Дознали смо да неки, противно Црквеним правилима (θεσμούς = установама), обративши се властодржцима (= царевима), писменим наредбама (њиховим) разделише једну област на две, тако да од тога бивају два митрополита у једној истој области. Зато одређује Свети Сабор: да се убудуће (ниједан) епископ не дрзне на нешто тако, јер који то покуша биће збачен са свога степена. Градови пак који су царским граматама одликовани именом метрополе, нека уживају само част, као и епископ који управља Црквом тога града, тако да се правој митрополији очувавају њена права.
Дознали смо, да неки, противно црквеним установама, обративши се к велможама, на основу прагматикâ, раздијелише једну епархију на двоје, тако да услијед тога бивају два митрополита у једној истој епархији. Одређује за то свети сабор, да се такав епископ у напријед на тако што не усуди, јер који то покуша биће збачен са свога степена. Градови пак, који су услијед царских грамата одликовани били насловом митрополије, нека уживају само част, исто као и епископи, који управљају црквама тих градова, али нека буду потпуно очувана правој матрополији њезина права.
Ἦλθεν εἰς ἡμᾶς, ὥς τινες παρὰ τοὺς ἐκκλησιαστικοὺς θεσμοὺς προσδραμόντες δυναστείαις, διὰ πραγματικῶν τὴν μίαν ἐπαρχίαν εἰς δύο κατένεμον, ὡς ἐκ τούτου δύο μητροπολίτας εἶναι ἐν τῇ αὐτῇ ἐπαρχίᾳ. Ὥρισεν τοίνυν ἡ ἁγία σύνοδος, τοῦ λοιποῦ μηδὲν τοιοῦτον τολμᾶσθαι παρὰ ἐπισκόπου· ἐπεί, τὸν τοιοῦτο ἐπιχειροῦντα ἐκπίπτειν τοῦ ἰδίου βαθμοῦ. Ὅσαι δὲ ἤδη πόλεις διὰ γραμμάτων βασιλικῶν τῷ τῆς μητροπόλεως ἐτιμήθησαν ὀνόματι, μόνης ἀπολαυέτωσαν τῆς τιμῆς, καὶ ὁ τὴν ἐκκλησίαν ταύτην διοικῶν ἐπίσκοπος, δηλονότι σῳζομένων τῇ κατ᾿ ἀλήθειαν μητροπόλει τῶν οἰκείων δικαίων.
Ап. 34: Епископи свакога народа (ἐκάστου ἔθνους) треба да знају Првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно (περιττὸν = више од надлежног) да не чине (= не предузимају) без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (τῇ ἐκείνου παροικίᾳ) и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископâ). Јер тако ће бити једнодушност (ὁμόνοια = слога) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.
I Вас. 6: Нека се држе стари обичаји (τὰ ἀρχαῖα ἔθη), који постоје у Египту, Ливији и Пентапољу, да епископ у Александрији има власт над свима тим областима, пошто је и епископу у Риму то уобичајено, а тако исто и у Антиохији. И у другим областима – нека се очувавају првенства Црквама [митрополијâ]. А свакако је познато оно, да ако неко постане епископ без сагласности митрополита, Велики Сабор одређује да такав не буде епископ. Ако пак заједничкој одлуци свију, која је била разложна (εὐλόγῳ = праведна) и по Црквеном канону, двојица или тројица се због своје свадљивости успротиве, нека важи глас већине.
I Вас. 7: Пошто се утврдио обичај и старо предање, да се епископ у Елији (= Јерусалиму) поштује (особитом) чашћу, нека он има оно што припада тој части (τὴν ἀκολουθίαν τῆς τιμῆς = послѣдованіе чьсти), уз очување митрополији (у Кесарији) њеног достојанства.
I Вас. 8: О онима који се некада називају Катари (τοὺς Καθαρούς = Новацијани), а приступају Католичанској (= Саборној) и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањем руку на њих (χειροθετουμένους), тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске (= Православне) и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења – којим (палима) је и време (кајања) одређено и рок (опроштаја) установљен, – тако да ће они (= Катари) у свему следовати догматима Католичанске Цркве. А где се сви они, било у селима, било у градовима, сами (без других) нађу рукоположени, нека они који су у клиру остану у своме чину, а ако неки од њих прилазе (Цркви) тамо где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће (само) презвитерску част, осим ако епископ не изволи да он има удела у части имена (епископског). Ако ли ово није угодно епископу, нека (му) смисли место или хороепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду.
II Вас. 2: Епископи да не наступају преко (своје) управне области (διοίκησιν = дијецезе) на Цркве ван граница (својих), нити да смућују Цркве, него, по канонима (= Никејски 6), Александријски епископ да управља (οἰκονομεῖν) само оним (Црквама) у Египту; епископи Истока да управљају (διοικεῖν) само Истоком, уз очување првенствâ признатих Никејским канонима Антиохијској Цркви; и епископи Азијске области да управљају (οἰκονομεῖν) само у Азији; и епископи Понтијске области само у Понту; и Тракијски (епископи) да управљају (οἰκονομεῖν) само у Тракијској области. А непозивани, епископи да не прелазе преко (своје) управне области (= дијецезе) ради рукополагања или неких других Црквених дела(oἰκoνoμίαις = распоређењâ). Кад се очува напред изложени канон о управним областима (= дијецезама), јасно је даће свима пословима сваке области управљати Сабор те области, као што је одређено у Никеји. А Цркве Божије у варварским народима треба да се управљају (οἰκονομείσθαι) по уста(нов)љеном од Отаца обичају.
II Вас. 3: Епископ пак Цариграда да има првенство части (τὰ πρεσβεῖα τῆς τιμῆς = старѣшиньство чьсти) после епископа Рима, јер је овај (град = Цариград) нови Рим.
III Вас. 8: Ствар новоуведену (καινοτομούμενον = изновачену) против Црквених установа и канонâ Светих Апостола [вар.: Отаца] и која повређује слободу свих, пријавили су (Сабору) богољубазни саепископ Ригин и са њиме најпобожнији епископи Кипарске области Зинон и Евагрије. Отуда, пошто општа зла потребују већи лек, јер и већу штету наносе, и особито кад ни старог обичаја није било да епископ града Антиохијаца врши рукоположења на Кипру, као што нас писмима и усмено обавестише најпобожнији људи који приступише Светом Сабору, (зато одлучисмо): да Предстојници (προεστῶτες = епископи) Светих Цркава на Кипру имају неометану и непринуђену власт, сходно канонима Светих Отаца и староме обичају, чинећи сами собом хиротоније (= постављања) најпобожнијих епископа. А ово исто нека се очувава и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област, која није из давнине и од почетка била под његовом или његових претходника руком; него, ако је неко и заузео и насилно је себи потчинио, нека је поврати, да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења (ἱερoυργίας = свештенодејства) не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је даровао Својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи. Зато овај Свети и Васељенски Сабор изволи (ἔδοξε = одлучи – ДАп. 15, 28) да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеном обичају, тако да сваки митрополит има право узети препис ове одлуке, ради своје сигурности. А ако неко изнесе некакву формулу (= одлуку) противну овоме сада одређеноме, сав Свети и Васељенски Сабор одлучи: да је то ништавно (ἄκυρον).
IV Вас. 28: Слéдећи у свему одлукама Светих Отаца и знајући сада прочитани канон (= 3. Другог васељенског) сто педесет најбогољубљенијих епископâ, сабраних (З81. г.) за време побожне успомене Теодосија Великог, бившега цара у царскоме Цариграду, Новоме Риму, исто то и ми одређујемо и изгласавамо за првенство (τῶν πρεσβείων = старѣишиньствѣ) најсветије Цркве истога Цариграда, Новога Рима. Јер су и престолу Старога Рима, зато што је тај град био царствујући, Оци с правом (εἰκότως = по истинѣ) даровали првенство (τῶν πρεσβείων = старѣишиньство). И слéдећи истоме циљу, сто педесет најбогољубљенијих епископâ (З81. г.) дали су једнако првенство (τὰ ἴσα πρεσβεῖα = рaвьнaѧ стaрѣишиньства) најсветијем престолу Новога Рима, разложито (εὐλόγως = правьдно) просудивши да град, који је почаствован царем и сенатом и који ужива првенство једнако (τῶν ἴσων ἀπολαύουσαν πρεσβείων = равьна въсприимъшю старѣишиньства) Староме царскоме Риму, да се и у Црквеним стварима велича као онај, будући други после њега. И тако, само митрополити Понтијске и Азијске и Тракијске провинције, а још и епископи у варварским крајевима речених провинција, да бивају хиротонисани од напред реченога најсветијег престола најсветије Цариградске Цркве, то јест да ће сваки митрополит речених провинција са епископима те области рукополагати епископе те области, као што је Божанственим канонима прописано, а митрополити речених провинција, као што је речено, рукополагаће се од Цариградског Архиепископа, пошто се (тамо), сходно обичају, спроведу сагласни избори, и њему поднесу (кандидати).
Трул. 36: Обнављајући што је узакоњено од сто педесет Светих Отаца, сабраних у овом богочуваном и Царском Граду (З81. г.), и од шесто тридесет (Отаца) сакупљених у Халкидону (451. г.), одређујемо да Цариградски престо „ужива једнаке повластице (τῶν ἴσων πρεσβείων = равнъıѧ чьсти = једнака првенства) престолу Старога Рима, и да се у Црквеним стварима велича као онај, будући други после њега“; за њим нека се броји престо велеграда Александринаца, затим престо велеграда Антиохијаца, и после њега престо града Јерусалимљана.
Трул. 38: Канон који поставише Оци наши (= Халкидонски 17) и ми држимо, који овако заповеда: „Ако је царском влашћу основан нови град, или ће се ускоро основати, нека државним и грађанским обрасцима (τύποις = облицима управе) следи и поредак Црквених ствари (и послова)“.
Трул. 39: Пошто се брат и саслужитељ наш Јован, председник (= прєстолник = Архиепископ) острва Кипра, заједно са својим народом, преселио са реченога острва у област Хелеспонта (= Мраморног мора), промислом Човекољубивога Бога и трудом христољубивог и благочестивог цара нашега (Јустинијана Новог: 685–695), због варварских најездâ и да се ослободи паганског (туђинског) ропства и чисто се потчини скиптру хришћанске државе, одлучујемо: да се очувају непроменљиве (ἀκαινοτόμητα) повластице дароване од Богоносних Отаца, сабраних раније у Ефесу (431. г. – канон 8), престолу горепоменутога човека (= Архиепископа Кипарског), те да нови Јустинијанупољ има права града Константије, и да у њему постављани Богољубљени епископ председава свима у Хелеспонтској области, и да га хиротонишу (= изабирају и постављају) његови епископи, по староме обичају. Јер су Богоносни Оци наши утврдили да се чувају обичаји у свакој Цркви. А епископ (= митрополит) Кизичкога града да буде потчињен предстојнику споменутог Јустинијанупоља, по примеру свих осталих епископа који су под реченим Богољубљеним предстојником Јованом, од кога ће, кад настане потреба, бити постављен (= хиротонисан) и епископ самога Кизичкога града.
Зонара: Некоторые епископы, из любви к первенству и по любоначалию, обращаясь к царям просили, чтобы их епископии посредством письменных постановлений (ибо это и есть прагматические постановления) удостоены были чести называться митрополиями; а таким образом происходило, что одна область разделялась на две, в одной и той же области являлось два митрополита, и таким образом епископы этой области вступали между собою в споры. Так некогда случилось в каппадокийской области, когда город Тианы сделался новою митрополиею, как говорит об этом Григорий Богослов в надгробном слове Василию Великому. И так для этой цели и издал собор настоящее правило, которым воспрещает, чтобы не было ничего такового, и чтобы епископы не домогались учреждения новых митрополий, а тот, кто покусится на такое дело, был извергаем и притом даже и за одно покушение. Ибо наказывает не только того, кто привел покушение в действие, но и того, кто только сделал покушение, хотя бы и не достиг желаемого. Но так поступать определил собор после издания сего правила; а тем городам, которые прежде издания этого правила возведены в достоинство митрополий царскими грамотами (ибо то, что выше назвал прагматическими грамотами, здесь объяснил и назвал царскими грамотами), равно и епископам в этих городах собор дозволил пользоваться одною честию, но не стеснять древнюю митрополию; а сохранять за нею, как истинною митрополиею, которая давностию времени твердо приобрела себе это название, все права, и ни одного из сих прав не отнимать новому митрополиту. Но и это правило не соблюдается; ибо и у нас некоторые епископы царскими грамотами возведены в достоинство митрополита.
Аристен: Одна область не рассекается на две области; а кто рассек; тот не епископ. А города царскою грамотою удостоенные сей чести, пусть и пользуются одною честию, как и тамошний епископ. А за истинной митрополией должны быть сохранены ея права. Епископ, если обратится к властям и употребит усилия, чтобы его епископия почтена была именем митрополии, так что чрез это одна область разделится на две, лишается своей степени. Но те епископии, которые не по искательству епископов их, а скорее за их добродетель, или для чести городов прежде того царскими грамотами удостоены чести называться митрополиями, могут пользоваться этою честию, и только честию; а истинной митрополии, которой эти епископии подчинены были прежде, должны быть сохранены принадлежащие ей права: епископ ея и потом должен садиться выше того, который удостоен чести после того от царя, и все епископии области его и его одного должны иметь митрополитом, и не должны разделяться и епископии в соответствие делению области; и если он имел и еще какое либо епископское право во всей области, то и оно во всей целости должно быть сохранено за ним; словом – ни одно из преимуществ не должно быть отнято у него и предоставлено вновь пожалованному.
Валсамон: Царские повеления называются прагматическими указами. Итак, правило говорит, что, поелику некоторые епископы, по любоначалию, успели достигнуть на основании царского повеления чести митрополитов, и чрез это одну область разделили на две митрополии, должны подлежать извержению не только те, которые успеют добыть себе такое повеление; но и те, которые осмелятся сделать покушение на что-либо такое. О тех церквах, которые прежде настоящего правила, по царскому повелению, из епископий возведены в митрополии, правило определяет, чтобы оне имели одну честь, так как прочие права, какие принадлежали над сими церквами истинной митрополии, должны оставаться за нею без всякого нововведения. Когда правило дает такое определение, - то иной может сказать: каким же образом различные императоры возвели в митрополии разные епископии? Так митрополия Лакедемонии недавно была епископиею Старых Патр, Мадита – Ираклии, Авидос – Кизиака, а так же и другие епископии получили эту честь. На основании 38-го правила трулльского собора и 17-го правила настоящего собора мне кажется, что такие определения делаются царями по данной им власти свыше. Ибо поэтому потеряла свою силу и 3-я глава 1-го титула 3-й книги Василик, которая приведена у нас в 20-й главе 1-го титула настоящего собрания. Некоторые желали знать о правах, которые должны принадлежать первенствующему, то есть митрополиту над церковью возведенною из епископии в митрополию, - какие эти права; и узнали, что кроме наименования митрополиею, во всем прочем епископия должна зависеть от прежней митрополии; ибо епископ ея от прежнего митрополита должен принимать рукоположение, пред ним должен быть судим и вообще быть у него в подчинении. Прочти еще 2-е правило Второго собора, также 6-е и 7-е правила Первого собора. Но по силе царского повеления это принимает другой вид, как сказано выше. Прочти еще 38-е правило трулльского собора и царский указ, приведенный частию в толковании на это правило. Как после издания в апреле месяце 2-го индикта 6701 года боговенчанным, могущественнейшим и святым самодержцем нашим, господином Исаакием Ангелом, достоуважаемого указа, заграждаются уста митрополитам, требующим назад епископии принадлежавшие им прежде, но потом возведенные в достоинство митрополий, или архиепископий, а также заграждаются уста и тем, которые когда нибудь будут пытаться из области царского усмотрения изъять право, по власти данной царям свыше, возводить епископии в митрополии, или архиепископии; то в виду сего некоторые спрашивали: что же значит содержащееся в настоящем правиле предписание, чтобы епископии, получившие честь быть митрополиями, пользовались одною этою честию, с сохранением прочих прав за истинною митрополиею? Отвечаем, что и это сомнение разрешается тем же самым царским указом. Ибо рассуждаемо было и об этом, и после многих приведенных доказательств об этом изъяснено буквально следующее: «что на общем основании и по определению, изданному для всех, те церкви, которые царским повелением возводятся на высшую степень, должны быть удостаиваемы и чести, и что здесь должны происходить и избрания по каноническому уставу, действующему в великой церкви, при собрании митрополитов, которые избирают и архиепископов и митрополитов, - это определяет моя царская власть, а божественный и священный синод последует сему повелению, которое охраняет строгость церковных обычаев и не удаляется от канонической правильности». Итак, прочти это повеление в полном его виде, и тем, которые говорят, будто, если при возведении епископии в митрополию или архиепископию, царскою властию не будет прибавлено, что избрания должны быть по повелению патриаршему, в таком случае избрание должен совершать истинный митрополит, ибо это и доныне соблюдается по отношению к вселенскому патриарху, который принимает рукоположение от митрополита ираклийского, потому что Константинополь, то есть Византия, был некогда епископиею Ираклии, - скажи, что этим повелением всякое подобное защищение прав уничтожается. И константинопольский патриарх ни по необходимости рукополагается митрополитом ираклийским, ибо известно, что Стефан, брат императора господина Льва Мудрого рукоположен был в патриарха константинопольского Феофаном, митрополитом кесарийским, и незадолго пред сим Леонтий – Димитрием кесарийским.