1. Ако се по незнању опере антиминс, не губи освећење, нити постаје нечист.
2. Другобрачни се не венчава, него му се и епитимија налаже: да се не причешћује Пречистим Тајнама две године; а трећебрачни пет година.
3. Ко из нужде за кратко време учини боравак (= настањење) у притвору (Цркве), не подлеже осуди. А ако дуго остане, отераће се са епитимијама, а Храм ће добити (опет) своје.
4. За оне који умру без завештања, треба примати чињена доброчинства, ако су имали намеру и док је живео, да му тако учине.
5. Ако Благовести падну у Велики Четвртак или Велики Петак, не грешимо ако тада узмемо вино и рибу.
6. Ко је молитвом постављен за игумана, а презвитер је, може рукопроизвести чтеца и ипођакона, у своме Манастиру.
7. Ако је неко живео у неморалу до двадесете године, или и више, а затим показује да чини врлинска дела, не треба га (ипак) рукополагати; јер свештено (τὸ ἱερόν) треба да је неоскврњено.
8. Деца рођена од наложнице, или другобрачних, или трећебрачних, ако покажу живот достојан свештенства, рукополажу се.
9. Треба давати Божанско Причешће болеснику, у смртној опасности, и пошто је окусио јела.
10. Недељом и кроз сву Педесетницу може се клекнути (= савити колена) ради целивања (Светих Икона), али не чинити уобичајене метаније (= земне поклоне).
11. Неће неко сагрешити приносећи (на Жртвенику) једну просфору за три човека, или палећи једно кандило (κανδήκον).
12. Свети Путир не треба благосиљати, кад се чита молитва Предложења (= Проскомидије).
13. Свештеник не треба да служи Литургију без топлоте (= вруће воде), осим при великој невољи, и ако никако не нађе (врућу воду).
14. Монаха који је одбацио (= напустио) схиму, па се опет повратио, треба изнова обући у монашку одећу коју је био скинуо, без (читања) установљених молитава.
15. Монахиње могу улазити (по благослову) у Свети Жртвеник (= Олтар), и да пале свеће и кандило, и украшавати олтар и чистити.
16. Монаси не треба да се у Велику Четрдесетницу баве пословима земљорадње, да би под тим изговором разрешавали (себи) вино и уље, јер то су намештаљке стомакоугађања.
17. Допушта се монаху да напусти свој Манастир због три узрока: ако је игуман јеретик, ако бива улазак женскиња у Манастир, и ако се световна деца уче у Манастиру.
18. Јер није умесно да се кроз њих разглашује по свету шта се у Манастиру ради.
19. Монаси који су под епитимијом, треба да једу са осталима и да се (са њима) моле, и да примају благословени хлеб, то јест катакластон (= антидор = нафору), (али) пошто се исповеде.
20. Монаси који живе у Манастиру за време поста Светих Апостола и поста Светога Филипа, и Средом и Петком, нека једу само једном увече, а који раде да ручају после шестога часа (= у подне), а увече да вечерају.
21. Монахиња, коју варвари или зли људи оскрнаве (= насилују), а пређашњи је живот њен био беспрекоран, подвргава се епитимији за четрдесет дана. Ако ли је пређашњи живот њен био прљав, нека испуни епитимију (прописану) за прељубу.
22. Који (лаик) обуче монашку схиму (формално) да избегне војску, или ради неког другог вештог замисла (= лукавства), као да тобоже то изигра, и из те нужде или глуме (= преваре) одбаци (схиму), пошто се тиме неким начином наругао чину, подвргава се епитимији за три пута четрдесет дана и тек тако приступа Светом Причешћу.
23. Када млад монах презвитер служи и чини молитве, монахиње не треба да се причешћују од њега.
24. Игуман не треба да скине кукуљ са ученика и да га тера (из Манастира).
25. Који је одбацио свету схиму (монашку) и не поправља се, не треба га под кров примати или га поздрављати.
26. Ако неко буде болестан и тражи Свето Крштење, или свету схиму (монашку), треба му (то) одмах дати, и не спречавати благодат.
27. Монах презвитер не треба да служи без мандије.
28. Који исповедају тајне грехе, треба прималац њихове исповести да их од Причешћа одваја, али да не спречава њихов долазак у Цркву, нити да јавно износи њихова стања, него нека их кротко поучава да пазе на покајање и молитву, и да им икономише (= снисходи) одговарајуће епитимије према расположењу свакога.
29. Прељубници и скотолошци и човекоубице и слични, ако добровољно исповеде своје безумље, које је другима још непознато, удаљују се од Причешћа и примају епитимије, а улазећи у Цркву стоје до молитве за оглашене. Ако ли су њихови греси јавни, тада већ, по Црквеном пропису, испуњују епитимије.
30. Ако лаик добровољно исповеди своје грехе, исповедник (= духовник) може учинити икономију (= снисхођење).
31. Са дозволом епископа, и презвитер чини ставропигију.
32. Да не треба давати (Причешће) онима који узимају камате, ни јести са њима, ако остају упорни у своме безакоњу.
33. Монаси треба да посте у Среду и Петак Сирне седмице, и после отпуста Пређеосвећене Литургије нека једу сир, ма где боравили, да се тако побије учење (јеретика) Јаковита и јереси Тетрадита.
34. Ко има наложницу и неће или да је отпусти, или да тражи благослов са свештенословљем (μετὰ ἱερολογίας = венчањем) да је држи, не треба од таквога примати приносе Цркви, чије Божанствене установе он вређа својим делима.
35. Ако монах одбаци свету схиму, и једе месо, и узме жену, и кад неће да се врати, подвргнути га анатеми (= одлучењу), те на силу га обући у монашко одело и у Манастир затворити.
36. Не треба онога који је једном учинио блуд рукополагати, макар и одступио од страсти, јер вели Василије Велики: „Ако такав и мртве васкрсава, свештеник не може бити“.
37. Када Апостол говори: „Ако који брат буде назван блудник, са таквим не треба ни јести заједно“ (1Кор 5, 11), не вели да овај и онај говори да га је видео у блуду, него онога који је тако назван, то јест, свима познат. Јер греси, стално чињени, подлежу већој казни.
38. Ако жена роди, па детету запрети опасност после три или пет дана, нека се то дете (одмах) крсти, а друга жена, крштена и чиста, да га доји, а његова матер да не одлази у собу где дете лежи, и нека га уопште не додирује, до четрдесет дана, кад се сасвим очисти и прими од свештеника молитву.
39. (1) Без потребе или нужде не треба путовати у Недељу.
40. (2) Не треба примати (тзв.) Апокалипсис Павла, и такозване (књиге) Вронтологија (= Громословне), Селинодромија (= Месечеве путање) или Календологија (= Новомесецословље), јер су све нечисте (= као астролошке књиге).
41. (3) Апокалипсис Јездре и Зосиме, два (описа) Мучеништва Светог Георгија и 2 Светих Мученика Кирика и Јулите, и књигу Марка и Дијадоха, не треба примати, јер су осуђене и неприхватљиве.
42. (4) Не треба радити у Светлу Седмицу, нити у Суботу отпусне седмице певати Непорочне (Пс 119), нити светковати четвртке.
43. (5) Који бије свога оца и намерно га убије, подлећи ће казни убице за тридесет пет година.
44. (6) При потреби и прости монах крштава, такође и ђакон по потреби крштава.
45. (7) Треба некрштену децу, ако се неко нађе у месту где нема свештеника, крштавати. Ако ли крсти сам отац, или било који човек, само да је (Православни) хришћанин, није грех.
46. (1) У цркве које су основали јеретици, поручујемо да се може по нужди ући, као у просту кућу, и певати, побовши (= поставивши) у средину Крст, а у олтар не улазити, нити кадити, нити молитву свршавати, нити палити кандило или свећу.
47. (2) Да треба монаха, који је одбацио свету схиму и опет се повратио, поучавати од стране браће што је потребно, али не из катихеза, него сваки речима, које му Господ даје; и да он пева Умилитељни (= Покајни) канон косога (=5) гласа; и да стави његове хаљине под Свети Жртвеник (= Св. Трапезу) на прилику схиме, и после Јеванђеља на Литургији да га постриже игуман, и облачи (му) схиму, ништа не возглашавајући.
48. (3) Не треба се причешћивати од свештеника који не пости Среду и Петак, мада он и изгледа као православни, јер делимично бити благочастив, а делимично скврнити се, јесте прљаво.
49. (4) Да монаси који раде (теже послове) уз Свету Четрдесетницу треба у девети час да једу мало хлеба, и увече да вечерају.
50. (8) Ако је неки презвитер, или ђакон, или чтец рашчињен, а нађе се (ту) монах, нека он благосиља трпезу.
51. (9) Ако неки (монах) одбаци свету схиму (монашку) и не поправља се, а Православље држи, не треба га под кров примати, ни јести са њим, или га поздрављати.