Одлучисмо као праведно: да се држе (као важећи) канони изложени од Светих Отаца на свакоме Сабору до сада.
Признадосмо за праведно, да морају важити правила, која су од светих отаца до сада на свакоме сабору изложена била.
Τοὺς παρὰ τῶν ἁγίων Πατέρων καθ᾿ ἑκάστην σύνοδον ἄχρι τοῦ νῦν ἐκτεθέντας κανόνας κρατεῖν ἐδικαιώσαμεν.
Трул. 2: Овај Свети Сабор изволи (одлучити) и ово, као веома изврсно и важно: да остају и од сада (надаље) сигурни и поуздани, за лечење душа и исцељење страсти, примљени и потврђени од претходних нам Светих и Блажених Отаца, и такође нама предани под именом Светих и Славних Апостола, осамдесет пет канона. Но пошто нам је у тим канонима заповеђено да примамо истих Светих Апостола, кроз Климента издане, Установе (διατάξεις), у које су одавно од неправославних споља унете, на штету Цркве, неке искварене и стране Православљу ствари, које су нам прекрасну лепоту Божанствених догмата помрачиле, стога те Установе разложно одбацујемо, заради изграђивања и обезбеђења најхришћанскије пастве, нипошто не дозвољавајући и не подмећући изроде јеретичког лажисловља чистом и савршеном Апостолском учењу. А печатом потврђујемо и све остале Свете Каноне, изложене од Светих и Блажених Отаца наших, то јест: оних сабраних у Никеји (З25. г.) три стотине осамнаест Светих Отаца, и оних у Анкири (З14. г.), и још оних у Неокесарији (З15. г.), такође и оних у Гангри (З40. г.), уз то и оних у Антиохији Сиријској (З41. г.), па и оних у Лаодикији Фригијској (2. полов. VI в.), још и оних сто педесет (Отаца) сабраних у овом богочуваном и Царском Граду (= Цариграду – З81. г.), и оних две стотине (Отаца) сабраних први пут у Ефеској митрополији (431. г.), и шест стотина тридесет Светих и Блажених Отаца (окупљених) у Халкидону (451. г.), такође и оних у Сардици (З43. г.), а још и оних у Картагени (419. г.), и уз то још оних сабраних опет у овом богочуваном и Царском Граду (З94. г.) за време Нектарија, председатеља овога Царскога Града, и Теофила бившег Александријског Архиепископа. Тако исто и (Каноне) Дионисија бившег архиепископа велеграда Александрије (†265), и Петра бившег [архиепископа] и Мученика Александрије (†311); Григорија бившег епископа Неокесаријског и Чудотворца (†270), Атанасија архиепископа Александријског (†373), Василија архиепископа Кесарије Кападокијске (†379), Григорија епископа Ниског (†395), Григорија Богослова (†389), Амфилохија Иконијског (†395), Тимотеја Првог бившег архиепископа Александријског (†385), Теофила архиепископа истог велеграда Александрије (†412), Кирила архиепископа истог велеграда Александрије (†444), и Генадија бившег Патријарха овог богочуваног и Царског Града (†471); и још такође и Канон који је од Кипријана, бившег архиепископа Африканске земље и Мученика (†258), и од његовог Сабора (255. г.) издан, и који се (Канон) једино у местима споменутих (на том Сабору) предстојника, по преданом им обичају, држао. И нико не може горепоменуте Каноне мењати, или укидати, или мимо изложених Канона примати друге лажнонатписано састављене од неких који покушаше да изврћу Истину. Ако се неко ухвати да покушава да неки од горенаведених Канона новачи (καινοτομῶν), или изврће, биће одговоран према томе канону: да прими епитимију коју исти (канон) наређује, те тиме бити лечен у ономе у чему је сагрешио.
VII Вас. 1: Онима који су примили свештеничко достојанство, одредбе Канонских прописâ јесу сведочанства и исправљенија, које радосно примајући, са богоречитим Давидом певамо Господу Богу, говорећи: „На путу сведочанстава Твојих уживах, као у сваком богатству“ (Пс. 118, 14); и: „Заповедио си правду сведочанства Твоја до века; уразуми ме, и живећу“ (Пс. 118, 138. 144). И (тако) Пророчки глас заповедио нам је да довека чувамо сведочанства Божија и да живимо у њима, јер она остају чврста и непоколебива. Јер и боговидац Мојсије овако говори: „Томе нема додавања, и од тога нема одузимања“ (5Мојс. 12, 32). А Божанствени Апостол Петар, хвалећи се тиме, кличе: „У то и Анђели желе завирити“ (1Петр. 1, 12). И Павле говори: „Ако ми, или Анђео с неба благовести вам другачије, него што вам благовестисмо, нека буде анатема“ (Гал. 1, 8). Пошто је, дакле, све то тако, и (тако) нама посведочено, радујући се томе као кад ко нађе богати плен, с љубављу примамо Божанствене Каноне и потврђујемо свецелу и непоколебљиву њихову (досадашњу) установу (διαταyήν = constitutionem), оно што су изложили Свете трубе Духа, Свехвални Апостоли, и Светих Шест Васељенских Сабора и оних Помесно сабраних ради издавања таквих наредаба, и Свети Оци наши. Јер сви они, просвећени једним истим Духом, одредише оно што је корисно. И оне које они анатеми предају, и ми анатемишемо; а које свргнућу, и ми свргавамо; које пак одлучењу, и ми одлучујемо; које подвргавају епитимији, и ми такође подвргавамо. Јер, „будите некористољубиви, будите задовољни оним што имате“ (Јевр. 13, 5), гласно говори уздигнути до трећега неба и чувши неисказане речи Божанствени Апостол Павле (2Кор. 12, 2–4).
Картаг. 1: Аврелије епископ рече: Ове одлуке, које код нас имамо, по преписима што су тада са собом донели Оци наши са Никејског Сабора, и следеће, које образац (τύπoν = formam) његов (= Никејски) чувају и које смо ми одредили, нека се (све) потврђене чувају.
Зонара: И вселенские соборы, и поместные, бывшие прежде сего святаго собора, изложили правила, из которых одни имеют целью точнейшее определение догматов, другие относятся к церковному устройству и приводят в порядок церкви. Итак, все эти правила святые отцы, собранные на сем соборе, утвердили настоящим правилом и оправдали, то есть, признали и сочли справедливым соблюдать их.
Аристен: Правила святых отцев каждого собора должны быть соблюдаемы.
Валсамон: Отцы оправдали, то есть, признали справедливым соблюдать те правила, которые изложены были ранее сего Четвертого собора бывшими прежде них святыми отцами. И не говори, почему правило не упомянуло о поместных соборах и вселенских; ибо тем самым, что утверждены правила, составленные святыми отцами на каждом соборе до тогдашнего времени, утверждаются постановления всех соборов.