1. Пошто треба да и они, који нису били на Светом Сабору (у Ефесу), и остали су у селу или граду због неког узрока, било црквенога или телеснога, знају шта је на њему одређено, саопштавамо вашој светињи и љубави да, ако је митрополит области, одступивши од Светога и Васељенскога Сабора, пришао одметничком сабрању (συνεδρίῳ = заседању), или ће после прићи, или је схватање Целестијево примио, или ће примити, такав никако не може ишта урадити против епископа (своје) области, јер је он већ од сада од Сабора искључен из сваког Црквеног општења (πάσης ἐκκλησιαστικῆς κοινωνίας) и (већ) је бездвјствен (ἀνενέργητος ὑπάρχων = бездѣиствьнъ); самим пак епископима те области, и оближњим митрополитима, који имају веру Православља, принадлежи да га сасвим свргну и са епископског степена.
2. Ако пак неки обласни (ἐπαρχιώται) епископи напустише Свети Сабор и приђоше отпадништву (τῆ ἀποστασίᾳ), или покушају да приђу, или, потписавши свргнуће Несторија, опет се вратише отпадничком сабрању, такви, по извољењу Светог Сабора, нека буду сасвим туђи свештенству и свргнути из (свога) степена.
3. Ако ли су неки од клирикâ у било ком граду или селу били, од Несторија или оних што су са њиме, стављени под забрану свештенства због тога што су право мислили (= православно веровали), пресудисмо да они опет заузму свој степен. И уопште наређујемо да клирици, који мисле исто са Православним и Васељенским Сабором, никако не требају ни на који начин бити потчињени епископима који су отпали или се одмећу (од Цркве).
4. А ако се неки од клирикâ одметну или се усуде, било насамо или јавно, да испољавају (јеретичко) веровање Несторијево или Целестијево, Свети Сабор пресуђује да и они буду свргнути.
5. Они пак (клирици), који су за неподобна дела били осуђени од Светога Сабора, или од својих епископа, па су Несторије, или његови једномишљеници, неканонски, по својој у свему самовољи, покушали или ће покушати да их васпоставе у општење, или у (пређашњи свештени) степен, пресудисмо да су (од тога) без користи, и ништа мање су свргнути.
6. Тако исто, ако неки хтедну да на било који начин изврћу оно што је о сваком питању на Светом Сабору Ефеском урађено, Свети Сабор је одредио да, ако су то епископи или клирици, буду сасвим свргнути са свога степена; а ако су лаици, да буду одлучени од општења.
7. Кад је ово прочитано (тј. Никејски Символ вере), Свети је Сабор одредио да нико не сме износити, то јест писати или састављати, другу веру осим одређене од Светих Отаца, сабраних у Никеји са Светим Духом (ДАп. 15, 29). Који се, пак, усуде да другу веру састављају, то јест проносе је и пружају онима који желе да се обрате познању Истине, било из Јелинства (= паганства), или из Јудејства, или из било које јереси, такви, ако су епископи или клирици, епископи бивају туђи епископства, а клирици клира; а ако су лаици, бивају анатемисани. На исти начин, ако се неки открију (између њих), било епископи или клирици или лаици, да верују или уче о оваплоћењу Јединороднога Сина Божијега оно што стоји у изложењу (вере несторијанске) које је поднео (Сабору) презвитер Харисије, то јест: погане и развраћене догмате Несторијеве који су ту приложени, нека подлегну одлуци овог Светог и Васељенског Сабора, то јест: да епископ буде лишен епископства и свргнут, а клирик такође да буде искључен из клира; а ако је неко лаик, нека и он буде анатемисан, као што је напред речено.
[II Вас. 1, Трул. 1, Картаг. 2, Прводруги 13, 14, 15]
Детаљније о канону »
8. Ствар новоуведену (καινοτομούμενον = изновачену) против Црквених установа и канонâ Светих Апостола [вар.: Отаца] и која повређује слободу свих, пријавили су (Сабору) богољубазни саепископ Ригин и са њиме најпобожнији епископи Кипарске области Зинон и Евагрије. Отуда, пошто општа зла потребују већи лек, јер и већу штету наносе, и особито кад ни старог обичаја није било да епископ града Антиохијаца врши рукоположења на Кипру, као што нас писмима и усмено обавестише најпобожнији људи који приступише Светом Сабору, (зато одлучисмо): да Предстојници (προεστῶτες = епископи) Светих Цркава на Кипру имају неометану и непринуђену власт, сходно канонима Светих Отаца и староме обичају, чинећи сами собом хиротоније (= постављања) најпобожнијих епископа. А ово исто нека се очувава и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област, која није из давнине и од почетка била под његовом или његових претходника руком; него, ако је неко и заузео и насилно је себи потчинио, нека је поврати, да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења (ἱερoυργίας = свештенодејства) не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је даровао Својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи. Зато овај Свети и Васељенски Сабор изволи (ἔδοξε = одлучи – ДАп. 15, 28) да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеном обичају, тако да сваки митрополит има право узети препис ове одлуке, ради своје сигурности. А ако неко изнесе некакву формулу (= одлуку) противну овоме сада одређеноме, сав Свети и Васељенски Сабор одлучи: да је то ништавно (ἄκυρον).
[Ап. 34, 35, I Вас. 6, 7, II Вас. 2, Трул. 20, 36, 39, Антиох. 9, 13, 22, Сард. 3, 11]
Детаљније о канону »
9. Пошто богонадахнуто Писмо каже: „Све ради размишљено“ (μετὰ βουλῆς = саветно – Сирах 35, 19), зато они који су добили (у део) свештену службу треба нарочито да гледају да са сваком марљивошћу размишљају о свему шта (им) треба чинити. Јер који хоће тако да живе, у доброј им нади стоје ствари њихове, и бива да им као уз ветар (= успешно) све иде по жељи; и та је реч сасвим правилна. Али, бива да некад тешка и неподношљива жалост (λύπη = туга) оптерети ум, и страшно га помути, и одвоји га од стремљења ка дужности, и убеди га да оно што је неправедно (= некорисно) види као нешто корисно. Тако нешто видимо да се догодило најблагочестивијем и најбогољубивијем епископу Евстатију. Јер, као што је посведочено, рукоположен је (и постављен) канонски, но узнемираван (= смућиван), како вели, од неких (људи) и упавши у неочекиване околности, и затим од превелике безвољности за рад (ἀπραγμοσύνης = непрактичности), и уморан од подношења брига, наметаних му пословима, мада је могао да одбија ружне критике (= клевете) противникâ, он је, не знамо како, поднео писмену оставку. Требало је, међутим, кад је већ једном узео у руке свештеничко старање, да се истога држи са духовном бодрошћу, и да се подухвати трудова и добровољно подноси зној за награду. Но пошто је једном показао себе малодушним, доживевши то више од безвољности (ἀπραγμοσύνης = непрактичности) неголи од лењости и нехата, ваша је Богочестност нужно изабрала и поставила (κεχειροτόνηκεν) (уместо њега) најблагочестивијег и најбогочеснијег брата нашег и саепископа Теодора да се стара о Цркви. Јер није било нормално да иста (= Црква) обудови и да стада Спаситељева буду без старатеља. Но пошто је (Евстатије) плачући дошао споменутом најбогочеснијем епископу Теодору, не спорећи о граду, нити о Цркви, него тражећи сада само част и звање епископа (τῆν τοῦ ἐπισκόπου τιμὴν καὶ κλῆσιν), сви се сажалисмо на старца и сматрасмо за заједничку (нам) сузу његову, те похитасмо да дознамо да ли је споменути (Евстатије) подвргнут законитом свргнућу или је изобличен за неке преступе од оних који су блатили његов углед. И пошто смо дознали да ништа такво није учинио, него је споменутоме (Евстатију), уместо (неког) преступа, то била већма – сама оставка. Зато ни вашој Богочестности нисмо замерили што је правилно рукоположила (= поставила) на његово место споменутог најблагочестивијег епископа Теодора. Но, пошто није нормално, јако се спорити са безвољношћу (= непрактичношћу) човека, него је већма требало смиловати се на старца, који је тако дуго времена био ван роднога града и очинског дома, одлучисмо и одредисмо, без сваког спорења, да исти (Евстатије) има звање и част и општење епископа (τὸ τῆς ἐπισκοπῆς ὄνομα καὶ τὴν τιμὴν καὶ κοινωνία). Али тако, да он нити рукополаже, нити да заузевши Цркву свештенослужи сопственом влашћу, него тек када га узме са собом, то јест дозволи му, ако треба, брат и саепископ (Теодор), по расположењу и љубави у Христу. Ако се пак одлучи нешто снисходљивије за њега, или сада или после овога, и то ће бити угодно Светом Сабору.
[Прводруги 16, Петр. Алек. 10, Кирил Алек. 2, 3]
Детаљније о канону »