1. Сви који се дрзну повредити одредбу (τὸν ὅρον = зaповѣдь) Светог и Великог Сабора одржаног у Никеји (З25. г.), у присуству Благочестивости најбогољубивијег цара Константина, о Светоме Празнику спасоносне Пасхе, да буду изопштени и одстрањени (ἀκοινωνήτους καὶ ἀποβλήτους = нєприобьщеньномъ и отъвьржєномъ) из Цркве, ако остају свадљивије противни ономе што је добро одређено. И ово буди речено за лаике. Ако ли се ко од предстојника Цркве, епископ или презвитер или ђакон, после ове одредбе усуди да, на развраћање народа и на узнемиравање Цркава, издваја насамо, и са Јудејима светкује Пасху, таквога Свети Сабор већ од сада сматра отуђеним од Цркве. Јер не само што је себи узрочник греха, него је и многима узрок кварежи и пропасти. И не само да (Сабор) њих свргава из Литургије (= свештене Службе), него и оне који се, после (њиховог) свргнућа, усуде општити са њима. А ови свргнути да се лише и спољне части, коју (Црквени) свети канон (ὁ ἄγιος κανών = с҃тъıи канонъ) и Божје свештенство ужива.
[Ап. 7, 70, II Вас. 7, Трул. 11, Лаод. 7, 37, 38, Картаг. 34, 51, 73, 106]
Детаљније о канону »
2. Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али не учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од Светога Причешћа Евхаристије, по неком нереду (ἀταξίαν = беспоретку), такви да буду одстрањени из Цркве, док се не исповеде и не покажу плодове покајања, и тада молећи могу добити опроштај. Не треба општити са изопштенима (μὴ κοινωνεῖν τοῖς ἀκοινωνήτοις = нє приобьщатисѧ къ неприобьщєнъıимъ), нити се молити са окупљанима по кућама, који се не моле са Црквом, нити примати у једној Цркви оне који се не окупљају (= на Литургију) у другој Цркви. Ако ли се нађе неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из канона (клиракâ), да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као онај који квари канон Цркве (τὸν κανόνατης Ἑκκλησίας = канонъı црквьнъıѧ).
[Ап. 8, 9, 10, 11, 12, 28, 32, 33, I Вас. 5, IV Вас. 11, 13, Трул. 17, 80, Антиох. 4, 6, 7, Сард. 11, Лаод. 33, 42, Картаг. 9, 10]
Детаљније о канону »
3. Ако неки презвитер или ђакон, или уопште неко из свештенства, остави своју парокију (παροικίαν = заједницу, парохију) и пође у другу, затим преселивши се сасвим, настоји за дуго времена остати у другој парокији, такав не може више служити (λειτουργεῖν), особито ако га његов епископ позива и саветује да се у своју парокију поврати, и он не послуша. А ако и упоран остане у непослушности (ἀταξίᾳ = бєс чиноу = беспоретку), треба га сасвим лишити службе, тако да више нема места васпостављању. Ако ли свргнутога због оваквог узрока прими други епископ, и он ће бити подвргнут епитимији од општега Сабора, јер руши Црквене установе (τοὺς θεσμοὺς τοὺς ἐκκλησιαστικοὺς = оуставъı црквьнъıѧ).
[Ап. 15, 16, I Вас. 15, 16, IV Вас. 5, 10, 20, 23, Трул. 17, 18, Сард. 15, 16, Картаг. 54, 90]
Детаљније о канону »
4. Ако неки епископ, свргнут од Сабора, или презвитер или ђакон од свог епископа, дрзне се да врши нешто од свештене службе (λειτουργίας), по претходној навици, било да је епископ, или презвитер или ђакон, такав не може имати ни на другоме Сабору наде за васпостављење, нити може имати места одбрани; него и све који с њиме буду општили треба искључити из Цркве, а особито ако, дознавши за осуду изречену противу поменутих, дрзну се да с њима опште.
[Ап. 28, I Вас. 5, II Вас. 6, IV Вас. 29, Антиох. 12, 15, Сард. 3, 4, 5, 14, Картаг. 29, 65, Вас. Вел. 88]
Детаљније о канону »
5. Ако који презвитер или ђакон, презревши свога епископа, одели се од Цркве, и посебни скуп сабере и жртвеник подигне, и кад га епископ позива противи се, и неће да му се покори, ни да га послуша кад га први и други пут позива, таквога треба сасвим свргнути (καθαιρεῖσθαι = рашчинити), и никакве службе да не добије, нити да може имати своје (раније) части. Ако настави и даље да узбуњује и потреса Цркву, треба га световном влашћу као бунтовника οбратити.
[Ап. 31, II Вас. 6, III Вас. 3, IV Вас. 18, Трул. 31, 34, Гангр. 6, Сард. 14, Картаг. 10, 11, Прводруги 9, 13, 14, 15, Вас. Вел. 1]
Детаљније о канону »
6. Ако је неко био изопштен (ἀκοινώνητος) од свога епископа, не може претходно бити примљен од других, ако га (прво) не прими његов епископ, или ако, кад буде Сабор, не дође и одбрани се, и, уверивши Сабор (о невиности), добије другу одлуку. И ова одредба нека важи и за лаике, и презвитере, и ђаконе, и све који су у клиру.
[Ап. 12, 13, 16, 32, I Вас. 5, II Вас. 6, Сард. 13, Картаг. 11, 29, 133, Соф. 1]
Детаљније о канону »
7. Не треба примати никога од странаца без мирног писма (ἄνευ εἰρηνικῶν = мирнаго посланиѧ).
[Ап. 12, 13, 32, 33, IV Вас. 11, 13, Трул. 17, Антиох. 8, 11, Сард. 7, 8, 9, Лаод. 41, 42, Картаг. 23, 106]
Детаљније о канону »
8. Сеоски презвитери не могу издавати канонска писма, него само да пишу посланице оближњим епископима, док беспрекорни хороепископи могу издавати мирне посланице.
[Ап. 12, 13, 33, IV Вас. 11, 13, Трул. 17, Анк. 13, Антиох. 10, Лаод. 42, 57, Картаг. 32, 106]
Детаљније о канону »
9. Епископи у свакој области треба да познају (εἰδέναι = вѣдѣти = /при/знају) првога у митрополији епископа (τὸν ἐν τῇ μητροπόλει προεστῶτα ἐπίσκoπoν = првопредстојећег епископа метрополе), који има старање о читавој области, зато што се у митрополију одасвуд стичу сви који имају послове. Зато се нађе за добро (ἔδοξε = изволи, одлучи) да он (= митрополит) и у части претходи (προηγεῖσθαι = има прву част), и да остали епископи ништа сувишно (περιττόν = важније) без њега не чине, сходно старијем од Отаца наших важећем канону (Апостолски 34), осим само оно што припада епископији (παροικίᾳ) свакога од њих и подручних јој насеља. Јер сваки епископ има власт над својом епископијом (τῆς ἑαυτοῦ παροικίας), и да управља њоме са надлежном свакоме марљивошћу, и да се промишљено стара о сваком насељу под његовим градом, тако да и рукополаже презвитере и ђаконе, и сваку ствар да решава са расуђивањем; а надаље (ван овога) да не предузима ништа без епископа митрополије (= митрополита), нити овај без сагласности осталих (епископâ).
[Ап. 34, I Вас. 4, 6, 7, II Вас. 2, 3, III Вас. 8, IV Вас. 28, Трул. 36, 39]
Детаљније о канону »
10. Свети Сабор одлучи (ἔδοξε = изволи, нађе за добро – ДАп. 15, 28) да они (предстојници) у селима или мањим местима, или такозвани хороепископи, ако су и добили хиротонију епископа, треба да знају своје мере и управљају (само) подручним им Црквама, и задовољавају се старањем и управом истих, да постављају чтеце и ипођаконе и заклињаче, и задовољавају се њиховим произвођењем; а да се не усуђују рукополагати ни презвитера ни ђакона без епископа града коме је потчињен и он (= хороепископ) и његово место. Ако ли се неки усуди преступити ову одредбу, да се лиши и оне части коју ужива. Хороепископа пак постављаће епископ града, којему је потчињен.
[I Вас. 8, VII Вас. 14, Анк. 13, Неокес. 14, Антиох. 8, Лаод. 57, Вас. Вел. 89]
Детаљније о канону »
11. Ако неки епископ или презвитер, или уопште неко из (свештеничког) канона (тј. клира), усуди се да оде цару без сагласности и писама од епископâ дотичне области, а нарочито од епископа митрополије (тј. митрополита), такав да буде избачен и лишен не само општења, него и достојанства које ужива, јер се усудио, мимо Црквеног правила, досађивати нашем богољубивом цару. А ако нека неопходна потреба позове (некога) да пође цару, нека то чини са мишљењем и сагласношћу епископа митрополијске области (тј. митрополита), и осталих у њој (епископа), и да се снабде за пут њиховим писмима.
[II Вас. 6, Антиох. 12, Сард. 7, 8, 9, 21, Картаг. 104, 106]
Детаљније о канону »
12. Ако неки презвитер или ђакон, свргнут од свога епископа, или епископ (свргнут) од Сабора, усуди се да узнемири цара, а треба да се обрати већем Сабору епископа, и права, која сматра да има, изнесе пред многе епископе, и да очекује њихов претрес и суд (ἐξέτασίν τε καὶ ἐπίκρισιν = испит и пресуду); ако такав пренебрегне ове и узнемири цара, не може се удостојити никаквог опроштаја, нити ће имати места одбрани, нити очекивати наду на будуће васпостављање (на свој положај).
[Ап. 28, 74, II Вас. 6, IV Вас. 9, 17, 29, Антиох. 4, 11, 15, Сард. 7, 8, 9, 14, 21, Картаг. 29, 65, 104, 105, 106]
Детаљније о канону »
13. Ниједан епископ не сме се усуђивати да прелази из једне области у другу да хиротонише неке (клирике) у Цркви за вршење свештене службе (λειτουργίας), ни када има уза се друге (епископе), осим ако је позван граматом митрополита и са њиме епископâ, у којих област он долази. Ако га нико није позвао, и он мимо поретка дође ради рукополагања неких (лица), и ради уређивања неприпадајућих му Црквених ствари (= питања), нека је ништавно све што он учини, а он нека поднесе заслужену казни за свој незаконит поступак и нерасудни подухват, будући већ од сада (ἐντεῦθεν) свргнут од Светог Сабора.
[Ап. 14, 35, I Вас. 15, II Вас. 2, III Вас. 8, IV Вас. 5, Трул. 17, Анк. 13, Антиох. 21, 22, Сард. 3, 15, Картаг. 48, 54]
Детаљније о канону »
14. Ако неки епископ буде суђен због извесних прекршаја, и затим се деси да епископи у (тој) области нису сагласни о њему, једни говорећи да је суђени невин, а други да је крив, Свети Сабор нађе за добро (ἔδοξε), да би се отклонила свака сумња, да епископ митрополије (тј. митрополит) позове из најближе области и друге епископе, који ће (га) поново судити, те спор разрешити, и са епископима те области утврдити односну одлуку.
[Ап. 28, 74, II Вас. 6, III Вас. 1, IV Вас. 9, 17, Антиох. 4, 12, 15, Сард. 3, 4, 5]
Детаљније о канону »
15. Ако неки епископ, оптужен због извесних прекршаја, буде суђен од свих епископа у области, и сви су они донели једну сагласну одлуку против њега, такав више не може бити суђен код других, него остаје сигурна једногласна одлука (= пресуда) обласних епископа.
[Ап. 28, 74, I Вас. 5, II Вас. 6, IV Вас. 9, 17, 29, Антиох. 4, 12, 14, Сард. 3, 4, 5, Картаг. 29, 65, Вас. Вел. 88]
Детаљније о канону »
16. Ако неки епископ, без епископије (σχολάζων = незапослен) пође у удову (σχολάζουσαν = упражњену) епископију и присвоји (епископски) престо без (одлуке) потпуног Сабора, такав ће бити одбачен, макар да га је, приграбљени од њега, сав народ изабрао. А потпуни је онај Сабор на коме је био присутан и митрополит.
[Ап. 14, I Вас. 15, IV Вас. 5, Трул. 20, Антиох. 21, Сард. 1, 2, 17, Картаг. 48]
Детаљније о канону »
17. Ако неки епископ, примивши епископско рукоположење и одређен да предстоји народу (προεστάναι λαοῦ = застоупати люди), не прихвати ту службу (λειτουργίαν), нити пристаје да пође у поверену му Цркву, такав нека је изопштен (ἀκοινώνητον = необщьноу = без општења), докле не буде принуђен да прихвати, или док потпуни Сабор обласних епископâ не одлучи нешто о њему.
[Ап. 36, I Вас. 16, IV Вас. 29, Трул. 37, Анк. 18, Антиох. 18, Прводруги 17, Кирил Алек. 1, 2, 3]
Детаљније о канону »
18. Ако неки епископ, хиротонисан, не пође у епископију (παροικίαν) за коју је хиротонисан, не по својој кривици, него или због одбијања народа (да га прими), или због другог узрока који не потиче од њега, такав нека има част и службу (λειτουργίαν), само да не узнемирава послове Цркве у коју долази на сабрање (= на Литургију). Такав ће чекати (и примити) оно што потпуни обласни Сабор просудивши – изволи да одлучи.
[Ап. 36, I Вас. 16, IV Вас. 29, Трул. 37, Анк. 18, Антиох. 17, Прводруги 17, Кирил Алек. 1, 2, 3]
Детаљније о канону »
19. Епископ нека се не поставља (χειροτονεῖθαι = рукополаже) без Сабора и присуства обласног митрополита, а кад је он присутан, најбоље је да с њиме буду сви саслужитељи (= епископи) у области, које митрополит треба да позове посланицом. Ако ли се сви саберу, најбоље је; а ако то буде тешко, свакако (треба) да већина буде присутна, или да писмима дају сагласност, и тако да већином присутних, или (већином) гласова, бива постављење (епископа). Ако ли се поступи другачије, мимо установљеног, нека ни хиротонија (= постављење) ништа не вреди. Ако је пак по одређеном канону било постављење, а неки противрече због своје свадљивости, нека важи глас већине.
[Ап. 1, I Вас. 4, 6, VII Вас. 3, Сард. 6, Лаод. 12, Картаг. 13, 49, 50, Прводруги 1]
Детаљније о канону »
20. Ради Црквених потреба и ради решавања спорних питања, нашло се за добро да у свакој области буду Сабори епископâ, два пута у години: једном после треће недеље по Празнику Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице свршавао Сабор, подсећајући (на то) митрополит обласне епископе; други пут Сабор ће се састати о идама Октобра, то јест десетог дана месеца Хиперверетеја. Тако да на ове Саборе долазе презвитери и ђакони, и сви који сматрају да им је нанета неправда, те да од Сабора добију поновни суд. Није пак допуштено да неки за себе чине (= сазивају и држе) Саборе, без оних којима су поверене митрополије (тј. без митрополита).
[Ап. 37, I Вас. 5, II Вас. 2, IV Вас. 19, Трул. 8, VII Вас. 6, Лаод. 40, Картаг. 18, 73]
Детаљније о канону »
21. Епископ да се не премешта из једне епископије (παροικίας) у другу, нити да се самовољно намеће, нити да га народ присиљава, нити да га епископи принуђују, него да остаје у Цркви за коју је од почетка од Бога изабран, и не прелази (= премешта се) из ње, сходно раније донетој о томе одлуци (Апостолски 14).
[Ап. 14, I Вас. 15, IV Вас. 5, Трул. 20, Антиох. 16, Сард. 1, 2, 17, Картаг. 48]
Детаљније о канону »
22. Епископ да не наступа у туђи град који му није потчињен, нити у село (χώρᾳ = крај) које му не припада, ради рукоположења некога, нити да поставља презвитере или ђаконе у местима потчињеним другом епископу, осим ако не са сагласношћу епископа тога краја. Ако се неки дрзне тако нешто, рукоположење ће бити ништавно, и он ће подлећи епитимији од Сабора.
[Ап. 35, I Вас. 15, II Вас. 2, III Вас. 8, IV Вас. 5, Трул. 17, Анк. 13, Антиох. 13, Сард. 3, 15, Картаг. 48, 54]
Детаљније о канону »
23. Епископ не може, уместо себе, да другога себи за наследника поставља, макар био и на кончини живота. Ако ли буде нешто тако, ништавно је то постављење. Него треба чувати црквено правило (τὸν θεσμὸν τὸν ἐκκλησιαστικόν = оуставъ цркъвьнъıи) које садржи: да се епископ другачије не поставља, него са Сабором и расуђењем епископâ, који, после уснућа почившега, имају власт да поставе достојнога.
[Ап. 1, 30, 76, I Вас. 4, VII Вас. 3, Картаг. 22, 49]
Детаљније о канону »
24. Оно што је Црквено, добро је да се чува Цркви са сваком марљивошћу и добром савешћу и вером у Бога, Надзиратеља и судије свих (τὸν πάντων ἔφορον καὶ κριτήν = вьсѣхъ видьца и соудию = Који све види и свима суди). И то (= Црквена имовина) треба да се управља по расуђивању и власти епископа, коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају (= у Цркву / на Литургију). Нека зато буду јавне ствари припадајуће Цркви, са знањем презвитерâ и ђаконâ који су око њега (= епископа), тако да они знају и познају шта је све својина Цркве, и да ништа није од њих сакривено, тако да, ако се догоди да епископ промени животом (= премине), а ствари Црквене буду тачно познате, нити ће се те ствари изгубити или пропасти, нити ће (личне) ствари епископове бити повређене, под изговором (очувања) Црквених ствари. Јер је право и угодно и Богу и људима да (личне) ствари епископове остану онима којима он жели, а Цркви да буду сачуване њене ствари, да ни Црква не претрпи неку штету, нити да епископу, под изговором Цркве, буде одузета својина, или да његови (сродници) упадну у спорове, те да се по смрти и он подвргне брукању.
[Ап. 38, 39, 40, 41, IV Вас. 22, Трул. 35, Картаг. 22, 26, 81]
Детаљније о канону »
25. Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све потребите (= сиромашне) са сваком побожношћу и страхом Божјим (εὐλαβείας καὶ φόβου Θεοῦ = благобоѧзньствъмь и страхом Божиѥмь), и, ако треба, нека и сâм по потреби узима (од тога) за своје нужне потребе, и за гостопримство стране браће код себе, тако да ни у чему не трпи оскудицу, сходно Божанственом Апостолу, који говори: „Кад имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни“ (1Тим. 6, 8). Ако ли се овим (епископ) не задовољи, него претвори те ствари у сопствене потребе, и приходима Цркве или плодовима (Црквених) њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт (над истима) преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима Црквени рачуни (τοὺς λόγoυς = приходи) потајно буду оштећени, такав (епископ) мора да одговара пред обласним Сабором. А ако и иначе буде оклеветан епископ или презвитери са њиме, да за себе узимају оно што Цркви припада, то јест од њива или од неког другог Црквеног прихода, тако да сиромаси буду оштећени, и клевета и зао глас пада на рачун (τῷ λόγῳ – Црквени) и на оне који тако управљају, такви нека буду исправљени како долично Свети Сабор (о томе) просуди.
[Ап. 38, 39, 40, 41, IV Вас. 26, VII Вас. 12, Теоф. Алек. 10, 11, Кирил Алек. 2]
Детаљније о канону »