За ђаконису нека се не поставља жена пре четрдесет година, и то таква после строгог проверавања. А ако је, примивши посвећење (τὴν χειροθεσίαν = рукопроизведење) и неко време остала у служби, па се после удала, презревши Божију благодат (1Тим. 5, 12), таква да буде анатемисана заједно са оним који се с њом саставио.
За ђаконису нека се не поставља никаква женскиња прије него што јој је четрдесет година, и то послије марљивога испитања. Ако је, пошто је примила посвећење, остала за неко вријеме у служби, пак послије се удала, презрјевши божју благодат, нека буде анатема заједно са оним, који се с њом саставио.
Διάκονον μὴ χειροτονεῖσθαι γυναῖκα πρὸ ἐτῶν τεσσαράκοντα, καὶ ταύτην μετ᾿ ἀκριβοῦς δοκιμασίας. Εἰ δέ γε δεξαμένη τὴν χειροθεσίαν, καὶ χρόνον τινὰ παραμείνασα τῇ λειτουργίᾳ, ἑαυτὴν ἐπιδῷ γάμῳ, ὑβρίσασα τὴν τοῦ Θεοῦ χάριν, ἡ τοιαύτη ἀναθεματιζέσθω μετὰ τοῦ αὐτῇ συναφθέντος.
I Вас. 19: О бившим Павлијанистима, који су затим прибегли Католичанској (= Саборној = Православној) Цркви, донета је одредба да они свакако морају бити изнова крштени (ἀναβαπτίζεσθαι = пакы крьштеномъ). Ако су неки од њих у претходном времену припадали (њиховом) клиру, ако се покажу (да су били) беспорочни и беспрекорни, пошто се изнова крсте нека буду рукоположени од епископа Католичанске Цркве. А ако их испитивање нађе да су недостојни, треба их свргнути (из клира). Исти ће се овај образац држати и за ђаконисе, и уопште за све који припадају клиру. А споменусмо овде ђаконисе које су по оделу такве, али пошто немају ни неко полагање руку (χειροθεσίαν), зато се уопште могу бројати у лаике.
Трул. 14: Канон Светих и Богоносних Отаца наших (Неокесаријски 11) нека се чува и у овоме да: „презвитер се не рукополаже пре тридесет година, макар био човек веома достојан, него нека сачека; јер је и Господ Исус Христос у тридесетој години био крштен и почео учити“. Такође „ни ђакон нека се не поставља пре двадесет пет година, ни ђакониса пре четрдесет година“.
Трул. 15: Ипођакон млађи од двадесет година нека се не поставља. Ако неко из било ког свештеног степена буде постављен мимо одређених година, нека буде свргнут.
Трул. 40: Пошто је врло спасоносно приањати (κολλᾶσθαι = прилѣплѧтисѧ) Богу (Пс. 62, 9) удаљавањем од вреве живљења (у свету), потребно је да не примамо без испитивања и пре времена оне који изабирају монашки живот, него да и у овоме чувамо предано нам правило Отаца, тако да завет живота по Богу (τὴν ὁμολογία τοῦ κατὰ Θεὸν βίου) тада треба примати: после пуног развића разума, као већ сигуран и произашао од познања и расуђивања. Нека, дакле, онај, који жели да понесе монашки јарам (Мт. 11, 29–30), није млађи од десет година, а да предстојатељ (= епископ Цркве) има у томе проверу: ако сматра кориснијим да му се време (припреме) продужи пре увођења и устаљења у монашки живот. Јер, мада Велики Василије у својим Светим Канонима (канон 18) узакоњује да она, која добровољно себе посвећује Господу и љуби девичанство, убраја се у ред девственицâ у седамнаестој години, ми пак, следујући обрасцу за удовице и ђаконисе, поменуто доба смо аналогно поставили за оне који изабирају монашки живот. Јер код Божанственог Апостола је написано (1Тим. 5, 9) да се удовица у Цркви поставља од шездесет година, а Свети Канони (15. Халкидонски) предадоше „да се ђакониса поставља од четрдесет година“, јер „видеше да је Црква благодаћу Божанском постала снажнија и напреднија“, и да су верни утврђени и сигурни у држању Божанских заповести. То и ми добро схвативши, одредили смо сада: да ономе, који ће подвиге по Богу започети, одмах дајемо благослов благодати као неки печат, побуђујући га тиме да се дуго не предомишља и одлаже, и још већма га бодрећи на избор добра и утврђење (у њему).
Вас. Вел. 24: За удовицу која је уврштена у број удовица, то јест, која се издржава од Цркве, Апостол је пресудио: ако се уда, да се напусти (=да се не прима – 1Тим 5, 12). А за човека, који остане удовац, никакав закон није наложен, него је за таквога (ако се ожени) доста епитимија другобрачних. Удовица пак, ако јој је шездесет година, и изабере опет да живи са човеком, не може бити удостојена општења Доброга (тј. Причешћа), док не престане од нечисте страсти. Ако ли је пак убројимо (у удовице Цркве) пре шездесет година, кривица је наша, а не женина.
Вас. Вел. 44: Ђакониса која са незнабошцем учини блуд, не прима се у општење, а у приношење (Евхаристије) примиће се (тек) седме године, разуме се ако буде живела у чистоти. Онај пак незнабожац, ако после вере (= примања хришћанства) опет приступи светогрђу (ἱεροσυλίᾳ = скрнављењу посвећене), враћа се на своју бљувотину (Приче 26, 11; 2Пт 2, 20-22). Зато ми више не допуштамо да тело ђаконисе, као посвећено, служи на телесну (=полну) употребу.
Зонара: Так как женщины легко поддаются обольщениям и падают, то настоящее правило хочет, чтобы жена рукополагаема была в диаконису не менее как в сорок лет. Подобным образом говорит и трулльский вселенский собор в 14-м и 15-м правилах, и повелевает извергать тех, которые рукоположены не в определенном для каждой должности возрасте. И сорокалетнюю жену это правило повелевает рукополагать с тщательным испытанием, когда образ жизни ея и поведение тщательно исследованы. А если она примет рукоположение и чрез несколько времени отвергнет благодать Духа и вдаст себя браку, правило повелевает предавать анафеме и ее и ея мужа. А великий Апостол Павел в послании к Тимофею говорит: вдовица да причитается не меньши лет шестидесятих (1 Тим. 5, 9). Итак, почему же при такой заповеди Павла сей собор установил, чтобы рукополагаемая в диаконису была сорока лет? Говорят, что Апостол определил о вдовах, а этот обор о девах. Та женщина, которая до сорокалетнего возраста соблюла себя в чистоте, и пребыла не испытавшею удовольствия от сообщения с мужем, и приняла служение диаконисы, кажется, не легко может склониться к браку и придти к пожеланию смешения, которого еще не испытала. А вдова, наслаждавшаяся ложем мужа и вкусившая удовольствия от смешения с мужем, может быть более склонна к этой страсти. По сему и Василий Великий в своем 18-м правиле не одинаковому наказанию подвергает деву, давшую обет и падшую, и вдову, подобным же образом согрешившую; но вдову сравнивает с рабою, блудодействовавшею и осквернившею тем дом господина своего, а деву сравнивает с прелюбодействовавшею невестою, и сию подвергает наказанию прелюбодеяния, а вдову осуждает как рабу, пойманную в блудодеянии. Итак, вдову, как более склонную к страсти смешения сравнительно с девою, великий Апостол повелел причислять в более преклонных летах. Посему многомудрый Василий, и в 24-м правиле рассуждая о вдове, сожительствовавшей с мужем после причисления ея к числу вдовиц, прибавляет: «аще же прежде шестидесяти лет причтем ее в число вдовиц, то наша вина, а не жены».
Аристен: Диакониса не бывает, если не имеет сорока лет; а той, которая посрамила свое служение браком, анафема. Не должно жену рукополагать в диаконису ранее сорока лет. А если будет рукоположена в сорокалетнем уже возрасте, но после рукоположения вступит в брак, должна быть предана анафеме, как посрамившая благодать Божию.
Валсамон: То, о чем говорится в настоящем правиле, совершенно вышло из употребления; ибо ныне не рукополагают диаконис, хотя некоторые подвижницы не в собственном смысле и называются диаконисами; потому что есть правило, определяющее, чтобы женщины не входили во святый алтарь. Итак, та, которая не может входить во святый алтарь, каким образом будет исполнять обязанности диаконов? Прочти 14-е правило трулльского собора и 15-е, в которых говорится, что подлежит извержению та диакониса, которая рукоположена прежде исполнения сорока лет. А настоящее правило говорит, что подлежит анафеме та, которая после рукоположения предает себя браку, как оскорбительница благодати Божией. А о монашествующих женах учит следующее правило. Ищи еще Василия Великого правило 18-е и 24-е.