1. Осија епископ града Кордуве, рече: Треба не толико зли обичај, колико више из самих темеља искоренити најштетније растројство ствари (Црквених): да ниједан од епископа не може прелазити (= премештати се) из малога града у други град. Јер је очит изговор узрока због кога се то чини. Јер се никада није могао наћи ниједан епископ, који би настојао да пређе из већег града у мањи град. Отуда се показује да су такви распаљени ватреном страшћу грамзивости, и већма робују гордости да добију наизглед већу власт. Ако ли је свима то угодно (онда): да се овакво зло строжије казни, јер мислим да, зато, такви не треба да имају ни општење лаичко (μηδὲ λαϊκῶν κοινωνίαν = нити да опште као лаици са лаицима). Сви епископи рекоше: угодно је свима.
[Ап. 14, I Вас. 15, IV Вас. 5, Трул. 20, Антиох. 13, 16, 18, 21, 22, Сард. 2, 17, Картаг. 48]
Детаљније о канону »
2. Осија епископ рече: Ако се нађе који толико безуман и дрзак, да мисли у таквој (= претходној) ствари дати извињење, тврдећи да су му од народа донета писма (= позиви), јасно је да је могло бити да су неки малобројни, митом и новцем поткупљени, побунили се у Цркви, па тобоже тражили да њега имају за епископа. Зато сматрам да се овакве преваре (вешти подухвати = ρᾳδιουργίας) и махинације не могу примити, него већма бити кажњени, те да никога од таквих ни на самрти не удостојити ни лаичког општења (= Причешћа). Ако је угодно ово мишљење, одговорите. Одговорише: речено је — угодно.
[Ап. 14, I Вас. 15, IV Вас. 5, Трул. 20, Антиох. 13, 16, 18, 21, Сард. 1, 17, Картаг. 48]
Детаљније о канону »
3. Осија епископ рече: Нужно је додати и ово: да ниједан епископ не прелази из своје области у другу област, у којој постоје (тамошњи) епископи, осим ако је позван од своје браће (епископа), да не изгледамо да затварамо врата љубави. И за ово треба се такође побринути: да, ако неки од епископа у некој области има какву распру са братом својим саепископом, не могу се због тога из друге области позивати епископи да просуђују (ἐπιγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако ли пак неки епископ изгледа осуђен због неке ствари (= поступка), па сматра да његова ствар не стоји слабо (σαθρόν = рђаво), него добро, да треба још и суд поновити, тада, ако је вашој љубави угодно, да почаствујемо успомену (τήν μνήμην τιμήσωμεν = памѧть почьтѣмъ) Апостола Петра, те да они који су (о томе) судили напишу Јулију, епископу Римском, да се, ако је потребно, обнови суђење кроз епископе суседне тој области (тј. из друге области), и нека он назначи просудитеље (τοὺς ἐπαγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако пак такав (= оптужени) не може доказати да је његова ствар таква да потребује нови суд (παλινδικίας = нови судски процес), тада једном пресуђено нека се више не испитује, а што је учињено нека остане сигурно.
[Ап. 35, I Вас. 15, IV Вас. 5, Антиох. 13, 16, 21, Сард. 2, 4, 5]
Детаљније о канону »
4. Гауденције епископ (Naisa = Ниша) рече: Ако је неки епископ свргнут судом суседних му епископа, па каже да му опет припада право одбране, не треба претходно на његову катедру другога постављати, док Римски епископ (Јулије), разабравши (ствар), не донесе одлуку о томе.
[Ап. 14, 74, Сард. 3, 5, Прводруги 16]
Детаљније о канону »
5. Осија епископ рече: Би угодно: да, ако неки епископ буде оптужен, и сабравши се епископи из те исте области (τηςένορίας = прѣдѣла) свргну га са (епископског) степена, и он призивом прибегне (ἐκκαλεσάμενος καταφύγῃ = обрати се апелацијом) најблаженијем епископу Цркве Римљанâ (Јулију), и овај хтедне да га саслуша, и сматра праведним да се обнови испитивање његове ствари, тада он (= Римски епископ) нека изволи да напише суседним епископима оне области, да они марљиво и тачно (μετὰ ἀκριβείας) испитају све редом, и по истинској вери (= уверењу) донесу пресуду о тој ствари. Ако ли неки (епископ), тражећи да се његова ствар опет преслуша (= преиспита), и молбом својом приволи епископа Римљанâ (Јулија) да расуди: да са своје стране пошаље презвитере, те да (то) буде у власти тога епископа (Римског): уколико нађе за добро да одреди и пошаље такве (презвитере), који ће, имајући власт онога ко их је послао, да суде заједно са епископима, нека се и то одреди; ако ли пак он (= Римски епископ) сматра да је довољно пређашње спознање (ἐπίγνωσιν = констатација) и пресуда том епископу, учиниће како се његовој најмудријој вољи чини да је добро. Одговорише епископи: речено је — угодно.
[Ап. 14, 74, I Вас. 5, 6, II Вас. 2, 6, IV Вас. 9, 17, 28, Антиох. 14, 15, Сард. 3, 4, Картаг. 23, 28, 105, 125]
Детаљније о канону »
6. Осија епископ рече: Ако се догоди да у једној области у којој има много епископâ, изостане један епископ и неће због неке небриге да дође на Сабор и да се сагласи са постављањем епископа, а међутим сакупљено мноштво народа моли да се за епископа постави онај кога они траже, (тада) треба најпре изосталог епископа опоменути писмом егзарха те области – велим за епископа митрополије — да народ захтева да му се даде пастир, и сматрам да је добро њега сачекати докле не дође. Ако ли и позван писмом не дође, нити пак отпише (писмом), тада треба удовољити вољу народа. А ради постављања епископа митрополије, треба позвати и епископе из суседне области. Не треба уопште постављати епископа у неко село или мали град, у коме је довољан и један презвитер; јер није потребно тамо постављати епископа, да се не омаловажава име и власт (αὐθεντία) епископа. Него, као што већ рекох, обласни епископи треба да постављају епископе у оне градове где су и пре бивали епископи. А ако се нађе неки град, који се толико увећао бројем народа, да се сматра достојним и епископије, нека (га) добије. Је ли ово свима угодно? Одговорише сви: угодно је.
[Ап. 1, I Вас. 4, 6, Антиох. 16, 19, Лаод. 12, 57, Картаг. 53, 56]
Детаљније о канону »
7. Осија епископ рече: Неумесност (ἀκαιρία) наша и много досађивање и неправедне молбе учинише нас да немамо толике благодати и смелости колико треба да имамо. Јер многи од епископâ не престају долазити у царев логор, а нарочито Африканци (= епископи из Африке), који, као што дознадосмо од љубљеног нам брата и саепископа Грата (Картагенског), не прихватају спасоносне савете, него их презиру тако што један човек доноси у царски логор многе и различне молбе, које не могу користити Цркви, и не настоји, као што треба и као што је умесно, да помогне и заштити сиромахе и лаике (= вернике), или удовице, него смишља световна достојанства и ствари за неке (појединце). Таква, дакле, преварљивост, не без неке саблазни и срамоте, узрокује нама штету. Сматрам да је много приличније да епископ своју помоћ пружа ономе коме неко чини насиље, или ако је некој удовици учињена неправда, или, опет, ако је неко сироче лишено онога што му припада, па и тада ако та имена (= случајеви) имају оправдани захтев (= потребу). Ако, дакле, љубљена браћо, сви ово сматрате (умесним), одлучите: да ниједан епископ не треба да одлази у царски логор (или двор), осим оних које најблагочестивији цар наш својим писмом позове. Али, пошто често бива да неки (људи), тражећи самилости, прибегавају Цркви због својих грехова, осуђени на прогонство или на (усамљено) острво, или су опет подвргнути било којој осуди, таквима не треба одрећи помоћ, него, без оклевања и без колебања, треба за такве тражити (од цара) опроштај. Ако је, дакле, и ово угодно, сви сложно изгласајте. Одговорише сви: Нека се одреди и ово.
[Антиох. 11, Сард. 8, 9, 20, 21, Картаг. 104, 106]
Детаљније о канону »
8. Осија епископ рече: И о овоме мудрост ваша нека просуди, да, пошто је одлучено да не би потпадао неки од епископа под осуду због одлажења свога у царски логор, зато да, ако неки од њих има онакве молбе, какве смо напред споменули, нека их шаље по своме ђакону. Јер лице служитеља неће завидети и лакше ће моћи донети оно што ће бити дато. Одговорише сви: Нека се и ово одреди.
[Антиох. 11, Сард. 7, 9, 20, 21, Картаг. 104, 106]
Детаљније о канону »
9. Осија епископ рече: И ово мислим да је сходно (= потребно): ако у било којој области епископи пошаљу молбе своме брату и саепископу, који је у већем граду, то јест у метрополи, тада нека овај (= митрополит) пошаље свога ђакона са молбама (цару), дајући му и препоручно писмо, пишући, наиме, у наставку и сабраћи и саепископима нашим, који у то време бораве у местима или градовима у којима најблагочестивији цар (тада) сређује државне послове. Ако ли неки од епископа има пријатеља у двору (царевом), и хоће да тражи нешто што је најприличније, нека му не буде забрањено да кроз свога ђакона тражи и препоручи (ту ствар) онима за које сматра да ће му хтети пружити добру помоћ у (том) тражењу. А који у Рим долазе, као што напред рекох, треба да дају нашем љубљеном брату и саепископу Јулију молбе, које имају да поднесу, да их он најпре размотри, да нису неки од њих дрски (у тражењу), и тако, пружајући своју препоруку и старање, пошаље их у царев логор (или двор). Сви епископи одговорише: Да им се свиђа и да је најприличнији овај савет.
[Антиох. 11, Сард. 7, 8, 20, 21, Картаг. 104, 106]
Детаљније о канону »
10. Осија епископ рече: И ово сматрам да је нужно: да се са сваком тачношћу и марљивошћу испита да, ако се неки богат или учен из грађанскога звања (σχολαστικὸς ἀπὸ τῆς ἀγορᾶς) нађе достојним за епископа, не треба га претходно постављати ако не изврши (тј. прође) службу и чтеца, и ђакона, и презвитера, како би кроз сваки степен, ако се сматра достојним, могао напредујући узићи на висину епископства (εἰς τὴν ἁψίδα τῆς ἐπισκοπῆς = на вьрхъ епискоупьства). А за сваки степен чина (свештеног) треба, очигледно, оставити не малу дужину времена, чиме ће се моћи упознати његова вера и врлинскост понашања (ἡ τῶν τρόπων καλοκαγαθία = и образтъ благостъıнѧ) и постојанство и кротост, те он, сматран за достојнога Божанственог свештенства, добије највишу част. Јер није пристојно, нити знање (ἐπιστὴμη = наука), ни добро владање прихвата, да се на то (свештено звање) иде дрско и олако, те да се на брзу руку поставља епископ, или презвитер, или ђакон, јер ће такав с правом бити сматран за новообраћеног (νεόφυτος). Особито када се и најблаженији Апостол (Павле), који је био Учитељ народâ, показује да спречава да бивају брза постављења (1Τим. 3, 6; 5, 12). Јер, испитивање за дуже времена, може поуздано да покаже и понашање и нарав свакога. Сви рекоше: Да им се (ово) свиђа, и да се нипошто не треба ово кварити (= мењати).
[Ап. 80, I Вас. 2, 9, Трул. 14, 15, VII Вас. 2, Неокес. 9, 10, 11, 12, Лаод. 2, 3, 12, Картаг. 16, Прводруги 17, Кирил Алек. 4]
Детаљније о канону »
11. Осија епископ рече: Дужни смо да и ово одредимо: да епископ, ако из једнога града дође у други град, или из једне области у другу област – служећи своме славољубљу због похвала (као учен), или (служећи) посвећености религије (θρησκείας καθοσιώσει = religionis sanctificationi) – па хоће да остане (тамо) дуже времена, а епископ тога града није искусан у научавању (других), нека не презире њега и често проповеда, настојећи да посрами и понизи лице тамошњег епископа. Јер овакав поступак обично изазива смутње, и од овакве лукавости (πανουργίας = проказъı = злоумисли) настоји да себи предзаручи и придобије туђу катедру, не устручавајући се да напусти предану му Цркву и премести се у другу. Зато, дакле, треба одредити и време томе (тј. тој посети), јер и не примати епископа може изгледати нечовечно и неуљудно. А сетите се да су Оци наши у претходно време одредили: да ако неки лаик, боравећи у граду, не дође на Сабрање (у Цркву) у току три Недеље, да се (такав) удаљи од општења (τῆς κοινωνίας = обьщєниѧ). Ако је, дакле, ово одређено за лаике, онда не треба, нити приличи, нити користи да епископ, ако нема никакве веће нужде, или важнијег посла, оставља за дуже време (од три Недеље) своју Цркву и жалости поверени му народ. Сви епископи рекоше: Одлучујемо да је и ово мишљење веома одговарајуће.
[Ап. 14, 33, I Вас. 8, 15, IV Вас. 5, Трул. 20, 66, 80, Антиох. 2, 13, 16, 18, 21, Сард. 1, 2, 3, 12, 17, Прводруги 16]
Детаљније о канону »
12. Осија епископ рече: Пошто не треба ништа изоставити, нека се и ово одреди: Неки од браће саепископа по градовима, у којима су постављени за епископе, изгледа да имају врло мало својих имања, док у другим (= туђим) местима (имају) велике поседе, од којих могу помагати и сиромасима. Сматрам, зато, да им треба допустити, да, ако хоће да пођу на своје поседе и да сабирају плодове, да три недеље дана, то јест три седмице, остају на својим поседима, и да у оближњој Цркви, у којој презвитер држи Сабрање (= Литургију), ту и он (= епископ), да не изгледа да бива без Саборовања (у Цркви), сабира се и литургише (συνέρχεσθαι καὶ λειτουργείν = съходитисѧ и слоужити), те да не бива често у граду где је епископ. Јер оваквим начином и његови послови (у Цркви) неће претрпети никакву штету због његова одсуства, а (уједно) избегнуће прекор за гордост и таштину. Сви епископи рекоше: Угодан је и овај (канонски) исказ.
[Ап. 36, 58, Трул. 19, 80, Гангр. 5, 20, Сард. 11, Картаг. 71, 120, 121, Прводруги 16]
Детаљније о канону »
13. Осија епископ рече: И ово нека је свима угодно: Да, ако неки ђакон, или презвитер, или неко од клирикâ, буде одлучен (ἀκοινώνητον = безъ обьщєниѧ), па прибегне другоме епископу који га познаје, а који зна да је од свога епископа одлучен од општења, не треба овај (епископ) да чини увреду епископу и брату своме, пружајући овоме општење. А ако се дрзне да то учини, нека зна да мора одговарати пред епископима кад се саберу (на Сабор). Сви епископи рекоше: Ова одлука ће и мир свагда сачувати, и очуваће слогу свију (τὴν πάντων ὁμόνοιαν = бьсѣхъ ѥдиномъıслиѥ).
[Ап. 12, 16, 32, 33, I Вас. 5, Антиох. 6, Картаг. 11, 29, 133, Соф. 1]
Детаљније о канону »
14. Осија епископ рече: Оно што ме свагда узнемирује не треба да прећутим. Ако се нађе неки епископ гневљив, што у понашању таквог човека не треба бити, и нагло се раздражи на презвитера или ђакона, и хтедне га искључити из Цркве, треба се старати да такав (презвитер/ђакон) не буде одмах осуђен и лишен општења. Сви епископи рекоше: Који бива изагнан, нек има право прибећи (= обратити се) епископу митрополије исте те области, а ако је митрополит одсутан, нека се обрати најближем (митрополиту) и тражи да се тачно испита његова ствар, јер не треба затварати уши од молитеља. А онај епископ, који је тога праведно или неправедно искључио, треба великодушно да поднесе да се спроведе испитивање те ствари, те да се његова одлука или потврди, или исправи. Али, пре но што се марљиво и верно све по реду не испита, одлучени од општења не може, пре разрешења те ствари, сам себи присвајати општење. Ако пак неки окупљени клирици опазе у томе (= одлученоме) охолост и презривост, као да (му) не приличи трпети увреду или неправедни прекор, дужни су да га строжијим и јачим речима опомињу, да тиме послуже и послушају онога који долично заповеда. Јер, као што епископ треба да показује искрену љубав и наклоност према служитељима, на исти су начин и потчињени дужни искрено извршавати службе епископима.
[Ап. 12, 16, 28, 32, I Вас. 5, Антиох. 4, 6, 20, Сард. 13, 15, Картаг. 9, 10, 11, 20, 29, 132]
Детаљније о канону »
15. Осија епископ рече: И ово сви да одредимо: да, ако који епископ захтедне да из друге парикије (= епархије) постави на неки степен (клира) туђег (црквено)служитеља, без сагласности његовог епископа, нека такав чин буде сматран ништавним и неважећим. А ако су неки то себи допустили, требају бити опоменути и исправљени од браће и саепископа наших. Сви рекоше: И ова одредба нека буде утврђена.
[Ап. 35, I Вас. 16, II Вас. 2, III Вас. 8, IV Вас. 5, 20, Трул. 17, Анк. 13, Антиох. 13, 22, Картаг. 48, 54, 90]
Детаљније о канону »
16. Аеције епископ (Солунски) рече: Није вам непознато каква је и колика Солунска митрополија. Много пак пута у њу долазе из других области презвитери и ђакони, па не задовољавајући се кратким временом боравка, остају (ту) и све време онде проводе; или тек после много времена једва да бивају принуђени да се врате својим Црквама. О овима, дакле, треба одлучити. Осија епископ рече: Оне одредбе што су установљене и за епископе, нека важе и за ова лица.
[Ап. 8, 9, 14, 15, 33, 35, 36, 58, I Вас. 8, 15, IV Вас. 5, Трул. 5, 20, 66, 80, Гангр. 5, 20, Антиох. 2, 13, 16, 18, 21, Сард. 11, 12, Картаг. 48, 71, 120, 121, Прводруги 16]
Детаљније о канону »
17. Осија епископ рече: Пошто је предложио и брат наш Олимпије (= епископ Енски = планине Балкана), и ово је угодно (да одредимо): да, ако неки епископ, претрпевши насиље, неправедно буде изагнан, или због свога знања (τὴν ἐπιστήμην = учености), или због исповедања вере Католичанске Цркве, или што је бранио Истину, па да избегне опасност, будући невин и посвећен (καθωσιωμένος = пр(епо)д(о)б(є)нъ), дође у други град, нека му не буде забрањено да тамо остане за толико док се не поврати или смогне ослободити од нанесене му увреде. Јер би било немилосрдно и тешко (= ружно) да онога који је претрпео неправедно гоњење ми не примимо; јер баш са многом благостињом и пажљивошћу (καλοκαγαθίᾳ καὶ φιλοφρονήσει = благостию и съмъıслъмъ) треба таквога примати. Сви рекоше: Угодно је и ово (одредити).
[Ап. 15, I Вас. 15, 16, IV Вас. 5, 10, 20, 23, Трул. 17, 18, VII Вас. 10, 15, Анк. 18, Антиох. 3, Сард. 11, 12, 16, Картаг. 30]
Детаљније о канону »
18. Гауденције епископ (Naisa = Ниша) рече: Ти знаш, брате Аеције (= епископ солунски), од како си ти тада постављен за епископа, мир је надаље владао; па да не остане неки траг разногласице око црквенослужитеља (τῶν ἐκκλησιαστικῶν = о ц(е)рк(о)вьнъıихъ), нека се изволи (одредити) да сви буду примљени: и они које су поставили Мусеј и Евтихијан, пошто се не нађе никаква њихова кривица.
[II Вас. 4, Сард. 19]
Детаљније о канону »
19. Осија епископ рече: Моје је смерности ова одлука: Пошто смо дужни да будемо мирољубиви и трпељиви (ἥσυχοι καὶ ὑπομονητικοί =мълчаливи и тьрпѣливи), и стално милосрђе према свима да имамо, – оне који су једном у Црквени клир произведени од неке наше браће, ако неће да се врате Црквама у које су били именовани, да их више не примамо. А Евтихијан ни име епископа да себи не присваја, нити Мусеј да се сматра епископом; а ако потраже лаичко општење, не треба им га одрећи. Сви рекоше: Угодно је.
[II Вас. 4, Сард. 18]
Детаљније о канону »
20. Гауденције епископ (Naisa = Ниша) рече: Ово што је спасоносно и доследно одређено, и прилично нашој свештеничкој части, и Богу и људима угодно, неће моћи своју силу и снагу имати ако не буду донете одлуке праћене и страхом (тј. епитимије = санкције). Јер и сами знамо да врло често, због бестидности појединих, подвргавало се презрењу Божанствено и најпоштованије име свештенства. Ако се, дакле, неко усуди да, мимо установљенога од свих, тежећи већма да угоди надмености и разметљивости неголи Богу, учини друкчије (од одређенога), нека зна да је већ сада себе подвргао кривици (судске) одбране и губљењу части и достојанства епископства. Сви одговорише: Умесно и угодно нам је ово мишљење.
[Антиох. 11, Сард. 7, 8, 9, 21, Картаг. 104, 106]
Детаљније о канону »
21. И ово ће се најбоље отуда познати и извршити: ако сваки од нас, који смо постављени за епископе на пролазним или водним путевима, кад види епископа, упита га за узрок путовања и куда иде. Па ако дозна да он одлази у царев логор (στρατόπεδον =стань царевь), нека распита о условима који су напред изложени, те ако иде позван (од цара), нека му нема никакве сметње за одлазак. Ако ли жури у царев логор ради показа (επιδείξεως χάριν = ради своје промоције), као што је рекла ваша Љубав, или због каквих потражњи, не треба му ни писма потписивати, нити с таквим општити. Сви рекоше: Нека се и ово одреди.
[Антиох. 11, Сард. 7, 8, 9, 20, Картаг. 104, 106]
Детаљније о канону »