1. Онима који су примили свештеничко достојанство, одредбе Канонских прописâ јесу сведочанства и исправљенија, које радосно примајући, са богоречитим Давидом певамо Господу Богу, говорећи: „На путу сведочанстава Твојих уживах, као у сваком богатству“ (Пс. 118, 14); и: „Заповедио си правду сведочанства Твоја до века; уразуми ме, и живећу“ (Пс. 118, 138. 144). И (тако) Пророчки глас заповедио нам је да довека чувамо сведочанства Божија и да живимо у њима, јер она остају чврста и непоколебива. Јер и боговидац Мојсије овако говори: „Томе нема додавања, и од тога нема одузимања“ (5Мојс. 12, 32). А Божанствени Апостол Петар, хвалећи се тиме, кличе: „У то и Анђели желе завирити“ (1Петр. 1, 12). И Павле говори: „Ако ми, или Анђео с неба благовести вам другачије, него што вам благовестисмо, нека буде анатема“ (Гал. 1, 8). Пошто је, дакле, све то тако, и (тако) нама посведочено, радујући се томе као кад ко нађе богати плен, с љубављу примамо Божанствене Каноне и потврђујемо свецелу и непоколебљиву њихову (досадашњу) установу (διαταyήν = constitutionem), оно што су изложили Свете трубе Духа, Свехвални Апостоли, и Светих Шест Васељенских Сабора и оних Помесно сабраних ради издавања таквих наредаба, и Свети Оци наши. Јер сви они, просвећени једним истим Духом, одредише оно што је корисно. И оне које они анатеми предају, и ми анатемишемо; а које свргнућу, и ми свргавамо; које пак одлучењу, и ми одлучујемо; које подвргавају епитимији, и ми такође подвргавамо. Јер, „будите некористољубиви, будите задовољни оним што имате“ (Јевр. 13, 5), гласно говори уздигнути до трећега неба и чувши неисказане речи Божанствени Апостол Павле (2Кор. 12, 2–4).
[IV Вас. 1, Трул. 2, Картаг. 1, Прводруги 10]
Детаљније о канону »
2. Пошто певајући сједињујемо се с Богом: „У наредбама (δικαιώμασι = законима) Твојим поучавам се; нећу заборавити речи Твоје“ (Пс. 118, 6), – спасоносно је за све хришћане да то чувају, а нарочито за оне који имају свештенички чин. Зато одређујемо: да сваки који ће бити постављен на епископски степен, треба свакако да зна Псалтир, да би се из њега упутио да и сав свој клир поучава. Нека, зато, од митрополита буде марљиво испитиван: да ли је готов да са удубљивањем, а не тек површно, чита Свете Каноне, и Свето Јеванђеље, и књигу Божанствени Апостол, и сво Божанствено Писмо, и по Божанским заповестима понаша се и учи свој народ. Јер „суштина наше Јерархије јесу богопредане речи“, то јест право познање (ἀληθινὴ ἐπιστήμη = истинаѧ хитрость) Божанствених Писама, као што је Велики Дионисије рекао (Ареопагит, „О Црквеној Јерахији“, 1, 4). Ако се, пак, (дотични) колеба и није с љубављу готов да тако чини и учи, нека се не рукополаже. Јер је пророчки рекао Бог: „ Ти си одбацио познање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не свештенослужиш“ (Ос. 4, 6).
[Ап. 58, 80, I Вас. 2, Трул. 19, Сард. 10, Лаод. 12, Картаг. 18]
Детаљније о канону »
3. Сваки избор епископа или презвитера или ђакона, који бива од властодржаца, да буде неважећи, сходно канону, који каже: „Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву, нека буде свргнут и одлучен; и сви који с њиме опште“ (Апостолски 30). Јер треба произвођени у епископство да од епископâ буде биран, као што је одређено од Светих Отаца у Никеји, каноном (4) које каже: „Епископ свакако треба да се поставља од свих епископа у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица окупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту“.
[Ап. 30, I Вас. 4, Антиох. 19, 23, Сард. 6, Лаод. 12, 13, Картаг. 13, 49, 50, Прводруги 1]
Детаљније о канону »
4. Проповедник Истине Павле, Божанствени Апостол, поставивши као неки канон Ефеским презвитерима, боље рећи и свецелој свештеничкој пуноћи, овако им смело рече: „Сребра или злата или руха, ни од кога не зажелех; све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и за блаженије сматрати давати него ли узимати“ (ДАп. 20, 33. 35). Зато и ми, од њега научени, одређујемо: да епископ уопште не умишља похлепно и срамно, измишљајући изговоре за грехе (Пс. 140, 4), да тражи злата или сребра или друго нешто од потчињених му епископа, или клирика, или монаха. Јер Апостол говори: „Неправедници неће наследити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9); и: „Деца нису дужна родитељима имања стицати, него родитељи деци“ (2Кор. 12, 14). Ако се неко нађе да, због тражења злата или неке друге ствари, или због своје страсти, забрањује од свештенослужбе и одлучује некога од својих клирика, или затвара часни Храм, да у њему не буде Божје Литургије, и тиме своје безумље доводи у неосетљивост, заиста је безосећајан, и биће подвргнут сопственој страсти (τῇ ταυτοπαθείᾳ), и мука његова повратиће се на главу његову (Пс. 7, 17), као на преступника Божије заповести и Апостолских наредаба. Јер и Петар, врховни Апостол, заповеда: „Пасите стадо Божије, које имате, надгледајте га не принудом, него добровољно, и по Богу; нити због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите наследством (Божијим), него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете венац славе, који не вене“ (1Πетр. 5, 2–4).
[Ап. 29, IV Вас. 2, Трул. 22, 23, VII Вас. 5, 15, 19, Сард. 2, Лаод. 12, Вас. Вел. 90]
Детаљније о канону »
5. Грех је на смрт (1Јн. 5, 16) кад неки, грешећи, остају непоправљиви. А од овога је још горе кад неки, погордивши се, устају против Благочестија и Истине, рађе изабирајући мамона неголи послушност Богу (Мт. 6, 24), и не држећи се Његових канонских уредби. У таквима није Господ Бог (3Цар. 22, 17), док се не понизе и не отрезне од свога греха. Јер они требају већма да приступају Богу, и скрушеним срцем просе отпуштење тога греха и опроштај, а не да се величају безаконим давањем (= митом). Јер „Господ је близу скрушених срцем“ (Пс. 33, 19). Оне, дакле, који се хвале да су давањем злата постављени у Цркви, и надају се на тај, отуђујући од Бога и од сваког свештенства, зли обичај, и отуда бестидним лицем и разјапљених уста са увредљивим речима понижавају оне који су, због врлинског живота Духом Светим изабрани, и без давања злата, постављени (у Цркви), – оне који тако чине треба најпре низвести на последњи степен њиховог чина; а ако су упорни, епитимијом их исправљати. Ако се неко некад покаже да је то учинио при самом рукоположењу, нека се поступи (са њим) по Апостолскоме канону (канон 29), који каже: „Ако који епископ или презвитер или ђакон, новцем задобије ово достојанство, нека се свргне и он и онај који га је поставио (= хиротонисао), и сасвим нека буде одлучен од заједнице (τῆς κοινωνίας = од општења), као Симон Врачар од [мене] Петра (ДАп. 8, 22–23)“. Исто тако и по 2. канону Светих Отаца наших у Халкидону, који каже: „Ако неки епископ за новце учини рукоположење, и непроцењиву благодат сроза до продаје, те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога који спада у клир; или због срамне добити произведе за новце економа, или екдика, или парамонара, или уопште некога из (Црквеног) канона, који то покуша и буде ухваћен (да је то учинио), нека буде свгрнут са свога степена; а хиротонисани (=постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења (= унапређења), него нека буде туђ тог достојанства, или службе, коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у оваквој срамној и безаконитој трговини, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде одлучен“.
[Ап. 29, IV Вас. 2, Трул. 22, 23, VII Вас. 4, 15, 19, Сард. 2, Лаод. 12, Вас. Вел. 90]
Детаљније о канону »
6. Пошто постоји канон (Никејски 5; Трулски 8) које каже: „Сваке године по два пута треба да буду у свакој области канонска разматрања (κανονικὰς ζητήσεις) кроз окупљање епископâ“ (на Саборе), но због потешкоћа и због немаштине (= оскудице) за путовање окупљаних епископа, Свети Оци Шестог Сабора одредише да, на сваки начин и без (икаквог) изговора, једанпут у години буде Сабор, и да исправља погрешке (τὰ ἐσφαλμένα = поремећаје). Тај исти канон и ми обнављамо. И ако се нађе који (световни) начелник да ово спречава, нека буде одлучен (од општења Цркве). А ако неки од митрополита занемари да ово бива, изузев нужде и какве силе и неког оправданог разлога, нека подлегне канонским епитимијама. И кад Сабор буде ради Канонских и Јеванђелских ствари, окупљени епископи треба да са проучавањем и старањем настоје да очувају Божанствене и животворне заповести Божије. Јер је у чувању њиховом велика награда (Пс. 18, 12); јер заповест је и светиљка, и закон је светлост, и научавање и васпитавање (ἔλεγχος καὶ παιδεία) — пут животни (Приче 6, 23); и: „заповест Господња је светла, просветљује очи“ (Пс. 18, 9). А митрополит нема право да тражи ништа од онога што епископ собом донесе, ни животињу (= стоку), ни друго шта. Јер, ако се докаже да је то учинио, четвороструко има да врати.
[Ап. 37, I Вас. 5, IV Вас. 19, Трул. 8, Антиох. 20, Картаг. 95]
Детаљније о канону »
7. Божанствени је Апостол Павле рекао: „Неких су људи греси познати унапред, а неких иду за њима“ (1Тим. 5, 24). Јер, гресима који су пре почињени, следе други греси после њих. Тако су и за безбожном јереси Хришћаноклеветника (= Иконобораца) следовала друга безбоштва. Јер, као што су ликове часних Икона уклонили из Цркве, (тако) су и друге неке (добре) обичаје напустили, које треба обновити, и тако их по писаном и неписаном законодавству држати. Који су, дакле, часни Храмови освећени без Светих моштију Мученика, одређујемо да се Мошти у исте положе са уобичајеном молитвом. А ко освећује Храм без Светих Моштију, нека буде свргнут, јер је преступио Црквена Предања.
[Ап. 31, IV Вас. 4, Трул. 31, Антиох. 5, Картаг. 83]
Детаљније о канону »
8. Пошто неки, лутајући (πλανώμενοι = обманути) из јеврејске вероисповести, смислише да се ругају Христу Богу нашем, правећи се да су хришћани, но одричући Га се, потајно и кришом светкују Суботу и друго штошта јудејско чине, одређујемо: да се такви не примају ни у општење, ни на молитву, ни у Цркву, него нека јавно буду по својој вероисповести Јевреји; нити децу њихову крштавати, нити да роба (хришћанина) купују или стичу. Ако се неко од њих обрати (Цркви) из искрене вере, и исповеди (Христа) од свега срца, пошто порече њихове обичаје и ствари, како би тиме и друге изобличио и исправио, таквога примати, и крстити и децу његову, и утврдити их да одступе од јеврејских подухвата (ἐπιτηδευμάτων = обичајâ). Ако ли тако не поступе, нипошто их не треба примати.
[Ап. 7, 64, 70, 71, Трул. 11, 84, Антиох. 1, Лаод. 29, 37, 38]
Детаљније о канону »
9. Све (иконоборачке) детињарске играрије и манијачке опијености и лажне списе, издане против часних Икона, треба предати Цариградском епископу, да се оставе (у архиве) са другим јеретичким књигама. Ако ли се ко нађе да их крије, ако је епископ или презвитер или ђакон, нека буде свргнут; а ако је лаик или монах, нека буде одлучен.
[Ап. 60, Трул. 63, Лаод. 59]
Детаљније о канону »
10. Пошто неки клирици, презирући канонску уредбу, напуштају своју парохију и одбегавају у другу парохију, а највише у овом Богочуваном и Царском Граду (= Цариграду), и настањују се код (световних) начелника и у њиховим богомољама чине Литургије (= службе), такве, без (дозволе) њиховог и Цариградског епископа, не треба примати ни у какву кућу, нити Цркву. А ако неко то учини, и остане упоран, нека буде свргнут. Који пак клирици то учине са знањем споменутих свештеникâ (= епископâ), такви не смеју узимати на себе световне и грађанске послове, пошто им је Божанственим канонима забрањено да то чине. Ако се ко затече да обавља посао такозваних надстојникâ (μειζοτέρων = большнихъ = majores = домари, управитељи), или нека престане, или нека буде свргнут. Већма му је боље да (уместо тога) буде учитељ деце и послуге, читајући (им) Свето Писмо, јер је зато свештенство и добио.
[Ап. 6, 15, 81, I Вас. 15, 16, IV Вас. 3, 5, 8, 10, 23, Трул. 17, 18, 31, Антиох. 3, 21, Сард. 1, 16, Картаг. 54, 121, Прводруги 11]
Детаљније о канону »
11. Будући да смо обавезни чувати све Божанствене каноне, дужни смо свакако чувати неповређеним и онај (= Халкидонски 26), који говори да у свакој Цркви буду економи. И ако сваки митрополит постави економа у својој Цркви, добро је; ако ли не, имаће дозволу Цариградски епископ својом влашћу да постави економа у његовој Цркви. Тако ће исто (учинити) и митрополити, ако потчињени им епископи не буду хтели постављати економе у својим Црквама. А ово исто нека се држи и у манастирима.
[Ап. 38, 41, IV Вас. 26, Трул. 35, Анк. 15, Гангр. 7, 8, Антиох. 24, 25, Картаг. 26, 33, Прводруги 7, Теоф. Алек. 10, Кирил Алек. 2]
Детаљније о канону »
12. Који се епископ или игуман затече да својинска имања Епископије, или Манастира, продаје световној власти, или издаје другој особи, таква продаја је неважећа, сходно канону Светих Апостола (канон 33), који каже: „Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима и нека њима управља, (тако) јер Бог (све) надзирава; не сме ништа од тих ствари себи да присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије: а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима; али под тим изговором да не растура оно што је Црквено“. Ако ли се изговарају да њива узрокује губитак и никаква се корист не добија, не треба ни тако продавати (то) место локалним властима, него клирицима или земљорадницима. А ако се (притом) послуже злим лукавством, те (локални) начелник прекупи земљу од земљорадника или клирика, таква продаја нека је неважећа, и нека се (њива) поврати Епископији или Манастиру, а епископ или игуман, који то учини, нека се прогна: епископ из Епископије, а игуман из Манастира, јер зло расипају оно што нису сакупили (Мт. 12, 30).
[Ап. 38, 39, 40, 41, 73, IV Вас. 24, 25, Трул. 49, VII Вас. 11, 13, Анк. 15, Антиох. 24, 25, Картаг. 26, 33, Теоф. Алек. 10, Кирил Алек. 2]
Детаљније о канону »
13. Пошто су због несреће (Иконоборства), која се по гресима нашим догодила у Црквама, извесни Молитвени домови и Епископије и Манастири били разграбљени од неких људи, те постали општа свратишта, – ако су они који их држе вољни повратити их, да се васпоставе у пређашње стање, добро је и лепо; а ако неће, заповедамо: да се такви свргну, ако су из свештеничког каталога; а ако су монаси или лаици, да буду одлучени. Јер су осуђени од Оца и Сина и Светога Духа, и нек буду вргнути тамо где црв не умире и огањ се не гаси (Мк. 9, 14), јер се противе гласу Господњем, који говори: „Не чините од Дома Оца мојега, дома трговачкога“ (Јн. 2, 16).
[IV Вас. 4, 24, Трул. 49, Прводруги 1, Кирил Алек. 2]
Детаљније о канону »
14. Да поредак влада у свештенству јасно је свакоме; а да се са тачношћу држе свештеничка произвођења, угодно је Богу. Али пошто видимо да неки без рукопроизвођења (ἐκτὸς χειροθεσίας) од детињства добијају постриг клирика, а не добивши од епископа хиротесију (= полагање руку), и читају на (Црквеном) Сабрању са амвона, чинећи то неканонски, заповедамо: да од сада то не бива. А исто држати и за монахе. Рукопроизвести, пак, чтеца дозвољено је свакоме игуману само у своме Манастиру, ако је сам игуман био рукопроизведен од епископа на игуманско предстојништво, а (притом) је он очигледно презвитер. Исто тако, по староме обичају, и хороепископи треба, по дозволи епископа, да производе чтеце.
[Трул. 14, 15, 21, 33, Антиох. 10, Лаод. 15]
Детаљније о канону »
15. Клирик нека се од сада не поставља за две Цркве, јер је то својствено трговању и срамној грамзивости, и противно Црквеном обичају. Јер смо чули из саме речи Господње да: „Нико не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати“ (Мт. 6, 24). Сваки, дакле, по Апостолској речи: „у чему је позван, у томе треба да остане“ (1Кор. 7, 20), и нека пребива у једној Цркви. Јер (све) оно што у Црквеним стварима бива из срамне грамзивости, постаје туђе Богу. А за потребе овога живота постоје разне радње (ἐπιτηδεύματα = занимања, послови), и из тих (послова), који хоће, нека стиче оно најнужније за тело. Јер Апостол рече: „Потребама мојим и оних са мном, послужише ове руке (моје)“ (ДАп. 20, 34). И ово нека буде у овом Богочуваном граду (= Цариграду); у другим пак местима изван, због недостатка људи, нека се то допусти.
[Ап. 14, 15, I Вас. 15, 16, IV Вас. 5, 10, 20, 23, Трул. 17, 18, 31, VII Вас. 10, Антиох. 3, Сард. 15, 16, Картаг. 45, 90]
Детаљније о канону »
16. Свака раскош и телесни накит противни су свештеничкоме чину и поретку. Зато оне епископе или клирике, који себе украшују сјајним и раскошним хаљинама, треба поправљати; ако ли остану упорни, треба (их) подвргнути епитимији; тако исто и оне који употребљавају мирисе. А пошто је корен горчине, узраставши (Јевр. 12, 15), јерес Хришћаноклеветника (= иконобораца) постала оскврњење Католичанској (= православној) Цркви, и они који су ту јерес примили не само што се гадише живописаних Икона, него и сваку побожност одбацише, мрзећи оне који честито и благочестиво живе; на њима се испунило оно написано: „Богопоштовање је мрзост грешнику“ (Сирах 1, 25). Зато, ако се нађу (неки) да исмевају оне који носе просто и скромно одело, нека се (такви) исправљају епитимијом. Јер од најстаријих времена сваки свештени човек је живео са простим и скромним оделом. Јер „све што се не употребљава ради потребе, него ради украшавања, потпада осуди за сујетност“, као што рече Василије Велики (Мала правила, 49). Нити је пак ико носио одећу од разнобојног свиленог ткања, нити су на крајевима хаљина пришивали разнобојне додатке, јер су чули Богоречити глас да „који меке хаљине носе, по царским су дворовима“ (Мт. 11, 8).
[Трул. 27, Гангр. 12, 21]
Детаљније о канону »
17. Неки од монаха, остављајући своје Манастире, (и) желећи да владају, и одбацујући послушност, настоје да подижу Молитвене домове, немајући што треба за довршење. Ако, дакле, неки покуша да то чини, нека то месни епископ забрани; ако ли пак за довршење (градње) има, нека до краја доврши намерено. А ово исто нека важи и за лаике и клирике.
[IV Вас. 4, 8, Трул. 46, Прводруги 1]
Детаљније о канону »
18. „Не будите на саблазан ни онима споља“ (1Кор. 10, 32), каже Божанствени Апостол. А да жене бораве у Епископијама или Манастирима, бива узрок сваког спотицања. Зато, ако се који затече да има ропкињу или слободну у Епископији или Манастиру, ради вршења неке службе, нека подлегне епитимији; а ако је упоран, нека буде свргнут. Ако ли се деси да у предграђима жене бораве, и хтедне епископ или игуман да се на путу ту (код њих) заустави, нека у присуству епископа или игумана жена никакве службе не обавља у то време, него нека се склони у друго место, док епископ не отиде, да не буде приговора.
[Ап. 5, 26, I Вас. 3, Трул. 5, 12, 13, 47, 48, VII Вас. 20, 22, Анк. 19, Картаг. 3, 4, 25, 38, 70, Вас. Вел. 88]
Детаљније о канону »
19. Толико је порок среброљубља завладао код управитељâ Цркава, да неки и од оних који се називају побожни људи и жене, заборавивши заповести Господње, заблудеше, и за злато примају оне који приступају свештеничкоме чину и монашком животу. И бива, као што Велики Василије (канон 90) каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало је за одбацивање“. Јер „није могуће Богу и мамону служити“ (Мт. 6, 24). Који се, дакле, нађе да то чини, ако је епископ или игуман или неко из свештеничкога реда, или нека престане, или нека се свргне, сходно 2. канону Светог Сабора у Халкидону. А ако је игуманија, нека се изагна из Манастира, и у други Манастир нека се преда на потчињење. Исто и игуман, који нема презвитерско рукоположење. А односно онога што родитељи дају деци, као мираз, или односно сопствених ствари што (дотични) доносе, а признају да их приносе да буду посвећене Богу, одредисмо да то остане у Манастиру по њиховом обећању, било да дотични остане или изиђе (из Манастира), осим ако (одлазак) буде кривицом настојатеља.
[Ап. 29, IV Вас. 2, Трул. 22, 23, VII Вас. 4, 5, 15, Сард. 2, Лаод. 12, Вас. Вел. 90]
Детаљније о канону »
20. Одређујемо да од сада не буде никакав дупли (= мушки и женски) Манастир, јер то за многе бива предметом саблазни и спотицања. Ако пак неки одлуче да се заједно са сродницима одрекну света и следе монашком животу, онда људи треба да одлазе у мушки Манастир, а женске да ступају у женски Манастир, јер се тиме угађа Богу (Јевр. 13, 16). А они Манастири, који су до сада били двоструки, нека се (за њих) држи канон Светог оца нашег Василија, и по његовој установи нека се поступа. У једном Манастиру не смеју боравити монаси и монахиње, јер заједничко живљење даје повода прељуби. Монах нека не узима смелост са монахињом, или монахиња са монахом, насамо разговарати (προσομιλεῖν); ни да монах спава у женском Манастиру, нити монахиња да једе с њиме насамо. И кад се од стране мушких (из мушког Манастира) доносе монахињама ствари потребне за живот, нека те ствари прима игуманија женског Манастира испред врата (=капије), заједно са неком старицом монахињом. Ако ли се деси, да монах зажели да види неку своју рођаку, нека кратко и мало говори с њоме у присуству игуманије, па нека убрзо од ње одлази.
[Трул. 47, VII Вас. 18, 22]
Детаљније о канону »
21. Монах или монахиња не треба да остављају свој Манастир, одлазећи у други. Ако се то догоди, потребно је указати му гостопримство, али не треба га примати без дозволе његовог игумана.
[IV Вас. 4, VII Вас. 19, Картаг. 80, Прводруги 2, 3, 4]
Детаљније о канону »
22. Богу све посветити и не бити роб својих жеља, велико је дело. „Јер ако једете, ако ли пијете, каже Божанствени Апостол, све у славу Божију чините“ (1Кор. 10, 31). И Христос Бог наш је у Јеванђељима Својим заповедио да се уништавају почетци грехова. Јер не само да Он кажњава прељубу, него је и сами покрет помисли ка чињењу прељубе осуђен, кад Он каже: „Који је погледао жену са похотом, већ је учинио с њом прељубу у срцу своме“ (Мт. 5, 28). Отуда и ми научивши се, треба да очишћујемо помисли (наше). Јер, „ако је и све слободно, али није све на корист“ (1Кор. 10, 23), како се учимо од Апостолског гласа. Свакоме пак човеку је нужно јести, да живи. И који у браку живе, и са децом су, и лаичког су стања, без прекора им је ако заједно једу људи и жене, само да узносе благодарност Дародавцу хране. Не у неким лакрдијашким околностима, то јест са сатанским песмама, са гитарашким и блудничким страстима, на шта долази Пророчка клетва, овако говорећи: „Тешко онима, који уз гитаре и цимбале вино пију, а не гледају на дела Господња, и не разумеју дела руку Његових“ (Ис. 5, 12). Ако ли буде некад таквих међу хришћанима, нека се исправе; иначе, нека за њих важи оно што је пре нас канонски установљено (тј. епитимије). Код оних пак чији је живот у тиховању и монашки (ἡσυχίας καὶ μονότροπος = молитвени и усамљенички), онај који је обећао Господу Богу да узме (на се) јарам монашки, он ће боравити насамо, и ћутаће (Јер. 3, 28). Но и онима који су изабрали свештенички живот, није уопште упутно да насамо са женама једу, осим некад са неким богобојажљивим и кротким људима и женама, како би и тај заједнички обед водио духовном подвигу. Исто нека чине и са рођацима. Догоди ли се ипак да монах или свештено лице на путовању није понео са собом најнужније потребе (хране), и по нужди хоће да заноћи, било у гостионици, било у нечијој кући, дозвољено му је то чинити, јер је потребом принуђен.