Плакање (кајућих се) је ван врата молитвенога Дома (=Цркве), где стојећи онај који је сагрешио, треба да верне који улазе моли: да се моле за њега. Слушање бива с унутрашње стране врата у притвору (Храма), где онај који је сагрешио треба да стоји до (молитава) оглашених, и тада одатле да излази. Јер, вели, пошто је чуо (Света) Писма и поуку (=беседу), тада нека се истера, и не удостоји молитве (оглашених). Припадање пак бива, кад онај који стоји с унутрашње стране врата Храма, излази заједно са оглашенима. А заједно стојање је да стоји са вернима, и не излази са оглашенима. Најпосле долази Причешће Светињама (у Св. Литургији).
Ἡ πρόσκλαυσις ἔξω τῆς πύλης τοῦ εὐκτηρίου ἐστίν, ἔνθα ἑστῶτα τὸν ἁμαρτόντα, χρἠ τῶν εἰσιόντων δεῖσθαι πιστῶν, ὑπὲρ αὐτοῦ εὔχεσθαι. Ἡ ἀκρόασις ἔνδοθι τῆς πύλης ἐν τῷ νάρθηκι, ἔνθα ἑστάναι χρὴ τὸν ἡμαρτηκότα ἕως τῶν κατηχουμένων, καὶ ἐντεῦθεν ἐξέρχεσθαι, ἀκούων γάρ, φησί, τῶν Γραφῶν καὶ τῆς διδασκαλίας, ἐκβαλλέσθω καὶ μὴ ἀξιούσθω προσευχῆς. Ἡ δὲ ὑπόπτωσις, ἵνα ἔσωθεν τῆς πύλης τοῦ ναοῦ ἱστάμενος, μετᾶ τῶν κατηχουμένων ἐξέρχηται· ἡ σύστασις ἵνα συνίσταται τοῖς πιστοῖς καὶ μὴ ἐξέρχηται μετὰ τῶν κατηχουμένων. Τελευταῖον, ἡ μέθεξις τῶν ἁγιασμάτων.
I Вас. 11: За оне који су у време Ликинијеве тираније (318–323. г.) одступили (од вере) без принуде, или без одузимања (им) имања, или без опасности, или нечега сличнога, Сабор одлучи, да, иако су били недостојни човекољубља, ипак да се милостиво поступи према њима. Који се, дакле, искрено покају нека три године проведу међу слушајућима (Св. Писмо) као верни, и седам година нека припадају (с покајницима, молећи опроштај), и две године нека учествују са народом у молитвама, без Приноса (= без Причешћа у Литургији).
Анк. 4: За оне који су принудно принели жртву идолима, и који су уз то пред идолима вечерали (= учествовали у идоло-гозби), и који су били доведени, али су пошли с веселим лицем и обукли се у свечанију одећу, и безбрижно учествовали у спремљеној гозби, – (Сабор) одреди: да такви годину дана слушају (Св. Писмо), три године припадају (с покајницима), па две године да опште у молитви (верних), и тада могу приступити Савршеном (= Причешћу).
Анк. 8: Који су са принудом два и три пута принели жртву (идолима), такви нека четири године припадају (с покајницима), а две године нека су у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, и седме године нека се савршено приме (за Причешће).
Анк. 9: А који су не само одступили (од вере), него су се још и побунили (против вере), и браћу (Хришћане) принуђивали, и узрочници били да (их) принуђују (на одрицање), такви за три године нека имају место слушалаца (Св. Писмâ), за следећих шест година место припадајућих (с покајницима), па за једну годину да буду у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, да би испунивши десет година били примљени у савршено општење (= Причешће). За то пак време гледати и остали њихов живот.
Вас. Вел. 22: Који отмицом имају жене, ако су отели већ заручене другима, не треба их примати раније док оне не буду одузете од њих и предане под власт почетним заручницима, да их или ако хоће узму, или (их) отпусте. Ако ли пак неко узме слободну (=незаручену), треба је одузети (од њега) и вратити је родбини; и оставити на вољу родбини, били то родитељи, или браћа, или други старији девојчини: ако они хоће да му је даду, нека се утврди та свеза, а ако не пристану, не треба (их) принуђивати. Који пак има жену, коју је (претходно) или тајно или силом обешчастио, мора спознати (=издржати) епитимију за блуд. А епитимија за блуднике одређена је на четири године: прве године удаљити их од молитава и да плачу при вратима Цркве; друге године примити (их) на слушање (Св. Писма); треће на покајање; четврте да стоје са народом, али не учествују у Приносу (Евхаристије), и потом им допуштати општење Доброга (тј. Причешће).
Вас. Вел. 56: Који је намерно убио и после тога се покајао, нека буде двадесет година без причешћа Светињама, а тих двадесет година распоредиће му се овако: четири године треба да плаче, стојећи изван врата молитвеног Дома (=Храма), и молећи улазеће верне да чине молитву за њега, исповедајући своје безакоње; после четири године примиће се међу слушаоце (Св. Писма у Храму, тј. оглашене), и пет година нека с њима излази (из Храма); седам (следећих) година, молећи се с припадајућима, излази (с њима из Храма); и четири (године) нека само стоји са вернима, а не узима удела у Приносу (Св. Евхаристије); и кад се (све) ово испуни, причестиће се Светињама.
Вас. Вел. 75: Ко се са својом сестром од оца или мајке заједно упрљао (συμμιανθεὶς = оскврнио се, блудно згрешио), нека му се не допусти долазак у молитвени Дом (= у Цркву), док не престане од (тог) безаконог и преступног дела. Пошто пак дође у сазнање тог страшног греха, нека три године плаче стојећи пред вратима молитвених Домова (=храмова), и молећи народ који улази на молитву да сваки са сажаљењем чини за њега усрдне молитве Господу. После тога, друге три године нека се допусти само слушање (Св. Писма); и пошто је слушао Свето Писмо и поуку (=беседу), нека се отпусти, и не удостојава молитве (са вернима). Затим, ако је са сузама умољавао молитву (са вернима), и припадао Господу са скрушеним срцем и дубоким смирењем, нека му се за друге три године допусти припадање. И тако, пошто покаже плодове достојне покајања, нека се десете године прими на молитву са вернима, без учешћа у Приносу (Евхаристије); и стојећи две године са вернима на молитви, нека се тако надаље удостоји Причешћа Добра (=Тела и Крви Христове).
Вас. Вел. 81: Пошто многи у време варварске најезде преступише (=одрекоше) веру у Бога, и положише незнабожачке заклетве, и једоше нечиста јела која су им са идолским врачаријама принета, такви нека буду икономисани (οἰκονομείσθωσαν = решавани) по законима и канонима донетим од Отаца наших (= Анкирски 1-9). Јер они који су тешку невољу у мучењима поднели, и не подносећи болове, те били принуђени на одрицање (од вере), нека три године не буду примљени, и две године нека слушају, и три припадају, и тако нека се приме у општење (κοινωνίαν = Причешће). А који су без велике невоље издали веру у Бога, и јели за демонском трпезом, и клели се незнабожачким заклетвама, нека се искључе (из Храма) за три године, две године нека слушају (Св. Писмо), три године да се моле у припадању, и друге три да стоје са вернима у молитви, те тако нек буду примљени у Причешће Доброга (= у Литургију).
Вас. Вел. 83: Који се баве прорицањима (οἱ καταμαντευόμενοι = волшебници, манти) и следују обичајима незнабожаца, или уводе неке у своје куће ради изналажења волшепстава (=магија) и ради очишћења, нека подлегну канону шестогодишњег (кајања): годину плачући, и годину слушајући, и три године припадајући, и годину (опет) стојећи са вернима (на молитви), те тако буду примљени (у Св. Литургију = Причешће).
Зонара: Святый заповедал относиться снисходительнее к тем, которые признаются в находке чужого. Но чтобы признающиеся не требовали награды за находку, или чего нибудь подобного, как бы это ни называлось, присовокупил, что тот, кто по доброй воле возвращает чужое, не должен требовать чего – либо, но должен исполнять заповедь без скверностяжательства; ибо требовать чего – либо от того, кто потерял собственность во время несчастия, и не возвращать ее даром – если поистине скверностяжательство.
Валсамон: Похвалив благоизволение тех, которые сами объявили о себе и добровольно возвратили свою находку, святый присовокупляет, что если они хотят считаться исполнителями заповеди Божьей, должны возвращать находку без всякой скверной прибыли. В частности определено (святым отцем), что нашедший не должен требовать со стороны пленника возмездия ни за указание, ни за сохранение, ни за находку, или чего нибудь другого, потому что потеря произошла не от нерадения владельцев, и не случайно, но вследствие великого несчастия и нашествия варваров. Ибо те, которые нашли вещи, потерянные вследствие небрежности хозяев, или случайно, и возвращают их, справедливо требуют награды за находку, как это открывается из выше приведенных законов.