Ако неки епископ буде суђен због извесних прекршаја, и затим се деси да епископи у (тој) области нису сагласни о њему, једни говорећи да је суђени невин, а други да је крив, Свети Сабор нађе за добро (ἔδοξε), да би се отклонила свака сумња, да епископ митрополије (тј. митрополит) позове из најближе области и друге епископе, који ће (га) поново судити, те спор разрешити, и са епископима те области утврдити односну одлуку.
Ако неки епископ има бити суђен због каквих прекршаја, и догоди се, да су епархијски епископи различитога мишљења о њему, налазећи једни, да је оптужени невин, а други да је крив, — да се предуприједи свака сумња, свети сабор установљује, да епископ митрополије позове из оближње епархије још неке епископе, који ће новом суђењу ствар подвргнути, те сумњу разријешити и заједно са епископима дотичне епархије утврдити односну одлуку.
Εἴ τις ἐπίσκοπος ἐπὶ τισιν ἐγκλήμασι κρίνοιτο, ἔπειτα συμβαίη περὶ αὐτοῦ διαφωνεῖν τοὺς ἐν τῇ ἐπαρχίᾳ ἐπισκόπους, τῶν μὲν ἀθῷον τὸν κρινόμενον ἀποφαινόντων, τῶν δὲ ἔνοχον, ὑπὲρ ἀπαλλαγῇς πάσης ἀμφισβητήσεως, ἔδοξε τῇ ἁγίᾳ συνόδῳ, τὸν τῆς μητροπόλεως ἐπίσκοπον ἀπὸ τῆς πλησιοχώρου ἐπαρχίας μετακαλεῖσθαι ἑτέρους τινὰς τοὺς ἐπικρινοῦντας καὶ τὴν ἀμφισβήτησιν διαλύσοντας, τοῦ βεβαιῶσαι σὺν τοῖς ἐπαρχίας τὸ παριστάμενον.
Ап. 28: Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, који је правично свргнут због јавних преступа, усуди преузети службу (λειτουργίας), која му је некада била поверена, такав нека буде сасвим искључен из Цркве.
Ап. 74: Епископа, који је за нешто оптужен од веродостојних људи, неопходно је да га позову (околни) епископи; ако се одазове, и призна (ὁμολογήση), или буде изобличен (= докаже се), нека (му) се одреди епитимија. Ако ли позиван, не послуша, нека се позове и други пут, шаљући по њега два (друга) епископа. Ако ни тако не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет (друга) два епископа. А ако и то презре и не одазове се, нека Сабор изрече противу њега оно што сматра (да заслужује), да не би он помислио да ће, избегавајући (суд), нешто (тиме) добити.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
III Вас. 1: Пошто треба да и они, који нису били на Светом Сабору (у Ефесу), и остали су у селу или граду због неког узрока, било црквенога или телеснога, знају шта је на њему одређено, саопштавамо вашој светињи и љубави да, ако је митрополит области, одступивши од Светога и Васељенскога Сабора, пришао одметничком сабрању (συνεδρίῳ = заседању), или ће после прићи, или је схватање Целестијево примио, или ће примити, такав никако не може ишта урадити против епископа (своје) области, јер је он већ од сада од Сабора искључен из сваког Црквеног општења (πάσης ἐκκλησιαστικῆς κοινωνίας) и (већ) је бездвјствен (ἀνενέργητος ὑπάρχων = бездѣиствьнъ); самим пак епископима те области, и оближњим митрополитима, који имају веру Православља, принадлежи да га сасвим свргну и са епископског степена.
IV Вас. 9: Ако неки клирик има ствар (πρᾶγμα = распру) са (другим) клириком, нека не оставља свога епископа и обраћа се светским судовима, него најпре нека се испита ствар (ὑπόθεσιν = питање) код свога епископа; или, уз сагласност тог епископа, нека се суд води код оних које обе стране изаберу. А ако неко учини мимо овога, нека подлегне канонским епитимијама. Ако пак клирик има ствар (= распру) са својим или другим епископом, нека се суди пред обласним Сабором. А ако епископ или клирик има спор са митрополитом те области, нека се обрати или егзарху провинције (διοικήσιως = веће области) или престолу царскога Цариграда, и нека се код њега суди.
IV Вас. 17: У свакој области сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије нека непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао, или настане, неки спор о истима, могу они који кажу да им је нанета неправда подигнути о томе поступак пред обласним Сабором. Ако је, пак, неком учињена неправда од свога митрополита, нека се суди код егзарха провинције (= велике области) или код Цариградског престола, као што је напред речено (Канон 9). А ако је царском влашћу новооснован неки град, или ће се ускоро новоосновати, нека државним и грађанским облицима управе (= распореда) следује и поредак Црквених парикија (= епископије и парохије).
Антиох. 4: Ако неки епископ, свргнут од Сабора, или презвитер или ђакон од свог епископа, дрзне се да врши нешто од свештене службе (λειτουργίας), по претходној навици, било да је епископ, или презвитер или ђакон, такав не може имати ни на другоме Сабору наде за васпостављење, нити може имати места одбрани; него и све који с њиме буду општили треба искључити из Цркве, а особито ако, дознавши за осуду изречену противу поменутих, дрзну се да с њима опште.
Антиох. 12: Ако неки презвитер или ђакон, свргнут од свога епископа, или епископ (свргнут) од Сабора, усуди се да узнемири цара, а треба да се обрати већем Сабору епископа, и права, која сматра да има, изнесе пред многе епископе, и да очекује њихов претрес и суд (ἐξέτασίν τε καὶ ἐπίκρισιν = испит и пресуду); ако такав пренебрегне ове и узнемири цара, не може се удостојити никаквог опроштаја, нити ће имати места одбрани, нити очекивати наду на будуће васпостављање (на свој положај).
Антиох. 15: Ако неки епископ, оптужен због извесних прекршаја, буде суђен од свих епископа у области, и сви су они донели једну сагласну одлуку против њега, такав више не може бити суђен код других, него остаје сигурна једногласна одлука (= пресуда) обласних епископа.
Сард. 3: Осија епископ рече: Нужно је додати и ово: да ниједан епископ не прелази из своје области у другу област, у којој постоје (тамошњи) епископи, осим ако је позван од своје браће (епископа), да не изгледамо да затварамо врата љубави. И за ово треба се такође побринути: да, ако неки од епископа у некој области има какву распру са братом својим саепископом, не могу се због тога из друге области позивати епископи да просуђују (ἐπιγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако ли пак неки епископ изгледа осуђен због неке ствари (= поступка), па сматра да његова ствар не стоји слабо (σαθρόν = рђаво), него добро, да треба још и суд поновити, тада, ако је вашој љубави угодно, да почаствујемо успомену (τήν μνήμην τιμήσωμεν = памѧть почьтѣмъ) Апостола Петра, те да они који су (о томе) судили напишу Јулију, епископу Римском, да се, ако је потребно, обнови суђење кроз епископе суседне тој области (тј. из друге области), и нека он назначи просудитеље (τοὺς ἐπαγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако пак такав (= оптужени) не може доказати да је његова ствар таква да потребује нови суд (παλινδικίας = нови судски процес), тада једном пресуђено нека се више не испитује, а што је учињено нека остане сигурно.
Сард. 4: Гауденције епископ (Naisa = Ниша) рече: Ако је неки епископ свргнут судом суседних му епископа, па каже да му опет припада право одбране, не треба претходно на његову катедру другога постављати, док Римски епископ (Јулије), разабравши (ствар), не донесе одлуку о томе.
Сард. 5: Осија епископ рече: Би угодно: да, ако неки епископ буде оптужен, и сабравши се епископи из те исте области (τηςένορίας = прѣдѣла) свргну га са (епископског) степена, и он призивом прибегне (ἐκκαλεσάμενος καταφύγῃ = обрати се апелацијом) најблаженијем епископу Цркве Римљанâ (Јулију), и овај хтедне да га саслуша, и сматра праведним да се обнови испитивање његове ствари, тада он (= Римски епископ) нека изволи да напише суседним епископима оне области, да они марљиво и тачно (μετὰ ἀκριβείας) испитају све редом, и по истинској вери (= уверењу) донесу пресуду о тој ствари. Ако ли неки (епископ), тражећи да се његова ствар опет преслуша (= преиспита), и молбом својом приволи епископа Римљанâ (Јулија) да расуди: да са своје стране пошаље презвитере, те да (то) буде у власти тога епископа (Римског): уколико нађе за добро да одреди и пошаље такве (презвитере), који ће, имајући власт онога ко их је послао, да суде заједно са епископима, нека се и то одреди; ако ли пак он (= Римски епископ) сматра да је довољно пређашње спознање (ἐπίγνωσιν = констатација) и пресуда том епископу, учиниће како се његовој најмудријој вољи чини да је добро. Одговорише епископи: речено је — угодно.
Зонара: Когда подсудимый осужден согласно всеми епископами области, тогда не дозволяется ему приносить жалобу на это решение, по 4-му правилу настоящего собора. А когда епископы разногласят, и одни его осуждают, а другие противоречат сему, тогда митрополиту той области нужно призвать из ближайшей области других епископов для того, чтобы они разрешили разногласие епископов, присоединившись к одной стороне из противоречащих друг другу. Должно прочесть еще 3-е и 5-е правила Сардикийского собора.
Аристен: Если во время суда над епископом епископы той области имеют между собою разногласие, то должно призвать других из ближней области для несомнительного разрешения недоразумения. Каждый из епископов, обвиняемый в преступлениях, должен бысть судим своим собором. Если же епископы той области разногласят, одни признавая подсудимого невинным, а другие виновным, в таком случае митрополит может призвать других епископов из сопредельной области, дабы они разрешили возникшее в среде епископов сомнение.
Валсамон: Собор определил, чтобы епископ, когда судят его областные епископы – и одни признают невиновным, а другие осуждают, был осуждаем, или и оправдываем не иначе, как если митрополит собора призовет ближайших епископов, которые должны подтвердить своим судом исследуемое и постановить твердое решение. Не скажи, что этому правилу противоречит 12-е правило, в котором говорится, что сомнительное решение снова подвергается суду большего собора, а не поверяется судившим в первый раз собором с присоединением ближних епископов; ибо там уже состоялся приговор, а однажды объявивший свое мнение уже не может судить, и поэтому-то его решение если представляется сомнительным, подлежит апелляции. А здесь еще не было приговора и правило предлагает митрополиту призвать и ближних епископов для того, чтобы разрешить разногласие, и таким образом уничтожить всякое подозрение и отговорки со стороны осуждаемого. Впрочем, если и после этого осужденный будет считать себя несправедливо осужденным, - он по праву может представить апелляционную жалобу по смыслу 12-го правила и 4-го правила Сардикийского собора. Прочти еще 3-е и 5-е правила того же собора. А если был судим у патриарха, в таком случае будут иметь место определения настоящего правила и следующего.