1. Аврелије епископ рече: Ове одлуке, које код нас имамо, по преписима што су тада са собом донели Оци наши са Никејског Сабора, и следеће, које образац (τύπoν = formam) његов (= Никејски) чувају и које смо ми одредили, нека се (све) потврђене чувају.
[IV Вас. 1, Трул. 2, VII Вас. 1]
Детаљније о канону »
2. Сав Сабор рече: Пошто Бог хоће, треба да Црквена вера (ἡ Ἐκκλησιαστικὴ πίστις = fides ecclesiastica = цркъвьнаѧ вѣра), кроз нас предавана, буде једнаким исповедањем на овом славном Сабору најпре исповеђена; а затим Црквени поредак (ἡ Ἐκκλησιαστικὴ τάξις = ordo ecclesiasticus = цркъвьнаѧ чинъ), са сагласношћу свакога и свију заједно, треба да је чуван. А ради утврђења схватањâ наше браће и саепископâ, који су скоро хиротонисани, треба додати оно што смо сигурним исказом (= формулацијом) од Отаца примили (тј. Догмате и Каноне), тако да јединство (Свете) Тројице, то јест Оца и Сина и Светога Духа, познавано без икаквог разликовања (= по суштини), држимо свештеноутврђено у својим умовима; и као што смо научили, тако да учимо и народе Божије. Исто су сви недавно постављени епископи рекли јавно: Тако примамо, тако држимо, тако учимо, следујући Јеванђелску веру заједно са вашим учењем.
[II Вас. 1, III Вас. 7, Трул. 1]
Детаљније о канону »
3. Аврелије епископ рече: Када се на претходном Сабору разматрало о начину уздржања и чистоти (живота), угодно би (одредити): да ова три степена, који су посвећењем спојени неком везом чистоте, кажем за епископе, презвитере и ђаконе, како приличи светим епископима и свештеницима Божијим и левитима (= ђаконима) и служитељима Божанских Тајни (divinissacrifisiis - θείοις καθιερώμασιν), да буду у свему уздржљиви, ди би могли добити оно што од Бога једноставно моле, да бисмо и ми једнако чували оно што је и кроз Апостоле предано, и што је од саме древности држано.
[Ап. 5, 17, 26, 51, I Вас. 3, IV Вас. 14, Трул. 5, 6, 12, 13, 30, VII Вас. 18, Анк. 19, Неокес. 1, 8, Гангр. 4, Картаг. 4, 25, 70, Вас. Вел. 12, 27, 88]
Детаљније о канону »
4. Фавстин, Епископ Пикена, области Потентинске, местобљуститељ Римске Цркве, рече: Угодно је (одредити): да се епископ, и презвитер, и ђакон, и сви који се дотичу Светињâ, чувари целомудрености, уздржавају („у своје /договорено/ време“ – канон 25) од жена. Сви епископи рекоше: Угодно је (одредити): да сви који предстоје Жртвенику, то јест који служе, чувају целомудреност.
[Ап. 5, 17, 26, 51, I Вас. 3, IV Вас. 14, Трул. 5, 6, 12, 13, 30, VII Вас. 18, Анк. 19, Неокес. 1, 8, Гангр. 4, Картаг. 3, 25, 70, Вас. Вел. 12, 27, 88, Тим. Алек. 5, 13]
Детаљније о канону »
5. Аврелије епископ рече: Треба одстранити похоту лакомости (= грамзивости), за коју нико не сумња да је матер свију зала (= порока), да не би неко злоупотребљавао туђе, нити да неко преступа одредбе Отаца ради добити, нити да је било како дозвољено некоме од клирикâ да узима камате за било коју ствар. И за она (питања) што су у новије време поникла, пошто су нејасна и сасвим непозната (до сада), нека, претресена од нас, буду одређена. О ономе, пак, што је сасвим јасно установило Божанско Писмо, не треба гласати, него већма (томе) следити. Јер доследно је: да оно што је код лаикâ за прекор, већма треба осудити код клирикâ. Сав сабор рече: Нико против Пророкâ, нико против Јеванђељâ (ишта) без опасности (казне) није учинио.
[Ап. 44, I Вас. 17, Трул. 10, VII Вас. 19, Лаод. 4, Картаг. 16, Григ. Неок. 3, Вас. Вел. 2, 14, Григ. Ниски 6]
Детаљније о канону »
6. Фортунат епископ рече: На пређашњим Саборима (= Сабор 390. г., правило 3) сећамо се да је одређено: да Свето Миро, или измирење (= примање) покајникâ, или посвећење девојакâ, местâ, Цркавâ, не могу вршити презвитери. Ако ли се неко затече да то чини, шта треба о њему одредити? Аврелије епископ рече: Ваше је достојанство чуло предлог брата и саслужитеља нашег Фортуната, шта кажете на то? Сви епископи рекоше: да спремање Светога Мира, и посвећење девојака, не могу чинити презвитери, нити може презвитер на јавном богослужењу (δημόσιαν λειτουργίαν = publica missa = людьскоѥ слоужєниѥ) да некога помири. Ово би угодно свима.
[Ап. 52, I Вас. 12, 13, 19, III Вас. 7, IV Вас. 16, Трул. 4, 31, 92, 102, VII Вас. 7, Лаод. 48, Картаг. 7, 43, 44]
Детаљније о канону »
7. Аврелије епископ рече: Ако се неко нађе у (смртној) опасности и замоли да буде помирен Светом Жртвенику (= Олтару Цркве), а епископ је одсутан, презвитер је дужан да уобичајено запита епископа, и тако ће, по његовој поруци (= наредби), измирити онога у опасности. Ову пак ствар дужни смо спасоносним саветом потврдити. Сви епископи рекоше: Угодно је што је ваша Светиња изволела да нам неопходно помогне.
[Ап. 52, I Вас. 11, 13, Анк. 6, 22, Неокес. 2, Картаг. 43, Вас. Вел. 73, Григ. Ниски 2, 5]
Детаљније о канону »
8. Нумидије, епископ Максулитански, рече: Има много оних који су недоброга (= неваљалога) владања, који сматрају да треба било како да туже Оце и епископе. Треба ли такве примати, или не? Аврелије епископ рече: Ако је, дакле, угодно вашој Љубави да се, оних који су уплетени у неке мржње, одбацује глас оптужбе против Отаца? Сви епископи рекоше: Ако је такав покварен (διαβεβλημένος = criminosus), нека се не прими (оптужба).
[Ап. 34, 37, 74, 75, II Вас. 6, IV Вас. 9, 17, 19, 21, Трул. 8, Антиох. 14, 15, 20, Сард. 4, Лаод. 40, Картаг. 128, 129, 130, Прводруги 13, Теоф. Алек. 9]
Детаљније о канону »
9. Августин (Свети) епископ, местобљуститељ Нумидијске области, рече: Удостојте да се одреди ово: да оне, који су доследно, због својих преступâ били искључени из Цркве, ако неки епископ или презвитер прими у општење (κοινωνίαν = communionem), нека још и он потпадне истој кривици (= осуди), заједно са онима који избегавају (да изврше) канонску одлуку свога епископа. Сви епископи рекоше: угодно је свима.
[Ап. 11, 12, 13, 32, 33, I Вас. 5, IV Вас. 11, 13, Трул. 17, Антиох. 1, 4, 7, 8, Сард. 13, Лаод. 41, 42, Картаг. 23, 106]
Детаљније о канону »
10. Алипије епископ, местобљуститељ Нумидијске области, рече: Не треба ни ово изоставити, да: ако је можда неки презвитер осуђен од свога епископа, па, понет неком надутошћу и гордошћу, сматра да треба засебно приносити Богу Светиње (ἅγια - sancta = Евхаристију), или се усуди да подигне други жртвеник противу Црквене вере и установе, нека такав не прође без казне. Валентин, епископ првог престола (primae cathedrae) Нумидијске области, рече: Предложено од брата нашег Алипија беспорно је сагласно са Црквеном вером и поретком. Дакле, кажите, шта ваша љубав мисли о овоме?
[Ап. 31, II Вас. 6, III Вас. 3, IV Вас. 18, Трул. 31, 34, Гангр. 6, Антиох. 5, Сард. 14, Картаг. 11, Прводруги 13, 14, 15, Вас. Вел. 1]
Детаљније о канону »
11. Сви епископи рекоше: Ако је неки презвитер осуђен због свога владања, такав треба да (то) пријави суседним епископима, да они саслушају ствар, и да се преко њих измири са својим епископом. Не учини ли то, него — не било тога! — надувен гордошћу, одвоји себе од општења (κοινωνίας) са својим епископом; и стварајући раскол још са некима, принесе Богу Светињу (= Евхаристију), такав нека се сматра анатема, и нека буде лишен свога места, пошто (претходно) размотре (епископи): да ли он можда нема оправдану тужба на епископа.
[Ап. 31, I Вас. 5, IV Вас. 18, Трул. 31, 34, Гангр. 6, Антиох. 4, 5, 6, Картаг. 10, 29, Прводруги 13, 14, 15]
Детаљније о канону »
12. Феликс епископ рече: Предлажем, сходно одредбама старих Сабора: да, ако неки епископ — не било тога! — потпадне некој оптужби, а није могуће због велике нужде да се сакупе многи (епископи), па да не остаје (дуго) под оптужбом, нека буде саслушан од дванаест епископа, а презвитер од шест епископа и његовог, а ђакон од три.
[Ап. 74, I Вас. 5, II Вас. 6, IV Вас. 9, Антиох. 4, 6, 14, 15, 20, Сард. 13, 14, Царигр. 1, Картаг. 14, 15, 20, 96, 107]
Детаљније о канону »
13. Аврелије епископ рече: Шта каже о овоме ваша Светост? Сви епископи рекоше: Дужни смо чувати што је одређено од оних (Отаца) пре нас, (јер) неке од њих (= одлукâ) Прваци (πρωτεύοντες = пьрвѣишии) било које области усуђују се случајно непажњом занемаривати. Зато, многи епископи, окупивши се, нека хиротонишу епископа. Ако пак буде нужде, три епископа, у којем било да су месту, нека по поруци Првога (= митрополита) рукоположе епископа. А ако неки у нечему поступи против (ове) своје сагласности, или (свога) потписа, сам је себе лишио части.
[Ап. 1, I Вас. 4, VII Вас. 3, Антиох. 19, 23, Сард. 6, Лаод. 12, Царигр. 1, Картаг. 49, 50]
Детаљније о канону »
14. Такође би угодно (одредити): да из Триполиса, због сиромаштва те области, један епископ долази ради местобљуститељства (= заступништва на Сабору), и да презвитер тамо буде саслуш(ав)ан од пет епископâ, а ђакон од три, као што је напред речено (канон 12), очигледно под председништвом свога епископа.
[Ап. 74, I Вас. 5, II Вас. 6, IV Вас. 9, Антиох. 4, 6, 14, 15, 20, Сард. 13, 14, Картаг. 12, 15, 20, 96, 107]
Детаљније о канону »
15. Такође би угодно (одредити): да било који од епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, или клирикâ, ако се против њега покрене кривична или грађанска ствар у Цркви, па занемари Црквени суд, и захте се оправдати (καθαρθῆναι = purgare = очиститисѧ) код световних судова, макар одлука била донета у његову корист, ипак ће изгубити своје место. И ово важи о кривичној ствари; а ако је ствар била грађанска, губи оно у чему је победио (= добио), ако хоће да своје место задржи. И ово још би угодно (одредити): да, ако је учињен призив (= пренос апелацијом) од било којих црквених судија на друге црквене судије, који имају већу власт, то неће нанети никакву штету онима чија се пресуда укида, ако не може бити доказано да су судили или из непријатељства, или пристрасно, или нечим подмићени. Ако су пак договором страна (у спору) биле изабране судије, макар им број био и мањи од одређенога, (тада) не може бити призива (= апелације). И да деца свештеничка не могу изводити светска позоришта, нити (их) гледати, јер је то и свима хришћанима свагда проповедано: да се од тога уздржавају, и да не прилазе тамо где су богохулства.
[Ап. 74, I Вас. 5, II Вас. 6, IV Вас. 9, 17, Трул. 24, 51, 62, 66, Антиох. 5, 12, 14, 15, Сард. 3, 5, 14, Лаод. 54, Картаг. 12, 28, 61, 97, 104, 122, Прводруги 9]
Детаљније о канону »
16. Такође би угодно (одредити): да епископи, и презвитери, и ђакони, не бивају закупници, или старатељи (у световним стварима), нити да стичу себи храну неким срамним или бешчасним послом. Јер су дужни да гледају оно написано: „Ниједан војник Божји не уплиће се у послове светске“ (2Тим. 2, 4). И да чтеце, кад достигну зрелост, треба побуђивати или да се жене, или да дају завет уздржања (= девствености). Такође би угодно (одредити): да клирик, ако дâ новце у зајам, исте новце да прима назад (= без камате); а ако је дао ствар, да прими (назад) колико је дао. И да пре двадесет пет година не треба хиротонисати ђакона. А и чтеци да се не клањају народу.
[Ап. 5, 6, 20, 26, 44, 51, 81, 83, I Вас. 17, IV Вас. 3, 7, 14, Трул. 6, 9, 10, 13, 33, VII Вас. 10, 14, 15, Анк. 10, Лаод. 4, Картаг. 5, 25, 126, Прводруги 11, Вас. Вел. 14, 69, Григ. Ниски 6]
Детаљније о канону »
17. Одлучисмо (= би угодно): да Мавританија Ситифенска, као што је тражила од првога (епископа = митрополита) Нумидијске земље, од које је Сабором (= саборском одлуком) одвојена, има свога Првога (епископа = митрополита). Сагласјем, дакле, свих Првенствујућих (= свих митрополита) у Африканским областима и свих епископâ, допушта се због (њене удаљености) да има (свога митрополита).
[I Вас. 6, Картаг. 86, 96, 127]
Детаљније о канону »
18. Такође би угодно (одредити): да, кад се хиротонише епископ, или клирик, да најпре они који их хиротонишу наглас им у уши саопште Саборске одредбе (= каноне), да не би (после), чинећи против одлука (τῶν ὅρων = канонâ) Сабора, кајали се. Такође би угодно (одредити): да се не даје Евхаристија телима умрлих. Јер је написано: „Узмите, једите“ (Мт. 26, 26), а тела умрлих нити могу узимати, нити јести. И (такође) да незнање свештеникâ не врши Крштење већ умрлих. Зато на овоме Светом Сабору треба потврдити да: сходно Никејским одлукама (= Никејски 5. канон), треба, ради Црквених проблема (αἰτίας = causas), који често, на пропаст народа, застаревају, сваке године сазивати Сабор, на који сви они (епископи) који држе прве катедре у областима (=митрополити), треба да шаљу са својих Сабора два или колико изаберу епископа местобљуститељâ (= заступникâ), како би на сабраном Сабору могла бити Пуноћа власти (πλήρης ἡ αὐθεντία = plena auctoritas).
[Ап. 37, I Вас. 5, 9, 13, IV Вас. 9, 19, Трул. 8, 83, VII Вас. 2, 6, Антиох. 20, Картаг. 76, 77, 95]
Детаљније о канону »
19. Аврелије епископ рече: Ако неки епископ бива оптужен, тужилац има изнети ствар пред прве епископе (= митрополите) у тој земљи, а оптужени да не буде лишен општења (τῆς κοινωνίας = communione). Ако ли (оптужени), будући писмено позван на суд да одговара пред изабранима да суде, уопште се не јави у одређени дан, то јест у року од једног месеца од дана кад се покаже да је писмо примио; па ако докаже (= поднесе) истините и нужне разлоге, који су га спречили да дадне одговор за изнето против њега, нека у току другог месеца има потпуну прилику (за одбрану); после пак другога месеца нека нема општења, док не докаже да је чист (καθαρός = невин). Ако ли не хтедне доћи ни на свеопшти годишњи Сабор, да се бар ту заврши његова ствар, судиће се као да је сам против себе изрекао пресуду. А за то време док је ван општења, да нема општења ни у својој Цркви, нити у парикији (ἐν παροικίᾳ = parochia = у /целој/ Цркви). Тужилац пак његов, ако се није нигде уклањао у оне дане док се ствар разматрала, нека се никако не лишава општења. Ако ли се некуда уклонио и сакрио, па се (оптужени) епископ васпостави у општење, нека се тужилац искључи из општења, али тако да му се не одузме прилика (за потврду) тужбе у тој ствари, ако може да докаже да у датом року, не што није хтео, него није могао доћи (на суд). А јасно је и то, да, док траје истрага о тој ствари на суду епископа, ако је (дошло суду) да је лице тужиоца било оптужено, неће се он примити као тужилац, осим ако захтедне да се о његовој (личној) ствари, а не о црквеној, води истрага.
[Ап. 34, 37, 74, II Вас. 6, IV Вас. 9, 17, 19, 21, Трул. 8, Антиох. 14, 15, 20, Сард. 4, Лаод. 40, Картаг. 8, 10, 11, 12, 15, 59, 107, 128, 129, 130, Прводруги 13, Теоф. Алек. 9]
Детаљније о канону »
20. Ако пак презвитери или ђакони буду оптужени, (онда) пошто се сабере законски број изабраних из околне области епископâ, које оптужени затраже, то јест у име (тужбе на) презвитера шест, и за ђакона три, те ће заједно са њима дотични епископ оптужених испитати кривице њихове, уз очување истог обрасца (τοῦ αὐτοῦ τύπου = eadem forma) о данима, и одгађањима, и испитивањима, и лицима између тужиоцâ и тужених. Кривице (= тужбе) пак осталих (= нижих) клирика нека сам месни епископ размотри и заврши.
[Ап. 14, IV Вас. 9, Антиох. 4, Картаг. 12, 15]
Детаљније о канону »
21. Такође би угодно (одредити): да деца клирикâ не ступају у брак са многобошцима или јеретицима.
[IV Вас. 4, Трул. 72, Лаод. 10, 31]
Детаљније о канону »
22. Нити, као што је речено, да епископи или клирици таквима (= паганима/јеретицима) даривају (у својину) од својих ствари.
[Ап. 38, 40, IV Вас. 22, Трул. 35, Антиох. 24, Картаг. 81]
Детаљније о канону »
23. Такође, епископи да не одлазе преко мора, него само одлуком свога Првопрестолнога (τῆς πρώτης καθέδρας = primae sedis = пьрвааго сѣдалища) епископа у свакој области, то јест, осим ако изузетно не добију од Првенствујућега (епископа = митрополита), такозвани отпусни, потписани лист или препоруку.
[Ап. 33, IV Вас. 13, Антиох. 11, Картаг. 28, 89, 105]
Детаљније о канону »
24. Такође би угодно (одредити): да се, осим Канонских (Светих) Писама (Κανονικῶν Γραφῶν = Scriptures canonicas), ништа у Цркви не чита, под именом Божанствених Писама. А Канонска (Света) Писма јесу ова: Постанак, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закони, Исус Навин, Судије, Рут, четири књиге Царстава, две књиге Паралипоменâ (= Дневника), Јов, Псалтир, пет књига Соломонових, дванаест књига (Малих) Пророкâ, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Товија, Јудита, Јестира, две књиге Јездрине, [Макавејâ две књиге]. Новога Завета: четири Јеванђеља, једна књига Дела Апостолских, четрнаест Посланица Павлових, две Апостола Петра, три Апостола Јована, једна Апостола Јакова, једна Апостола Јуде, Откривења Јовановог једна књига. Нека се ово обзнани Брату и Саслужитељу нашем Бонифацију (Римском: 418–423. г.) и осталим епископима тих крајева, ради потврде изложеног канона. Јер смо од Отаца примили да ове (књиге) у Цркви треба читати.
[Ап. 60, 85, Лаод. 60, Атанас. Вел. 2, Гр. Богос. 1, Амф. Икон. 1]
Детаљније о канону »
25. Аврелије епископ рече: Придодајем уз ово, најчеснија браћо, пошто је реч о уздржавању од својих жена неких клирика, осим чтецâ, оно што је на разним Саборима утврђено (в. канон 4): да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, али и епископи, уздржавају се у своја (договорена) времена (поста и молитве – 1.Кор. 7, 5 — канон 70) од супругâ (својих), и буду (тада) као да их немају 1.Кор. 7, 29); што ако не учине, нека се уклоне са Црквене службе. Остали пак клирици да се не принуђују на то, осим кад су у старим годинама. Сав сабор рече: Потврђујемо што је ваша Светост правилно уредила, јер је то свето и богоугодно.
[Ап. 5, 17, 26, 51, I Вас. 3, IV Вас. 14, Трул. 5, 6, 12, 13, 30, VII Вас. 18, Анк. 19, Неокес. 1, 8, Гангр. 4, Картаг. 3, 4, 70, Дион. Алек. 3, Вас. Вел. 12, 27, 88, Тим. Алек. 5, 13]
Детаљније о канону »
26. Такође би угодно (одредити): да нико не продаје Црквену ствар (= иметак). Али, ако тај иметак не даје прихода, а покаже се велика нужда, нека се ово изнесе пред Првенствујућег (епископа = митрополита) дотичне области, и заједно са установљеним бројем епископâ нека се саветују шта треба учинити. А ако се покаже толика нужда Цркве, да је немогуће саветовати се пре продаје, нека епископ позове за сведочанство бар оближње епископе, и нека се (потом) побрине да прикаже Сабору све неприлике које су снашле његову Цркву. Ако ли то не учини, продавац ће бити одговоран Богу и Сабору, и изгубиће своју част.
[Ап. 38, 39, 40, 41, 73, IV Вас. 24, 26, Трул. 35, 49, VII Вас. 2, 11, 13, Анк. 15, Антиох. 24, 25, Картаг. 33, Теоф. Алек. 10, Кирил Алек. 2]
Детаљније о канону »
27. Такође би угодно (одредити): да, ако се презвитери или ђакони ухвате у неком тешком греху, који их нужно лишава Литургије, не полагати руке на њих као покајнике, нити као на верне лаике, нити им допуштати да, као изнова крштени, напредују на (други) степен клира.
[Ап. 25, 47, 68, Трул. 21, Картаг. 48, Вас. Вел. 3, 32, 51]
Детаљније о канону »
28. Такође би угодно (одредити): да презвитери и ђакони и остали нижи клирици, у својим кривицама (= притужбама), ако приговарају на судове својих епископа, нека их саслушају суседни епископи, и, уз сагласност свога епископа, нека позвани од њих епископи реше спор међу њима. Зато, ако сматрају да и о овима (епископима) имају призива (= право апелације), нека не апелују на судове преко мора (= у Рим), него на Првенствујуће (епископе =митрополите) својих области, као што је то више пута одређено и за епископе. А који призивају (= апелују) на прекоморске судове, нека их нико у Африци не прими у општење (κοινωνίαν).
[II Вас. 6, IV Вас. 9, Антиох. 4, Картаг. 10, 11, 12, 14, 15, 20, 23, 105, 125]
Детаљније о канону »
29. Такође би угодно свему Сабору (одредити): да, који је због своје небриге (у служби) био лишен општења, било епископ, или било који клирик, ако се, у време његовог изопштења, пре саслушања (и оправдања) усуди ступити у општење, такав нека се сматра да је сам против себе изрекао пресуду.
[Ап. 28, I Вас. 5, II Вас. 6, IV Вас. 29, Антиох. 2, 4, 15, Сард. 3, 4, 5, 14, Картаг. 19, 65, Вас. Вел. 88]
Детаљније о канону »
30. Такође би угодно (одредити): да оптужени, или тужилац, у месту одакле је оптужени, ако се боји каквог насиља од наметљивог мноштва (светине), нека изабере себи оближње место, у коме му неће бити тешко довести сведоке (пред суд), где ће се ствар решити.
[Ап. 15, I Вас. 15, 16, IV Вас. 5, 10, 20, 23, Трул. 17, 18, VII Вас. 10, 15, Анк. 18, Антиох. 3, Сард. 17]
Детаљније о канону »
31. Такође би угодно (одредити): да било који клирици или ђакони, ако се не покоравају својим епископима, који, ради неких нужних потреба својих Цркава, хоће да их произведу на више части у њиховој Цркви, (такви) нека не служе ни у оном степену који нису хтели да напусте.
[Ап. 39, 55, IV Вас. 8, Трул. 34, Лаод. 57, Вас. Вел. 89]
Детаљније о канону »
32. Такође би угодно (одредити): да епископи, презвитери, ђакони, или било који клирици, који ништа немају, ако, узнапредовавши за време свога епископства, или припадништва клиру, купе на своје име њиве, или било какво имање, такви нека се окривљују као да су присвојили добра Господња, осим ако, после опомене, уступе их Цркви. Али, ако заиста пређе у њихову својину услед нечијег поклона (φιλoτιμίᾳ = liberalitate =легата), или по наследству од сродства, нека тиме располажу како им је воља. Ако ли, и после обећања (Цркви), повуку се назад (тј. предомисле), нека се сматрају недостојнима Црквене части, као неваљани.
[Ап. 4, 38, 40, 41, IV Вас. 22, Трул. 5, 23, Антиох. 24, 25, Картаг. 6, 22, 81, Прводруги 7]
Детаљније о канону »
33. Такође би угодно (одредити): да презвитери, без сагласности својих епископа, не продају ствар (= добро) Цркве у којој су посвећени; тако исто и епископима није допуштено да продају имања Цркве, без знања Сабора, или њихових презвитера. Дакле, без нужде није дозвољено ни епископу да (зло)употребљава (καταχρήσασθαι = usurpare = приѩти = узурпира) ствар која је у црквену матрицу уведена, [нити презвитеру да ствар (Цркве) присваја своме звању].
[Ап. 38, 39, 41, IV Вас. 25, 26, Трул. 35, VII Вас. 11, 12, Анк. 15, Гангр. 7, 8, Антиох. 24, 25, Картаг. 26, Прводруги 7, Теоф. Алек. 10, Кирил Алек. 2]
Детаљније о канону »
34. Епигоније епископ рече: У овоме краткоме списку, састављеном из (установљенога „бревијара“) Хипонским Сабором, сматрамо да не треба ништа исправљати, ни додавати, осим да се дан Свете Пасхе објављује за време Сабора.
[Ап. 7, 64, 70, 71, II Вас. 7, Трул. 11, Лаод. 7, 37, 38, Картаг. 51, 73, 106]
Детаљније о канону »
35. Да епископи и клирици своју децу не пуштају да самовласно еманципацијом (διὰ ἐμαγκιπατίωνος = per emancipationem) одлазе, док не стекну пуно уверење у њихово владање и (зрео) узраст; јер ће после њихови греси падати на њих (= родитеље).
[Ап. 5, 17, 26, 51, I Вас. 3, IV Вас. 14, Трул. 5, 6, 12, 13, 30, VII Вас. 18, Анк. 19, Неокес. 1, 8, Гангр. 4, 15, Картаг. 3, 4, 25, 70, Вас. Вел. 12, 27, 88, Тим. Алек. 5, 13]
Детаљније о канону »
36. Да епископе, презвитере и ђаконе не треба рукополагати пре но што све своје (укућане — 1.Тим. 3, 5) не обрате у православне Хришћане.
[Ап. 58, 80, Трул. 19, Сард. 11, Картаг. 121, 123]
Детаљније о канону »
37. У Светим Тајнама (= Евхаристије) ништа више не приносити осим Тела и Крви Господње, као што је и Сам Господ предао, то јест: хлеба и вина с водом помешаног (Мт. 26, 26–28; Лк. 22, 19–20). Првина пак, било мед или млеко, по обичају, нека се приноси у један одређени дан, као тајанствено знамење младенаца. И премда се углавном у Жртвеник (= Олтар) приноси, али да има посебно благосиљање, да се разликује од (Свете) Тајне Тела и Крви Господње. Ништа пак друго од првина нека се не приноси, него (само први плодови) од грожђа и пшенице.
[Ап. 3, 4, Трул. 28, 32, 57, 99]
Детаљније о канону »
38. Клирици или подвижници уздржања (= монаси) нека не одлазе удовицама или девојкама, осим по допуштењу и сагласношћу свог епископа, или презвитерâ; а и то нека не чине сами, него са другим клирицима, или онима с којима само епископ или презвитери имају улазак таквим женскима, или где су присутни клирици, или неки угледни хришћани.
[IV Вас. 3, 6, Трул. 4, 46, 47, VII Вас. 18, 20, 22]
Детаљније о канону »
39. Епископ првога престола (τῆς πρώτης καθέδρας = primae sedis = пьрвааго сѣдалища) да се не назива егзарх свештеникâ, или врховни свештеник (ἄκρον ἱερέα = summus sacerdos), или ништа томе слично, него само: епископ првога престола ἐπίσκοπον τῆς πρώτης καθέδρας = primae sedis episcopus = епископа пьрвааго сѣдалища).
[Ап. 34, IV Вас. 9, Сард. 6]
Детаљније о канону »
40. Да клирици не улазе у крчме ради јела и пића, осим кад су нуждом путовања (у туђини) принуђени.
[Ап. 54, Трул. 9, Лаод. 24]
Детаљније о канону »
41. Да се Свете Тајне на Жртвенику не свршавају осим од људи који нису ништа јели (тј. наште срце), изузевши само један годишњи дан, у који се Вечера Господња свршава (= Велики Четвртак увече). Ако ли бива, кад неки, епископи или други, премину у предвечерње доба, па бива предложење, а они који ће то обавити већ су обедовали, нека се (тада) помен обави само молитвама (без Литургије).
[Ап. 69, Трул. 29, Антиох. 1, Лаод. 50, Картаг. 47, Тим. Алек. 16]
Детаљније о канону »
42. Да епископи или клирици у Цркви не учествују у гозбама (συμποσιάζεσθαι = conveniantur = не творити пировъ), осим ако (страни) путници по нужди морају ту (= у Цркви) да преноће. А и народ нека се, колико је могуће, спречава од таквих гозби.
[Ап. 73, Трул. 74, Гангр. 11, Лаод. 27, 28]
Детаљније о канону »
43. За оне који се кају, сходно разлици грехова, нека се судом епископа одређује време кајања; а презвитер без сагласности епископа нека не измирује покајника, осим ако је прека потреба, у одсуству епископа (= канон 7). Онога пак кајућег се, чији је преступ био јаван и разглашаван, који је узмутио сву Цркву, на њега нека се рука (измирења) ставља пред апсидом (= вратима Цркве) (тј. да сви виде).
[Ап. 52, I Вас. 11, 13, Трул. 102, Анк. 6, 22, Неокес. 2, Картаг. 6, 7, Вас. Вел. 73, Григ. Ниски 2, 5]
Детаљније о канону »
44. Да посвећене девојке, када се одвајају од отаца који су их чували, нека се старањем (τῇ προνοίᾳ = providentia = промъıшлѥниѥмь) епископовим, или у његовом одсуству презвитеровим, поверавају најчеститијим женама, или ако живе заједно да се међусобно чувају, да не би, посвудним шетањем, нанеле штету угледу Цркве.
[IV Вас. 16, Трул. 4, Картаг. 6, 126, Вас. Вел. 18]
Детаљније о канону »
45. Да болесници, који не могу за себе одговарати, тада се крштавају када, њиховом слободном вољом, други за њих даду сведочанство на своју одговорност. Да глумцима, лакрдијашима и сличним таквим особама, или отпадницима (ἀποστάταις = apostaticis =отъстоупьникомъ), када се кају и Богу враћају, не треба одрицати благодат и помирење (са Црквом).
[Ап. 52, Трул. 102, Неокес. 12, Лаод. 2, 47, Картаг. 63, Прводруги 17, Вас. Вел. 89, Григ. Ниски 1, 4, Кирил Алек. 5]
Детаљније о канону »
46. Допушта се и надаље читање страдања Мученикâ, када се свршавају (= празнују) њихови годишњи дани (= Спомени).
[Ап. 60, Трул. 63, Картаг. 103, Атанас. Вел. 2]
Детаљније о канону »
47. Би угодно (одредити): да упитамо браћу и свештенике наше Сириција и Симплицијана, само за децу (τῶν νηπίων = младунчад) која се крштавају од Донатиста: да ли то што она по својој вољи нису учинила, него по заблуди (њихових) родитељâ, не спречава их да напредују у служењу Светом Жртвенику, када се спасоносном вољом обрате Цркви Божијој. Кад је ово изнето, Хонорат и Урбан, епископи области Мавританије Ситифенске, рекоше: Одавно већ, када смо послани вашој Светости, ми одлажемо да изнесемо наша писма на ово разматрање, јер смо чекали да стигну наша браћа, местобљуститељи (= заступници) Нумидије; али пошто је не мало дана прошло, откако очекивани никако не стигоше, не треба да пренебрегавамо наложено нам од наших саепископа. И зато, браћо, радо примите нашу изјаву: Јер, чули смо о вери изложеној у Никеји. Истинито је оно о Светим (Тајнама) које бивају после јела: да се оне имају приносити, како је достојно, само од људи који нису јели. И тада је (ово) потврђено.
[Трул. 29, Анк. 3, Картаг. 1, 41, 57, 66, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, Вас. Вел. 1]
Детаљније о канону »
48. Оно пак износимо што нам је наређено, а што је и на Сабору у Капуи (З91. г.) одређено: да не може бити поновног крштења, или поновног рукоположења, или премештаја епископâ (с једног места на друго). Али, Кресконије, епископ села Рекенсис, презревши свој народ, заузео је Цркву Тубикенску, и до данас, мада је више пута према одредби (= канону) опомињан, није хтео оставити ту Цркву коју је заузео. А о овоме (сада) саопштеном, чули смо као сигурном; и молимо, по заповеђеном нам, да се удостојите дати нам слободу да можемо, јер је таква нужда, да начелнику области, по наредбама славних царева, приступимо против њега, да, кад није хтео покорити се кроткој опомени ваше Светости и поправити ово недопустиво (= недело), буде одмах спречен начелниковом (= светском) влашћу. Аврелије епископ рече: Пошто је сачуван образац поретка ( τοῦ τύπου τῆς καταστάσεω = forma discipline), не сматрати (њега - Кресконија) да је (у надлежности суда) Сабора, ако је, кротко умољаван од ваше Љубави да се уклони, одбио то, пошто је својим презиром и упорношћу потпао под државну власт. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Је ли ово свима угодно? Сви епископи одговорише: Праведно је и угодно.
[Ап. 14, 47, 68, Антиох. 5, Прводруги 9]
Детаљније о канону »
49. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Заповеђено нам је и ово: Пошто два суседна брата наша, епископи из Нумидије, усудише се да хиротонишу архијереја (ἱερέα =pontificem), одлучите да не бивају хиротоније епископâ, него од дванаест (епископа). Аврелије епископ рече: Нека се чува стари образац (ὁ ἀρχαῖος τύπος = forma antiqua =дрѣвнии образъ), да није довољно мање од три одређена епископа за хиротонију епископа (Никејски 4). Јер у Триполису, можда, и у Арзуи, зна се да су варварски народи врло близу, а у Триполису су, као што знате, само пет епископа, и могуће је да су два од њих често пута спречени неком нуждом. Јер је тешко, ма колики да је њихов број, да могу сви доћи; а то не треба да спречава потребу Цркве. Јер и у овој Цркви, у коју се ваша Светост изволела окупити, често и скоро сваке недеље имамо хиротонисање. Зар ја могу стално сазивати дванаест, или десет, или много мањи број епископа? А двојицу суседа лако је мојој маленкости придодати. Зато види ваша Љубав, (заједно) са мном, да се ово не може очувати (тј. сазвати 12 епископа за хиротонију).
[I Вас. 4, VII Вас. 3, Антиох. 19, 23, Сард. 6, Лаод. 12, Картаг. 13, 15]
Детаљније о канону »
50. Треба одредити и ово: да, кад некад приступимо избору епископа, и дође до неког спорење, пошто су се такве ствари код нас догађале, биће већ смело да се само три (епископа) нађу ради решавања (питања) ко ће бити хиротонисан; него нека се споменутом броју придода један или двојица; и пред самим народом, коме ће се (дотични) рукополагати, нека се најпре испитају лица која се противе, а затим нека се разаберу и њихови наводи, па кад се (дотични) покаже чист пред лицем народа, нека се тада хиротонише. Ако ваша Светост ово прихвата, нека се једнодушним одговором вашег Достојанства потврди.
[I Вас. 4, 6, VII Вас. 3, Антиох. 19, 23, Сард. 6, Лаод. 12, 13, Картаг. 13, 49, 55]
Детаљније о канону »
51. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Пошто треба придодати све што је у нашем подсетнику (κομμονιτωρίῳ = commonitorio = кънигaхъ съборнъıихъ), придодајемо још и заповеђено нам за дан Пасхе, да, по обичају, из Картагенске Цркве нама бива увек најављивано, и не у року кратког времена (пре Пасхе). Аврелије епископ рече: Ако је угодно вашој Светости, пошто памтимо да сте одавно обећали да се сваке године сабирамо ради саветовања, да, када будемо заједно сабрани, нека се тада проглашује дан Свете Пасхе преко местобљуститељâ (= представникâ) који ће се наћи на Сабору. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Сада молимо са овога Сабора: да се удостојите да о томе писмима известите наше области. Аврелије епископ рече: Неопходно је да тако буде.
[Ап. 7, 64, 70, 71, II Вас. 7, Трул. 11, Лаод. 7, 37, 38, Картаг. 34, 73, 106]
Детаљније о канону »
52. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: И ово нам је усмено заповеђено: да (замолимо) да се удостојите, да, одређено од Хипонског Сабора: да треба у време Сабора посећивати сваку област, (те напоменемо) да сте одложили и ове и прошле године да по реду посетите Мавританију. Аврелије епископ рече: Тада о области Мавританаца нисмо ништа одредили, зато што она лежи на крају (Латинске) Африке, и што је близу варвара. Бог нека нам изобилно помогне да узмогнемо то, и не обећавши, учинити и у вашу област доћи. Јер требате схватити, браћо, да ако разум (λογισμός = ratio =помъıслъ) то тражи, могли би исто за себе тражити и браћа Триполитанци и Арзуитанци.
[Ап. 58, Трул. 19, Сард. 11, Лаод. 19, Картаг. 71, 121, 123]
Детаљније о канону »
53. Епигоније епископ рече: На многим Саборима одређено је Свештеним Збором: да мноштва верних (τὰ πλήθη = народ), која се налазе у парикијама (= парохијама) под епископима, а који никад нису имала свога епископа, не могу добити своје (посебне) управитеље, то јест епископе, осим по сагласности епископа под којим су од почетка били. Међутим, пошто неки (епископи), присвојивши насилно власт (над неким местима), кад буду (за то) осуђени уклањају се од општења (κοινωνίας) са браћом, и правдају се као некаквом давно освојеном влашћу. А многи и од презвитера, надувени и неразумни, уздижу вратове против својих епископа, побуњујући народ гозбама и злонамерним саветима да их, неумесном наклоношћу, постављају себи за управитеље. То пак особито имамо да захвалимо твојој Разборитости, највернији брате Аврелије, што си увек, не прихватајући (то), спречавао такве насртаје. Због злих замисли таквих људи и због злих намера и договарања (њихових), ово кажем (= предлажем): народ (τὸ πλῆθoς = мноштво верних),који је у тако названој парокији, потчињен староме епископу, и никада није имао (свог) посебног епископа, не може добити посебног руководиоца. Зато, ако је угодно свему Светоме Сабору, нека се овај мој предлог потврди. Аврелије епископ рече: Предложеноме од брата и саепископа нашег не противим се, него исповедам да сам ово и чинио и чинићу, то јест са једнакомислећима не само с Картагенском Црквом, него и у читавом свештеничком санаслеђу (συγκληρεώσει = consortium = причьтѣ = клиру). Јер има многих који се са својим мноштвом (народа) саглашавају (тј. договарају), које, како је речено, обмањују „чешући их по ушима“ (2Тим. 4, 3) и ласкањима привлачећи себи људе порочнога живота, и већма надимани (= погорђени), одељују себе од овог (свештеног) санаслеђа (συγκληρώσεως), и који, ослањајући се на свој народ (τῷ ἰδίῳ πλήθει), често заједно позивани на Сабор да дођу, одричу се, јер се боје да се не открију њихови преступи. Кажем, дакле, ако је угодно: треба се на сваки начин борити да њима не остану не само те управе (над присвојеним парохијама), него ни њихове Цркве које су им на зло припале, и да се (такви) влашћу (световном) јавно избаце, и да их удаљи овај сâм престо Првенствујућих ( τῇ τῶν πρωτεύοντων καθέδρᾳ = principalibus kathedris — тј. Картагенски Примас). Јер (сви) који су привржени свој осталој браћи и свему Сабору, треба не само да с правом (δικαίως = jure) држе свој престо, него и да стекну такве управе (над парохијама), а они, који сматрају да им је довољно да се држе своје светине (τοὺς ὄχλους = plebes) и презиру братску љубав, треба не само да те управе изгубе, него још, како рекох, да их грађанска власт, као бунтовнике, лиши и њихових (пређашњих) места. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Велика мудрост (προνοίᾳ = provisio = промъıсль) ваше Светости дубоко је погодила мисли свију нас, и сматрамо да одговором свију треба потврдити ваш предлог. Сви епископи рекоше: угодно је, угодно.
[Ап. 31, 34, I Вас. 8, II Вас. 6, III Вас. 3, 8, IV Вас. 17, 18, Трул. 25, 31, 34, 38, Анк. 13, Неокес. 14, Гангр. 6, Антиох. 5, 8, 10, Сард. 6, 14, Лаод. 57, Картаг. 10, 11, 56, Прводруги 13, 14, 15]
Детаљније о канону »
54. Епигоније епископ рече: На многим је Саборима ово одређено, и сада још, најблаженија браћо, вашом разборитошћу потврђено: да ниједан епископ не присваја себи туђег клирика, без одлуке његовог претходног епископа. А наводим Јулијана, који се незахвално понео према толиким Божијим доброчинствима, која су њему допала кроз моју маленкост, и тако је лакоумно и дрско поступио да је једнога, кога сам ја у детињем узрасту крстио и кога ми је он, због великог сиромаштва, предао, те сам га много година хранио и одгајао, и који је, како рекох, у мојој Цркви руком моје смерности крштен, и за чтеца јавно у Мапалитској парохији постављен, и тамо током две године читао (у Цркви), — њега, не знам с каквим презрењем моје смерности, отео је овај исти Јулијан, говорећи да је он грађанин Базаританског места, које њему припада, и без моје сагласности њиме располаже, јер га је и за ђакона рукоположио. Ако је ово могуће, нека ми се од вас обзнани таква дозвола (њему), најблаженија браћо; ако ли није, нека се таква дрскост спречи, да се споменути Јулијан не меша у туђе послове. Нумидије епископ рече: Ако се покаже да је Јулијан то учинио без питања и без тражења од твога Достојанства, сви пресуђујемо да је то неправедно и недостојно учињено. Зато, ако исти Јулијан не исправи своју погрешку, и са задовољењем вашем народу не поврати истог клирика, кога се усудио хиротонисати, чинећи против Саборских одлука, нека, одлучен (χωρισθείς) од нас, поднесе осуду за своју упорност. Епигоније епископ рече: Отац (нам), по годинама и по времену постављења најстарији и муж достохвални, брат и саслужитељ наш Виктор, жели да се овај општи захтев изврши (= распространи) над свима.
[Ап. 15, 35, I Вас. 15, 16, IV Вас. 5, 10, 20, 23, Трул. 17, 18, Антиох. 3, Сард. 15, 16, Картаг. 50, 90]
Детаљније о канону »
55. Аврелије епископ рече: Примите, браћо, моју реч. Много пута се догађало да су Црквени људи у потреби (тј. Цркве које потребују клирике), тражили од мене ђаконе, или презвитере, или епископе, и ја, међутим, памтећи што је одређено (Саборима), кажем таквима: да се сусретнем са епископом тог траженог клирика, и то њему изнесем: да његовога клирика траже из неке Цркве. И до сада, ево, није било противљења. Али, да се то после овога не догоди, то јест да ми се не успротиве у тој ствари они од којих тражим, — јер ме знате да водим бригу о многим Црквама и хиротонијама (= постављењима), — да кад се сусретнем с било којим од саепископâ (συνιερέων = consacerdotum), са два или три сведока из вашег санаслеђа (συγκληρώσεως = comsortio =жрѣбиѩ /тј. са 2-3 из епископата/), ако се дотични (епископ) нађе да је ненаклоњен (ἀκαθοσίωτος = indevotus = не по подобьствоу), праведно је да ваша љубав пресуди шта треба чинити. Јер ја, као што знате, браћо, по Божијем снисхођењу, о многим Црквама водим бригу. Нумидије епископ рече: Одувек је припадала овоме престолу (= Картагенском) та власт: да одакле хоће, и за било које име да је подстакнут, по жељи сваке Цркве хиротонише епископа. Епигоније епископ рече: Добра воља умерава власт. Јер ти, брате, мање се усуђујеш него што можеш, тиме што себе показујеш свима добар и човекољубив. Јер ово (сада) имаш у своме расуђењу: да испоштујеш лице сваког појединог епископа. А при првом и простом сусрету (с њима), ако оцениш, оно што је у власти овога престола треба остварити, пошто имаш потребу да све Цркве подржаваш. Отуда, ми ти не дајемо власт, него исту потврђујемо твојој вољи, тако да можеш свагда задржати (= узети) кога хоћеш, и постављати старешине (= предтојнике) Црквама, и осталима тражене, и одакле сагледаш (тј. нађеш лице). Постуметијан епископ рече: Онда, ако неко има само једног презвитера, зар и тога једног треба узети? Аврелије епископ рече: По Божијем снисхођењу може један епископ многе презвитере хиротонисати, али презвитер погодан за епископство теже се налази. Зато, ако се који (епископ) нађе да има само једног презвитера, и тај је способан за епископство, и тога јединога дужан је дати за хиротонију (за епископа). Постуметијан епископ рече: Дакле, ако други епископ има много клирикâ, тада му је дужност то друго мноштво (народа) помоћи. Аврелије епископ рече: Наравно, као што си ти другој Цркви помогао, тако ће се сапотстаћи (= побудити) и онај што има више клирика, да ти дарежљиво дадне једнога од њих ради хиротоније (= постављења).
[Ап. 15, 16, IV Вас. 5, 10, 20, 23, Трул. 17, 18, Антиох. 3, Сард. 15, 16, Картаг. 54, 90]
Детаљније о канону »
56. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Чули смо одредбу да се (неке) парохије не могу удостојити да добију (посебне) епископе, осим по сагласности оног (епископа) под којом се налазе. Али, у нашој области, по допуштењу епископа који од почетка има управљање, неки епископи, постављени (= хиротонисани) у те парохије, траже за себе још и друге. Ово судом ваше Љубави треба спречити, и за будуће укинути. Епигоније епископ рече: За сваког епископа очувано је долично (право): да се из поседа парикијâ (тј. од парохијâ) ништа не може одвојити да би добило свога епископа, осим по сагласности онога који има власт (тог места). Ако он допусти да једна (парикија = мања област) добије свога епископа, нека се постављени не простире на управе других, јер је само једна, одељена од тела многих (других), удостојена да добије част свога епископства (ἐπισκοπῆς = episkopatus). Аврелије епископ рече: Не сумњам да је Љубави свију вас угодно да епископ, који је сагласношћу пређашњег епископа постављен у (једној) области, држи (= управља) само онај народ за који је хиротонисан. А пошто сматрам да је све расправљено (= решено), ако је све (ово) сагласно са вашом мишљу, потврдите све (то) вашим одобрењем. Сви епископи рекоше: Свима нам је ово угодно, и нашим потписом ево потврђујемо. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одлуком (τῷ δεκρέτῳ = decreto), и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
[Ап. 31, 34, I Вас. 8, II Вас. 6, III Вас. 3, 8, IV Вас. 17, 18, Трул. 25, 31, 34, 38, Анк. 13, Неокес. 14, Гангр. 6, Антиох. 5, 8, 10, Сард. 6, 14, Лаод. 57, Картаг. 10, 11, 53, 98, Прводруги 13, 14, 15]
Детаљније о канону »
57. Зато, пошто се ваша једнодушност заједно са мном сећа да је на пређашњем Сабору (= 1. Сабор 401. г. - в. канон 47) одређено: да деца крштена код Донатистâ, која још нису могла знати погубност њихове заблуде, пошто достигоше доба способно за мишљење (λoγισμoῦ rationis = помъıсла) , и познавши Истину, узгнушали су се њихове покварености, такви да се примају у распрострањену по свему свету Католичанску (= Православну) Божју Цркву, по староме чину кроз полагање руку (на њих); те назив пређашње заблуде не треба да спречава да се она приме у ред клира, када приступајући с вером признају за своју Истиниту Цркву (Православну), и у њој, поверовавши Христу, примише Свештене Тајне Свете Тројице (τῆς Τριάδος τὰ ἁγιάσματα = Trinitatis sacramenta = Троицѣ освѧщенъıѩ), које су све очевидно истините, и свете, и божанствене, и у њима се налази сва нада душе. И мада претходна дрскост јеретика особито настојаше да под именом истине пружа нека супротна схватања, ове Тајне, пошто су сасвим једноставне, као што учи Свети Апостол, говорећи: „Један Бог, једна вера, једно крштење“ (Еф. 4, 5), те оно што треба само једном давати, не треба (изнова) понављати; него кад они анатемишу само име заблуде, треба их полагањем руке примити у Једину Цркву, која је, као што је речено, Голубица (чиста) (Пес. 2, 10) и једина Мајка хришћана, у којој се спасоносно примају вечне и животворне Свете Тајне (τα ἁγιάσματα = sacramenta), које упорно остајућима у јереси наносе велику казну осуде, тако да оно што им је било светлије, да су хтели следити у Истини ка вечном животу, то њима, док су у заблуди, бива мрачније и већма за осуду. Од овога су неки избегли и познали правилност (τὰ εὐθύτατα = ubera / = плодтст, богатство/) Католичанске Матере Цркве, и у све ове Свете Тајне, љубављу према Истини, поверовали и примили их. Такви, дакле, када провереним добрим животом приступе (Цркви), могу несумњивоиу клир додатно бити примљени за службу Светима (προς ύπουργίαν των άγίων = ad oficum clericatus = на слѣждениѥ /=слоужениѥ/ сватъıихъ); а нарочито при толикој нужди ствари (тј. стањâ) нема га који то неће допустити. Ако ли неки клирици те догме (= Донатиста) зажеле да са својим народом и својим почастима (= чиновима) дођу к нама, који из љубав ка части (= почасти свога чина) саветују (народ) за живот и руководе га ка спасењу, сматрам да ово треба препустити већем разумевању, да одлуче гореспоменута браћа (у Риму и Милану), да они својим разборитијим саветом спознају разлог нашег предлога, и удостоје да нас потврде (= увере): да на корист (нашу) о овој ствари ми одредимо. А само се задовољавамо, односно крштених у детињству, да, ако им је угодно, сагласе се са нашим извољењем да се такви хиротонишу (у клир). Све, дакле, што смо претходно закључили са најсветијим епископима, нека ваше часно Братство са мном заједно пресуди да треба чинити.
[Ап. 46, 47, 68, I Вас. 8, II Вас. 7, Трул. 95, Картаг. 47, 66, 68, 69, 91, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124]
Детаљније о канону »
58. Тога ради треба замолити најблагочестивије цареве да заповеде: да се остаци идола, што су по свој Африци, сасвим уклоне. Јер у многим приморским местима, и другим поседима, неправда ове заблуде још траје, па нека заповеде да се и то уклони, и њихови храмови, који по селима и по другим скривеним местима без икаквога украса (χωρίς τινος εὐκοσμίας = nullo ornamento = без нѣкоѥго оукрашениѩ) стоје, нека свакако заповеде да се сруше.
[Картаг. 84]
Детаљније о канону »
59. Треба још замолити (цареве) да се удостоје одредити да: ако неки (хришћанин) хтедне обновити судски поступак у Цркви, на основу апостолског права, које припада Црквама (1Кор. 6, 1–5), па једна од странака је можда незадовољна пресудом клирика, не може се пред суд позивати да сведочи онај клирик који је претходно ту ствар (судски) судио, или је суђењу присуствовао; и да се не позива (на суд) да сведочи неко ко је близак са црквеним лицем.
[Ап. 74, 75, IV Вас. 9, Картаг. 131]
Детаљније о канону »
60. И ово још треба тражити код хришћанских царева: пошто се, противно Божанственим заповестима, у многим местима држе тако гозбе, које су претходно уведене из незнабожачке заблуде, тако да се и неки хришћани тајно сакупљају с незнабожцима на церемоније истих, нека заповеде да такве (гозбе) буду забрањене и у градовима и по имањима. Штавише, и у саме дане рођенданâ Блажених Мученика, у неким градовима, па чак и у самим Свештеним местима, не зазиру да такве грехе чине; у које дане, што је стидно и рећи, гнусна плесања на пољима и трговим изводе, тако да, насрћући ласцивним увредама (λαγναῖς ὕβρεσιν = injuriis lasciventibus = нечистъıми роугании), вређају част домаћицâ и стид других многобројних жена, које побожно на тај Свети дан долазе, тако да скоро треба бежати и од саме Свете вере (хришћанске).
[Трул. 24, 51, 62, 65, Лаод. 51, 54, Картаг. 15, 45, 63]
Детаљније о канону »
61. И ово још треба тражити (од царева): да се спрече приказивања позоришних игара Недељом и у остале Светле дане Хришћанске вере; особито пак што се током осам дана Свете Пасхе масе већма стичу на хиподроме него ли у Цркву, (зато) треба да буду премештени одређени за њих дани, када се подударе (са Пасхом или Празником), и не треба ико од хришћана да буде принуђиван на та гледања.
[Ап. 9, Трул. 24, 66, Антиох. 2]
Детаљније о канону »
62. Треба и то тражити (од царева): да изволе одредити да клирика, ма којег степена он био, осуђеног због било ког преступа епископским судом, не може истога штитити од казне (διεκδικεῖσθαι = defensare) ни она Црква при којој је служио, нити било који човек; и да заповеде да се (иначе) такав казни и новчаном одштетом и лишењем части, не узимајући у обзир ни узраст, ни природу (φύσιν).
[Ап. 28, I Вас. 5, II Вас. 6, IV Вас. 9, Антиох. 12, 14, 15, Картаг. 29, 65]
Детаљније о канону »
63. Треба још и за ово тражити (од царева): да ако неко од било којег играчког занимања (= глумачке/лакрдијашке вештине — ludicra arte) зажели приступити благодати Хришћанства, и пребивати (надаље) слободан од тих срамотних прљавштина, нека се не допусти икоме да таквога на исте (играрије) опет наговара или принуђава.
[Ап. 52, Трул. 24, 51, Картаг. 45]
Детаљније о канону »
64. То јест да треба проглашавати у Цркви ослобођења робова; ако се види да то чине наши саслужитељи (συνιερεῖς = consacerdotes = саепископи) по Италији, и наше ће уверење јасно следити њиховом реду, кад буде јавно дата дозвола нашем посланом местобљуститељу (= заступнику) да може извршити све што је достојно вере, а (корисно) за Црквено стање (= поредак) и спасења душа; и ми ћемо то прихватити са похвалом пред Господом. Ако је све ово угодно вашој Светости, кажите, да вам покажем како је и мој предлог сигуран, и да, оно што је нашом општом сагласношћу одређено, ваша Искреност са задовољством прима. Сви епископи рекоше: Свима је угодно ово предложено, те треба извршити што је твоја Светост изложила.
[Ап. 82, IV Вас. 4, Трул. 85, Гангр. 3, Картаг. 82]
Детаљније о канону »
65. Аврелије епископ рече: Још и ствар Еквитија, који је одавно по својој заслузи одлуком епископâ осуђен, не мислим да посланство (наше) треба да превиди, да, ако га случајно нађу у оним местима (у Италији), нека се сам овај наш брат (изасланик) постара за Црквено благостање, да како треба, и где је могуће, поступи противу њега. Сви епископи рекоше: Врло (нам) је угодан и овај предлог, тим више што је овај Еквитије одавно осуђен, и зато његово бесрамно бунтовништво (ἀνησυχία = рушење мира) треба, зарад благостања и спасења Цркве, свуда све више сузбијати. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
[Ап. 28, I Вас. 5, II Вас. 6, IV Вас. 9, Антиох. 12, 14, 15, Картаг. 29, 62, 78, 93]
Детаљније о канону »
66. После тога, размотривши и просудивши све што се чини да доприноси Црквеној потреби, саизволењем и надахнућем Духа Божијега, изабрасмо да благо и мирољубиво (εἰρηνικῶς = мирно), поступимо са гореспоменутим људима (Донатистима), мада се они (својим) бунтовничким расколом (διχονοία = раздором) отцепљују од јединства Тела Господњег (= Цркве), да би, колико је до нас (= нашим односом), постало сасвим јасно свима, који су у свим областима Африке уловљени у њихово општење и дружбу, каквом су бедном заблудом свезани. Можда, како каже Апостол, кад будемо кротошћу сабирали оне који разне ствари мисле, да ће им Бог дати покајање за познање Истине, и да ће се ослободити из замке ђавола, поробљени њему да чине вољу Његову (2Тим 2, 25–26).
[Картаг. 47, 57, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124]
Детаљније о канону »
67. Зато, угодно би (установити): да се са нашег Сабора начелницима Африке предају писма, и за надлежно сматрати да се од њих затражи да помогну општој Мајци Католичанској (= Православној) Цркви у оним градовима где се презире власт (Православног) епископа. То јест, да они, начелничком влашћу и старањем, и хришћанском вером, испитају све што бива у свима местима, у којима Максимијанисти заузеше Цркве; а још и о онима који су од њих одведени у раскол, и да се у јавне деловоднике (= протоколе) обавезно унесе тачно упознавање свих о њима.
[Картаг. 47, 57, 66, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124]
Детаљније о канону »
68. На крају, би угодно (установити): да се пошаљу писма браћи и саепископима нашим, а особито Апостолском престолу (Римском), на коме председава споменути достојнопоштовани брат и саслужитељ наш Анастасије (I, папа, 399–402. г.), пошто зна да Африка има велику потребу, да, ради мира и користи Цркве, треба да било који клирици самих Донатиста, кад исправе (своје) хтење (τῆς βουλῆς = consilio = съвѣтоу) и хтедну да пређу у Католичанско (= Саборно) јединство, сходно извољењу сваког Католичанског (= Православног) епископа и савету управљајућега у том месту Црквом, ако се то покаже да доприноси миру хришћана, примити их са њиховим истим почастима (= чиновима), као што је познато да је и у прошла времена тако бивало о овом расколу, као што о томе сведоче примери многих и скоро свију Цркава у Африци, у којима се ова заблуда појавила. (То учинити) не да се овим поништи Сабор, који је о овом питању био у Прекоморским странама (= Италији) него да то (одлучено) остане онима који тако желе прећи у Католичанску Цркву, те да се тиме не учини никаква препрека њиховом јединству (са Црквом). За оне, пак, за које се покаже, да у местима где бораве, сваким начином (настоје) да се оствари и потпомогне Католичанско јединство, ради јавне користи братских душа (своје групе), такве не треба да спречава што је установљено противу њихових почасти (= чинова) на Прекоморском Сабору, јер спасење није искључено ниједном лицу. То јест, да рукоположенима од стране Донатистâ, ако се исправе и хтедну прићи Католичанској (= Православној) вери, не треба, по Прекоморском Сабору, одрећи примање и признање у њиховим почастима (ἐν τιμαῖς = in honoribus = у чиновима), него, већма да се приме они, кроз које бива старање о Католичанском (= Саборном) јединству.
[Картаг. 47, 57, 66, 67, 69, 91, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124]
Детаљније о канону »
69. Затим би угодно (одредити): да се, кад ово учинимо, из нашег броја пошаљу местобљуститељи (= представници) истим Донатистима, било епископима које имају, било лаицима, да проповедају мир и јединство, без којег није могуће остварити спасење хришћана. Кроз те местобљуститеље (= представнике) нека свима буде познато како они ништа разложно (εὔλoγoν = juste = оправдано) немају да кажу против Католичанске (= Православне) Цркве, а особито ради вернијег осведочења о томе да свима буде јавно (= познато) из грађанских деловодникâ (= записникâ) како су сами они учинили са својим расколницима Максимијанистима. Ту им је од Бога показано, ако хоће да виде, да су се они тада такође неоправдано отцепили од Црквенога јединства, као што кукају да су се сада неоправдано од њих отцепили Максимијанисти. А из броја оних, које су они јавно, влашћу свога збора осудили, после тога су неке примили у њиховим почастима (= чиновима), као и крштење, које су обавили од њих осуђени и свргнути, — да би се показало како се неразумним срцем супротстављају миру Цркве, која је по свему свету распрострањена. Тако поступајући у корист Донатове странке, и не говорећи да се оскврњују општењем са онима које су тако, из нужде мира, себи примили, а са нама се свађају, то јест са Католичанском Црквом, која се простире чак и до последњих крајева земље, и неће да себе критикују због прљавог општења са онима које су сви они претходно осуђивали.
[Картаг. 47, 57, 66, 67, 68, 91, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124]
Детаљније о канону »
70. Пошто се, уз то, спомиње о уздржавању неких клирика од својих жена, би угодно (одредити): да се епископи, и презвитери, и ђакони уздржавају још од својих жена у одређена времена (поста и молитве - 1Кор 7, 5 - канон 25). Ако ли то не учине, нека се смене са Црквеног положаја (= степена). Други клирици нека се на то не принуђују, него треба у томе држати обичај сваке Цркве.
[Ап. 5, 17, 26, 51, I Вас. 3, IV Вас. 14, Трул. 5, 6, 12, 13, 30, VII Вас. 18, Анк. 19, Неокес. 1, 8, Гангр. 4, Картаг. 3, 4, 25, Дион. Алек. 3, Вас. Вел. 12, 27, 88]
Детаљније о канону »
71. И опет би угодно (одредити): да ниједан епископ не сме, оставивши своју главну (τῆς αὐθεντικῆς= властну) катедру, прелазити у другу постојећу Цркву у области, нити се о својој (личној) ствари више но што је потребно бавити, пренебрегавајући старање и стално држање (συνεχείας = frequentationeme = съдьрждниѩ) своје катедре.
[Ап. 58, IV Вас. 25, Трул. 19, Сард. 11, 12, Лаод. 19, Картаг. 121, 123, Прводруги 16]
Детаљније о канону »
72. Такође би угодно (одредити) односно мале деце: кад год се не нађу поуздани сведоци који потврђују да су несумњиво крштена, а она сама због свога узраста нису у стању да одговоре о предатој им свештеној Тајни (μυσταγωγίας = sacramentis = свѧщенооучении), треба их без икакве сметње крстити, да их та недоумица не лиши таквога очишћења Светињом (Крштења). Јер су ово браћа наша, местобљуститељи (= представници) Мавританаца, зажелели због тога што много таквих (тј. деце) они откупљују од Варвара.
[Ап. 49, 50, II Вас. 7, Трул. 84, VII Вас. 8, Картаг. 45, 48, 110, Вас. Вел. 1, 91]
Детаљније о канону »
73. Такође је угодно (одредити): да се о дану Светопоштоване (προσκυνητῆς = venerabilis) Пасхе јавља свима, написавши то испод закључака (Сабора). А дан Сабора нека се држи исти, који је одређен на Хипонском Сабору (З93. г.), то јест пре десетих календа септембра (8 IX). Јер о овоме треба написати Првенствујућима (= митрополитима) свих области, да, кад сазивају код себе Сабор, тај дан држе.
[Ап. 37, I Вас. 5, IV Вас. 18, Трул. 8, VII Вас. 6, Антиох. 20, Картаг. 34, 51, 95, 106]
Детаљније о канону »
74. Исто тако би одређено: да ниједан (епископ) администратор не може заузети ону катедру (= епископију) којој је дат (као) администратор (μεσίτης = intercessor = ходатаи), због било којег старања о народу или настале распре, него да се стара да се њима за годину постави (προνοεῖσθαι = provideat) епископ; ако пак ово занемари, нека се, по истеку године, одреди други администратор.
[Ап. 36, IV Вас. 25, Трул. 35]
Детаљније о канону »
75. Сви сматрамо за добро: тражити од царева да се, због злостављања сиромашних, који (зато) непрестано узнемирују Цркву својим жалбама, изаберу за њих екдици (defensores = браниоци), који ће их, уз старање епископа, штитити од тираније богаташа.
[IV Вас. 2, 23, Картаг. 97]
Детаљније о канону »
76. Такође би угодно (одредити): да сваки пут кад треба окупити Сабор, епископи, који нису спречени ни старошћу, ни болешћу, ни неком великом нуждом, одговарајуће (на исти) дођу, и да се сваки Првенствујући (= митрополит) у својој епархији извести о свима епископима, и да ли бивају два или три њихова скупа, и да са сваког скупа морају неизоставно за дан Сабора доћи који су наизменично бирани. Ако ли не могу доћи, због неких изненада насталих нужди, како обично бива, ако не изнесу своме Првенствујућем (= митрополиту) разлог своје спречености, такви треба да су довољни општењем (τῇ κοινωνίᾳ = communione) у својој (само) Цркви.
[Ап. 37, I Вас. 5, IV Вас. 19, Трул. 8, VII Вас. 6, Антиох. 20, Лаод. 40, Картаг. 18, 73, 77, 95]
Детаљније о канону »
77. За Крисконија Вила-Регенског ово свима би угодно (да одредимо): да такође треба одмах доставити Првенствујућем (епископу) Нумидије да зна да треба својим писмима да подстакне за долазак (на Сабор) поменутог Крисконија, да више не одлаже да своје присуство учини на скором свеопштем Африканском Сабору. Ако ли презре и не дође, нека зна да ће противу њега бити донета законска одлука.
[Ап. 37, I Вас. 5, IV Вас. 19, Трул. 8, VII Вас. 6, Антиох. 20, Лаод. 40, Картаг. 18, 48, 73, 76, 95]
Детаљније о канону »
78. Опет би угодно (одредити): да пошто не треба за дуго (времена) пренебрегавати то што је Хипонска Црква остављена без управитеља, и пошто тамошње Цркве држе они који се одрекоше незаконитог општења са Еквитијем, треба послати са овога Сабора епископе: Ригина, Алипија, Августина (Светог), Матерна, Теасија, Еводија, Плакијана, Урбана, Валерија, Амбивија, Фортуната, Кводвултдеја, Хонората, Јануарија, Апта, Хонората, Ампелија, Викторијана, Евангела и Рогацијана, па кад, окупљени, исправе оне који рђавим упорством сматрају да треба чекати повратак одбеглог Еквитија, нека им се, молитвом свију, епископ постави. Ако ли они не хтедну прихватити мир, нека не спречавају избор председника (τοῦ πρoέδρoυ = praeposito =епископа Ипонског) да буде хиротонисан на корист Цркве, која је толико времена била запуштена.
[Ап. 58, IV Вас. 25, Трул. 19, Сард. 11, Картаг. 65, 71, 74, 93, 121, 123]
Детаљније о канону »
79. Опет је одређено да, сваки пут кад је неко од клирика оптужен, и због преступа је окривљен, па, било због (уклањања) срамоте Цркве, било због уважења клирикâ који се због тога поштеђују, или пак због (разлога) горђења јеретикâ и ликовања незнабожаца, ако ти клирици, како и треба, хоће да се боре за своју ствар и побрину о својој невиности, нека то учине у току (једно)годишњег изопштења (ἀκοινωνισίας = excommunicationis = безъ обьщниѩ). Ако ли пак пренебрегну током те године да своју ствар рашчисте, нека се надаље никаква њихова реч (оправдања) уопште не прима.
[Ап. 74, II Вас. 6, IV Вас. 9]
Детаљније о канону »
80. Такође би угодно (одредити) да: ако који (епископ) прими некога из туђег Манастира, и хоће да га произведе у клир, или да га постави за игумана свог Манастира, тај епископ који то чини нека се искључи из општења са другима, и нека се задовољи општењем само са својим народом; а дотични (монах) неће бити ни клирик, ни игуман.
[Ап. 14, 15, 16, I Вас. 15, 16, IV Вас. 4, 5, 10, 20, 23, Трул. 17, 18, 20, VII Вас. 1, 19, Антиох. 3, 21, Сард. 1, 2, 13, 15, 16, Картаг. 54, 90, Прводруги 2, 3, 4]
Детаљније о канону »
81. Такође се одређује: да, ако неки епископ за наследнике (своје имовине) рађе претпостави сроднике, или мимо родбине јеретике или незнабошце, него ли Цркву, противу таквога нека се и после смрти изрече анатема, и име његово нека се уопште не спомиње код свештеника Божијих; нити се може оправдати ако је умро без опоруке (ἀδιάθετoς = intestatus = без тестамента), јер поставши епископ, требало је по обичају да учини распоред својих ствари долично своме звању.
[Ап. 38, 40, IV Вас. 22, Трул. 35, Антиох. 24, Картаг. 22, 32]
Детаљније о канону »
82. Такође би угодно (одредити): да, односно ослобађања робова која бивају у Цркви, треба се обратити молбом цару.
[Ап. 72, IV Вас. 4, Трул. 85, Гангр. 3, Картаг. 64]
Детаљније о канону »
83. Такође би угодно (одредити): да, жртвеници, који су подигнути свуда по пољима и виноградима, као у спомен Мученикâ, који се покажу да у њима није положено ниједно тело или мошти Мученика, нека се, ако је могуће, од месних епископа сруше. Ако се то не допушта због (могућих) нереда у масама, макар да се (верујући) народ (τὰ πλήθη = мъножьство) саветује да се не окупља већма у тим местима. И који право мисле, нека се не везују никаквим сујеверјем око таквих места, и уопште да се не врше спомени Мученикâ ако нема или тела или неких моштију (њихових); или ако није старим верним предањем засведочено да је ту било старо место становања, или поседа, или страдања (Мученика). Јер који се жртвеници било где подижу кроз снове или испразна откривења неких људи, такве треба на сваки начин одбацити (ἀποδοκιμασθῶσιν = reprobentur).
[Ап. 31, IV Вас. 4, Трул. 31, VII Вас. 7, Антиох. 5]
Детаљније о канону »
84. Такође би угодно: да се од најславнијих царева затражи да се остаци идолопоклонства, не само на капиштима (ἐν ξoάνoις = simulacris = местима жртвовања), него и у било којим местима, дубравама (ἄλσεσιν = lucis = шумама), или дрвећу, свакако униште.
[Картаг. 58]
Детаљније о канону »
85. Сви епископи рекоше: Да, ако је угодно: кад треба нека писма на Сабору издиктирати (ради слања), да изволи достојнопоштовани (προσκυνητός = venerandus) епископ, који председава на овоме престолу (Картагенском), у име свију издиктирати (их) и потписати. Затим, би угодно (одредити): да се епископима местобљуститељима (= заступницима), које треба послати у Африканске области, због Донатистâ, дају писма, која ће имати садржај (δύναμιν = мандат) њиховог пуномоћја, које пуномоћје да не прекорачују. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је, потписах. Тако исто и остали епископи потписаше.
[Картаг. 55]
Детаљније о канону »
86. Валентин епископ рече: Ако доброта ваше Безазлености допусти, редом ћу изложити шта је учињено у прошлом времену у Картагенској Цркви, и потписима браће јавно потврђено, и признаћу да још и ми треба (то) да сачувамо. То, дакле, знамо: да се Црквено благостање (κατάστασιν = disciplinam =оустроѥниѥ = поредак) увек неповређено чува, тако да се ниједан од браће не усуђује да себе истиче пред старијима (= пре њега хиротонисаним), него се поретком љубави увек уступало (првенство) старијима, што су наследници с радошћу примали. Овај, дакле, поредак треба да ваша Светост заповеди да се вашим гласовима боље потврди. Аврелије епископ рече: Не би нам требало да ово понављамо, да се нису случајно појавила несхватљива мишљења неких, која пооштрише наша осећања за те одредбе. Али, пошто је ово општа ствар, коју је сада истакао брат наш и саслужитељ, тако да сваки од нас познаје додељени му од Бога поредак, и да касније (хиротонисани) уступају место раније (хиротонисанима), и да се не усуђују ништа чинити без њихове сагласности. Зато ово кажем, како мој разум схвата: да сав Сабор надлежно спречи оне који презиру оне пре њих (хиротонисане), или (им) нешто дрско чине. Санктипос, епископ првог Нумидијског престола, рече: Чувши присуство све (вас) браће предлог брата и сајереја (= саепископа) нашег Аврелија, шта одговарате на то? Диатимије епископ рече: Вашој сагласности предлаже се оно што је гласом старих одређено: да се нашом сагласношћу потпуно потврди, и од свију држи оно што се садржи у актима пређашњих Сабора Картагенске Цркве. Сви епископи рекоше: Овај поредак је чуван и од Отаца, и од старих; и од нас, по снисхођењу Божјем, држаће се, уз очување још и права Првенствујућих (епископâ = митрополитâ) у Нумидији и Мавританији.
Затим би угодно свима епископима, који су потписали (закључке) на овоме Сабору, Да матрица (τὸ ματρίκιoν = matricula = попис престолâ = диптиси епископâ) и оригинални лист Нумидије буде и код Првога престола, и у митрополији Константине.
[Ап. 34, I Вас. 4, 6, 7, 18, II Вас. 2, 3, III Вас. 8, 9, IV Вас. 7, 9, 28, Трул. 7, 36, 39, Антиох. 9, Сард. 3, 4, 5, Лаод. 20, 56, Картаг. 17, 39, 89]
Детаљније о канону »
87. О Кводвултдеу, још и Кентуријату, пошто је противник његов тражио да он предстане нашем Сабору, па запитан да ли жели расправљати с њим пред епископима, најпре је обећао, а други дан је одговорио да му се то не допада, и удаљио се; свима епископима би угодно да нико са овим Кводвултдеом не општи, док се његова ствар не оконча. Јер лишити га епископства (τὴν ἐπισκοπήν = епископије — в. канон 88), пре решења ствари против њега, не може ниједан хришћанин сматрати (правичним).
[Ап. 74, II Вас. 6, IV Вас. 9, 17, 19, 21, Трул. 8, Антиох. 14, 15, Сард. 4, Лаод. 40, Картаг. 8, 12, 15, 19, 96, 121, 128, 129, 130, Прводруги 13, 16]
Детаљније о канону »
88. О Максимијану Вагенском би угодно: да се од Сабора дају писма и њему и народу, да и он може отићи са епископије (τῆς ἐπισκοπῆς — в. канон 87), а они (= народ) да себи потраже другога.
[III Вас. 9, Прводруги 16, Петр. Алек. 10, Кирил Алек. 2, 3]
Детаљније о канону »
89. Затим би угодно (одредити): да било који, после овога, бивају хиротонисани у областима Африке, добију грамате, са својеручним потписима, оних који их хиротонишу, и да исте садрже име консула и дан (рукоположења), не буде никаквог спорења о млађима и старијима.
[Картаг. 86]
Детаљније о канону »
90. Такође би угодно (одредити): да који год је макар и једанпут читао (у једној Цркви), не може од друге Цркве бити примљен у клир. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
[Трул. 33, VII Вас. 14, Лаод. 15]
Детаљније о канону »
91. Аврелије епископ рече: Што је дошло на разматрање ваше Љубави, сматрам да треба да буде утврђено и Црквеним актима. Јер је обећање свих нас то предложило: да сваки од нас у своме граду сам треба да се састане са вођама Донатиста, или да узме са собом другог суседа (епископа), да се слично у свакоме граду и месту сусретну с њима, посредовањем началника (власти), или (народних) првака у тим местима. Ако је ово угодно свима, нека се искаже. Сви епископи рекоше: Свима је угодно, и сви смо то нашим потписом потврдили. Молимо још, такође, да посланице, које треба од Сабора послати началницима (= власти), твоја Светост потпише уместо свију. Аврелије епископ рече: Ако сматра ваша Љубав, нека се прочита образац тога сусрета са њима, да се, ако је угодно, једног истог тона (= става) у нашем сусрету (с Донатистима) сви држимо. Сви епископи рекоше: Нека се чита. Лето нотарије (= бележник, деловођа) прочита:
[Картаг. 17, 47, 57, 66, 67, 68, 69, 92, 93, 94, 99, 118, 119, 124]
Детаљније о канону »
92. Епископ Католичанске (= Православно-Саборне) Цркве (тј. Аврелије) рече: Што нам је од ауторитета оног великог престола (Римског) допуштено, молимо вашу Пречасност да се прочита, и да заповеди да се (то) доведе до краја. А пошто је наредба прочитана, и актима придружена, епископ Католичанске Цркве (Аврелије) рече: Пуномоћно писмо (ἐντολικόν = mandatum = заповѣданоѥ), које треба бити однето од ваше Пречасности Донатистима, изволите саслушати и у (Саборска) акта уврстити, и њима однети, и њихов одговор опет, вашим актима, нама доставити. „Састајемо се с вама, послани са овлашћењем од нашег Католичанског Сабора, желећи да се обрадујемо вашом исправком (= обраћењем). Јер знамо љубав Господњу, Који је рекао: Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт. 5, 9). А и преко Пророка подсетио нас је да и онима који неће да се називају браћа наша, ми говоримо: Браћа сте наша (Ис. 66, 5). Ово, дакле, наше, долазеће из мирне љубави подсећање (ἀνάμνησιν = commonitionem), не треба да понизите, да ако сматрате да имамо ишта истинито, немојте оклевати да то прихватате. То јест, да сазвавши ваш Сабор изаберете између вас оне којима треба да поверити да изнесу вашу праву ствар (δικαιολογίας = causam vestrae), да можемо и ми то исто учинити, то јест, да се изаберу из нашег Сабора они који ће са изабранима од вас, у одређеном месту и времену, мирно испитати свако спорно питање, које вашу заједницу (κoινωνίαν =communionem = општење) дели од нашега, и да се већ једном, помоћу Господа Бога нашег, стара заблуда оконча, да не би некад, због људске пизме, слабе душе и неискусни народи, заведени неким светогрдним раздељењем, пропадали. Јер ако ово братски примите, истина ће се лако показати; а ако то нећете да учините, ваше ће се невера (ἡ ἀπιστία = diftidentia/infidelitas = невѣриѥ) одмах познати“.
И кад је прочитан овај образац, сви епископи рекоше: Веома (нам) се допада, нека тако буде. И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је, потписах. Тако исто и остали епископи потписаше.
[Картаг. 47, 57, 66, 67, 68, 69, 91, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124]
Детаљније о канону »
93. Подсетник браћи Теасију и Еводију, посланим изасланицима (πρεσβευταῖς = legatis) са Сабора у Картагени (26. јуна 404. г.) ка најславнијим и најблагочестивијим императорима.
„Када с Божијом помоћи приступе најблагочестивијим царевима, нека им покажу на који начин су, савршеном смелошћу, у време Сабора прошле године (403. г.) прваци Донатистâ, посредством градских аката, били подстакнути да се састану (с нама), па ако имају поуздања да бране своје учење, да изаберу из свога броја неколико способних да с нама мирољубиво расправљају, и с хришћанском кротошћу без колебања да покажу, ако нешто истине имају, те да се тиме Католичанска (= Православна = Саборна) искреност, која је одувек светлела ранијим временима, и сада слично познаје кроз незнање и једностраност противника. Но пошто су обузети непоузданошћу, готово ништа нису смели да одговоре. Зато, пошто је епископски и мирољубиви поредак поступања према њима испуњен, а они, не могући да одговоре Истини, окренуше се у грдна насиља, тако да су многе епископе и многе клирике, да о лаицима и не спомињемо, ухватили у заседе, и још су неке Цркве заузели, и друге су, такође, покушали да заузму. Дакле се њихово (= царско) човекољубље мора постарати да Католичанска Црква, која их је у својој благочестивој утроби [латин.: у Христу — in Christo] родила и чврстином вере васпитала, буде још више њиховим старањем заштићена, да не би у њихова благочестива времена дрски људи неким страхом (= претњом) тиранисали (= насиловали) слаби народ, пошто их не могоше убеђивањем навести на зло. Јер познато је, а често је и законима (јавно) проглашено, шта чини проклета маса парацрквено окупљаних (Донатистâ), што је и много пута било осуђено декретима гореспоменутих најблагочестивијих императора. Дакле, противу маније њихове можемо добити Божанску помоћ (од царева), која није необична, нити је по Светоме Писму страна, (на пример) када је Апостол Павле, као што показују истинита Дела Апостолска, војничком помоћу одвратио заверу бунтовникâ (ДАп. 21, 31–36). Ми, зато, ово тражимо: да се неодложно пружи заштита Католичанским редовима (τάξεσι = ordinum = чиновима) Цркава по сваком граду и по разним местима појединих суседних поседа. Уједно и то треба тражити (од царева), да задрже закон издат од њиховог блажене успомене оца Теодосија (Великог: 379–395. г.), о тражењу десет литри злата од јеретика који рукополажу и који се рукополажу, и још исто и од поседникâ (= власникâ зграде) код којих се затече њихов збор. Затим, да нареде да такав закон буде потврђен, тако да важи и против оних чије су заседе посведочењем доказали позваници Католичанске Цркве, да би макар и тим страхом престали од стварања расколâ и од јеретичке покварености они који, и поред сазнања вечне казне (своје), избегавају да се очисте и исправе (од зла јереси). Треба још и то тражити: да се благочестијем њиховим (тј. царева) понови досадашњи закон, који лишава јеретике права да, било по наследству, било завештањем, могу нешто добијати или остављати (тестаментом); и просто речено, да се лише права, било да нешто остављају било да примају, сви који су заслепљени манијом своје пизме, и који желе остати упорни у заблуди Донатистâ. Који пак, разумевањем (Црквеног) јединства и мира, желе себе да исправе, нека им се, без укидања тога закона, отвори могућност добијања наследства, макар им оно било додељено од поклона или наследства још док су били у јеретичкој заблуди, изузимајући, наравно, оне који, кад их позваше на суд, (тек) тада одлучише да треба да се обрате у Католичанску Цркву. Јер о таквима (пре) треба веровати да су, не из страха Небеског суда, него из лакомства за земаљском коришћу, зажелели Католичанско (= Црквено) јединство. У свему овоме потребна је помоћ од власти сваке дотичне области. И друго било шта, ако местобљуститељство (= заступништво) схвати да може допринети Црквеној користи, дајемо им пуномоћје да (то) слободно предузму и изведу“.
И уз ово би угодно (одредити): да се са нашег Сабора пошаљу писма најславнијим царевима и властима које владају, којима се они извештавају да смо ове местобљуститеље од нас послали високом Двору сагласношћу свију нас. Но пошто је временски касно да се сви ми под тим писмима потпишемо, да се не би иста писма оптеретила потписима свакога од нас, то молимо, брате Аврелије, да твоја Љубав изволи потписати се на њима у име свију нас.
И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали потписаше.
Треба још, такође, послати писма и (обласним) начелницима, да, док Господ не удостоји да нам поврати местобљуститеље (= заступнике), доделе заштиту Католичанској Цркви преко градских поглавара и управитељâ насељâ.
Још треба придодати и за Еквитија: да се дрскост његова изагна у оним управним местима, у којима он својата за себе свештеничко право од старатеља Цркве Хипонске. А и епископу Римске Цркве треба послати писма, препоручујући му местобљуститеље (= изасланике); а и другим (епископима) где се цар налази. И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. И остали тако исто потписаше.
[Картаг. 8, 47, 57, 66, 67, 69, 91, 92, 94, 99, 117, 118, 119, 124]
Детаљније о канону »
94. Да се из свих области пошаље слободно местобљуститељство (= представништво) на Сабор. Поручено је да се пошаљу местобљуститељи и грамате Мизонију, да су дужни послати слободно представништво; да, пошто је само у Картагени било сједињење (Донатистâ с Црквом), да се пошаљу писма начелницима да и у осталим областима и градовима исти начелници нареде да се подржи старање о јединству; да се у Картагени од Цркве, у име целе Африке, пошаљу у (царски) Двор, заједно са писмима епископа, захвалности што су прогнани Донатисти.
Прочитана бише писма папе Инокентија (I, 402–417. г.), да епископи не могу како било прелазити на другу страну мора (у Италију), што је исто потврђено одлукама епископâ.
Да се, ради изјаве захвалности због прогнања Донатистâ, пошаљу у (царски) Двор два клирика Картагенске Цркве.
[Картаг. 7, 8, 47, 66, 67, 69, 91, 92, 93, 117, 118, 119, 124]
Детаљније о канону »
95. Угодно би (одредити): да надаље нема годишње потребе замарати браћу, него (само тада) када општа, то јест целе Африке, потреба позове, кад буду било одакле упућена писма овоме престолу да треба сазвати Сабор у оној области где привлачи нужда и погодност. А разлози (ἐιτίαι = узроци), који нису општи, нека се расправљају у својим областима.
[Ап. 37, I Вас. 5, IV Вас. 19, Трул. 8, VII Вас. 6, Антиох. 20, Лаод. 40, Картаг. 18, 51, 73, 76]
Детаљније о канону »
96. Ако се догоди призив (= апелација) (на виши суд), и онај који је апеловао изабере судије, и са њим (изабере их) и онај против кога тражи апелацију, не може ниједан надаље чинити призив (= апеловати) — (на други суд).
Пријављена местобљуститељства (= заступништва) разних области радо се примају, то јест: Нумидијаца, Визакинаца, Мавританаца, Ситифенских, а такође и Цезарејских, и оних из Триполиса.
Уз ово би угодно: затражити да се, за све потребе Цркве, изаберу пет извршилаца, који ће бити размештени по разним областима.
[Ап. 74, II Вас. 6, IV Вас. 9, Картаг. 15, 100, 122]
Детаљније о канону »
97. Још би угодно (одредити): да изасланици Викентије и Фортунатијан, који ће отићи у име свих области, затраже од најславнијих царева да дају дозволу да се поставе учени екдици (ἐκδίκους σχολαστικούς = defensores scholasticos =способни адвокати), којима ће сама служба бити: да се занимају одбраном (Црквених) предмета, и да, као и сами свештеници дотичне области, а који су примили одбрану Цркава, могу лакше, кад год потреба захтева, за ствари Цркве улазити у судске дворане да одбију нападе и изнесу што је потребно.
Би угодно (одредити): да имају самовласно местобљуститељство (= заступништво) ови изабрани местобљуститељи који су послани у Двор (царски).
Уз то је још познато је да су Мавританци-Цезаријани својим писмима засведочили да је, посредством властодржаца Тигавенског града, Примос био позван да дође на Сабор, да би, сходно царским наредбама, потпуно се пред Сабором представио. И као што требаше, тражен је исти Примос, и није нађен, као што су ђакони јавили. Па пошто су исти Мавританци тражили да се од свега Сабора пошаљу (о томе) писма достојнопоштованоме брату, старцу Инокентију, би угодно послати (њему писма), да зна да је Примос био тражен од Сабора и није нигде нађен.
[IV Вас. 2, 23, Картаг. 75, 93]
Детаљније о канону »
98. Угодно би (одредити) и то: да народи (= верници, тј. парохије) који никада нису имали своје епископе, не могу (их) никако добити, ако не буде донета одлука од пуног Сабора сваке области, и Првенствујућег (епископа = митрополита), и по пристанку оног (епископа) под чијом је управом стојала дотична Црква.
[Ап. 34, Сард. 6, Картаг. 53, 56]
Детаљније о канону »
99. Да и они, наиме, народи (= верници) који се враћају од Донатистâ, и који су, без сагласности Сабора, стекли своје епископе, несумњиво требају бити удостојени да их (и даље) имају. А који народи (= верници) имађаху епископа, и по његовој смрти не хтедоше (више) свога епископа имати, него (хтедоше) да се придруже и припадну управи неког другог (Православног) епископа, то им не треба одрећи. Уз то још и ово је изнето; да епископи (Донатисти), који су, пре но што је донет царски закон о јединству, обратили Католичанској Цркви народе (= вернике) које су имали, такви (их) требају задржати (под собом); а после закона о сједињењу и надаље, све Цркве и управе њихове, и ако можда имају права која правно припадају тим Црквама, треба да припадну Католичанским (= Православним) епископа оних места у којима су их поседовали јеретици, било да су се исти после повратили Католичанској Цркви или нису. А ако су неки (од њих), после царскога закона, нешто себи присвојили, то треба да буде враћено (Цркви).
[Ап. 38, Картаг. 47, 57, 66, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 117, 118, 119, 124]
Детаљније о канону »
100. Током извештаја и молбе епископа Маврентија, када је прочитан био лист који је донео епископ Плакентије, који замењује лице местобљуститеља (двају) Нумидија, који је лист по вољи истог Плакентија прочитан пред епископима, па кад су тражили и нису уопште нашли оне, који су, по изјавама ђакона, требали стајати при вратима, и које су други и трећи пут тражили, то јест старце из Нове Германије, тада је Свети Сабор одлучио да се пошаљу писма истом старцу Санктипу, да би дознао да се епископ не сме подвргавати увреди вољом споменутог народа. Маврентије епископ рече: Пошто су старци из Нове Германије два и три пута тражени, и нису нађени, мада им је од Првенствујућег (епископа = митрополита) било поручено да се јаве достојнопоштованом Сабору, држаном ових [јунских] ида, и сви се они стараху о своме одсуству (те не дођоше), нека зато пресуди ваша Светост о овој ствари, како не бих без разлога пострадао због упорства њихове клевете. Свети Сабор одреди да, по јерархијском суду, овај Сабор треба да изрече одлуку против упорних (τῶν μονοτονούντων = contumaces = тврдоглавих), али пошто треба држати црквену кротост (ἡμερότητα ἐκκλησιαστικήν = mansuetudo ecclesiastica = Црквену благост) у свим стварима, обећана су писма за старца Санктипа, да дозна за судије изабране од Сабора, који ће без одлагања размотрити у Тубурсикенском граду да би донели одговарајућу ствари (= предмету) процену. Маврентије епископ рече: За судије тражим најсветијега старца Санктипа, најсветијег Августина, Флорентина, Теасија, Сампсихија, Секунда и Посидија, и заповедите да ми се то изгласа. Свети Сабор одобри тражене судије, а остале потребне судије, ради допуне (законитог) броја, нека старац Санктип одреди да (их) старци Нове Германије изаберу.
[Ап. 74, II Вас. 6, IV Вас. 9, Картаг. 5, 12, 96, 121]
Детаљније о канону »
101. Угодно још би (одлучити) о разногласју (= спору) Римске и Александријске Цркве: да треба написати најсветијем папи Инокентију (I, Римском: 402–417. г.), да свака Црква сачува једна према другој мир, који Господ заповеда (Јн. 14, 27).
102. Би угодно (одредити): да, по јеванђелској и апостолској науци (Мт. 5, 32; 1Кор. 7, 27), ни онај кога је жена оставила, ни она коју је муж оставио, нека се с другом (особом) не саставља (у брак), него или да тако остану, или да се међусобно помире. Ако ово презру, треба их принудити на кајање. За ову ствар треба тражити доношење царског закона.
[Ап. 48, Трул. 87, 93, 98, Анк. 20, Вас. Вел. 9, 21, 31, 35, 36, 46, 48, 77, 80]
Детаљније о канону »
103. И ово би угодно (одредити): да сви врше молитве (ἱκεσίας = precibus = молбе, прозбе) које су на Сабору потврђене, било почетне (молитве), било за време Приношења, било при полагању руку; а уопште друге, противне вери, никада не произносити, него нека се изговарају оне које су од мудријих сабране.
[Ап. 60, Трул. 63, Лаод. 59]
Детаљније о канону »
104. Би угодно (одредити): да било ко затражи од цара решење (од) световних судова, да (такав) буде лишен своје части (= Црквеног чина). Ако ли затражи од цара епископски суд, нека му ништа (то) не спречава.
[Ап. 74, II Вас. 6, IV Вас. 9, Антиох. 12, Картаг. 15, 96]
Детаљније о канону »
105. Било ко, немајући општење у Африци, да потајно оде у Прекоморске земље (=Италију) ради општења, поднеће штету искључења из клира.
[Ап. 12, 13, I Вас. 5, IV Вас. 11, 13, Трул. 17, Антиох. 6, 7, 8, 11, Сард. 9, Лаод. 41, 42, Картаг. 23]
Детаљније о канону »
106. Би угодно (одредити): да, кад било ко хтедне поћи на Двор (цару), Да буде представљен у отпусници (ἐν τῇ ἀπολυτικῇ = in formata = препоруци) упућиваној Римској Цркви, и да отуда опет добије отпусницу (= препоруку) за Двор. Зато, ако добивалац отпуснице само за Рим, прећути потребу због које му треба отићи на Двор, па хтедне отићи право на Двор, нека се лиши општења (κοινωνίας). Ако се пак тамо, у Риму, појави изненадна нужда да пође на Двор, нека ту нужду пријави Римском епископу, и нека донесе препис од истог Римског епископа. Отпуснице пак, што издају својим клирицима, Првенствујући или било који епископи, нека имају (назначен) дан Пасхе. А ако није још познат дан Пасхе те године, нека се придода (дан) прошлогодишње (Пасхе), као што се обично пише у световним актима: „после конзулства“. Угодно би још и то: да послани местобљуститељи (= заступници) са овог часног Сабора, противу Донатиста, и незнабожаца, и заблуда њихових, затраже од најславнијих царева све што увиде да је корисно. Још би угодно, тражењем свих епископа: да се на свим посланицама које треба издати од овога Сабора, потпише само твоја Светост. И потписаше, Аврелије, епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
[Сабор против незнабожаца и јеретика]
За време Васа и Филипа, најславнијих конзула, пре 16 календа јула (= 16. јун 408), у Картагени, у дворани Реституте Цркве. На овом Сабору примише посланство Реститутос и Флорентије, епископи, против незнабожаца и јеретика, у оно време када бише убијени Севир и Макарије, и, због кривице ових (= незнабожаца и јеретика) Еводије, Теасије и Виктор, епископи, бише заклани.
[Ап. 12, Антиох. 11, Сард. 7, 9, Картаг. 97]
Детаљније о канону »
107. За време најславнијих царева Хонорија седме године, и Теодосија треће (године), августа консула, седамнаести дан пред јулским календама (= 14. јуна 409. г.), у Картагени, у Цркви Секунди (in basilica regionis secundae = базилика другога дела града). На овоме Сабору (409. г.) би угодно (одредити) да епископ не може сам одлучивати у својој судској ствари.
[Акта овог Сабора нису била записана стога што су разматрани месни (provinciale = обласни), а не општи (universal = целе Цркве) послови.]
[Ап. 74, II Вас. 6, IV Вас. 9, Картаг. 12, 15, 20, 96]
Детаљније о канону »
108. После консулства најславнијих царева Хонорија осме године, и Теодосија четврте, августа, осамнаести дан пред јулским календама (= 14. јуна 410), у Картагени, у Цркви Секунди (in basilica regionis secundae = базилика другога дела града). На овоме Сабору примише местобљуститељство (= изасланство цару) против Донатистâ епископи: Флоренције, Посидије, Президије и Венанције. У ово време издан је закон да сваки по слободној вољи прими практиковање Хришћанства.
[Ап. 80, Неокес. 12, Картаг. 99]
Детаљније о канону »
109. За време најславнијих царева Хонорија дванаесте године, и Теодосија осме, консула, о мајским календама (маја 418. г.), у Картагени, у дворани Цркве Фаустове, док председаваше свему Сабору епископ Аврелије, у присуству ђакона, би угодно свима епископима Картагенске Цркве, присутнима Светоме Сабору, чија су имена и потписи приложени, (да одлуче):
Да (одлуче): Који говори да је Адам, првостворени човек, створен смртним (θνητὸν γενόμενον = mortalem factum), тако да, било да сагреши, или не сагреши, умреће у телу, то јест изаћи ће из тела, не ради казне за грех, него услед природне нужности, — нека је анатема.
[III Вас. 1, 4, Картаг. 110, 111, 112, 113, 114, 115, 116]
Детаљније о канону »
110. Такође би угодно (одредити): било ко да одриче крштавање мале и тек рођене из материнске утробе деце, или говори да се она крштавају ради опроштаја грехова, али да ништа од прародитељског греха (προγονικῇς ἁμαρτίας =originalis peccati = прадѣдьнѧ грѣха) Адамова не носе што треба очистити Бањом Препорођења, — јер се тиме образац Крштења ради опроштења грехова не сматра истинит, него лажан, — (такав) нека је анатема. Јер не треба другачије разумети речено од Апостола: „Кроз једнога човека грех уђе у свет, и кроз грех смрт, и тако (смрт) уђе у све људе, пошто сви сагрешише“ (Рим. 5, 12), него како је то свагда схватала Католичанска Црква, свугде распрострањена и проширена. Јер због овог правила вере (τὸν κανόνα τῆς πίστεως = regulam fidei = канона вѣрнааго) још и мала деца, која још нису могла никаквих греха сама учинити, крштавају се ради опроштења греха, да се кроз Препорођење (παλιγγενεσίας =regeneratione = пакъıбъıтиѥь = Крштење) очисти у њима оно што носе од старог рођења (ἀρχαιογονίας = дрѣвьнѩаго рода — Адамовог).
[III Вас. 1, 4, Картаг. 109, 111, 112, 113, 114, 115, 116]
Детаљније о канону »
111. Такође би угодно (одредити): било ко да каже да благодат Божија, којом се даје оправдање кроз Исуса Христа, Господа нашег, важи само за опроштај већ учињених грехова, а не пружа још и помоћ да се други греси не чине, (такав) — нека је анатема.
[III Вас. 1, 4, Картаг. 109, 112, 113, 114, 115, 116]
Детаљније о канону »
112. Исто тако, било ко да каже да иста благодат Божија, кроз Исуса Христа, Господа нашег, само нам помаже у томе да не грешимо, јер нам се њоме открива и показује познање грехова, тако да знамо шта треба тражити, и шта треба избегавати, но још нам она не пружа, да, што спознамо да треба чинити, да то још и заволимо и смогнемо учинити, (такав) — нека је анатема. Јер, кад Апостол каже да „разум надима, а љубав изграђује“ (1Кор. 8, 1), сасвим је безбожно веровати да имамо благодат Христову да нас надима, а немамо је да нас изграђује; мада је и једно и друго дар Божији: и знати шта треба чинити, и љубити то што треба чинити, (тако) да, ако љубав изграђује, знање не може надимати. Јер, као што је од Бога написано: „Који учи човека знању“ (Пс. 93, 10), тако је још више написано: „Љубав је од Бога“ (1Јн. 4, 8).
[III Вас. 1, 4, Картаг. 109, 110, 111, 113, 114, 115, 116]
Детаљније о канону »
113. Такође би угодно (одредити): било ко да каже да нам је благодат оправдања за то дата да оно што можемо слободном вољом (διὰ τοῦ αὐτεξουσίου = libero arbitrio = самовластием) учинити, лакше извршујемо кроз благодат, тако да, ако се благодат и не би давала, могли бисмо, мада не лако, али ипак и без ње извршити Божанске заповести, (такав) — нека је анатема. Јер је о плодовима заповести Господ говорио, па није рекао: „Без мене с тешкоћом можете чинити“; него је рекао: „Без мене не можете ништа чинити“ (Јн. 15, 5).
[III Вас. 1, 4, Картаг. 109, 110, 111, 112, 114, 115, 116]
Детаљније о канону »
114. Такође би угодно (одредити): да оно што рече Свети Апостол Јован: „Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1Јн. 1, 8), било ко сматра да тако треба схватити: да је речено због смирења да не треба говорити да „греха немамо“, а не што је то тако истина, (такав) — нека је анатема. Јер, Апостол наставља и додаје овако: „Ако пак признајемо грехе наше, веран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде“ (1Јн. 1, 9), где је јасно показано да то није само ради смирења, него се заиста уистину говори. Јер је Апостол могао рећи: „Ако кажемо да немамо греха, себе уздижемо, и смирења нема у нама“; него рекавши: „да себе варамо, и истине нема у нама“, сасвим јасно показа да онај ко говори за себе да нема греха, не говори истину, него лаже.
[III Вас. 1, 4, Картаг. 109, 110, 111, 112, 113, 115, 116]
Детаљније о канону »
115. Такође би угодно (одредити): који каже да у Молитви Господњој зато Свети говоре: „Опрости нам дугове наше“ (Мт. 6, 12), не да за себе говоре, јер им таква молба већ није потребна, него за друге грешнике који су у њиховом народу, и зато ниједан од Светих не говори: „опрости ми дугове моје“, него: „опрости нам дугове наше“, пошто треба схватати да праведник ово моли већма за друге, него за себе, (такав) — нека је анатема. Јер је свет и праведан био Апостол Јаков, кад је говорио: „Јер у многоме сви грешимо“ (Јк. 3, 2). Иначе, зашто је додано оно „сви“, него да тај смисао буде сагласан и са Псалмом, где се чита: „Не иди на суд са слугом Својим, јер се неће оправдати пред Тобом нико жив“ (Пс. 142, 2); и са молитвом премудрог Соломона: „Нема човека који не сагреши" (3Цар. 8, 46); и у књизи Светога Јова: „Запечаћава рука свакога човека, да сваки човек позна немоћ своју“ (Јов 37, 7). Отуда, још и Свети и праведни Пророк Данило, говорећи у множини: „Сагрешисмо, безаконовасмо“ (9, 5) и остало, што тамо смирено и истинито признаје, да се не помисли, као што неки схватају, да не говори о својим гресима, него већма о гресима свога народа, (зато) после тога рече: „јер се молих и исповедах грехе моје, и грехе народа мога, Господу Богу своме“ (9, 20). Није хтео рећи: „грехе наше“, него рече: „грехе мога народа, и моје“, као да је Пророк провидео да ће овакви (као Пелагијанци) тако зло схватати.
[III Вас. 1, 4, Картаг. 109, 110, 111, 112, 113, 114, 116]
Детаљније о канону »
116. Такође би угодно (одредити): да, било ко, оне речи Молитве Господње, где говоримо: „Опрости нам дугове наше“ (Мт. 6, 12), хоће да их Свети тако говоре, као ради смирења, а не да их истински говоре, (такви) — нека су анатема. Јер ко може поднети молећег се, који не људима, него самом Господу лаже; који устима својим говори да жели опроштај, а срцем казује да нема грехâ које би му требало опростити.
[III Вас. 1, 4, Картаг. 109, 110, 111, 112, 113, 114, 115]
Детаљније о канону »
117. Такође би угодно (одредити): пошто је пре неколико година у овој Цркви потпуним Сабором одређено да било које Цркве, налазеће се у (разним) областима, и које су постале Католичанске пре издања закона о Донатистима, да остану припадајуће оним престолима којима су, подстакнуте епископима, ступиле у општење са Католичанским јединством; а које су се приопштиле (= ступиле у општење) после тих закона, да остану под оним престолима под којима су биле док су биле на страни Донатовој. Па пошто су после тога настали и настају многи спорови између епископâ око управљања областима, о којима изгледа тада није било (донето и решено) најпотпуније старање, сада на овоме Светоме Сабору би угодно (установити): да било која Црква да је постала Католичанска, а припадаху и Донатовој странци, и разним престолима, било у које време да се збило или ће се збити сједињење, било пре (царевог) закона или после закона, има (та Црква) припадати ономе престолу којему је одувек припадала тамо постојећа Католичанска Црква.
[Картаг. 8, 47, 57, 66, 67, 69, 91, 92, 93, 94, 118, 119, 124]
Детаљније о канону »
118. Овако, дакле: да епископи који су се обратили од Донатиста Католичанском јединству, подједнако разделе међусобно области у којима се нађе да је било оба дела (тј. народа, и Донатиста и Православних). То јест, нека ће места припадати једноме, а друга другоме, (али) тако да старији у епископству дели, а млађи да бира. Ако је пак само једно место, нека припадне ономе коме се нађе да је ближе. Ако ли је пак подједнако близу обојици престола, нека припадне ономе који (престо) народ изабере. Ако ли се догоди да и стари Католици (= Саборни, Православни хришћани) зажеле имати свога, а и они који су се обратили од Донатове стране свога (епископа), нека мишљење већине превагне над мањином. Ако су стране бројем једнаке, нека се (место) приброји старијем епископу. Ако ли буде много таквих места, у којима се обе стране налазе, а не могу подједнако разделити, јер је неједнак број таквих места, тада треба најпре поделити једнаке бројеве места, а месту које остане, нека се дадне (тј. учини) оно што је гóре речено, кад се говорило о једном месту.
[Картаг. 4, 7, 47, 66, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 117, 119, 124]
Детаљније о канону »
119. Такође би угодно (одредити): да, ако неко после оних закона, обрати једно место Католичанском јединству, и тим је местом за три године, а да (га) није нико потраживао, управљао, нека се надаље од њега оно не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требао потраживати, али је ћутао. Ако ли пак није (такав епископ постојао), нека се потраживање не спречи уписом у матицу; но када упражњено место добије свога епископа, њему ће бити могуће потраживати то место, почев од тога дана у току три године. Тако исто, ако се епископ из Донатове странке поврати Католичанској Цркви, при одређивању времена, нека се не спречава што се у матицу увело, него од дана када се повратио нека има она места која припадају његовоме престолу.
[Картаг. 47, 57, 66, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 117, 118, 124]
Детаљније о канону »
120. Такође би угодно (одредити): Ако било који епископи, који народ који сматрају да припада њиховоме престолу, не потражују тако да се то изведе судом других епископа, него се сами прошире на народ држан од другог епископа, хтео то тај народ или не хтео, — такви (епископи) ће поднети губитак својег дела. И било који да су тако поступили, и није се завршио сусрет (тј. договор) између епископâ, него се и даље о томе препиру, нека се отпусти од тог места онај за кога се покаже да је, презревши Црквене судије, (самовољно) присвојио то место. И нека нико себе не правда тим да је од Првенствујућег епископа (= митрополита) добио писмо да држи (то место), него, имао грамату или не, нека се састане и договори са епископом који то место држи, и од њега грамату нека добије, да се покаже да је мирно добио припадајућу му Цркву. Ако пак и онај епископ (који је тим местом пре управљао) истакне неки (нови) разлог, нека се и то реши између епископâ судијâ, било да њих (= судије) Први епископ одреди, или договорно сами изаберу из суседних епископâ.
[I Вас. 6, IV Вас. 9, 17, Трул. 25]
Детаљније о канону »
121. Тако исто би угодно (одредити): да било који занемарују па придобију за Католичанско јединство места која припадају њиховом престолу, имају бити опоменути од трудољубивих суседних епископа да не пропусте то учинити; зато, ако такви ништа не учине у року од шест месеци, од дана кад се о томе договарало, нека се надаље та места уступе ономе који ће моћи да их придобије. Но ипак, ако онај коме та места припадају намерно, због неке икономије, изгледа да ово запушта (= пренебрегава), јер то можда траже само јеретици да би их могао без буке обратити, а међутим његово мудро поступање од другога буде предухитрено или нечим пренагљено, те исте јеретике само већма раздражи, нека се то разбере судом епископâ, те та места нека остану његовом престолу. А епископи који ће судити, будући из разних области, онај Први епископ, у чијој се области налази место о коме је спор назначиће судије. Ако ли пак буду бирали заједничким договором судије између суседа, нека се бира или један, или три; и ако се изаберу три, нека следе одлуци или свију, или двојице.
[Ап. 58, Трул. 19, Сард. 11, Лаод. 19, Картаг. 47, 71, 123, 124]
Детаљније о канону »
122. А од судија изабраних заједничким договором, није допуштено апеловати (на виши суд). А који се докаже да из упорства неће да се потчини судијама, нека зна да ће епископ Првог престола издати грамате да ниједан епископ неће општити са њим док се не потчини.
[Ап. 58, 74, II Вас. 6, IV Вас. 9, Картаг. 15, 96, 100]
Детаљније о канону »
123. Ако епископ, обзиром на матице, то јест обзиром на престоле, буде немаран наспрам јеретикâ, нека га вредни суседни епископи опомену и нека му укажу на његову немарност да нема изговора. Ако се од дана кад је опоменут, у току шест месеци, боравећи у истој епархији, не постара о онима који се требају повратити Католичанском јединству с таквима не треба општити док то не испуни (= не уради). Ако ли пак није дошао у она места дотични извршилац, нека се то епископу не упише (у кривицу).
[Ап. 58, Трул. 19, Сард. 11, Картаг. 47, 57, 71, 121, 122, 124]
Детаљније о канону »
124. Ако се пак докаже да је такав епископ слагао о њиховом приопштењу (κοινωνίας = ступању у јединство), наводећи да су они ступили у општење, а докаже се да и сам зна да нису ступили у општење, нека се такав још и епископства лиши.
[Ап. 58, Трул. 19, Сард. 11, Картаг. 47, 57, 71, 121, 122, 123]
Детаљније о канону »
125. Такође би угодно (одредити): да презвитери, ђакони и остали нижи клирици, у својим стварима (= узроцима) ако нису задовољни одлуком својих епископа, саслушаће их суседни епископи, и ти епископи, које они изаберу са сагласношћу својих епископа, нека окончају њихова питања. Ако и од ових (надаље) зажеле апеловати (на виши суд), нека апелују само на Саборе Африке, или оним епископима (= митрополитима) који Првенствују над њиховим областима. А који захте апеловати (на суд) преко мора (= у Рим), нека га нико у Африци не прими у општење.
[II Вас. 6, IV Вас. 9, Антиох. 4, Картаг. 10, 11, 12, 14, 15, 20, 23, 28, 105]
Детаљније о канону »
126. Тако исто би угодно (одредити): да, ако било који од епископа, услед нужде, кад је доведена у опасност девојачка целомудреност, покрије велом монахиње, или је већ покрио девојку, која још није навршила двадесет пет година, када је или заљубљеник моћан, или хоће да је отме, или се она сама услед неке смртне опасности осетила скрушена, па су старатељи замолили епископа да не умре без монашке схиме, те је тај епископ обуче (у схиму), или је већ обукао, девојку у узрасту 25 година, — таквог епископа не може осудити одредба Сабора о том броју година.
[IV Вас. 16, Трул. 4, 40, Картаг. 6, 16, 44, Вас. Вел. 18]
Детаљније о канону »
127. Тако исто би угодно свему Сабору: да се изаберу из сваке области по три судије, да се не би за дуго задржавали сви епископи, који се на Сабор окупе. И бише изабрани: из Картагенске Цркве: Викентије, Фортунатијан и Кларх; из Нумидијске области: Алипије, Августин и Реститут; из Визакенске области: заједно са Првим епископом, најсветијим старцем Донатијаном, Кресконије, Јукундос и Емилијан; из Мавританије Ситифенске: Северијан, Асијатик и Донат; из Триполитанске области: Плавтије, који је сходно (утврђеном) обичају био послан за представништво. И сви ће ови о свему да просуђују заједно са најсветијим старцем Аврелијем, кога је сав Сабор замолио да сâм потпише било све већ приређене Саборске записнике, било све посланице. —И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве, саглашавам се са овом наредбом, и прочитавши потписах. Исто тако потписаше и остали епископи.
128. Угодно би свима (решити): да, пошто је одредбама пређашњих Сабора односно особа које могу подносити тужбе на клирике, било установљено, али није тачно означено које се особе не могу примати, ради тога одређујемо да се не може правилно примити да подноси тужбу онај који је већ био одлучен од општења и још је у том одлучењу, било да је клирик, или лаик тај који хоће да тужи.
[Ап. 74, II Вас. 6, IV Вас. 9, 21, Картаг. 8, 19, 30, 129, 130]
Детаљније о канону »
129. Такође би угодно (одредити): да се не примају тужбе ни од робова, ни од ослобођених, нити од свих оних које не примају за криминалне тужбе грађански закони; и још ни од оних који имају на себи љагу срамоте, то јест: од глумаца, и од свих оних особа које се баве срамотним пословима, и још такође ни од јеретикâ, или незнабожацâ, или Јудејâ. Али, ипак, свима овима, којима се пориче оваква тужба, не може се порицати слобода да подносе тужбе по својим приватним стварима (= узроцима).
[Ап. 74, II Вас. 6, IV Вас. 9, 21, Картаг. 8, 19, 30, 128, 130]
Детаљније о канону »
130. Такође би угодно (решити): да, сваки пут кад се од тужилаца изнесе много преступа противу клирика, па се од њих не може доказати ни онај о коме се прво повела истрага, не треба њих (= као тужиоце) примити да износе остале (преступе).
[Ап. 74, II Вас. 6, IV Вас. 9, 21, Картаг. 8, 19, 30, 128, 129]
Детаљније о канону »
131. За сведоке, ради сведочења, не треба примати оне за које је одлучено да се ни као тужиоци не примају, или још ни оне које тужилац наведе из свога дома. Сведочење пак у узрасту до четрнаест година, не може се примати.
[Ап. 75, I Вас. 2, Картаг. 8, 19, 30, 59, 128, 129, 130, 132]
Детаљније о канону »
132. Тако исто би угодно (одредити): да, кад епископ каже да је неко насамо њему свој преступ исповедио, а тај пориче, тај епископ нека не сматра да му је увреда тиме нанесена, што се њему једноме не верујем макар и кад наведе да због смућења (= саблазни) своје савести неће да општи са порицатељем (преступа).
[Ап. 75, Картаг. 131]
Детаљније о канону »
133. Док са одлученим (= изопштеним) не општи (μὴ κονωνεῖ) сâм епископ, остали епископи нека не опште са тим епископом, тако да се епископ (други пут) добро чува да не говори против некога оно што пред другима не може доказима показати.
[Ап. 12, 16, 28, 32, 75, I Вас. 5, VII Вас. 4, Антиох. 4, 6, 20, Сард. 13, 14, 15, Картаг. 9, 10, 11, 20, 29, 132]
Детаљније о канону »