10. Који учини малакију (= рукоблуд), подвргава се епитимији за четрдесет дана, проводећи у сухоједењу (= на сувој храни) и чинећи сваки дан 100 метанија.
11. Кад два међусобно учине нечистоту, пошто су двоструку малакију (= рукоблуд) учинили, подвргавају се поменутој епитимији за 80 дана.
12. Ако је неко из клира пао у страст малакије пре свештенорукоположења, па се не усуђује (да исповеди) да можда због тога не буде одбачен од свештенства, пошто издржи довољну епитимију, нека тако уђе у свештенство. А ако после свештенства падне (у то), нека му се за годину дана обустави свештенослужење и, кад се уобичајеном епитимијом оцеломудри (= очисти епитимијом покајања), нека се (опет) врати у свештенство. Ако ли, и пошто призна свој грех, падне у исти и други и трећи пут, нека престане од свештенства, и стави се у ред читача.
13. А и од женâ која се (грешно) љуби и (страсно) додирује са мушкарцем, али не буде оскврњена, подвргава се епитимији малакије.
14. Блудника канон 4. Св. Григорија Ниског лишава за девет година Светих Тајни, а за седам година канон 59. Василија Великог.
15. А 21. канон његов (= Василија Великог) тражи да онај који има жену и падне у блуд заслужује већу казну од онога који нема жене а подлегне тој страсти.
16. А монахе или посвећене (= монахиње) који падну у блуд 60. канон његов (= Василијев), подвргава епитимији прељубе, зато што су они развргли везу са духовним Жеником Христом, док 44. канон Шестог Сабора заповеда да и калуђер који учини блуд, не буде ништа више кажњен него лаици. И овај канон мислим да треба да побеђује, јер је од других и каснији и човекољубивији. Ми пак, вели Јован Посник, предлажемо да који учини блуд да се не причести за две године, ако буде вољан да после деветога часа (= 3 поподне) једе суву храну и чини 250 метанија. Ако ли буде немаран (= лењ), нека испуни време (епитимије) прописано од Отаца.
17. Силовања која бивају насилно од насилних људи или господара, Оци просудише да не подлежу кривици, а посебно 49. канон Василија Великог (то је одредио).
18. А клирике који учине блуд, канон 32. Василија Великог одређује да буду рашчињени, али не и одлучени.
19. За другобрачне канон 4. Василија Великог каже да неки одредише једну годину (епитимије) а други две (године); трећебрачне пак одлучују (од Причешћа) за три или четири године; а обичај, вели, примили смо да се трећебрачни одлучују (од Причешћа) за пет година, али да се брак њихов не раскида, ако немају деце из претходних бракова.
20. Прељубника канон 4. Григорија Ниског лишава за 18 година Божанског Причешћа, а 58. канон Василија Великог допушта му да се причести после 15 година, док канон 20. Анкирског Сабора заповеда да после 7 година може добити савршено (Причешће). А ми, вели, тражимо да се он (= прељубник) после три године може причестити, а да се не лењи да после деветога часа (= 3 поподне) једе суву храну и чини свакодневно 250 метанија; ако ли буде лењ (да то чини), нека чека свршетак времена који су Оци одредили.
21. Онај пак чија је жена пала у прељубу, тај не може ступити у свештенство, што каже канон 8. Неокесаријског Сабора, и заповеда да, после рукоположења човека, он жену палу у прељубу, или (мора) отпустити, или сам престати од свештенства.
22. Канон 98. Шестога (= Трулског) Сабора осуђује као прељубника онога који доводи у законити брак девојку са другим заручену.
23. Ако Православни узме жену јеретичку, или обратно, канон 72. истог (= Трулског сабора) одређује да се таква незаконита брачна веза раскине, а ако (дотични) буду упорни (у таквој вези), бивају одлучени.
24. Они који упадну у крвосмесништво, по Василију Великом, који учини срамоту са својом сестром, лишава се за 15 година Причешћа. А ми заповедамо да се такав удостоји Причешћа после три године, ако изабере пошћење до увече и сухојеђење (= суву храну), и чини сваки дан 500 метанија (= земних поклона).
25. А који са својом снахом (учини блуд), по Василију Великом, бива лишен Причешћа за 11 година, а ми заповедамо за две године, ако после деветога часа (= 3 поподне) буде јео суву храну и сваки дан чинио 300 метанија. Ако ли буде лењ (= немаран), нека испуни установљено од Отаца (време кајања).
26. Истим епитимијама подлеже и онај који, не раздвајајући се од своје жене, залуди се (страшћу) са својом таштом, сходно закону који каже: Што је од почетка утврђено, не бива поништено накнадним збивањима. Но, по сада важећем, Свети и Божанствени Синод одређује да, који учине такав проклети грех, остају без Причешћа за шест година, подвргнути следећем канону: шест месеци сасвим се уздржавати од меса, долазећи свагда на Свештена Сабрања Цркве, – осим ако им се деси нека болест или неизбежна потреба, – и да стоје ван Цркве плачући и молећи Бога за опроштај безакоња, не добијајући антидор (= нафору), нити пијући освећену водицу, ако се деси Свето навечерје Богојављења, него само хлеб, узношен у част Пресвете, побожно да једе, као залог Божјег човекољубља. Тако исто не могу ни Свештене Иконе слободно устима целивати, него само њихово подножје, са сваким страхом. За свих шест година да чине свакодневно по 100 метанија, осим Суботе и Недеље, а сваке Среде и Петка држати сухојеђење, уздржавајући се од рибе и вина и уља. Две године (после оних 6 месеци) да стоје у Цркви, иза појаца, и слушају Божанствене песме. Остале три и по године да стоје (у Цркви) заједно са вернима и са њима се моле, и тако после навршених шест година, да се удостоје Причешћа. Али и ово треба пазити: да чине милостињу колико могу, особито у речене посне дане, велим, Средом и Петком. Јер сво оно што им је дозвољиво да једу, без подлезања канону (тј. епитимији), да то (што уштеде) дају сиромашнима и побуђују сиромахе да се моле за њих. Сваке седмице, ако имају могућности, да шаљу у Цркву за једну Литургију (вероватно: просфору и вино), да се уздржавају од лажи и заклетве, с којима је често спојено гажење заклетве. Ако допадну у смртну болест, нека се удостоје Божанственог Причешћа, а ако оздраве, нека буду опет на оном ступњу кајања, на коме су били пре давања им по нужди Причешћа, и нека скрушеним срцем и топлим сузама очишћују злодело душе, колико је могуће.
27. Овај канон важи и за врачаре, и за прељубнике, и за човекоубице, и за све који падну у тешке преступе, (али) према усрђу и расположењу (дотичних) лица у покајању, или скраћиван, или појачаван.
28. Канон 2. Светога Дионисија (Александријског), као и 7. канон Тимотеја (Александријског), заповеда да се жене, које су у афедрону (=циклусу) не дотичу ничега од Светиња. Ово наређује и Стари Закон (Мојсијев). Нити им дозвољава да се с мужевима састају, јер се догађа да од тога бивају слаба и болешљива (ἐξίτηλα = изанђала) семена. Зато је и Божанствени Мојсије каменовао оца онога губавца, јер због неуздржања жене није сачекао очишћење. Они (поменути канони), пак, заповедају да жена, која за време своје нечистоте пренебрегне (закон) и дотакне се Божанствених Тајни, да буде за четрдесет дана без Причешћа.
29. Који учини срамоту са мушкарцима, по 3/4. канону Григорија Ниског, лишава се Причешћа за 18 година, а по 62. канону Василија Великог 15 година. Ми, пак, нађосмо за добро да се такав лиши Причешћа за 3 године, плачући и постећи, а у вече да једе суву храну и чини по 200 метанија. Ако буде већма немарљив, нека испуни 15. година (епитимије кајања).
30. Дете које је насиловано (φθαρέν = оскврњено) од некога, не може ступити у свештенство. Јер, иако оно, као малолетно, није сагрешило, али сасуд (= тело) његов је обрушен (ἐρράγη = повређен) и постало је неприкладно за Свештену службу. Ако ли му је, пак (као детету), учињено истечење (семена) међу ноге, нека се, после подношења прикладне епитимије, не спречава да ступи у свештенство.
31. За човекоубицу стари Закон заповеда казну смрћу, а Василије Велики својим 56. каноном лишава дотичнога за 20 година Причешћа за намерно убиство, а 10 година за ненамерно. Ми пак (лишавамо Причешћа) за пет година (за намерно убиство), и (за ненамерно) три године, ако својеручни убица строго пости (сваки дан) до увече, и увече чини сухоједење, и с расположењем чини 300 метанија сваки дан; а ако је немарно расположен, нека испуни канон Отаца. – Канон пак 22. Анкирскога Сабора каже да једна пређашња одлука прописује: да који учине ненамерно убиство имају се кроз седам година причестити Савршеним (Даровима), а по другом канону смањује на пет година.
32. Оне који су у ратовима убијали, Василије Велики својим 13. каноном лишава Причешћа за три године, исто и 55. каноном оне који устају против разбојника (да их убију), док клирике подвргава свргнућу.
33. Жене које смишљено убијају заметак (у утроби), и оне које дају и узимају лекове да отрују плод, те да пре времена испадне (= побачај), Василије Велики у 2. и 8. канону каже да подлежу казни за убиство. Ми пак одређујемо да се такве жене икономишу (= снисходљиво разреше) највише за пет или три године (епитимије).
34. А она која је нехотично побацила дете, потпада епитимији на годину дана.
35. Она пак која заспи на детету своме, и угуши га, удостојава се Причешћа после три године, уздржавајући се у одређене дане од једења меса и сира, и усрдно чинећи остало (кајање). Ако се то догодило из немарности, или по неуздржаности родитеља, упоређује се са намерним убиством, а ако по зависти противника (= ђавола), тада је ствар достојна опроштаја, и то потребује умерену епитимију, јер је због других грехова то било напуштање (Божје благодати).
36. Жена која напусти новорођенче, и оно њеним немаром пропадне, подлеже казни за намерно убиство.
37. Ако дете умре без Крштења, немаром његових родитеља, родитељи се лишавају Причешћа за три године, за то време држећи сухојеђење и коленопреклоњење (= метаније) са плачем, и по могућности милостињом умилостивљујући Бога. Ако је детету седам дана и умре некрштено, лишавају се (родитељи) Причешћа до четрдесет дана, и одређује им се сухојеђење у те дане, и сваки дан да чине 40 метанија (= земних поклона).
38. Монахиња која од других (ἑτέραις) дозна за прељубу или педерастију детета, и не дојави то предстојници (= игуманији), подвргава се истој епитимији као она која је то учинила, по 71. канону Василија Великог.
39. Оне (жене) које оставе своју децу код врата Цркве, закон кажњава као убице, макар неки (људи) узму ту децу и одгаје.
40. Разбојници се подвргавају осуди човекоубице, јер се служе и убиством при извођењу своје намере.
41. Лопов, ако сам призна (грех), бива по канону 61. Василија Великог, одлучен за годину дана, а ако је изобличен (= од другога ухваћен), онда за две године. Ми пак лишавамо до четрдесет дана Причешћа лопова који се добровољно покаје, а изобличеног (од других), до шест месеци, али да после деветога часа (= 3 поподне) једе суву храну и сваки дан чини 100 метанија.
42. Ко је затечен у крађи општега (= јавнога) добра, што се главном крађом зове, не може ступити у свештенство; а ако падне у ту страст после тога (тј. ступања у свештенство), лишава се свештенства, по 25. канону Светих Апостола.
43. Канон 66. Василија Великог одређује да гробокрадица треба бити за десет година без Причешћа. Ми пак (остављамо га без Причешћа) за годину дана, ако једе суву храну после деветога часа (= 3 поподне) и чини сваки дан 200 метанија.
44. Крађа Светиње, по Св. Григорију Ниском, кажњава се за мање времена него прељуба, а икономише се (= снисходи се) до три године.
45. Који по присили погазе заклетву, канон 82. Василија Великог одређује да се лишавају Причешћа за три године, а који су (то учинили) без принуде, лишавају се Причешћа за десет година. Ми пак сматрамо да их треба за годину дана лишити Причешћа, држећи сухоједење после деветога часа (= 3 поподне) и чинећи сваки дан по 250 метанија.
46. Жена, ни лаик, ни монахиња, за било који грех не одлучује се од Цркве, него само од Причешћа. Јер канон каже да то чинимо, што су многе жене себе убиле због стида; као што ни презвитера ни ђакона, због онога (што је писано): „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9).
47. Ако нешто нечисто падне у бунар, или у уље, или у вино, онај који то окуси нека се не дотиче за три дана меса и сира, а за седам дана нека се не причешћује.
48. Ко после Божанственог Причешћа поврати (бљувањем), било како да се то деси, четрдесет дана лишава се Причешћа, и сваки дан певајући (= читајући) 50. Псалам и чинећи 50 метанија. Јер ако и не буде засад знао да каже (моментални) разлог, но због неких других својих грехова је свакако допуштен у то (од Бога).
49. Ко учини блуд са својом маћехом, подвргава се епитимији за три године, и дужан је постити сваки дан, и тек увече задовољити се сухоједењем и чинити сваки дан 500 метанија.
50. Ко учини блуд са мајком и ћерком, подвргава се епитимији за четири године, и мора се задовољавати сухоједењем сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) и чинити по 300 метанија.
51. Ко учини мужелоштво (= настраност) са два брата, подвргава се истој епитимији.
52. Ко учини мужелоштво (= настраност) са својим зетом, подвргава се епитимији за четири године, и мора се задовољавати сухоједењем сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) и чинити по 200 метанија.
53. Ко учини мужелоштво (= настраност) са својим братом, подвргава се епитимији за осам година, и мора се задовољавати сухоједењем сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) и чинити по 400 метанија.
54. Ако старији брат учини мужелоштво (= настраност) млађему, а овај то не учини (њему), то се онај (старији) брат подвргава епитимији за три године, и мора се задовољавати сухоједењем сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) и чинити по 100 метанија.
55. Ко учини блуд са својом ћерком само једанпут, подвргава се епитимији за пет година; а ако више пута, тада за шест и седам година, задовољавајући се сухоједењем сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) и чинећи по 500 метанија.
56. Ко учини блуд са својом мајком само једанпут, подвргава се епитимији за седам година; а ако више пута, тада за дванаест година, задовољавајући се сухоједењем сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) и чинећи 500 метанија.
57. Ко само једанпут учини блуд са оном која му је кћер на Крштењу (= кумче), подвргава се епитимији за осам година; а ако више пута, тада за десет година, задовољавајући се сухоједењем сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) и чинећи 300 метанија.
58. Ко учини блуд са мајком (= кумом) свога кумчета, подвргава се епитимији за осам година, и мора се задовољавати сухоједењем сваки дан после деветога часа (= З поподне) и чинити по 300 метанија.
59. Ко учини много пута срамоту са живинчетом, а има жену своју, подвргава се епитимији за осам година; а ако нема жене, и то учини једанпут, или два пута, или највише три пута, подвргава се епитимији за три године, задовољавајући се сухоједењем сваки дан после деветога часа (= З поподне), и чинећи по 300 метанија. Истој се казни подвргава и жена, ако то учини.
60. Ко учини блуд са братанчетом својим, подвргава се епитимији за две године, и мора се задовољавати сухоједењем сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) и чинити по 500 метанија.
61. Ко учини блуд са Јеврејком, или Туркињом, или пак са јеретичком женском, то јест са Латинком или Јерменком, подвргава се епитимији за четири или пет година, и мора се задовољити сухоједењем сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) и чинити по 250 метанија.
62. Ако се жена презвитера или ђакона затече у прељуби, подлеже епитимији за три године, задовољавај ући се сухоједењем сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) и чинећи по 300 метанија; а подвргавају се овакве жене тежој епитимији него ли друге прељубнице стога што оне бивају криве за духовну смрт својих мужева, који ради њихове прељубе могу се лишити свештенства, као што га се у ствари и лишавају, ако хоће да и даље живе са таквим својим прељубним женама. А ако хоће да задрже свештенство, морају се одмах после прељубе развести од њих, сходно 8. канону Неокесаријскога Сабора.
63. Ако жена учини блуд са два брата, подвргава се епитимији за три године, задовољавајући се сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) сухоједењем и чинећи по 200 метанија.
64. Ако жена учини блуд са евнухом, подвргава се епитимији за три године, и мора се задовољавати сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) сухоједењем и чинити по 300 метанија.
65. Ко учини противприродни блуд (ἀρσενοκιτήση = као с мушкарцем) са својом женом, подвргава се епитимији за осам година, задовољавајући се сваки дан после деветога часа (= 3 поподне) сухоједењем и чинећи по 200 метанија.