После консулства најславнијих царева Хонорија осме године, и Теодосија четврте, августа, осамнаести дан пред јулским календама (= 14. јуна 410), у Картагени, у Цркви Секунди (in basilica regionis secundae = базилика другога дела града). На овоме Сабору примише местобљуститељство (= изасланство цару) против Донатистâ епископи: Флоренције, Посидије, Президије и Венанције. У ово време издан је закон да сваки по слободној вољи прими практиковање Хришћанства.
Μετὰ τὴν ὑπατείαν τῶν ἐνδοξοτάτων βασιλέων Ὁνωρίου τὸ ὄγδοον καὶ Θεοδοσίου τὸ τέταρτον, τῶν αὐγούστων, πρὸ ὀκτωκαιδεκάτῃ καλανδῶν Ἰουλίων, ἐν Καρχηδόνι εἰς τὴν ἐκκλησίαν τοῦ κλίματος Σεκούνδης. Ἐν ταύτῃ τῇ συνόδῳ τοποτηρησίαν ἐδέξαντο κατὰ τῶν Δονατιστῶν, Φλωρέντιος, Ποσείδιος, Πραισίδιος καὶ Βενάντιος, οἱ ἐπίσκοποι. Ἐν τούτῳ τῷ καιρῷ νόμος ἐδόθη, ἵνα ελευθέρᾳ προαιρέσει ἕκαστος τῆς χριστιανότητος τὴν ἄσκησιν ἀναδέξηται.
Ап. 80: Онај који је из незнабожачког живота (тек) пришао (Цркви) и крстио се, или се пак из неваљалог (φαύλης = поквареног) начина живота тек обратио, није праведно да одмах буде произведен за епископа (1Тим. 3, 6). Јер је неправедно да онај који још није искуство показао (= није постао искусан), постане учитељем других, осим ако се негде то догоди по Божијој благодати.
Неокес. 12: Ако је неко у болести просветљен (Крштењем), не може бити произведен за презвитера; јер вера његова није из добровољности, него из нужде; осим (= изузетно може) због његове ревности и вере после тога, и због недостатка људи (= клирика).
Картаг. 99: Да и они, наиме, народи (= верници) који се враћају од Донатистâ, и који су, без сагласности Сабора, стекли своје епископе, несумњиво требају бити удостојени да их (и даље) имају. А који народи (= верници) имађаху епископа, и по његовој смрти не хтедоше (више) свога епископа имати, него (хтедоше) да се придруже и припадну управи неког другог (Православног) епископа, то им не треба одрећи. Уз то још и ово је изнето; да епископи (Донатисти), који су, пре но што је донет царски закон о јединству, обратили Католичанској Цркви народе (= вернике) које су имали, такви (их) требају задржати (под собом); а после закона о сједињењу и надаље, све Цркве и управе њихове, и ако можда имају права која правно припадају тим Црквама, треба да припадну Католичанским (= Православним) епископа оних места у којима су их поседовали јеретици, било да су се исти после повратили Католичанској Цркви или нису. А ако су неки (од њих), после царскога закона, нешто себи присвојили, то треба да буде враћено (Цркви).