Питање 15. Ако је жена некога поседнута (πνευματιᾷ = ђавоимана), тако да носи и гвоздене окове, а муж каже да се не може уздржавати, и хоће да узме другу жену, да ли може узети другу, или не? Одговор. У овој ствари је прељуба по среди; и ја не налазим шта да о томе одговорим.
Ἐάν τινος γυνὴ πνευματιᾷ, ὥστε καὶ σίδηρα φορεῖν, ὁ δὲ ἀνὴρ λέγει ὅτι οὐ δύναμαι ἐγκατεύεσθαι καὶ θέλει λαβεῖν ἄλλην, εἰ ὀφείλει λαβεῖν ἐτέραν ἢ οὔ; Ἀπόκρισις. Μοιχεία μεσολαβεῖ τῷ πράγματι, καὶ περὶ τούτου τὶ ἀποκρίνασθαι οὐκ ἔχω, οὐδὲ ἐφευρίσκω, κατὰ δὲ πνευματικὴν ἀπόφασιν, οὐκ ὀφείλει.
Трул. 87: „Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (канон 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је (жена) без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена епитимијâ; а снисхођење је њему – у давању општења у Цркви“ (πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ Ἐκκλησίᾳ = къ обьщению Церкви) (Василијев канон З5). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају (Св. Писмо), три године припадају (тражећи опроштај), и (тек) седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења (= Причешћа), ако се са сузама покају“ (Св. Василије, канон 77).
Анк. 20: Ако нечија жена учини прељубу, или сам (човек) учини прељубу, треба да седам година издржи док добије Савршено (= Причешће), прелазећи (све) степене (кајања) који томе воде.
Картаг. 102: Би угодно (одредити): да, по јеванђелској и апостолској науци (Мт. 5, 32; 1Кор. 7, 27), ни онај кога је жена оставила, ни она коју је муж оставио, нека се с другом (особом) не саставља (у брак), него или да тако остану, или да се међусобно помире. Ако ово презру, треба их принудити на кајање. За ову ствар треба тражити доношење царског закона.
Вас. Вел. 9: Реч Господња, по следу смисла, једнако важи и за људе и жене: да се не може иступати од брака, осим из разлога прељубе (Мт 5, 32). Али, обичај тако не држи, него за жене налазимо много строжије речи (ἀκριβολογίαν). Јер Апостол (Павле) говори: „Ко се с блудницом свеже, једно је тело са њом“ (1Кор 6, 16). А Јеремија (Пророк) вели: „Ако жена буде са другим човеком, нека се не враћа своме мужу, него прљајући се, упрљаће се“ (Јер 3, 1). И опет: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Обичај пак налаже да жене задржавају и прељубнике мужеве и који су у блуду, тако да она која живи са човеком остављеним (од жене), не знам да ли се може назвати прељубницом. Јер овде кривица пада на ону жену која је (свога) мужа оставила, због којег узрока је напустила брак. Јер или, будући бијена није могла издржати ударце, а већма је требало да подноси, него да се раздвоји од (мужа) сажитеља; или што није могла поднети штету у имовини (=новцу), но ни тај изговор није вредан пажње. Ако је пак (напустила мужа) стога што он живи у блуду, на ово се у Црквеном обичају не обраћа пажња, јер и од неверујућег (=нехришћанина) мужа није заповеђено жени одвајати се, него треба да остане (с њим), због нејасног исхода (тога). „Јер шта знаш, жено, осим да мужа спасеш?“ (1Кор 7, 6). Тако је прељубница ако је оставила (мужа) и прешла другоме човеку; а човек остављен (од жене), извињив је, и која (друга) са таквим живи, не осуђује се. Ако је муж оставио (своју) жену и прешао другој, и он је прељубник, јер чини да она врши прељубу; и она која са њим живи прељубница је, јер је себи привела туђега мужа.
Вас. Вел. 21: Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника, и дуго му продужујемо епитимије. Али немамо канон који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом; јер, вели, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа“ (Јерем 3, 1). И: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Који је, дакле, учинио блуд, неће се искључити од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена (прељубом) одгони из своје куће. Разлог овоме није лако наћи, али је такав обичај преовладао.
Вас. Вел. 35: За мужа, остављенога од жене, треба испитати узрок (њеног) напуштања, па ако се докаже да је безразложно отишла, он је достојан опроштаја, а она (заслужује) епитимију, а опроштај ће се њему дати ради општења (=причешћа) са Црквом.
Вас. Вел. 39: Која живи са прељубником, - прељубница је за све време (док је с њим).
Вас. Вел. 77: Који остави жену законито са њим сједињену и узме другу, подлеже осуди за прељубу, по речи Господњој. Јер канонски одредише Оци наши да такви: једну годину плачу, две године слушају, три године припадају, и седме године стоје са вернима (на молитви у Храму), и тако се удостоје Приноса (Св. Евхаристије), ако се са сузама покају.
Валсамон: Вопрос – о муже, который имеет жену, одержимую злым духом и неистовствующую до такой степени, что нужно налагать на нее железные цепи, чтобы она не погубила себя, или не повредила другим, и который не может совокупиться с нею и говорит, что не может хранить целомудрия и желает законным образом взять другую жену. А ответ: я не могу сказать ничего; ибо взять мужу в сожитие другую жену, когда еще существует брак, есть прелюбодеяние. А новеллою царя господина Льва Философа дано мужу жены, которая страдает непрерывным беснованием, право расторгать брак; по расторжении же брака позволено ему вступить в законное сожитие с другой.