За презвитере, који су принели жртву (идолима), а затим се повратили (вери), не на лукав начин, него од истине; нити су имали претходна договарања (са световним властима) те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а у ствари су само привидно и формом приведени, – (Сабор) одреди: да такви могу уживати част (презвитерског) седишта, али не могу приносити (Евхаристију), ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити.
О презвитерима, који су жртву били принијели идолима, али који су послије показали ревност за вјеру, и то не на лукави начин, него истинито (и који при томе нијесу нека претходна договарања са свјетовним властима имали, те тако упорављали и удешавали, да изгледа, као да су мучењима се излагали, дочим у ствари су им се само привидно подлагали), установљује се, да могу уживати и даље част сједишта, али не смију ни жртву приносити, ни проповиједати, нити у опће ма коју свештеничку службу служити.
Πρεσβυτέρους τοὺς ἐπιθύσαντας, εἶτα ἀναπαλαίσαντας, μήτε ἐκ μεθόδου τινός, ἂλλ' ἐξ ἀληθείας, μήτε προκατασκευάσαντας καὶ ἐπιτηδεύσαντας καὶ πείσαντας, ἵνα δόξωσι μὲν βασάνοις ὑποβάλλεσθαι, ταύτας δὲ τὸ δοκεῖν καὶ τῷ σχήματι προσαχθῆναι. Τούτους ἔδοξε τῆς μὲν τιμῆς τῆς κατὰ τὴν καθέδραν μετέχειν∙ προσφέρειν δὲ αὐτοὺς ἢ ὁμιλεῖν ἢ ὅλως λειτουργεῖν τι τῶν ἱερατικῶν λειτουργιῶν μὴ ἐξεῖναι.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
I Вас. 10: Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
Анк. 2: Тако исто и ђакони који су принели жртву идолима, па су се потом обратили (вери), нека имају осталу част, али да престану од сваке свештене службе, од узношења Хлеба или Путира (= у Литургији), или проповедања. Ако, пак, неки од епископâ увиди (код њих) неку заслугу или кротко смирење, те захтедне дати им нешто више или одузети, њима припада та власт.
Анк. 3: Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
Анк. 12: Они који су пре Крштења принели жртву (идолима), па се потом крстили, могу се у чин (свештени) примати, јер су (Крштењем) очишћени.
Петр. Алек. 10: Зато није разложно (εὔλογον) да ни клирици, који су сами пошли (на мучеништво), па су пали, а затим се опет на подвиг вратили, да остану даље у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), јер су напустили стадо Господње и себи љагу навукли, што ниједан од Апостола није учинио. Јер и блажени Апостол Павле, који је многа гоњења претрпео и многе подвиге борби показао, знајући да је „боље отићи и са Христом бити“, (ипак) додаје и каже: „Али остати у телу, потребније је ради вас“ (Флб 1, 24). Јер, „гледајући не своју корист, него многих, да се спасу“ (1Кор 10, 33), сматрао је да је нужније од свога успокојења да остане са браћом и стара се о њима. Који хоће да „учитељ буде у учењу (своме), постајући образац за верне“ (Рм 12, 7). Отуда они који, просуђивани (ἐπιδικαζόμενοι) у тамници, отпадоше од (свештене) Службе, и опет се повратише, врло су безосећајни. Јер како траже оно што су напустили, кад су могли бити браћи врло корисни у таквом времену? И док нису били погрешили, имали су извињење за свој неразуман поступак; али кад су пали, као погорђени и на себе љагу навукли, више не могу свештенослужити (λειτουργεῖν). Зато нека се у смиреноумљу већма старају, како ће, преставши са сујетом, окончати (свој живот). Јер им је довољно општење (ἡ κοινωνία), са надзором и тачношћу, које бива с два разлога: и да не изгледају да на силу грабе да одавде (= из живота) отиду; и да се неки, који су пали, не изговарају као да су због епитимије клонули (духом). Овакви ће више од свих имати срамоту и стид, као онај који је темељ положио, а није могао да доврши. Јер ће, вели, „сви пролазници почети ругати му се, говорећи: Овај човек постави темељ, и не могаше да доврши“ (Лк 14, 29-30).
Петр. Алек. 14: А ако су неки претрпели много насиље и принуду, и куке су им у уста стављали, и окове, па ипак храбро издржаше расположењем вере, и истрајаше да им жегу и руке присиљаване да се дотакну скверне жртве, као што су ми за оне у Либији написали из тамнице најблаженији Мученици, а и други саслужитељи (συλλειτουργοί) - такви, уз још посведочење њима и друге браће, могу бити у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), будући увршћени међу Исповеднике, као (што су увршћени) и они који су умртвљени многим мучењима, те више нису могли говорити или кретати се, да би се одупрли узалудним мучитељима; јер нису пристајали на њихову гадост, као што сам опет чуо од саслужитеља (συλλειτουργῶν). А уврстиће се међу Исповеднике и сваки који живи (πολιτεύεται = влада се) као Тимотеј, покоравајући се и он говорећем: „Иди за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем, кротошћу; бори се добрим подвигом вере, стреми се ка вечноме животу, на који си и позван, и исповедио си добро исповедање пред многим сведоцима“ (1Тим 6, 11-12).
Зонара: Из тех, кои во время гонений уступали мучителям и приносили жертвы идолам, одни были побеждаемы и отрекались от веры потому, что были подвергнуты мучениям и не могли до конца противостоять силе и жестокости их; а другие вследствие слабости духа сдавались даже прежде, чем испытывали мучения, но, дабы, не показаться, что приносят жертвы идолам по своей воле, склоняли мучителей или деньгами, или просьбами обращаться с ними строже и по видимости подвергать их мучениям, дабы показалось, что, принесши таким образом жертвы идолам, они отреклись Христа, быв побеждены насилием, а не по слабодушию. Итак собору было угодно, чтобы те, которые по истине были подвергнуты мучениям и до некоторого времени выносили жестокость их, и таким образом были побеждены нестерпимыми мучениями и приносили жертвы на жертвеннике, - потом возобновили подвиг за веру, то есть, чрез покаяние победили и низвергли врага, ввергнувшего их в заблуждение и пред мучителями снова исповедали свою веру, чтобы таковые, если были пресвитеры, участвовали в чести седалища, но не совершали приношения и не проповедовали, то есть не учили, и чтобы вообще не служили, то есть, не действовали никаким священническим правом.
Валсамон: Во время гонения на христиан некоторые священники были принуждаемы принести жертвы идолам. И одни из таковых, замученные до смерти, стяжали венец мученичества; другие, не вытерпев мучений до конца, были побеждены, отрекались от веры и приносили жертвы идолам; иные сдались даже прежде, чем приняли какое-либо мучение. Но дабы не показалось, что приносят жертвы идолам по своей воле, посредством денег, или просьб, или иначе как-нибудь достигали того, что им делали угрозы великими мучениями. Итак отцы определяют, что только те, которые по истине подвергнуты были мучениям, но по причине жестокости мучений не возмогли стяжать венец совершенства, а принесли жертвы, потом снова возобновили подвиг за веру, то есть победили сатану, который вверг их в борьбу, и раскаялись с чистым исповеданием, - приемлются с сохранением чести седалища; но не совершают приношения, не проповедуют, то есть не учат, и не совершают ничего другого священнического. Таким образом, по противоположению, другие, кои, не как эти, не на самом деле, а для вида ссылались на мучения и отреклись от Бога, не должны быть удостоены ни чести, не седалища. Что же? Если они со слезами раскаиваются и исповедуются в своем грехе, должны ли быть приняты просто как христиане? Мне кажется так; ибо нет греха, побеждающего человеколюбие Божие. Впрочем и эти, и те, которые принимаются только с сохранением чести, должны быть подвергаемы епитимиям по правилам, о которых будет сказано.