По канону треба бити седам ђакона, макар био и велики град. Уверићеш се (о томе) из књиге Дела Апостолских (6, 16).
По правилу мора бити седам ђакона, ма колико велик да је један град. Увјерићеш се о томе из књиге апостолских дјела.
Διάκονοι ἑπτὰ ὀφείλουσιν εἶναι κατὰ τὸν κανόνα, κἄν πάνυ μεγάλη ᾖ ἡ πόλις· πεισθείσῃ δὲ ἀπὸ τῆς βίβλου τῶν Πράξεων.
I Вас. 18: Дође (вест) до Светог и Великог Сабора да у неким местима и градовима ђакони раздају презвитерима Евхаристију, што није предано ни правилом нити обичајем: да они који немају власт да приносе (Евхаристију), раздају Тело Христово онима који (га) приносе! Па и то се дознало да се неки ђакони већ дотичу Евхаристије и пре епископа. Све ово, дакле, нека престане, и ђакони нека остају у својим границама, знајући да су они служитељи епископу и нижи су од презвитерâ (в. Јевр. 7, 7). Нека зато примају Евхаристију по реду после презвитера, било да им (је) даје епископ или презвитер. Али и нека не седе ђакони међу презвитерима, јер и то бива противу канона и реда. Ако који неће ни после ових одредби да се потчини, нека престане од ђаконства.
Трул. 7: Пошто дознасмо да у неким Црквама ђакони, имајући Црквене службене положаје (ὀφφίκια = достојанства), те због тога неки од њих, користећи (своју) дрскост и својезаконост (αὐτονομίᾳ = своѥзаконьство), седе испред презвитера, (стога) одређујемо да ђакон, макар био у достојанству, то јест у било каквој званичној Црквеној служби, не може такав седети пре презвитера, осим када, замењујући лично свога Патријарха или Митрополита, дође у други град због неког важног посла; јер тада ће, као испуњујући место онога, бити почаствован. А ако неки, користећи самосилничку дрскост, усуди се то учинити, такав нека се збаци са свога степена, и буде последњи између свих у томе чину којем припада у својој Цркви. Јер Господ наш саветује да не треба тражити прва места, по ономе што се код Светог Јеванђелиста Луке налази као учење Самога Господа нашег и Бога (Лк. 20, 46). Јер говораше позванима (на гозбу) причу, опазивши како избираху прва места: „Кад те ко позове на свадбу, не седај у прочеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе, и да не би дошао онај који је позвао тебе и њега, и рекао ти: Подај место овоме; и онда ћеш поћи са стидом да седнеш на последње место. Него када будеш позван, седи на последње место, да ти рече кад дође онај који те је позвао: Пријатељу, помакни се навише; тада ће ти бити част пред онима који седе с тобом (за трпезом). Јер сваки који себе узвишује, понизиће се, а који се понижује, узвисиће се“ (Лк. 14,8–11). А ово исто нека се држи и у осталим свештеним чиновима. Јер знамо да су узвишенија духовна од светских достојанстава.
Трул. 16: Пошто књига Дела Апостолских предаје да су седам ђакона од Апостола постављени, а Оци Неокесаријскога Сабора у од њих изложеним канонима (канон 15) овако исказаше, да „ђакона, по канону, треба бити седам, макар град био врло велики, а уверићеш се (о томе) из књиге Дела (Апостолских)“, – ми, применивши смисао Отаца на апостолску реч, нађосмо да у њих није било речи о људима који служе (Светим) Тајнама, него о служењу при потребама трпезâ. Јер у књизи Дела (Апостолских) стоји овако: „У ове дане, кад се множаху ученици, подигоше Јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дељаше помоћ сваки дан. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу, а ми ћемо у молитви и у служби речи приљежно остати. И ова реч би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човека испуњена вером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу прозелита из Антиохије. И ове поставише пред Апостоле“ (ДАп. 6,1–6). Тумачећи ово учитељ Цркве Јован Златоуст, овако говори: „Дивљења је достојно како се мноштво (народа) није поцепало при избору људи, и како они нису Апостоле осудили. Потребно је, пак, дознати какво су они (= ђакони) достојанство имали, и какво су рукоположење добили. Да ли ђаконско? Али тога (још) није било у Црквама. Или је (то) служба (ἡ οἰκονομία) презвитерâ? Ипак, још није било ниједног епископа, него сами Апостоли. Отуда мислим да (тада још) није било познато и јавно име ни ђакона ни презвитера“. (Омилија 14, 3 на ДАп.). Сходно овоме, дакле, и ми исказујемо: да напред споменутих седам ђакона не треба узимати као служитеље (Светим) Тајнама, сходно претходно изложеном учењу, него су то били они којима је поверено старање (τὴν οἰκονομίαν) о општој потреби тада окупљаних, који су нама и у овоме образац (= пример) човекољубља и старања о потребитима (= сиромашнима).
Лаод. 20: Не треба ђакон да седи пред презвитером, него ће сести пошто му презвитер заповеди. Тако исто ће и ђакони имати част од прислужника (= ипођакона) и свих (осталих) клирикâ.