Свака раскош и телесни накит противни су свештеничкоме чину и поретку. Зато оне епископе или клирике, који себе украшују сјајним и раскошним хаљинама, треба поправљати; ако ли остану упорни, треба (их) подвргнути епитимији; тако исто и оне који употребљавају мирисе. А пошто је корен горчине, узраставши (Јевр. 12, 15), јерес Хришћаноклеветника (= иконобораца) постала оскврњење Католичанској (= православној) Цркви, и они који су ту јерес примили не само што се гадише живописаних Икона, него и сваку побожност одбацише, мрзећи оне који честито и благочестиво живе; на њима се испунило оно написано: „Богопоштовање је мрзост грешнику“ (Сирах 1, 25). Зато, ако се нађу (неки) да исмевају оне који носе просто и скромно одело, нека се (такви) исправљају епитимијом. Јер од најстаријих времена сваки свештени човек је живео са простим и скромним оделом. Јер „све што се не употребљава ради потребе, него ради украшавања, потпада осуди за сујетност“, као што рече Василије Велики (Мала правила, 49). Нити је пак ико носио одећу од разнобојног свиленог ткања, нити су на крајевима хаљина пришивали разнобојне додатке, јер су чули Богоречити глас да „који меке хаљине носе, по царским су дворовима“ (Мт. 11, 8).
Свака раскошност и накит тјела противна је свештеничкоме чину и сталежу. Ради тога епископи или клирици, који се ките сјајним и раскошним хаљинама, имају се поправити; а ако остану упорни, нека се подвргну казни. Тако исто и који се мажу мирисавим мазима. А пошто је коријен горчине, који високо расте (Јевр 12, 15), то јест, јерес хулитеља хришћана окаљала католичанску цркву, и они који се тој јереси придружише, не само што се гнушавају насликаних икона, него су одбацили и сваку побожност, мрзећи оне који свето и благочастиво живе, те се на њима испунило оно што је написано: богопоштовање је мрзост грјешнику (Сирах 1, 25), – зато, који се затеку да исмијевају оне, који носе просто и скромно одијело, имају се исправити епитимијом. Па и од најстаријих времена свагда је сваки свештени човјек задовољавао се простим и скромним одијелом, јер „све што се не употребљује ради потребе, него ради накита, потпада приговору сујетности“, као што велики Василије каже; нити су носили одјеће разнобојне из свиленога ткања, нити су на крајевима хаљина пришивали приметке од различите боје, јер су чули глас божји, да: који меке хаљине носе, по царским су дворовима (Мт 11, 8).
Πᾶσα βλακεία, καὶ κόσμησις σωματική, ἀλλότριαί εἰσι τῆς ἱερατικῆς τάξεως, καὶ καταστάσεως. Τοὺς οὖν ἑαυτοὺς κοσμοῦντας ἐπισκόπους, ἢ κληρικούς, δι᾿ ἐσθήτων λαμπρῶν καὶ περιφανῶν, τούτους διορθοῦσθαι χρή· εἰ δ´ἐπιμένοιεν, ἐπιτιμίῳ παραδίδοσθαι· ὡσαύτως καὶ τοὺς τὰ μύρα χριομένους. Ἐπεὶ δὲ ῥίζα πικρίας ἄνω φύουσα, μίασμα γέγονε τῇ καθολικῇ ἐκκλησίᾳ, ἡ τῶν χριστιανοκατηγόρων αἵρεσις. καὶ οἱ ταύτην δεξάμενοι, οὐ μόνον τὰς εἰκονικὰς ἀναζωγραφήσεις ἐβδελύξαντο, ἀλλὰ καὶ πᾶσαν εὐλάβειαν ἀπώσαντο, τοῖς σεμνῶς καὶ εὐσεβῶς βιοῦσι προσοχθίζοντες· καὶ πεπλήρωται ἐπ᾿ αὐτοῖς τὸ γεγραμμένον· Βδέλυγμα ἁμαρτωλῷ θεοσέβεια· εἰ εὑρεθῶσι τοίνυν τινὲς ἐγγελῶντες τοῖς τὴν εὐτελῆ καὶ σεμνὴν ἀμφίεσιν περικειμένοις, δι´ἐπιτιμίου διορθούσθωσαν. Ἐκ γὰρ τῶν ἄνωθεν χρόνων, πᾶς ἱερατικὸς ἀνὴρ μετὰ μετρίας καὶ σεμνῆς ἀμφιάσεως ἐπολιτεύετο. Πὰν γὰρ ὃ μὴ διὰ χρείαν, ἀλλὰ διὰ καλλωπισμὸν παραλαμβάνεται, περπερείας ἔχει κατηγορίαν, ὡς ὁ μέγας ἔφη Βασίλειος· ἀλλ´οὐδέ ἐκ σηρικῶν ὑφασμάτων πεποικιλμένην ἐσθῆτα ἐνεδέδυντο, οὐδέ τινα προσετίθεσαν ἐτερόχροα ἐπιβλήματα ἐν τοῖς ἄκροις τῶν ἱματίων. Ἤκουσαν γὰρ ἐκ τῆς θεοφθόγγου γλώσσης, ὅτι οἱ τὰ μαλακὰ φοροῦντες ἐν τοῖς οἴκοις τῶν βασιλέων εἰσίν.
Трул. 27: Нико, ко припада клиру да не облачи неприличну одећу, ни кад борави у граду, ни када путује, него нека носи одећу која је већ одређена за припаднике клира. Ако ко тако што учини, нека буде одлучен за једну седмицу.
Гангр. 12: Ако неко од људи, ради тобожње аскезе, носи груби огртач, па, као да од тога има праведност, осуђује оне који са благобојазношћу носе свилене хаљине и служе се другим општим и уобичајеним оделом, нека је анатема.
Гангр. 21: „А ово пишемо не одсецајући оне који у Цркви Божијој хоће да се по (Светим) Писмима подвизавају (тј. праве монахе), него (одбацујући) оне који ствар подвижништва (=монаштва) узимају за гордост против простије живећих (хришћана), и надимају се, и мимо (Светих) Писама и Црквених канона уводе новачења (καινισμούς). Ми, пак, дивимо се и девичанству са смиреноумљем, и прихватамо уздржљивост (ἐγκράτειαν = въздьржаниѥ) која бива са скромношћу и Богопоштовањем, и похваљујемо удаљавање са смиреноумљем од светских ствари, и поштујемо чисто брачно саживљење, и не ниподаштавамо богатство са правичношћу и доброчинством, и похваљујемо простоту и једноставност одевања само ради ненамештеног старања о телу, а не прихватамо стремљење за раскалашним и луксузним одевањем; и Домове (= храмове) Божје поштујемо, и прихватамо Литургијска Сабрања (τὰς συνόδους) у њима као света и корисна, не затварајући Благочешће (τὴν ευσέβειαν = побожност) у домове, него свако место подигнуто у Име Божје чествујемо, и уважавамо [заједничко] окупљање (верних на агапе) у самој Цркви, на корист Заједнице, и блаженим називамо изобилна доброчинства браће, која по предањима бивају, кроз Цркву, сиромашнима. И да сажето кажемо: све што је предано од Божанских Писама и Апостолских Предања – молитвено желимо да то бива у [Светој] Цркви“.
Зонара: И двадцать седмое правило Шестого Собора дает постановление о священническом одеянии. Но когда иконоборцы ниспровергли церковные обычаи, то и настоящий собор признал потребным дать законоположение об этом, и повелевает епископам, или клирикам украшающим себя светлыми одеждами исправляться, или, если будут упорствовать, подвергать их епитимии; подобным образом и употребляющим благовонные масти. Но поелику, говорит, ересь христианохульников и приявшие оную и честными иконами возгнушались и всякое благоговение отвергли, ненавидя и отвращаясь людей, живущих честно, то аще обрящутся посмевающиеся носящим простое и скромное одеяние, должны быть подвергнуты епитимии, дабы исправились. Ибо от древних времен, говорит собор, священные мужи жили умеренно и честно. Потом приводит во свидетельство и Василия Великого, который истолковывает, что значит суетность. Он говорит, что все, что не для потребности, но для убранства приемлется, подлежит обвинению в суетности. Собор говорит, что и разноцветных одежд из шелку (это значение имеет слово, шелковые, то есть получаемые из шелковичных червей, ибо словом называются черви) священные лица в древности не носили, и не налагали никаких воскрилий другого цвета на края своих одежд, - и далее приводит евангельское изречение.
Аристен: Епископы, или клирики, украшающие себя светлыми одеждами, или употребляющие благовонные масти, да исправятся; а если упорствуют, да подвергнутся епитимии. Ясно.
Валсамон: Поелику иконоборцы превратили все церковное устройство и благоговение в нестроение и неблагоговение, ибо у них клирикам и епископам, присоединявшимся к ним, было дозволено жить неблагоговейно и к себе невнимательно, дабы они покорны были воле их, а потому и священническое одеяние изменено на более роскошное и более светское; то по сей причине богоносные отцы определили, украшающих себя светлыми одеждами и после увещания не исправляющихся подвергать епитимии; точно также наказывать и употребляющих благовонные масти. А поелику эти же еретики кроме сего подвергали осмеянию живущих скромно и благоговейно и по смирению употреблявших бедные одежды; то божественные отцы определили, делающих что либо таковое исправлять епитимиями; потому что, говорят, священники всегда довольствовались не роскошным и скромным одеянием (и Василий Великий более светлую одежду не для нужды тела устроенную назвал суетностью, то есть роскошью). И шелковой, то есть приготовленной из шелку (ибо – суть шелковичные черви) одежды священные мужи не носили и не возлагали на края своих одежд никаких воскрилий другого цвета, то есть пурпурных; и потом приводят евангельское изречение. Прочти еще 27-е правило Шестого Собора. А когда были обвиняемы клирики носившие блестящие одежды, так называемые екзамитовые, у которых нижния части были не только другого цвета, но и златотканые, и при этом имели многоценные золотые письмена; то некоторые говорили, что правило изречено по причине бывшего в те времена бесчиния в церквах и великого неблагоговения клириков; но что предписания этого правила не приложимы ныне, когда, по благодати Божией, видим в церкви всякое благоустроение и благоговение, и когда клирики в честь Богу носят более светлые одежды. Но так говорившим было сказано, что они говорят несправедливо; ибо это правило всеобщее и предписания его должны иметь силу и действие во веки веков; а живущие вопреки ему справедливо должны быть подвергнуты епитимиям, если не исправятся.