Би угодно (одредити): да, кад било ко хтедне поћи на Двор (цару), Да буде представљен у отпусници (ἐν τῇ ἀπολυτικῇ = in formata = препоруци) упућиваној Римској Цркви, и да отуда опет добије отпусницу (= препоруку) за Двор. Зато, ако добивалац отпуснице само за Рим, прећути потребу због које му треба отићи на Двор, па хтедне отићи право на Двор, нека се лиши општења (κοινωνίας). Ако се пак тамо, у Риму, појави изненадна нужда да пође на Двор, нека ту нужду пријави Римском епископу, и нека донесе препис од истог Римског епископа. Отпуснице пак, што издају својим клирицима, Првенствујући или било који епископи, нека имају (назначен) дан Пасхе. А ако није још познат дан Пасхе те године, нека се придода (дан) прошлогодишње (Пасхе), као што се обично пише у световним актима: „после конзулства“. Угодно би још и то: да послани местобљуститељи (= заступници) са овог часног Сабора, противу Донатиста, и незнабожаца, и заблуда њихових, затраже од најславнијих царева све што увиде да је корисно. Још би угодно, тражењем свих епископа: да се на свим посланицама које треба издати од овога Сабора, потпише само твоја Светост. И потписаше, Аврелије, епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
[Сабор против незнабожаца и јеретика]
За време Васа и Филипа, најславнијих конзула, пре 16 календа јула (= 16. јун 408), у Картагени, у дворани Реституте Цркве. На овом Сабору примише посланство Реститутос и Флорентије, епископи, против незнабожаца и јеретика, у оно време када бише убијени Севир и Макарије, и, због кривице ових (= незнабожаца и јеретика) Еводије, Теасије и Виктор, епископи, бише заклани.
Ἤρεσεν, ἵνα ὁστισδήποτε πρὸς τὸ κομιτάτον πορευθῆναι θελήσοι ἐν τῇ ἀπολυτικῇ τῇ ἐπὶ τὴν ἐκκλησίαν Ῥώμης πεμπομένη κατάδηλος γένηται καὶ ἵνα ἐκεῖθεν ἔτι μὴν ἀπολυτικὴν λάβῃ ἐπὶ τὸ κομιτάτον. Διό, ἐὰν ὁ λαβὼν ἀπολυτικὴν πρὸς τὴν Ῥώμην μόνον σιωπήσας τὴν ἀνάγκην, δι' ἣν εἰς τὸ κομιτάτον αὐτὸν χρὴ πορευθῆναι, θελήσῃ εὐθέως εἰς τὸ κομιτάτον βαδίσαι, ἀποκινηθῇ τῆς κοινωνίας. Ἐὰν δὲ ἐκεῖσε ἐν τῇ Ῥώμῃ αἰφνιδία ἀνάγκη ἀναφυῇ τοῦ ἀπελθεῖν εἰς τὸ κομιτάτον, ἐμφανίσῃ αὐτὴν τὴν ἀνάγκην τῷ ἐπισκόπῳ Ῥώμης καὶ παρακομίσῃ ἀντίγραφον τοῦ αὐτοῦ τῆς Ῥώμης ἐπισκόπου. Αἱ ἀπολυτικαὶ δὲ αἱ ἀπὸ τῶν πρωτευόντων ἢ τῶν οἱωνδήποτε ἐπισκόπων, τοῖς ἰδίοις κληρικοῖς διδόμεναι, σχῶσι τὴν ἡμέραν τοῦ Πάσχα. Ἐὰν δὲ ἀκμὴν ἡμέρα τοῦ Πάσχα τοῦ αὐτοῦ ἐνιαυτοῦ κατάδηλος οὐκ ἔστιν, ἡ τοῦ προηγησαμένου προσζευχθείη, ὃν τρόπον εἴωθε μετὰ τὴν ὑπατείαν γράφεσθαι ἐν τοῖς δημοσίοις πεπραγμένοις. ῎Ηρεσε δὲ κἀκεῖνο, ὥστε κατὰ τῶν Δονατιστῶν καὶ τῶν Ἑλλήνων καὶ τῶν θρησκειῶν αὐτῶν, τοὺς πεμφθέντας τοποτηρητὰς ἐκ τῆς τιμίας ταύτης συνόδου, πανοτιοῦν χρήσιμον συνίδωσιν ἐκ τῶν ἐνδοξοτάτων αἰτήσασθαι βασιλέων. Ἤρεσεν ἔτι μὴν τῇ αἰτήσει πάντων τῶν ἐπισκόπων, ἵνα πάσαις ταῖς ὀφειλούσαις δοθῆναι ἐκ τῆς συνόδου ἐπιστολαῖς ἡ σὴ ἁγιωσύνη μόνη ὑπογράψῃ. Καὶ ὑπέγραψαν· Αὐρήλιος ἐπίσκοπος τῆς ἐν Καρχηδόνι ἐκκλησίας τῷ παρόντι ψηφίσματι συνῄνεσα, καὶ παραναγνωσθέντι ὑπέγραψα. Ὁμοίως καὶ οἱ λοιποὶ ἐπίσκοποι ὑπέγραψαν.
Ап. 12: Ако неки клирик, или лаик (=верник), који је одлучен (од Цркве), или је непријемљив (ἄδεκτoς = недостојан за примање у клир), пошавши у други град буде (тамо) примљен без препоручног писма, Нека буде одлучен и примаоц и примљени.
Антиох. 11: Ако неки епископ или презвитер, или уопште неко из (свештеничког) канона (тј. клира), усуди се да оде цару без сагласности и писама од епископâ дотичне области, а нарочито од епископа митрополије (тј. митрополита), такав да буде избачен и лишен не само општења, него и достојанства које ужива, јер се усудио, мимо Црквеног правила, досађивати нашем богољубивом цару. А ако нека неопходна потреба позове (некога) да пође цару, нека то чини са мишљењем и сагласношћу епископа митрополијске области (тј. митрополита), и осталих у њој (епископа), и да се снабде за пут њиховим писмима.
Сард. 7: Осија епископ рече: Неумесност (ἀκαιρία) наша и много досађивање и неправедне молбе учинише нас да немамо толике благодати и смелости колико треба да имамо. Јер многи од епископâ не престају долазити у царев логор, а нарочито Африканци (= епископи из Африке), који, као што дознадосмо од љубљеног нам брата и саепископа Грата (Картагенског), не прихватају спасоносне савете, него их презиру тако што један човек доноси у царски логор многе и различне молбе, које не могу користити Цркви, и не настоји, као што треба и као што је умесно, да помогне и заштити сиромахе и лаике (= вернике), или удовице, него смишља световна достојанства и ствари за неке (појединце). Таква, дакле, преварљивост, не без неке саблазни и срамоте, узрокује нама штету. Сматрам да је много приличније да епископ своју помоћ пружа ономе коме неко чини насиље, или ако је некој удовици учињена неправда, или, опет, ако је неко сироче лишено онога што му припада, па и тада ако та имена (= случајеви) имају оправдани захтев (= потребу). Ако, дакле, љубљена браћо, сви ово сматрате (умесним), одлучите: да ниједан епископ не треба да одлази у царски логор (или двор), осим оних које најблагочестивији цар наш својим писмом позове. Али, пошто често бива да неки (људи), тражећи самилости, прибегавају Цркви због својих грехова, осуђени на прогонство или на (усамљено) острво, или су опет подвргнути било којој осуди, таквима не треба одрећи помоћ, него, без оклевања и без колебања, треба за такве тражити (од цара) опроштај. Ако је, дакле, и ово угодно, сви сложно изгласајте. Одговорише сви: Нека се одреди и ово.
Сард. 9: Осија епископ рече: И ово мислим да је сходно (= потребно): ако у било којој области епископи пошаљу молбе своме брату и саепископу, који је у већем граду, то јест у метрополи, тада нека овај (= митрополит) пошаље свога ђакона са молбама (цару), дајући му и препоручно писмо, пишући, наиме, у наставку и сабраћи и саепископима нашим, који у то време бораве у местима или градовима у којима најблагочестивији цар (тада) сређује државне послове. Ако ли неки од епископа има пријатеља у двору (царевом), и хоће да тражи нешто што је најприличније, нека му не буде забрањено да кроз свога ђакона тражи и препоручи (ту ствар) онима за које сматра да ће му хтети пружити добру помоћ у (том) тражењу. А који у Рим долазе, као што напред рекох, треба да дају нашем љубљеном брату и саепископу Јулију молбе, које имају да поднесу, да их он најпре размотри, да нису неки од њих дрски (у тражењу), и тако, пружајући своју препоруку и старање, пошаље их у царев логор (или двор). Сви епископи одговорише: Да им се свиђа и да је најприличнији овај савет.
Картаг. 97: Још би угодно (одредити): да изасланици Викентије и Фортунатијан, који ће отићи у име свих области, затраже од најславнијих царева да дају дозволу да се поставе учени екдици (ἐκδίκους σχολαστικούς = defensores scholasticos =способни адвокати), којима ће сама служба бити: да се занимају одбраном (Црквених) предмета, и да, као и сами свештеници дотичне области, а који су примили одбрану Цркава, могу лакше, кад год потреба захтева, за ствари Цркве улазити у судске дворане да одбију нападе и изнесу што је потребно.
Би угодно (одредити): да имају самовласно местобљуститељство (= заступништво) ови изабрани местобљуститељи који су послани у Двор (царски).
Уз то је још познато је да су Мавританци-Цезаријани својим писмима засведочили да је, посредством властодржаца Тигавенског града, Примос био позван да дође на Сабор, да би, сходно царским наредбама, потпуно се пред Сабором представио. И као што требаше, тражен је исти Примос, и није нађен, као што су ђакони јавили. Па пошто су исти Мавританци тражили да се од свега Сабора пошаљу (о томе) писма достојнопоштованоме брату, старцу Инокентију, би угодно послати (њему писма), да зна да је Примос био тражен од Сабора и није нигде нађен.