Ако неки клирик, или лаик (=верник), који је одлучен (од Цркве), или је непријемљив (ἄδεκτoς = недостојан за примање у клир), пошавши у други град буде (тамо) примљен без препоручног писма, Нека буде одлучен и примаоц и примљени.
Ако који клирик, иди свјетовњак, који је одлучен или није достојан да буде примљен у клир, пође у други град без препоручнога листа, нека се одлучи и он, и онај који га је примио.
Εἴ τις κληρικός, ἢ λαϊκός, ἀφωρισμένος, ἤτοι ἄδεκτος, ἀπελθὼν ἐν ἑτέρᾳ πόλει προσδεχθῇ ἄνευ γραμμάτων συστατικῶν, ἀφοριζέσθω καὶ ὁ δεξάμενος, καὶ ὁ δεχθείς.
Ап. 13: Ако ли је (већ) био одлучен, нека му се продужи одлучење (ἀφορισμός), као ономе који је слагао и обмануо (ἀπατήσαντι = преварио) Цркву Божију.
Ап. 32: Ако је неки презвитер или ђакон одлучен од (свог) епископа, таквога не сме примати други (епископ) него само онај који га је одлучио, осим у случају кад умре епископ који га је одлучио.
Ап. 33: Нека се не прима нико од страних епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, без препоручног писма; а кад такво писмо поднесу, нека се просуди (добро) о њима, те ако су проповедници Благочешћа (εὐσεβείας = Православља), нека се приме; ако ли нису, пошто им се даде колико им је нужно (за пут), не треба их примати у општење; јер много шта бива по заносу (κατὰ συναρπαγὴν = по обмани).
IV Вас. 11: Одређујемо да сви сиромашни и који потребују помоћи добијају, после проверавања, за пут само писма, то јест Црквена мирна, а не препоручна; јер препоручна писма треба давати само оним лицима која су под надзором (ἐν ὑπολήψει = зазором?).
IV Вас. 13: Туђи клирици и непознати, у другоме граду, без препоручних писама свога епископа, не могу никако и нигде да богослуже (λειτουργεῖν).
Трул. 17: Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су хиротонисани, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо: да од месеца јануара минулог четвртог индикта (ἐπινομήσεως) ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу, без писменог отпуста свога епископа, да буде прибројан у другој Цркви; иначе, који од сада ово не буде држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио.
Антиох. 6: Ако је неко био изопштен (ἀκοινώνητος) од свога епископа, не може претходно бити примљен од других, ако га (прво) не прими његов епископ, или ако, кад буде Сабор, не дође и одбрани се, и, уверивши Сабор (о невиности), добије другу одлуку. И ова одредба нека важи и за лаике, и презвитере, и ђаконе, и све који су у клиру.
Антиох. 7: Не треба примати никога од странаца без мирног писма (ἄνευ εἰρηνικῶν = мирнаго посланиѧ).
Лаод. 41: Да свештено лице, или клирик, не треба (као такво) да путује без епископовог налога.
Лаод. 42: Да свештена лица, или клирици, не треба да путују без канонских писама.
Картаг. 23: Такође, епископи да не одлазе преко мора, него само одлуком свога Првопрестолнога (τῆς πρώτης καθέδρας = primae sedis = пьрвааго сѣдалища) епископа у свакој области, то јест, осим ако изузетно не добију од Првенствујућега (епископа = митрополита), такозвани отпусни, потписани лист или препоруку.
Зонара: Слово “или” не должно здесь изяснять в смысле исключения, но оно стоит вместо слова: “или” в смысле разделительном. Ибо правило хочет сказать о двух родах людей: об отлученном и недостойном принятия; и прежде говорит о недостойном принятия. Некоторые, определенные в клир, например чтецы или певцы, домогаются быть рукоположенными в диаконы, или пресвитеры. Имеющие рукоположить их, исследуя относящиеся к ним обстоятельства и находя, может быть, некоторыя сомнения отлагают рукоположение, пока будут разрешены возникшия о них сомнения. Между тем домогающиеся, негодуя на сие приходят к другим и ими принимаются. Сие-то и запрещает настоящее правило, и того, кого один архиерей не признает достойным допустить до рукоположения, повелевает не принимать и другому, без представительных посланий епископа, у которого поисходило исследование. Представительныя послания суть те, которыя даются клирикам, или мирянам отлученным, или чтецам, отправляющимся в другой город, и в которых сообщается об них тамошнему епископу, что они разрешены от епитимий, или суть верные. Об этом пространнее сказано в 11 правиле четвертаго собора. Если же кто примет кого либо таковаго, то и принявшаго и принятого правило подвергает отлучению. Читай антиохийскаго собора правило 6 и халкидонского собора 13.
Аристен: Принявший почитаемого в другом месте недостойным принятия, и сам паче недостоин принятия. Если бы кто подвергнут был каким-нибудь епископом испытанию о том, достоин ли он принятия во святую церковь Божию, и в то время, как испытание о нем производилось, удалился оттуда и, обратившись к другому епископу, был принят им без представительных грамот, свидетельствующих о безукоризненности его веры и жизни, то должен быть подвергнут отлучению и он, и принявший его.