Ако се пак докаже да је такав епископ слагао о њиховом приопштењу (κοινωνίας = ступању у јединство), наводећи да су они ступили у општење, а докаже се да и сам зна да нису ступили у општење, нека се такав још и епископства лиши.
Ἐὰν δὲ ἀποδειχθῇ τὸν τοιοῦτον ψευσάμενον περὶ τῆς ἐκείνων κοινωνίας, ἐν τῷ λέγειν αὐτοὺς κεκοινωνηκέναι, οὓς δείκνυται συνειδήσει αὐτοῦ μὴ κοινωνῆσαι, καὶ τὴν ἐπισκοπὴν ἔτι μὴν ἀπολέσει.
Ап. 58: Епископ, или презвитер, који занемарује клир или народ, и не поучава их Благочешћу (τὴν εὐσέβειαν = Правој вери и побожности), нека буде одлучен; ако и даље остане у немару и лењости, нека буде свргнут.
Трул. 19: Предстојници (= епископи) Цркава треба сваки дан, а особито у Дане Господње (ἐν ταῖς Κυριακαῖς = у Недеље), да уче сав клир и народ речима Благочешћа (τσὺς τῆς εὐσεβείας λόγους = науци Православља), изабирајући из Божанственог Писма мисли и судове Истине, и да не преступају већ установљене одлуке (ὅρους) или предање Богоносних Отаца. Него, ако се и покрене (као нејасна) нека Светописамска реч, нека је не тумаче другачије, него како су је изложили у својим списима Светила и Учитељи Цркве (= Свети Оци), и нека у њима већма благоуспевају (εὐδοκιμείτωσαν = добро напредују), него ли да састављају своје науке (λόγους = беседе), јер бива, кад су у томе неискусни, да се удаље од доличнога (смисла). Јер кад народи, науком напред речених Отаца, дођу до познања основних (истина) и врлинâ, и до онога што је некорисно и за одбацивање, онда (свој) живот преуређују на боље, и не бивају заробљени слабошћу незнања, него, пазећи на науку (у Цркви), располажу собом тако да не падају у зло, и спасење своје изграђују, страшећи се и претећих казни.
Сард. 11: Осија епископ рече: Дужни смо да и ово одредимо: да епископ, ако из једнога града дође у други град, или из једне области у другу област – служећи своме славољубљу због похвала (као учен), или (служећи) посвећености религије (θρησκείας καθοσιώσει = religionis sanctificationi) – па хоће да остане (тамо) дуже времена, а епископ тога града није искусан у научавању (других), нека не презире њега и често проповеда, настојећи да посрами и понизи лице тамошњег епископа. Јер овакав поступак обично изазива смутње, и од овакве лукавости (πανουργίας = проказъı = злоумисли) настоји да себи предзаручи и придобије туђу катедру, не устручавајући се да напусти предану му Цркву и премести се у другу. Зато, дакле, треба одредити и време томе (тј. тој посети), јер и не примати епископа може изгледати нечовечно и неуљудно. А сетите се да су Оци наши у претходно време одредили: да ако неки лаик, боравећи у граду, не дође на Сабрање (у Цркву) у току три Недеље, да се (такав) удаљи од општења (τῆς κοινωνίας = обьщєниѧ). Ако је, дакле, ово одређено за лаике, онда не треба, нити приличи, нити користи да епископ, ако нема никакве веће нужде, или важнијег посла, оставља за дуже време (од три Недеље) своју Цркву и жалости поверени му народ. Сви епископи рекоше: Одлучујемо да је и ово мишљење веома одговарајуће.
Картаг. 47: Би угодно (одредити): да упитамо браћу и свештенике наше Сириција и Симплицијана, само за децу (τῶν νηπίων = младунчад) која се крштавају од Донатиста: да ли то што она по својој вољи нису учинила, него по заблуди (њихових) родитељâ, не спречава их да напредују у служењу Светом Жртвенику, када се спасоносном вољом обрате Цркви Божијој. Кад је ово изнето, Хонорат и Урбан, епископи области Мавританије Ситифенске, рекоше: Одавно већ, када смо послани вашој Светости, ми одлажемо да изнесемо наша писма на ово разматрање, јер смо чекали да стигну наша браћа, местобљуститељи (= заступници) Нумидије; али пошто је не мало дана прошло, откако очекивани никако не стигоше, не треба да пренебрегавамо наложено нам од наших саепископа. И зато, браћо, радо примите нашу изјаву: Јер, чули смо о вери изложеној у Никеји. Истинито је оно о Светим (Тајнама) које бивају после јела: да се оне имају приносити, како је достојно, само од људи који нису јели. И тада је (ово) потврђено.
Картаг. 57: Зато, пошто се ваша једнодушност заједно са мном сећа да је на пређашњем Сабору (= 1. Сабор 401. г. - в. канон 47) одређено: да деца крштена код Донатистâ, која још нису могла знати погубност њихове заблуде, пошто достигоше доба способно за мишљење (λoγισμoῦ rationis = помъıсла) , и познавши Истину, узгнушали су се њихове покварености, такви да се примају у распрострањену по свему свету Католичанску (= Православну) Божју Цркву, по староме чину кроз полагање руку (на њих); те назив пређашње заблуде не треба да спречава да се она приме у ред клира, када приступајући с вером признају за своју Истиниту Цркву (Православну), и у њој, поверовавши Христу, примише Свештене Тајне Свете Тројице (τῆς Τριάδος τὰ ἁγιάσματα = Trinitatis sacramenta = Троицѣ освѧщенъıѩ), које су све очевидно истините, и свете, и божанствене, и у њима се налази сва нада душе. И мада претходна дрскост јеретика особито настојаше да под именом истине пружа нека супротна схватања, ове Тајне, пошто су сасвим једноставне, као што учи Свети Апостол, говорећи: „Један Бог, једна вера, једно крштење“ (Еф. 4, 5), те оно што треба само једном давати, не треба (изнова) понављати; него кад они анатемишу само име заблуде, треба их полагањем руке примити у Једину Цркву, која је, као што је речено, Голубица (чиста) (Пес. 2, 10) и једина Мајка хришћана, у којој се спасоносно примају вечне и животворне Свете Тајне (τα ἁγιάσματα = sacramenta), које упорно остајућима у јереси наносе велику казну осуде, тако да оно што им је било светлије, да су хтели следити у Истини ка вечном животу, то њима, док су у заблуди, бива мрачније и већма за осуду. Од овога су неки избегли и познали правилност (τὰ εὐθύτατα = ubera / = плодтст, богатство/) Католичанске Матере Цркве, и у све ове Свете Тајне, љубављу према Истини, поверовали и примили их. Такви, дакле, када провереним добрим животом приступе (Цркви), могу несумњивоиу клир додатно бити примљени за службу Светима (προς ύπουργίαν των άγίων = ad oficum clericatus = на слѣждениѥ /=слоужениѥ/ сватъıихъ); а нарочито при толикој нужди ствари (тј. стањâ) нема га који то неће допустити. Ако ли неки клирици те догме (= Донатиста) зажеле да са својим народом и својим почастима (= чиновима) дођу к нама, који из љубав ка части (= почасти свога чина) саветују (народ) за живот и руководе га ка спасењу, сматрам да ово треба препустити већем разумевању, да одлуче гореспоменута браћа (у Риму и Милану), да они својим разборитијим саветом спознају разлог нашег предлога, и удостоје да нас потврде (= увере): да на корист (нашу) о овој ствари ми одредимо. А само се задовољавамо, односно крштених у детињству, да, ако им је угодно, сагласе се са нашим извољењем да се такви хиротонишу (у клир). Све, дакле, што смо претходно закључили са најсветијим епископима, нека ваше часно Братство са мном заједно пресуди да треба чинити.
Картаг. 71: И опет би угодно (одредити): да ниједан епископ не сме, оставивши своју главну (τῆς αὐθεντικῆς= властну) катедру, прелазити у другу постојећу Цркву у области, нити се о својој (личној) ствари више но што је потребно бавити, пренебрегавајући старање и стално држање (συνεχείας = frequentationeme = съдьрждниѩ) своје катедре.
Картаг. 121: Тако исто би угодно (одредити): да било који занемарују па придобију за Католичанско јединство места која припадају њиховом престолу, имају бити опоменути од трудољубивих суседних епископа да не пропусте то учинити; зато, ако такви ништа не учине у року од шест месеци, од дана кад се о томе договарало, нека се надаље та места уступе ономе који ће моћи да их придобије. Но ипак, ако онај коме та места припадају намерно, због неке икономије, изгледа да ово запушта (= пренебрегава), јер то можда траже само јеретици да би их могао без буке обратити, а међутим његово мудро поступање од другога буде предухитрено или нечим пренагљено, те исте јеретике само већма раздражи, нека се то разбере судом епископâ, те та места нека остану његовом престолу. А епископи који ће судити, будући из разних области, онај Први епископ, у чијој се области налази место о коме је спор назначиће судије. Ако ли пак буду бирали заједничким договором судије између суседа, нека се бира или један, или три; и ако се изаберу три, нека следе одлуци или свију, или двојице.
Картаг. 122: А од судија изабраних заједничким договором, није допуштено апеловати (на виши суд). А који се докаже да из упорства неће да се потчини судијама, нека зна да ће епископ Првог престола издати грамате да ниједан епископ неће општити са њим док се не потчини.
Картаг. 123: Ако епископ, обзиром на матице, то јест обзиром на престоле, буде немаран наспрам јеретикâ, нека га вредни суседни епископи опомену и нека му укажу на његову немарност да нема изговора. Ако се од дана кад је опоменут, у току шест месеци, боравећи у истој епархији, не постара о онима који се требају повратити Католичанском јединству с таквима не треба општити док то не испуни (= не уради). Ако ли пак није дошао у она места дотични извршилац, нека се то епископу не упише (у кривицу).