1. Одлучисмо као праведно: да се држе (као важећи) канони изложени од Светих Отаца на свакоме Сабору до сада.
[Трул. 2, VII Вас. 1, Картаг. 1]
Детаљније о канону »
2. Ако неки епископ за новце учини рукоположење и непроцењиву (непродаѥмою) благодат сроза до продаје (= трговине), те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога другога који се броји у клир, или због срамне добити произведе за новце економа или екдика (соудию = браниоца), или парамонара (= чувара, црквењака), или уопште некога из (Црквеног) канона, – који то покуша и буде ухваћен, нека буде свргнут са свога степена; а рукоположени (= постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења, него нека буде туђ тог достојанства или службе коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у тако срамним и безаконим трговинама, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде анатемисан.
[Ап. 29, Трул. 22, 23, VII Вас. 4, 5, 15, 19, Сард. 2, Лаод. 12, Картаг. 16, Вас. Вел. 90]
Детаљније о канону »
3. Дознао је Свети Сабор да неки чланови клира, због срамне добити, узнајмљују туђа имања и подухватају се световних послова, и занемарујући службу божију (τῆς τοῦ Θεοῦ λειτουργίας), обилазе куће световњакâ и из среброљубља прихватају се управљања (њиховим) имањима. Зато одређује Свети и Велики Сабор: да надаље нико, ни епископ, ни клирик, ни монах, не узима под најам имања или ствари (= послове), нити узима да води световне управе, осим ако је законом позван на неопходно старање о малолетнима, или му епископ града наложи старање о Црквеним пословима, или о незбринутим сиротама, или удовицама, или о лицима која нарочито потребују Црквену помоћ, страха ради Божијега. А ако неко убудуће покуша преступити ову одредбу, нека подлегне Црквеним епитимијама.
[Ап. 6, 20, 81, 83, IV Вас. 7, VII Вас. 10, Картаг. 16, Прводруги 11]
Детаљније о канону »
4. Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
[Ап. 82, IV Вас. 8, 24, Трул. 40, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 85, VII Вас. 17, 18, 19, 20, 21, Гангр. 3, Картаг. 82, Прводруги 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7]
Детаљније о канону »
5. За епископе или клирике који прелазе из града у град, одлучено је: да за њих важе канони постављени од Светих Отаца.
[Ап. 14, 15, I Вас. 15, 16, IV Вас. 10, 20, 23, Трул. 17, 18, Антиох. 3, 13, 16, 21, Сард. 15, 16, Картаг. 54, 90]
Детаљније о канону »
6. Без назначења (ἀπολελυμένως = нераспоређено) не треба рукополагати никога, ни презвитера, ни ђакона, нити уопште кога у Црквеном реду, него рукополагани да је посебно назначен за Цркву градску или сеоску, или за Мученички храм, или за Манастир. За оне пак који бивају рукоположени без назначења, одређује Свети Сабор: да такво полагање руку буде ништавно, и да уопште не могу дејствовати (ἐνεργεῆν =вршити службу), на срамоту онога ко (их) је рукоположио.
[Ап. 15, I Вас. 15, 16, Неокес. 13]
Детаљније о канону »
7. Они који су једном ступили у клир, или су монаси, одредисмо: да не могу ступати ни у војску, ни у светску службу (ἀξίαν = чин, положај); иначе, који се на ово дрзну, и не покају се да се врате на оно што су ради Бога раније изабрали, нека буду анатемисани.
[Ап. 6, 20, 81, 83, IV Вас. 3, 16, Трул. 21, VII Вас. 10, Картаг. 16, Прводруги 11]
Детаљније о канону »
8. Клирици сиротилиштâ и Манастирâ и Мартиријâ (= Мученичких храмова) нека буду под влашћу епископа у свакоме граду, сходно предању Светих Отаца; и нека дрско не напуштају свога епископа. А који се дрзну на било који начин да изврћу ову одредбу и не потчињавају се своме епископу, ако су клирици, нека подлегну канонским епитимијама; а ако су монаси или лаици, нека буду одлучени (ἀκοινώνητοι = изопштени).
[I Вас. 15, 16, IV Вас. 6, 10]
Детаљније о канону »
9. Ако неки клирик има ствар (πρᾶγμα = распру) са (другим) клириком, нека не оставља свога епископа и обраћа се светским судовима, него најпре нека се испита ствар (ὑπόθεσιν = питање) код свога епископа; или, уз сагласност тог епископа, нека се суд води код оних које обе стране изаберу. А ако неко учини мимо овога, нека подлегне канонским епитимијама. Ако пак клирик има ствар (= распру) са својим или другим епископом, нека се суди пред обласним Сабором. А ако епископ или клирик има спор са митрополитом те области, нека се обрати или егзарху провинције (διοικήσιως = веће области) или престолу царскога Цариграда, и нека се код њега суди.
[Ап. 74, 75, I Вас. 6, II Вас. 6, IV Вас. 17, 19, 21, 28, Трул. 8, Антиох. 14, 15, 20, Сард. 4, Лаод. 40, Картаг. 8, 10, 11, 12, 15, 18, 19, 20, 28, 59, 104, 107, 128, 129, 130, 132]
Детаљније о канону »
10. Није допуштено клирику да истовремено припада Црквама двају градова, и оној за коју је у почетку рукоположен, и оној у коју је, као тобоже већу (= знатнију), из жеље за пустом славом, прешао. А који то чине, нека буду враћени у своју Цркву за коју су у почетку рукоположени, и само ту нека служе (λειτουργεῖν = богослуже). Ако је, пак, неко (с дозволом епископа) премештен из једне у другу Цркву, нека нема никаквог учешћа у стварима пређашње Цркве, то јест њених Мученичких храмова или сиротилишта или странопримница (= гостионица). А за оне који се после (ове) одредбе овог Великог и Васељенског Сабора усуде чинити нешто од сада забрањенога, одређује Свети Сабор: да буду збачени са свога степена (тј. рашчињени).
[Ап. 15, I Вас. 15, 16, IV Вас. 5, 20, 23, Трул. 17, 18, Антиох. 3, Сард. 15, 16, Картаг. 54, 90]
Детаљније о канону »
11. Одређујемо да сви сиромашни и који потребују помоћи добијају, после проверавања, за пут само писма, то јест Црквена мирна, а не препоручна; јер препоручна писма треба давати само оним лицима која су под надзором (ἐν ὑπολήψει = зазором?).
[Ап. 12, 13, 32, 33, IV Вас. 13, Трул. 17, Антиох. 6, 7, 8, 11, Сард. 7, 8, 9, Лаод. 41, 42, Картаг. 23, 89, 106]
Детаљније о канону »
12. Дознали смо да неки, противно Црквеним правилима (θεσμούς = установама), обративши се властодржцима (= царевима), писменим наредбама (њиховим) разделише једну област на две, тако да од тога бивају два митрополита у једној истој области. Зато одређује Свети Сабор: да се убудуће (ниједан) епископ не дрзне на нешто тако, јер који то покуша биће збачен са свога степена. Градови пак који су царским граматама одликовани именом метрополе, нека уживају само част, као и епископ који управља Црквом тога града, тако да се правој митрополији очувавају њена права.
[Ап. 34, I Вас. 6, 7, 8, II Вас. 2, 3, III Вас. 8, IV Вас. 28, Трул. 36, 38, 39]
Детаљније о канону »
13. Туђи клирици и непознати, у другоме граду, без препоручних писама свога епископа, не могу никако и нигде да богослуже (λειτουργεῖν).
[Ап. 12, 13, 15, 32, 33, IV Вас. 11, Трул. 17]
Детаљније о канону »
14. Пошто је у неким областима допуштено чтецима и појцима да се жене, Свети Сабор одреди: да нико од њих не може узети жену неправославну. Они пак који су из таквог брака већ стекли децу, ако су од њих рођену децу већ били крстили код јеретика, да их приведу у заједништво (τῇ κοινωνίᾳ = општење) Католичанске (= Саборне) Цркве; а ако нису крштена, не могу их више код јеретика крштавати, нити сјединити браком са јеретиком или Јудејом или Јелином (= незнабошцем), осим ако лице које се сједињује (браком) са Православним не обећа да ће прећи у Православну веру. А ако неко преступи ову одредбу Светог Сабора, Нека подлегне канонској епитимији.
[Ап. 26, 45, 65, II Вас. 7, Трул. 6, 72, Лаод. 10, 31, 32, 33, 34, 37, 39, Картаг. 16, 21]
Детаљније о канону »
15. За ђаконису нека се не поставља жена пре четрдесет година, и то таква после строгог проверавања. А ако је, примивши посвећење (τὴν χειροθεσίαν = рукопроизведење) и неко време остала у служби, па се после удала, презревши Божију благодат (1Тим. 5, 12), таква да буде анатемисана заједно са оним који се с њом саставио.
[I Вас. 19, Трул. 14, 15, 40, Вас. Вел. 24, 44]
Детаљније о канону »
16. Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
[IV Вас. 7, Трул. 44, 46, 47, Анк. 19, Вас. Вел. 6, 18, 19, 20, 60]
Детаљније о канону »
17. У свакој области сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије нека непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао, или настане, неки спор о истима, могу они који кажу да им је нанета неправда подигнути о томе поступак пред обласним Сабором. Ако је, пак, неком учињена неправда од свога митрополита, нека се суди код егзарха провинције (= велике области) или код Цариградског престола, као што је напред речено (Канон 9). А ако је царском влашћу новооснован неки град, или ће се ускоро новоосновати, нека државним и грађанским облицима управе (= распореда) следује и поредак Црквених парикија (= епископије и парохије).
[Ап. 74, I Вас. 6, Трул. 25, Антиох. 14, 15, Картаг. 8, 12, 15, 19, 20, 28, 79, 87, 96, 104, 107, 117, 118, 119, 120]
Детаљније о канону »
18. Преступ завере и групашење (συνωμοσίας καὶ φρατρίας), сасвим је забрањено спољним (= грађанским) законима, а тим више је потребно забранити да то бива у Цркви Божијој. Ако се, дакле, неки клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке епископима, или (својим) саклирицима, нека буду сасвим свргнути из свога чина.
[Ап. 31, II Вас. 6, III Вас. 3, Трул. 34, Гангр. 6, Антиох. 5, Сард. 14, Картаг. 10, 11, 53, Прводруги 13, 14, 15]
Детаљније о канону »
19. Дошло је до наших ушију да се у областима не држе канонима одређени Сабори епископâ, и од тога бивају запуштене многе Црквене ствари, које потребују исправку. Зато је одредио (овај) Свети Сабор, сходно канонима Светих Отаца: да се у свакој области епископи окупљају два пута годишње на једно место, где изволи Епископ митрополије, и да исправљају искрсле проблеме. Епископе, пак, који не долазе (на Саборе), него остају у својим градовима, и то здрави будући, и слободни од сваког неодложног и неопходнога посла, треба братски укорити.
[Ап. 34, 37, I Вас. 5, II Вас. 2, Трул. 8, VII Вас. 6, Антиох. 20, Лаод. 40, Картаг. 18, 73, 76, 77, 95]
Детаљније о канону »
20. Клирици који су у служби у једној Цркви, као што већ одредисмо (канон 10), не могу бити постављани у Цркву другога града, него да се држе оне (Цркве) у којој су од почетка удостојени службе, осим оних клирика који су, изгубивши своје отаџбине, по неопходности (= као избеглице) прешли у другу Цркву. А ако неки епископ, после ове одредбе, прими клирика који припада другоме епископу, одлучисмо да буду ван општења (ἀκοινώνητον = изопштен) и примљени и примаоц, док се прешавши клирик не поврати у своју Цркву.
[Ап. 15, I Вас. 15, 16, IV Вас. 5, 10, 23, Трул. 17, 18, Антиох. 3, Сард. 15, 16, Картаг. 54, 90]
Детаљније о канону »
21. Клирике или лаике, који оптужују епископе или клирике, не треба примати просто и без проверавања да подносе тужбе, док се претходно не испита њихов углед.
[Ап. 74, II Вас. 6, IV Вас. 9, Картаг. 8, 11, 12, 13, 19, 30, 128, 129, 130]
Детаљније о канону »
22. Не смеју клирици, по смрти свога епископа, да разграбљују ствари које њему припадају, као што је (то) забрањено и онима који (те ствари) преузимају (на чување); иначе, који то чине, доводе у опасност своје (свештене) чинове.
[Ап. 40, Трул. 35, Антиох. 24, Картаг. 22, 26, 81]
Детаљније о канону »
23. Дошло је до ушију Светог Сабора да неки клирици и монаси, немајући никаквог овлашћења од свога епископа, а некад бива и да су одлучени од њега, долазе у царски Цариград и у њему остају дуго времена, стварајући смутње и реметећи Црквени поредак, па и домове неких посуновраћују. Зато Свети Сабор одреди да се такви најпре од екдика најсветије Цариградске Цркве опомену да се удаље из Царскога града; ако ли бестидно наставе са истим стварима (= нередима), нека преко истог екдика силом буду отерани и у своја места повраћени.
[Ап. 15, I Вас. 15, 16, IV Вас. 5, 10, 20, Трул. 17, 18, Антиох. 3, 11, Сард. 7, 8, 9, 15, 16, Картаг. 54, 75, 97]
Детаљније о канону »
24. Једном посвећени по вољи епископа Манастири, нека заувек остану Манастири, и ствари (= добра) које им припадају нека буду сачуване; и они више не могу постати светска обиталишта. Који пак допусте да се то учини, нека подлегну канонским епитимијама.
[IV Вас. 4, Трул. 49, VII Вас. 13, 17, Прводруги 1, Кирил Алек. 2]
Детаљније о канону »
25. Пошто неки митрополити, као што чусмо, пренебрегавају поверена им стада и одлажу постављања (τὰς χειροτονίας) епископа, Свети Сабор одређује: да хиротоније (τὰς χειροτονίας) епископа буду у току три месеца, осим ако нека неопходна потреба не учини да се продужи одлагано време. А ако то не учини (митрополит), нека подлегне Црквеној епитимији. Иметак пак удове Цркве нека буде неокрњено очуван од економа исте Цркве.
[Ап. 58, Трул. 19, 35, Сард. 11, 12, Картаг. 71, 74, 78, 121, 122, 123, 124, Прводруги 17]
Детаљније о канону »
26. Пошто у неким Црквама, као што чусмо, епископи рукују црквеним добрима без економа, одлучисмо: да свака Црква, која има епископа, има из свога клира и економа, који ће управљати (οἰκονομοῦντα) Црквеним (добрима) по сагласности свога епископа, тако да управа (τὴν οἰκονομίαν = економисање) Цркве не буде без сведока, и да се од тога не расипају добра њена, и свештенству не проузрокује укоравање. А који то не чини, нека подлегне божанским канонима.
[Ап. 38, 41, Трул. 35, VII Вас. 11, 12, Анк. 15, Гангр. 7, 8, Антиох. 24, 25, Картаг. 26, 33, Теоф. Алек. 10, Кирил Алек. 2]
Детаљније о канону »
27. За отмичаре жена, под изговором супружанства, или судеонике (у томе), или оне сагласне са отмичарима, Свети Сабор одреди: ако су клирици, да буду збачени са свога степена; а ако су лаици, да буду анатемисани.
[Ап. 67, Трул. 92, Анк. 11, Вас. Вел. 22, 25, 26, 30, 36, 42]
Детаљније о канону »
28. Слéдећи у свему одлукама Светих Отаца и знајући сада прочитани канон (= 3. Другог васељенског) сто педесет најбогољубљенијих епископâ, сабраних (З81. г.) за време побожне успомене Теодосија Великог, бившега цара у царскоме Цариграду, Новоме Риму, исто то и ми одређујемо и изгласавамо за првенство (τῶν πρεσβείων = старѣишиньствѣ) најсветије Цркве истога Цариграда, Новога Рима. Јер су и престолу Старога Рима, зато што је тај град био царствујући, Оци с правом (εἰκότως = по истинѣ) даровали првенство (τῶν πρεσβείων = старѣишиньство). И слéдећи истоме циљу, сто педесет најбогољубљенијих епископâ (З81. г.) дали су једнако првенство (τὰ ἴσα πρεσβεῖα = рaвьнaѧ стaрѣишиньства) најсветијем престолу Новога Рима, разложито (εὐλόγως = правьдно) просудивши да град, који је почаствован царем и сенатом и који ужива првенство једнако (τῶν ἴσων ἀπολαύουσαν πρεσβείων = равьна въсприимъшю старѣишиньства) Староме царскоме Риму, да се и у Црквеним стварима велича као онај, будући други после њега. И тако, само митрополити Понтијске и Азијске и Тракијске провинције, а још и епископи у варварским крајевима речених провинција, да бивају хиротонисани од напред реченога најсветијег престола најсветије Цариградске Цркве, то јест да ће сваки митрополит речених провинција са епископима те области рукополагати епископе те области, као што је Божанственим канонима прописано, а митрополити речених провинција, као што је речено, рукополагаће се од Цариградског Архиепископа, пошто се (тамо), сходно обичају, спроведу сагласни избори, и њему поднесу (кандидати).
[Ап. 34, I Вас. 4, 6, 7, II Вас. 2, 3, III Вас. 8, IV Вас. 9, 17, Трул. 36, 39, Антиох. 9]
Детаљније о канону »
29. Епископа низводити на презвитерски степен светогрђе је. Ако је пак неки оправдани узрок да се епископи уклоне са епископске службе, онда не могу држати ни место презвитера. Ако ли су без икакве кривице уклоњени са тог достојанства, нека буду повраћени на епископско достојанство. – Анатолије, најпобожнији Архиепископ Цариграда, рече: „Они за које се каже да су са епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени из неких оправданих узрока, онда с правом не могу бити достојни ни у части презвитера; али, ако су низведени на нижи чин без неког оправданог узрока, праведно је, ако се покажу невини, да опет добију епископско достојанство и свештенство“.
[Трул. 3, 26, Анк. 1, 2, Неокес. 9, Вас. Вел. 27, 70]
Детаљније о канону »
30. Пошто су најпобожнији епископи Египта одложили за сада да потпишу Посланицу (= Томос) најпреподобнијег Архиепископа (Римског) Лава, не као противећи се Католичанској (= Православној) вери, него говорећи да у Египатској провинцији обичај је да ништа такво не чине без мишљења и исказа (свога) Архиепископа, и моле да им се то допусти до постављења (τῆς χειροτονίας) будућег епископа велеграда Александринаца (=Александрије), учинило нам се благоразумним и човекољубивим да им се, пошто остану у истоме образу (ἐπὶ τοῆ ὁμοίου σχήματος, тј. у своме епископском чину) у Царскоме граду (= Цариграду), даде рок док не буде постављен (ἄχρις ἄν χειροτονηθῆ) Архиепископ велеграда Александринаца. Зато, остајући у своме образу (= чину), или нека дају гаранције ако им је то могуће, или нека заклетвом (ἐξωμοσίας) то потврде.
[Ап. 6, 20, 25, 34, 81, Антиох. 9, Сард. 7, Вас. Вел. 10, 64, 82]
Детаљније о канону »