Ако неки епископ, без епископије (σχολάζων = незапослен) пође у удову (σχολάζουσαν = упражњену) епископију и присвоји (епископски) престо без (одлуке) потпуног Сабора, такав ће бити одбачен, макар да га је, приграбљени од њега, сав народ изабрао. А потпуни је онај Сабор на коме је био присутан и митрополит.
Ако један епископ, који нема своје цркве, пође у другу, у којој је пријесто упражњен и присвоји га без приволе потпунога сабора, такав епископ мора бити сметнут, ма да је изабран био и од свега народа, који је он себи присвојио. Потпуни пак сабор онај је, на коме присуствује и митрополит.
Εἴ τις ἐπίσκοπος σχολάζων, ἐπὶ σχολάζουσαν ἐκκλησίαν ἑαυτὸν ἐπιρρίψας, ὑφαρπάζοι τὸν θρόνον δίχα συνόχου τελείας, τοῦτον ἀπόβλητον εἶναι κἂν πᾶς ὁ λαός, ὃν ὑφήρπασεν, ἕλοιτο αὐτόν. Τελείαν δὲ ἐκείνην εἶναι σύνοδον, ᾗ συμπάρεστι καὶ ὁ τῆς μητροπόλεως.
Ап. 14: Епископ не сме, оставивши своју епархију (παροικίαν = епископију), прелазити (ἐπιπηδᾶν) у другу, макар био од многих на то наговаран (ἀναγκάζηται = принуђиван), осим ако нема неког оправданог разлога који га принуђује да то учини, као да може већу корист својом речју побожности (εὐσεβείας) допринети тамошњима; али и ово он не може учинити сâм од себе, него одлуком многих епископа (= на Сабору) и многим умољавањем.
I Вас. 15: Због многих смутњи и раздорâ што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај — који се, против [Апостолског] канона (Апостолски 14–15), нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (τὸ κατασκεύασμα = намештаљка) и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен.
IV Вас. 5: За епископе или клирике који прелазе из града у град, одлучено је: да за њих важе канони постављени од Светих Отаца.
Трул. 20: Није дозвољено епископу да јавно учи у другоме, њему неприпадајућем граду. Који се затече да то чини, нека престане од епископства, и нека дȅла посао презвитерски (τὰ τοῦ πρεσβυτέρου ἐνεργείτω = поповьскаѧ да дѣѥєть).
Антиох. 21: Епископ да се не премешта из једне епископије (παροικίας) у другу, нити да се самовољно намеће, нити да га народ присиљава, нити да га епископи принуђују, него да остаје у Цркви за коју је од почетка од Бога изабран, и не прелази (= премешта се) из ње, сходно раније донетој о томе одлуци (Апостолски 14).
Сард. 1: Осија епископ града Кордуве, рече: Треба не толико зли обичај, колико више из самих темеља искоренити најштетније растројство ствари (Црквених): да ниједан од епископа не може прелазити (= премештати се) из малога града у други град. Јер је очит изговор узрока због кога се то чини. Јер се никада није могао наћи ниједан епископ, који би настојао да пређе из већег града у мањи град. Отуда се показује да су такви распаљени ватреном страшћу грамзивости, и већма робују гордости да добију наизглед већу власт. Ако ли је свима то угодно (онда): да се овакво зло строжије казни, јер мислим да, зато, такви не треба да имају ни општење лаичко (μηδὲ λαϊκῶν κοινωνίαν = нити да опште као лаици са лаицима). Сви епископи рекоше: угодно је свима.
Сард. 2: Осија епископ рече: Ако се нађе који толико безуман и дрзак, да мисли у таквој (= претходној) ствари дати извињење, тврдећи да су му од народа донета писма (= позиви), јасно је да је могло бити да су неки малобројни, митом и новцем поткупљени, побунили се у Цркви, па тобоже тражили да њега имају за епископа. Зато сматрам да се овакве преваре (вешти подухвати = ρᾳδιουργίας) и махинације не могу примити, него већма бити кажњени, те да никога од таквих ни на самрти не удостојити ни лаичког општења (= Причешћа). Ако је угодно ово мишљење, одговорите. Одговорише: речено је — угодно.
Сард. 17: Осија епископ рече: Пошто је предложио и брат наш Олимпије (= епископ Енски = планине Балкана), и ово је угодно (да одредимо): да, ако неки епископ, претрпевши насиље, неправедно буде изагнан, или због свога знања (τὴν ἐπιστήμην = учености), или због исповедања вере Католичанске Цркве, или што је бранио Истину, па да избегне опасност, будући невин и посвећен (καθωσιωμένος = пр(епо)д(о)б(є)нъ), дође у други град, нека му не буде забрањено да тамо остане за толико док се не поврати или смогне ослободити од нанесене му увреде. Јер би било немилосрдно и тешко (= ружно) да онога који је претрпео неправедно гоњење ми не примимо; јер баш са многом благостињом и пажљивошћу (καλοκαγαθίᾳ καὶ φιλοφρονήσει = благостию и съмъıслъмъ) треба таквога примати. Сви рекоше: Угодно је и ово (одредити).
Картаг. 48: Оно пак износимо што нам је наређено, а што је и на Сабору у Капуи (З91. г.) одређено: да не може бити поновног крштења, или поновног рукоположења, или премештаја епископâ (с једног места на друго). Али, Кресконије, епископ села Рекенсис, презревши свој народ, заузео је Цркву Тубикенску, и до данас, мада је више пута према одредби (= канону) опомињан, није хтео оставити ту Цркву коју је заузео. А о овоме (сада) саопштеном, чули смо као сигурном; и молимо, по заповеђеном нам, да се удостојите дати нам слободу да можемо, јер је таква нужда, да начелнику области, по наредбама славних царева, приступимо против њега, да, кад није хтео покорити се кроткој опомени ваше Светости и поправити ово недопустиво (= недело), буде одмах спречен начелниковом (= светском) влашћу. Аврелије епископ рече: Пошто је сачуван образац поретка ( τοῦ τύπου τῆς καταστάσεω = forma discipline), не сматрати (њега - Кресконија) да је (у надлежности суда) Сабора, ако је, кротко умољаван од ваше Љубави да се уклони, одбио то, пошто је својим презиром и упорношћу потпао под државну власт. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Је ли ово свима угодно? Сви епископи одговорише: Праведно је и угодно.
Зонара: Праздный епископ – тот, который не имеет церкви, или потому, что ею завладели язычники, или потому, что он не принят народом города, в который рукоположен, не по собственной вине, но по бесчинию народа; а праздная церковь – та, которая не имеет епископа. Итак, если праздный епископ, пришедши в праздную церковь, восхитит престол ея, хотя бы народ этого города и желал его, он должен быть отвержен, если совершенный собор не присудит ему праздной церкви. А совершенным собором считается тот, на котором присутствует митрополит области. Итак, когда совершенный собор согласно решит дать праздному епископу праздную церковь; в таком случае это возможно.
Аристен: Без совершенного собора и его митрополита захватывающий праздную церковь отвержен, хотя бы и сам был праздный. Настоящее правило определяет, чтобы праздный епископ в праздную церковь был назначаем совершенным собором, когда присутствует на нем и епископ митрополии; но не сам по себе восхищал престол, хотя бы всем народом был принуждаем, если не хочет быть отверженным. А не праздному 21-е правило настоящего собора и другия различныя, как писано об этом в 14-м Апостольском правиле, и совершенно не дозволяют переходить в другую церковь, но повелевают пребывать в той церкви, к которой поставлен Богом сначала.
Валсамон: Один епископ праздный, то есть, не имеющий церкви, так как ею овладели язычники, самовольно занял церковь праздную, то есть не имеющую епископа, и возшел на престол ея и действовал архиерейскими правами. Итак будучи обвиняем в том, что поступил столь дерзновенно, он говорил в оправдание, что действование вне своей епархии запрещено не для чего либо другого, как для того, чтобы предстоятель той епархии не подвергся вследствие сего оскорблению, или презрению. А как нет архиерея в праздной церкви, и как и сам он не имеет своей церкви, ибо она находится во власти язычников; то и не имеет здесь места указанное оскорбление, и сам он не должен подлежать осуждению, как присвояющий чужое сверх того, что имеет. Итак, правило говорит, что так дерзновенно восхищающий престол, не данный ему благодатию Всесвятого Духа, хотя бы сам он был праздный и церковь эта была также праздная, подлежит отвержению. А так как кто-то говорил, что это определение имеет место там, где праздный епископ хищнически присвоил себе праздную церковь, а не тогда когда народ этой церкви перевел в нее праздного епископа, даже без его воли; то в виду сего правило присовокупляет, что и этим не извиняется совершивший что либо архиерейское в праздной церкви без соборного распоряжения. А поелику, как кажется, иной праздный епископ был допускаем священнодействовать в праздной церкви по усмотрению епископов области, и когда это распоряжение подвергалось осуждению потому что не было на это и согласия митрополита; то некоторые говорили, что собор есть и именуется собрание областных епископов, и поэтому совершаемое ими имеет твердость и без митрополита, потому что решения епископов беспрекословно имеют силу, хотя бы оне состоялись и без митрополита. Имея в виду подобное заявление отцы сказали, что тот собор совершенный, на котором присутствует и митрополит. Что касается решения, то это – дело частное, а частные дела не приводятся в доказательство. Итак заметь из настоящего правила, что представлять праздному епископу право священнодействовать в праздной церкви, и восседать ему и на самом престоле ея дозволяется по соборному усмотрению; ибо я многократно слыхал, что для этого нужно и императорское повеление. – А иной спросит: как должно разуметь выражение: «быть отверженным таким образом восхитившему церковь»? Некоторые говорили, что это должно понимать в смысле отлучения; а мне кажется, в смысле извержения, на основании правил, в которых говорится, что рукополагающие вне своей епархии подлежат извержению. Ибо если извергается совершивший что-либо архиерейское к оскорблению одного местного архиерея; то гораздо более должен быть наказан сделавший что-либо таковое к оскорблению совершенного собора.