За време најславнијих царева Хонорија седме године, и Теодосија треће (године), августа консула, седамнаести дан пред јулским календама (= 14. јуна 409. г.), у Картагени, у Цркви Секунди (in basilica regionis secundae = базилика другога дела града). На овоме Сабору (409. г.) би угодно (одредити) да епископ не може сам одлучивати у својој судској ствари.
[Акта овог Сабора нису била записана стога што су разматрани месни (provinciale = обласни), а не општи (universal = целе Цркве) послови.]
Ἐπὶ τῶν ἐνδοξοτάτων βασιλέων Ὁνωρίου τὸ ἕβδομον καὶ Θεοδοσίου τὸ τρίτον, τῶν αὐγούστων ὑπάτων, τῇ πρὸ ἑπτακαιδεκάτῃ καλανδῶν Ἰουλίων, εἰς Καρχηδόνα ἐν τῇ Σεκούνδου ἐκκλησίᾳ. Εἰς ταύτην τὴν σύνοδον ἤρεσεν, ὥστε ἕνα ἐπίσκοπον μὴ ἐκδικεῖν ἐαυτοῦ διάγνωσιν.
Ап. 74: Епископа, који је за нешто оптужен од веродостојних људи, неопходно је да га позову (околни) епископи; ако се одазове, и призна (ὁμολογήση), или буде изобличен (= докаже се), нека (му) се одреди епитимија. Ако ли позиван, не послуша, нека се позове и други пут, шаљући по њега два (друга) епископа. Ако ни тако не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет (друга) два епископа. А ако и то презре и не одазове се, нека Сабор изрече противу њега оно што сматра (да заслужује), да не би он помислио да ће, избегавајући (суд), нешто (тиме) добити.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
IV Вас. 9: Ако неки клирик има ствар (πρᾶγμα = распру) са (другим) клириком, нека не оставља свога епископа и обраћа се светским судовима, него најпре нека се испита ствар (ὑπόθεσιν = питање) код свога епископа; или, уз сагласност тог епископа, нека се суд води код оних које обе стране изаберу. А ако неко учини мимо овога, нека подлегне канонским епитимијама. Ако пак клирик има ствар (= распру) са својим или другим епископом, нека се суди пред обласним Сабором. А ако епископ или клирик има спор са митрополитом те области, нека се обрати или егзарху провинције (διοικήσιως = веће области) или престолу царскога Цариграда, и нека се код њега суди.
Картаг. 12: Феликс епископ рече: Предлажем, сходно одредбама старих Сабора: да, ако неки епископ — не било тога! — потпадне некој оптужби, а није могуће због велике нужде да се сакупе многи (епископи), па да не остаје (дуго) под оптужбом, нека буде саслушан од дванаест епископа, а презвитер од шест епископа и његовог, а ђакон од три.
Картаг. 15: Такође би угодно (одредити): да било који од епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, или клирикâ, ако се против њега покрене кривична или грађанска ствар у Цркви, па занемари Црквени суд, и захте се оправдати (καθαρθῆναι = purgare = очиститисѧ) код световних судова, макар одлука била донета у његову корист, ипак ће изгубити своје место. И ово важи о кривичној ствари; а ако је ствар била грађанска, губи оно у чему је победио (= добио), ако хоће да своје место задржи. И ово још би угодно (одредити): да, ако је учињен призив (= пренос апелацијом) од било којих црквених судија на друге црквене судије, који имају већу власт, то неће нанети никакву штету онима чија се пресуда укида, ако не може бити доказано да су судили или из непријатељства, или пристрасно, или нечим подмићени. Ако су пак договором страна (у спору) биле изабране судије, макар им број био и мањи од одређенога, (тада) не може бити призива (= апелације). И да деца свештеничка не могу изводити светска позоришта, нити (их) гледати, јер је то и свима хришћанима свагда проповедано: да се од тога уздржавају, и да не прилазе тамо где су богохулства.
Картаг. 20: Ако пак презвитери или ђакони буду оптужени, (онда) пошто се сабере законски број изабраних из околне области епископâ, које оптужени затраже, то јест у име (тужбе на) презвитера шест, и за ђакона три, те ће заједно са њима дотични епископ оптужених испитати кривице њихове, уз очување истог обрасца (τοῦ αὐτοῦ τύπου = eadem forma) о данима, и одгађањима, и испитивањима, и лицима између тужиоцâ и тужених. Кривице (= тужбе) пак осталих (= нижих) клирика нека сам месни епископ размотри и заврши.
Картаг. 96: Ако се догоди призив (= апелација) (на виши суд), и онај који је апеловао изабере судије, и са њим (изабере их) и онај против кога тражи апелацију, не може ниједан надаље чинити призив (= апеловати) — (на други суд).
Пријављена местобљуститељства (= заступништва) разних области радо се примају, то јест: Нумидијаца, Визакинаца, Мавританаца, Ситифенских, а такође и Цезарејских, и оних из Триполиса.
Уз ово би угодно: затражити да се, за све потребе Цркве, изаберу пет извршилаца, који ће бити размештени по разним областима.