1. За презвитере, који су принели жртву (идолима), а затим се повратили (вери), не на лукав начин, него од истине; нити су имали претходна договарања (са световним властима) те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а у ствари су само привидно и формом приведени, – (Сабор) одреди: да такви могу уживати част (презвитерског) седишта, али не могу приносити (Евхаристију), ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити.
[Ап. 62, I Вас. 10, Анк. 2, 3, 12, Петр. Алек. 10, 14]
Детаљније о канону »
2. Тако исто и ђакони који су принели жртву идолима, па су се потом обратили (вери), нека имају осталу част, али да престану од сваке свештене службе, од узношења Хлеба или Путира (= у Литургији), или проповедања. Ако, пак, неки од епископâ увиди (код њих) неку заслугу или кротко смирење, те захтедне дати им нешто више или одузети, њима припада та власт.
[Ап. 62, I Вас. 10, 12, Трул. 102, Анк. 1, 3, 5, 12, Петр. Алек. 10, 14, Вас. Вел. 3, Григ. Ниски 4, 5]
Детаљније о канону »
3. Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
[Ап. 62, I Вас. 10, 11, 12, Анк. 4, 12, Петр. Алек. 2, 10, 13, 14]
Детаљније о канону »
4. За оне који су принудно принели жртву идолима, и који су уз то пред идолима вечерали (= учествовали у идоло-гозби), и који су били доведени, али су пошли с веселим лицем и обукли се у свечанију одећу, и безбрижно учествовали у спремљеној гозби, – (Сабор) одреди: да такви годину дана слушају (Св. Писмо), три године припадају (с покајницима), па две године да опште у молитви (верних), и тада могу приступити Савршеном (= Причешћу).
[Ап. 62, I Вас. 11, Анк. 5, 8, 9, Лаод. 2, Картаг. 43, Григ. Неок. 2, 11, Петр. Алек. 2, 3, Вас. Вел. 73, 75, 81, 84, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
5. А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
[Ап. 62, I Вас. 11, 13, Анк. 4, Лаод. 2, Григ. Неок. 2, 11, Петр. Алек. 2, 3, Вас. Вел. 73, 75, 81, 84, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
6. За оне који су под (простом) претњом мучења и одузимања имања, или прогонства, попустили и принели жртву (идолима), и до сада се нису покајали, нити обратили, а сада су у време Сабора приступили и на мисао обраћења дошли, — (Сабор) одреди: да буду до Великога Дана (Пасхе) примљени да слушају (Св. Писмо), а после Великога Дана, да три године припадају (са покајницима), и затим друге две године да буду у општењу (молитава верних), али без Причешћа, и тако да дођу до Савршеног (= Причешћа), те (тим начином) испуне сву шестогодишњицу (кајања). А ако су неки примљени у покајање пре овог Сабора, нека им се од тога времена рачуна шестогодишњица (кајања). Ако ли им се деси опасност и близина смрти, услед болести, или неког другог разлога, нека се приме под условом.
[Ап. 62, I Вас. 11, 12, 13, Анк. 4, 5, 7, 8, 9, Неокес. 2, Картаг. 7, Григ. Ниски 2, 5]
Детаљније о канону »
7. За оне који су учествовали у гозби на незнабожачки празник, на месту одређеном за незнабошце, али су своја јела донели и јели, – (Сабор) одреди: да буду примљени, пошто две године буду припадали (с покајницима); а да ли (примити) и са Причешћем свакога, то је на епископима да провере, и да испитају и остали живот свакога (од њих).
[Ап. 62, I Вас. 11]
Детаљније о канону »
8. Који су са принудом два и три пута принели жртву (идолима), такви нека четири године припадају (с покајницима), а две године нека су у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, и седме године нека се савршено приме (за Причешће).
[Ап. 62, I Вас. 11, Анк. 4, 5, 9, Лаод. 2, Картаг. 43, Григ. Неок. 2, 11, Петр. Алек. 2, 3, Вас. Вел. 73, 75, 81, 84, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
9. А који су не само одступили (од вере), него су се још и побунили (против вере), и браћу (Хришћане) принуђивали, и узрочници били да (их) принуђују (на одрицање), такви за три године нека имају место слушалаца (Св. Писмâ), за следећих шест година место припадајућих (с покајницима), па за једну годину да буду у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, да би испунивши десет година били примљени у савршено општење (= Причешће). За то пак време гледати и остали њихов живот.
[Ап. 62, I Вас. 11, 12, 13, 14, Анк. 4, 5, 6, 7, 8, Лаод. 2, 19, Картаг. 43, Григ. Неок. 2, 11, Петр. Алек. 2, 3, Вас. Вел. 73, 75, 81, 84, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
10. Ђакони који се постављају, ако у време самог постављања посведоче да хоће да се жене, јер не могу тако (= неожењени) да остану, – такви, ако се после ожене, нека остану у служби, јер им је дозвољено од епископа. Али, ако су неки у време рукоположења прећутали и прихватили да тако (нежењени) остану, а потом ступе у брак, такви да престану од ђаконске службе.
[Ап. 5, 26, 51, IV Вас. 14, Трул. 3, 6, 13, 21, 30, Неокес. 1, Картаг. 16, Вас. Вел. 69]
Детаљније о канону »
11. Девојке које су биле верене, па су их потом други отели, – (Сабор) нађе за сходно да буду враћене заручницима, макар да су и насиље од других претрпеле.
[Ап. 67, IV Вас. 27, Трул. 92, 98, Вас. Вел. 22, 25, 26, 30, 49, 69]
Детаљније о канону »
12. Они који су пре Крштења принели жртву (идолима), па се потом крстили, могу се у чин (свештени) примати, јер су (Крштењем) очишћени.
[I Вас. 14, Неокес. 5, Кирил Алек. 5]
Детаљније о канону »
13. Хороепископи не могу у другој области рукополагати презвитере или ђаконе, а такође ни презвитере за град, ако им (то) писмено не допусти (надлежни) епископ.
[I Вас. 8, VII Вас. 14, Неокес. 14, Антиох. 8, 10, Лаод. 57, Вас. Вел. 89]
Детаљније о канону »
14. За презвитере или ђаконе који су у клиру, а уздржавају се од меса, (Сабор) одлучи: да га окусе, па тада, ако хоће, нека се уздржавају (од истога); ако ли не хтедну, те не једу ни зелен која се с месом спрема, и не послушају овај канон, нека буду свргнути из (свештеног) чина.
[Ап. 51, 53, 66, Гангр. 2, 21, Вас. Вел. 28, 86]
Детаљније о канону »
15. О стварима што припадају Цркви (τῷ Κυριακῷ = Храму Божјем), које су, док није било епископа, презвитери продали, нека Црква то тражи назад. А на епископу је да просуди да ли треба (купцима) повратити цену, или не треба, јер је често приход од проданих ствари донео њима више од (плаћене) цене.
[Ап. 38, 39, 40, 41, 73, IV Вас. 22, 24, 25, 26, Трул. 35, 49, VII Вас. 11, 12, 13, Антиох. 24, 25, Лаод. 57, Картаг. 22, 26, 33, 81, Теоф. Алек. 10, Кирил Алек. 2]
Детаљније о канону »
16. Који са скотом блуд учинише, или чине, који су сагрешили пре (својих) двадесет година, да им се, пошто петнаест година буду припадали (метанишући с покајницима), допусти општење у молитвама (с вернима), и затим, кад проведу пет година у том општењу, тада нека приступе Причешћу. А нека се испита и живот њихов за време припадања, и тако нек се удостоје човекољубља (= снисхођења). Ако су неки упорно остајали у тим гресима, нека дуго време припадају (с покајницима). Који су пак прешли споменути узраст и, имајући жену, пали у тај грех, нека двадесет пет година припадају, и онда добију општење у молитвама, и затим, провевши пет година у општењу молитава, нека добију Причешће. А ако су неки, имајући жену и прешавши педесет година, сагрешили (у томе), такви нека се удостоје Причешћа тек на крају живота.
[Анк. 17, Вас. Вел. 7, 63, Григ. Ниски 4]
Детаљније о канону »
17. Који са скотом блуд учинише, па сами, будући губави, и друге огубаше, за такве Свети Сабор заповеда да се моле са зимовницима.
[Анк. 16, Вас. Вел. 7, 63, Григ. Ниски 4]
Детаљније о канону »
18. Ако неки, постављени за епископе, нису били примљени од оне парикије (τῆς παροικίας = Црквене заједнице, епископије) за коју су наименовани, па захтедну да наступе на другу парикију (= епископију) и насиље чине (већ) постављеним (епископима) и подижу буне противу њих, такви нека буду одлучени. Ако ли желе (такви) да остану у презвитерију, где су претходно били презвитери, нека им се та част не одузима; но ако почну побуњивати против тамошњих епископа, нека буду лишени части и презвитерија, и нека буду искључени (ἐκκηρύκτος = одстрањени).
[Ап. 36, I Вас. 8, III Вас. 9, IV Вас. 29, Трул. 37, Антиох. 18, Прводруги 17, Кирил Алек. 1, 2, 3]
Детаљније о канону »
19. Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
[Ап. 5, 26, I Вас. 3, IV Вас. 16, Трул. 5, 12, 13, 40, 44, 46, 47, VII Вас. 18, 22, Картаг. 3, 4, 25, 38, 44, 70, Прводруги 3, 4, Вас. Вел. 6, 18, 19, 20, 60, 88]
Детаљније о канону »
20. Ако нечија жена учини прељубу, или сам (човек) учини прељубу, треба да седам година издржи док добије Савршено (= Причешће), прелазећи (све) степене (кајања) који томе воде.
[Ап. 48, Трул. 87, 93, 98, Картаг. 102, Вас. Вел. 9, 21, 31, 35, 36, 46, 48, 58, 77, 80, Григ. Ниски 4]
Детаљније о канону »
21. За жене које су се одале блуду, и убијају заметак (= плод = дете) у утроби, или спремају побачај лековима, пређашња наредба одлучује (од Причешћа) до краја живота, и томе се (уопште) следи. Нашавши пак нешто човекољубивије, одредисмо да издрже десетогодишње време (кајања), проходећи установљене степене (кајања).
[Трул. 91, Вас. Вел. 2, 8]
Детаљније о канону »
22. За намерна убиства, треба (убице) да припадају (све време с покајницима), а тек на крају живота да се удостоје Савршеног (= Причешћа).
[Вас. Вел. 8, 56, Григ. Ниски 5]
Детаљније о канону »
23. За ненамерна убиства, пређашња наредба заповеда: да за седам година могу добити Савршено општење (= Причешће), проходећи установљене степене (кајања); друга пак наредба заповеда да требају испунити време од пет година.
[Вас. Вел. 8, 11, 57, Григ. Ниски 5]
Детаљније о канону »
24. Који гатају и следују незнабожачким обичајима, или доводе у своје куће неке (гатаре) ради изналажења (разних) враџбина, или ради очишћења, нека се подвргну канону о петогодишњем (кајању), проходећи одређене степене: три године припадања (са оглашенима) и две године молитве (са вернима), али без Причешћа.
[Трул. 61, Лаод. 36, Вас. Вел. 7, 65, 72, 81, 83, Григ. Ниски 3]
Детаљније о канону »
25. Неки, пошто је верио девојку, завео је сестру њезину, тако да је и затруднела, па је после оженио вереницу, а заведена се обесила. Наређено је да сви сукривци (συνειδότες = који су знали тај грех), пошто прођу десет година у установљеним степенима (кајања), (тек тада) буду примљени у стојеће (на молитви у Цркви).