1. Презвитер, који се ожени, бива лишен чина; ако ли падне у блуд или прељубу, има се сасвим искључити (из мољења с вернима) и ставити на кајање.
[Ап. 5, 26, 51, IV Вас. 14, Трул. 3, 6, 13, 21, 30, Анк. 10, Картаг. 27, Вас. Вел. 32, 69]
Детаљније о канону »
2. Жена, ако се уда за два брата, да се искључи (из заједничке молитве) до смрти; али ако, при смрти (тј. тешко болесна) каже да ће, кад оздрави, раскинути брак, нека због човекољубља добије (поступак) кајања. А ако умре жена у таквом браку, или муж, ономе (брачнику) који преостане, тешко ће бити покајање.
[Ап. 19, Трул. 54, Вас. Вел. 23, 39, 68, 76, 78, 87]
Детаљније о канону »
3. За оне који више пута ступају у брак, одређено време (кајања) познато је; али понашање (ἀναστροφή = житиѥ = начин живота) и вера њихова скраћује (то) време.
[Анк. 19, Неокес. 7, Вас. Вел. 4, 50, 80]
Детаљније о канону »
4. Ако неко зажели (неку) жену и намери с њоме да спава, али му се замисао не оствари, очито је да га је благодат (Божја) избавила.
[Вас. Вел. 70]
Детаљније о канону »
5. Оглашени, ако улази у Цркву (Κυριακόν = Господњи /Храм/) и стоји у реду оглашених, па сагреши, ако је међу онима што клече, нека, више не грешећи, пређе у слушаоце (Св. Писма); а ако и као слушалац још греши, нека буде изагнан (ван Цркве).
[I Вас. 2, 11, 12, 13, 14, Трул. 93, Лаод. 19, Вас. Вел. 20, Тим. Алек. 4, 6, Кирил Алек. 5]
Детаљније о канону »
6. За трудну жену – треба је просветлити (крштењем) кад год она хоће. Јер породиља у томе (= Крштавању) не заједничари са рађаним (дететом), пошто свако показује своју слободну вољу за исповедање вере.
7. Презвитер на свадби другобрачнога да не седи на гозби. Јер ако се од другобрачнога тражи покајање, какав ће бити (положај) презвитера који је, гошћењем (са њима), одобрио те бракове?
[Ап. 17, Трул. 3, Анк. 19, Неокес. 3, Лаод. 1, Вас. Вел. 4, 12]
Детаљније о канону »
8. Ако жена некога, који је (још) лаик, учини прељубу и јавно буде изобличена, такав не може бити примљен у (свештену) службу. Ако (жена) после његовог рукоположења учини прељубу, дужан је да је отпусти (= разведе се); а ако са њоме живи (и даље), не може вршити поверену му службу.
[Ап. 18, Трул. 3, 6, 13, 26, Вас. Вел. 27]
Детаљније о канону »
9. Презвитер произведен (у чин), који је телом сагрешио пре тога, и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургију), остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе (осим телесних – Аристин). А ако он сам не исповеди, а немогуће је то јавно доказати, на њему је самом власт како да поступи.
[Ап. 25, 61, I Вас. 2, 9, 10, II Вас. 6, Трул. 4, 21, 23, Анк. 12, Неокес. 1, 8, 10, 12, Вас. Вел. 3, 32, 51, 70, 82, 89, Теоф. Алек. 3, 6]
Детаљније о канону »
10. Исто и ђакон, који је упао у такав исти грех, нека буде (само) у чину црквенослужитеља.
[Ап. 25, 61, I Вас. 2, 9, 10, II Вас. 6, Трул. 4, 21, 23, Анк. 12, Неокес. 1, 8, 9, 12, Вас. Вел. 3, 32, 51, 70, 82, 89, Теоф. Алек. 3, 6]
Детаљније о канону »
11. Презвитер да се не рукополаже пре тридесет година, макар био и човек веома достојан, него нека сачека. Јер и Господ Исус Христос је у тридесетој години био крштен и почео учити.
[Трул. 14]
Детаљније о канону »
12. Ако је неко у болести просветљен (Крштењем), не може бити произведен за презвитера; јер вера његова није из добровољности, него из нужде; осим (= изузетно може) због његове ревности и вере после тога, и због недостатка људи (= клирика).
[Ап. 46, 47, 49, 50, 61, 75, 80, I Вас. 2, 9, II Вас. 7, Трул. 95, Сард. 10, Лаод. 3, 13, 47, Картаг. 45, Прводруги 17, Вас. Вел. 1, 5, 89, Григ. Ниски 1, 4, Кирил Алек. 4, 5]
Детаљније о канону »
13. Сеоски презвитери не могу приносити (Литургију) у градској Цркви (ἐν τῷ Κυριακῷ = у Господњем /Храму/), кад је присутан епископ или градски презвитери, нити давати Хлеб и Путир (= Причешће) у време молитве. А ако су они одсутни, па је дотични позван (у град) ради молитве, нека даје (Причешће).
[Ап. 15, I Вас. 15, 16, IV Вас. 6]
Детаљније о канону »
14. А хороепископи су (постављени) по обрасцу Седамдесеторице (Апостола), па као саслужитељи (епископа), због њиховог старања о сиромасима, почаствовани су да приносе (Литургију и у граду).
[I Вас. 8, VII Вас. 14, Анк. 13, Антиох. 8, 10, Лаод. 57, Вас. Вел. 89]
Детаљније о канону »
15. По канону треба бити седам ђакона, макар био и велики град. Уверићеш се (о томе) из књиге Дела Апостолских (6, 16).