Осија епископ рече: Дужни смо да и ово одредимо: да епископ, ако из једнога града дође у други град, или из једне области у другу област – служећи своме славољубљу због похвала (као учен), или (служећи) посвећености религије (θρησκείας καθοσιώσει = religionis sanctificationi) – па хоће да остане (тамо) дуже времена, а епископ тога града није искусан у научавању (других), нека не презире њега и често проповеда, настојећи да посрами и понизи лице тамошњег епископа. Јер овакав поступак обично изазива смутње, и од овакве лукавости (πανουργίας = проказъı = злоумисли) настоји да себи предзаручи и придобије туђу катедру, не устручавајући се да напусти предану му Цркву и премести се у другу. Зато, дакле, треба одредити и време томе (тј. тој посети), јер и не примати епископа може изгледати нечовечно и неуљудно. А сетите се да су Оци наши у претходно време одредили: да ако неки лаик, боравећи у граду, не дође на Сабрање (у Цркву) у току три Недеље, да се (такав) удаљи од општења (τῆς κοινωνίας = обьщєниѧ). Ако је, дакле, ово одређено за лаике, онда не треба, нити приличи, нити користи да епископ, ако нема никакве веће нужде, или важнијег посла, оставља за дуже време (од три Недеље) своју Цркву и жалости поверени му народ. Сви епископи рекоше: Одлучујемо да је и ово мишљење веома одговарајуће.
Озије епископ рече: Морамо и ово установити: ако епископ неки пође из једнога града у други град, или из једне епархије у другу, да, проникнут сујетом, задовољи своме славољубљу, или ради веће свечаности у служби, пак хоће да остане тамо дуже времена, а међу тијем епископ онога града није највјештији у учењу, тај епископ нека не презире надлежног мјесног епископа и често нека не проповиједа у намјери да посрами и понизи особу његову; јер овакав посао обично смутње изазивље, и оваквим поступањем он хоће само да себи привуче и отме туђи пријесто, не стријепећи да запусти предану му цркву и да пријеђе другој. У погледу овога треба и своје вријеме установнти, јер и не примати са свијем епископа може изгледати нечовјечним и неуљудним. При томе сјетите се, да су оци наши у прошла времена установили, да ако који свјетовњак, боравећи у граду, не дође у цркву у три недјељна дана за три седмице, мора бити уклоњен од опћења. Према томе, ако је ово одређено било у погледу свјетовњака, то епископ, ако нема никакве пријеке неопходности, или важнијега посла, не треба, нити је упутно, при томе и штетно је да оставља за дуже времена своју цркву и тиме да огорчава повјерени му народ. Сви епископи рекоше: Налазимо, да је и ова одлука потпуно умјесна.
Ὅσιος ἐπίσκοπος εἶπε· Καὶ τοῦτο δὲ ὁρίσαι ὀφείλομεν, ἵνα ἐπίσκοπος, ὅταν ἐξ ἑτέρας πόλεως παραγίνηται εἰς ἑτέραν πόλιν, ἢ ἀπὸ ἑτέρας ἐπαρχίας εἰς ἑτέραν ἐπαρχίαν, κόμπου χάριν ἐγκωμίοις οἰκείοις ὑπηρετούμενος ἢ θρησκείας καθοσιώσει, καὶ πλείονα χρόνον βούλοιτο διάγειν, καὶ μὴ ὁ τῆς πόλεως ἐκείνης ἐπίσκοπος ἔμπειρος ᾖ διδασκαλίας, μὴ καταφρονῇ ἐκείνου καὶ συνεχέστερον ὁμιλῇ, καταισχύνειν καὶ κατευτελίζειν τὸ πρόσωπον τοῦ αὐτόθι ἐπισκόπου σπουδάζων. Αὕτη γὰρ ἡ ἀπόφασις εἴωθε ταράχους ποιεῖν καὶ ἐκ τῆς τοιαύτης πανουργίας τὴν ἀλλοτρίαν καθέδραν ἑαυτῷ προσμνηστεύεσθαι καὶ παρασπάσθαι σπουδάζῃ, μὴ διστάζων τὴν αὐτῷ παραδοθεῖσαν ἐκκλησίαν καταλιμπάνειν καὶ εἰς ἑτέραν μεθίστασθαι. Ὁριστέον τοίνυν ἐπὶ τούτῳ χρόνον, ἐπειδὴ καὶ τὸ μὴ ὑποδέχεσθαι ἐπίσκοπον τῶν ἀπανθρώπων καὶ σκαιῶν εἶναι νενόμισται. Μέμνησθε δὲ ἐν τῷ προάγοντι χρόνῳ τοὺς Πατέρας ἡμῶν κεκρικέναι, ἵνα, εἴ τις λαϊκὸς ἐν πόλει διάγων τρεῖς Κυριακὰς ἡμέρας ἐν τρισὶν ἑβδομάσι μὴ συνέρχοιτο, ἀποκινοῖτο τῆς κοινωνίας. Εἰ τοίνυν περὶ τῶν λαϊκῶν τοῦτο τεθέσπισται, οὐ χρὴ οὐδὲ πρέπει, ἀλλ' οὐδὲ συμφέρει ἐπίσκοπον, εἰ μηδεμίαν βαρυτέραν ἀνάγκην ἔχοι, ἢ πρᾶγμα δυσχερές, ἐπὶ πλεῖστον ἀπολείπεσθαι τῆς ἑαυτοῦ ἐκκλησίας καὶ λυπεῖν τὸν ἐμπεπιστευμένον αὐτῷ λαόν. Ἅπαντες οἱ ἐπίσκοποι εἰρήκασι· Καὶ ταύτην τὴν γνώμην σφοδρὰ εἶναι πρεπωδεστάτην ὁριζόμεθα.
Ап. 14: Епископ не сме, оставивши своју епархију (παροικίαν = епископију), прелазити (ἐπιπηδᾶν) у другу, макар био од многих на то наговаран (ἀναγκάζηται = принуђиван), осим ако нема неког оправданог разлога који га принуђује да то учини, као да може већу корист својом речју побожности (εὐσεβείας) допринети тамошњима; али и ово он не може учинити сâм од себе, него одлуком многих епископа (= на Сабору) и многим умољавањем.
Ап. 33: Нека се не прима нико од страних епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, без препоручног писма; а кад такво писмо поднесу, нека се просуди (добро) о њима, те ако су проповедници Благочешћа (εὐσεβείας = Православља), нека се приме; ако ли нису, пошто им се даде колико им је нужно (за пут), не треба их примати у општење; јер много шта бива по заносу (κατὰ συναρπαγὴν = по обмани).
I Вас. 8: О онима који се некада називају Катари (τοὺς Καθαρούς = Новацијани), а приступају Католичанској (= Саборној) и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањем руку на њих (χειροθετουμένους), тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске (= Православне) и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења – којим (палима) је и време (кајања) одређено и рок (опроштаја) установљен, – тако да ће они (= Катари) у свему следовати догматима Католичанске Цркве. А где се сви они, било у селима, било у градовима, сами (без других) нађу рукоположени, нека они који су у клиру остану у своме чину, а ако неки од њих прилазе (Цркви) тамо где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће (само) презвитерску част, осим ако епископ не изволи да он има удела у части имена (епископског). Ако ли ово није угодно епископу, нека (му) смисли место или хороепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду.
I Вас. 15: Због многих смутњи и раздорâ што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај — који се, против [Апостолског] канона (Апостолски 14–15), нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (τὸ κατασκεύασμα = намештаљка) и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен.
IV Вас. 5: За епископе или клирике који прелазе из града у град, одлучено је: да за њих важе канони постављени од Светих Отаца.
Трул. 20: Није дозвољено епископу да јавно учи у другоме, њему неприпадајућем граду. Који се затече да то чини, нека престане од епископства, и нека дȅла посао презвитерски (τὰ τοῦ πρεσβυτέρου ἐνεργείτω = поповьскаѧ да дѣѥєть).
Трул. 66: Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље (= Томине), сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Еф. 5,19), радујући се у Христу и празнујући, и слушајући читања Божанствених Писама, и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Нека, зато, у споменуте дане никако не бивају коњске трке, или друге какве јавне представе (δημώδεις θέας = масовни спектакли).
Трул. 80: Ако неки епископ или презвитер или ђакон, или који припада клиру, или лаик, немајући никакву тежу потребу или нужну ствар да за дуже време одсуствује из своје Цркве, него боравећи у (своме) граду не дође у три Недељна дана током три седмице заједно на Сабрање (= Литургију у Цркви), ако је клирик, нека буде свргнут а ако је лаик, нека буде удаљен од општења (κοινωνίας = Причешћа).
Антиох. 2: Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али не учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од Светога Причешћа Евхаристије, по неком нереду (ἀταξίαν = беспоретку), такви да буду одстрањени из Цркве, док се не исповеде и не покажу плодове покајања, и тада молећи могу добити опроштај. Не треба општити са изопштенима (μὴ κοινωνεῖν τοῖς ἀκοινωνήτοις = нє приобьщатисѧ къ неприобьщєнъıимъ), нити се молити са окупљанима по кућама, који се не моле са Црквом, нити примати у једној Цркви оне који се не окупљају (= на Литургију) у другој Цркви. Ако ли се нађе неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из канона (клиракâ), да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као онај који квари канон Цркве (τὸν κανόνατης Ἑκκλησίας = канонъı црквьнъıѧ).
Антиох. 13: Ниједан епископ не сме се усуђивати да прелази из једне области у другу да хиротонише неке (клирике) у Цркви за вршење свештене службе (λειτουργίας), ни када има уза се друге (епископе), осим ако је позван граматом митрополита и са њиме епископâ, у којих област он долази. Ако га нико није позвао, и он мимо поретка дође ради рукополагања неких (лица), и ради уређивања неприпадајућих му Црквених ствари (= питања), нека је ништавно све што он учини, а он нека поднесе заслужену казни за свој незаконит поступак и нерасудни подухват, будући већ од сада (ἐντεῦθεν) свргнут од Светог Сабора.
Антиох. 16: Ако неки епископ, без епископије (σχολάζων = незапослен) пође у удову (σχολάζουσαν = упражњену) епископију и присвоји (епископски) престо без (одлуке) потпуног Сабора, такав ће бити одбачен, макар да га је, приграбљени од њега, сав народ изабрао. А потпуни је онај Сабор на коме је био присутан и митрополит.
Антиох. 18: Ако неки епископ, хиротонисан, не пође у епископију (παροικίαν) за коју је хиротонисан, не по својој кривици, него или због одбијања народа (да га прими), или због другог узрока који не потиче од њега, такав нека има част и службу (λειτουργίαν), само да не узнемирава послове Цркве у коју долази на сабрање (= на Литургију). Такав ће чекати (и примити) оно што потпуни обласни Сабор просудивши – изволи да одлучи.
Антиох. 21: Епископ да се не премешта из једне епископије (παροικίας) у другу, нити да се самовољно намеће, нити да га народ присиљава, нити да га епископи принуђују, него да остаје у Цркви за коју је од почетка од Бога изабран, и не прелази (= премешта се) из ње, сходно раније донетој о томе одлуци (Апостолски 14).
Сард. 1: Осија епископ града Кордуве, рече: Треба не толико зли обичај, колико више из самих темеља искоренити најштетније растројство ствари (Црквених): да ниједан од епископа не може прелазити (= премештати се) из малога града у други град. Јер је очит изговор узрока због кога се то чини. Јер се никада није могао наћи ниједан епископ, који би настојао да пређе из већег града у мањи град. Отуда се показује да су такви распаљени ватреном страшћу грамзивости, и већма робују гордости да добију наизглед већу власт. Ако ли је свима то угодно (онда): да се овакво зло строжије казни, јер мислим да, зато, такви не треба да имају ни општење лаичко (μηδὲ λαϊκῶν κοινωνίαν = нити да опште као лаици са лаицима). Сви епископи рекоше: угодно је свима.
Сард. 2: Осија епископ рече: Ако се нађе који толико безуман и дрзак, да мисли у таквој (= претходној) ствари дати извињење, тврдећи да су му од народа донета писма (= позиви), јасно је да је могло бити да су неки малобројни, митом и новцем поткупљени, побунили се у Цркви, па тобоже тражили да њега имају за епископа. Зато сматрам да се овакве преваре (вешти подухвати = ρᾳδιουργίας) и махинације не могу примити, него већма бити кажњени, те да никога од таквих ни на самрти не удостојити ни лаичког општења (= Причешћа). Ако је угодно ово мишљење, одговорите. Одговорише: речено је — угодно.
Сард. 3: Осија епископ рече: Нужно је додати и ово: да ниједан епископ не прелази из своје области у другу област, у којој постоје (тамошњи) епископи, осим ако је позван од своје браће (епископа), да не изгледамо да затварамо врата љубави. И за ово треба се такође побринути: да, ако неки од епископа у некој области има какву распру са братом својим саепископом, не могу се због тога из друге области позивати епископи да просуђују (ἐπιγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако ли пак неки епископ изгледа осуђен због неке ствари (= поступка), па сматра да његова ствар не стоји слабо (σαθρόν = рђаво), него добро, да треба још и суд поновити, тада, ако је вашој љубави угодно, да почаствујемо успомену (τήν μνήμην τιμήσωμεν = памѧть почьтѣмъ) Апостола Петра, те да они који су (о томе) судили напишу Јулију, епископу Римском, да се, ако је потребно, обнови суђење кроз епископе суседне тој области (тј. из друге области), и нека он назначи просудитеље (τοὺς ἐπαγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако пак такав (= оптужени) не може доказати да је његова ствар таква да потребује нови суд (παλινδικίας = нови судски процес), тада једном пресуђено нека се више не испитује, а што је учињено нека остане сигурно.
Сард. 12: Осија епископ рече: Пошто не треба ништа изоставити, нека се и ово одреди: Неки од браће саепископа по градовима, у којима су постављени за епископе, изгледа да имају врло мало својих имања, док у другим (= туђим) местима (имају) велике поседе, од којих могу помагати и сиромасима. Сматрам, зато, да им треба допустити, да, ако хоће да пођу на своје поседе и да сабирају плодове, да три недеље дана, то јест три седмице, остају на својим поседима, и да у оближњој Цркви, у којој презвитер држи Сабрање (= Литургију), ту и он (= епископ), да не изгледа да бива без Саборовања (у Цркви), сабира се и литургише (συνέρχεσθαι καὶ λειτουργείν = съходитисѧ и слоужити), те да не бива често у граду где је епископ. Јер оваквим начином и његови послови (у Цркви) неће претрпети никакву штету због његова одсуства, а (уједно) избегнуће прекор за гордост и таштину. Сви епископи рекоше: Угодан је и овај (канонски) исказ.
Сард. 17: Осија епископ рече: Пошто је предложио и брат наш Олимпије (= епископ Енски = планине Балкана), и ово је угодно (да одредимо): да, ако неки епископ, претрпевши насиље, неправедно буде изагнан, или због свога знања (τὴν ἐπιστήμην = учености), или због исповедања вере Католичанске Цркве, или што је бранио Истину, па да избегне опасност, будући невин и посвећен (καθωσιωμένος = пр(епо)д(о)б(є)нъ), дође у други град, нека му не буде забрањено да тамо остане за толико док се не поврати или смогне ослободити од нанесене му увреде. Јер би било немилосрдно и тешко (= ружно) да онога који је претрпео неправедно гоњење ми не примимо; јер баш са многом благостињом и пажљивошћу (καλοκαγαθίᾳ καὶ φιλοφρονήσει = благостию и съмъıслъмъ) треба таквога примати. Сви рекоше: Угодно је и ово (одредити).
Прводруги 16: Због свађâ и потресâ, који се догађају у Цркви Божијој, неопходно је одредити и ово: да се ни на који начин не поставља епископ у оној Цркви чији је Предстојник (= епископ) још жив и још је у својој части, осим ако он сам добровољно поднесе оставку на епископију (τὴν ἐπισκοπὴν παραιτήσεται). Јер, треба најпре до краја довести, канонски испитиван, узрок због којег се (дотични) изгони из епископије (τῆς ἐπισκοπῆς ἐκδιώκεσθαι), и тек потом, пошто он буде свргнут, другога уместо њега поставити у епископство (εἰς τὴν ἐπισκοπήν). Ако пак неки од епископâ, остајући у својој части, нити жели да поднесе оставку, нити хоће да свој народ пастирствује, него се удаљи из своје епископије и преко шест месеци борави у другом месту, а није задржаван (тамо) ни царском заповешћу, нити извршујући неку службу свога Патријарха, нити је захваћен неком тешком болешћу која га чини сасвим непокретним, такав, дакле, који није спречен ниједним од споменутих разлога, а удаљио се из своје епископије, и преко шест месеци борави у другом месту, биће сасвим лишен и части и достојанства епископа. Јер за онога који пренебрегава поверено му стадо, и проведе време преко шест месеци у другом месту, Свети Сабор одреди: да буде сасвим лишен архијерејства (τῆς ἀρχιερωσύνης) којим је постављен да пастирствује, и на његово место епископства (τῆς ἐπισκοπῆς) да се уместо њега постави други.