Законито су дело учинили презвитери у селу Гемину, ако истину говори Евстатија, која је донела писмо; јер говори да су они одлучили од Сабрања (Цркве) Кирадију, што је неправду чинила (каматарењем) и није хтела престати с неправдом. Али пошто сада нађох да она, излечивши своје зло, жели да буде у Сабрању (= општењу Цркве), изволи припремити је најпре да се остави неправде, и убеди је да се покаје, да тако, ако видиш да се обраћа закону Божијем желећи Сабрања (= општења Цркве), допусти јој да буде у Сабрању (Литургије) са народом.
Νόμιμον πρᾶγμα πεποιήκασιν οἱ πρεσβύτεροι ἐν Γεμίνῳ τῇ κώμῃ, εἰ ἀληθεύει ἡ κομίζουσα τὸ γράμμα Εὐσταθία· φάσκει γάρ, ὅτι Κυράδιον ἀδικοῦσαν καὶ μὴ βουλομένην ἀναστεῖλαι τὴν ἀδικίαν, ἐχώρισαν τῆς συνάξεως. Ἐπειδὴ τοίνυν εὖρον ὡς, τὸ ἑαυτῆς κακὸν θεραπεύσασα, βούλεται συναχθῆναι, θέλησον παρασκευάσαι αὐτὴν ἀποθέσθαι πρῶτον τὴν ἀδικίαν καὶ πεῖσαι μετανοῆσαι, ἵν' οὕτως, εἰ συνίδοις ὅτι νόμῳ Θεοῦ προσέρχεται, τῆς συνάξεως ὀρεγομένη, ἐπιστρέψῃς αὐτῇ μετὰ τῶν λαῶν συνάγεσθαι.
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
IV Вас. 16: Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
Трул. 102: Они који су од Бога добили власт дрешења и везивања (епископи – Мт. 18, 18), треба да гледају на каквоћу греха и готовост онога који је сагрешио, и тако да одговарајући лек примењују на болест, да не би, употребљавајући у оба случаја несразмерност, болесник био лишен спасења. Јер болест греха није проста, него различна и многоврсна и израста многе штетне огранке, од којих се зло нашироко разлива и напредује, док се снагом лекара не заустави. Зато онај који лекарску науку у Духу (Светом) пројављује, најпре треба да (добро) размотри расположење грешника, и да ли он стреми ка здрављу, или, напротив, својим поступцима призива против себе болест, и да гледа како се (болесник) у међувремену стара о своме понашању, па, ако се лекару не противи и душевну рану прилаганим лековима не повећава, тако онда да одмерава милосрђе по вредности. Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу (ἡγεμονίαν = руковођење, тј. епископу), сваки је смисао (λόγος =слово = разлог, циљ) у томе: да се поврати залутала овца (Лк. 15, 4) и змијом рањена (= отровно уједена) излечи, те нити падне низ урвине (= стрмине) очајања, нити да попусти узду до животне распуштености и презривости, него треба свакако на један начин: било строгим и љућим лековима, било блажим и кроткијим – зауставити обољење (τοῦ πάθους = страсть =страдање, патологију), и постарати се да рана зарасте, опробавајући (=проверавајући) плодове покајања и мудро руководећи (οἰκονομοῦντι = съмотрѧщюоумоу = економишући) човека позванога ка Вишњој светлости. „Треба, дакле, да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας = объıчаю); а у погледу оних који не прихватају крајност, треба следити преданом обрасцу“, као што нас учи Свети Василије (канон 3).
Анк. 5: А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
Вас. Вел. 74: Ако ли, дакле, сваки од палих у напред споменуте грехе, буде ревностан (у кајању) и исповеда се, онај коме је од Божијег човекољубља поверено да дреши и везује (грехе – Мт 18, 18), ако буде човекољубивији, видећи величину (покајничког) исповедања грешника, и скрати време епитимија, неће (зато) бити достојан осуде, јер нам историја у (Светом) Писму показује да они који се са већим болом исповедају, брзо достижу Божије човекољубље.
Валсамон: Одну женщину, по имени Кирадию, причинявшую обиды, геминские пресвитеры отлучили от церкви, так как она не оставляла неправды; но, вследствие отлучения, она обещалась исправить свои неправды и хотела быть принятою. По этому делу Феофил пишет к местному епископу, чтобы он расположил ее прежде всего оставить неправду, то есть возвратить то, что приобрела несправедливо, и раскаяться в грехе несправедливости, и молить Бога оставить ей грех; когда она сделает это, то если уразумеешь, то есть узнаешь, что она обращается к закону Божию с благою совестию, не желая быть отлученной от собрания верных из страха Божия, а не по причине стыда пред людьми, тогда разреши ей участвовать в собраниях и стоять во время песнопении вместе с верными людьми.