И ово би угодно (одредити): да сви врше молитве (ἱκεσίας = precibus = молбе, прозбе) које су на Сабору потврђене, било почетне (молитве), било за време Приношења, било при полагању руку; а уопште друге, противне вери, никада не произносити, него нека се изговарају оне које су од мудријих сабране.
Ἤρεσε καὶ τοῦτο, ὥστε τὰς κεκυρωμένας ἐν τῇ συνόδῳ ἱκεσίας, εἴτε προοίμια, εἴτε παραθέσεις, εἴτε τὰς τῆς χειρὸς ἐπιθέσεις ἀπὸ πάντων ἐπιτελεῖσθαι, καὶ παντελῶς ἄλλας κατὰ τῆς πίστεως μηδέποτε προενεχθῆναι, ἀλλ' αἱτινεσδήποτε ἀπὸ τῶν συνετωτέρων συνήχθησαν, λεχθήσονται.
Ап. 60: Ако неко износи јавно у Цркви као свете (ὡς ἄγια) лажно насловљене књиге (τὰ ψευδεπίγραφα) безверникâ, на штету народа и клира, нека буде свргнут.
Трул. 63: Оне повести Мученикâ (Μαρτυρολόγια = Мученикослови) које су лажно од непријатеља Истине сачињене, да би безчастили Мученике Христове и у неверу приводили слушаоце, наређујемо да се у Црквама не објављују (μὴ δημοσιεύεσθαι = не износе пред народ), него их бацати у ватру. Оне пак који их прихватају, или придају важност као истинитима, предајемо анатеми.
Лаод. 59: Да не треба у Цркви говорити посебне (ἰδιωτικούς) песме, нити неканонске књиге, него само канонске књиге Старога и Новога Завета.