Старајући се у свему о Црквеном добропоретку (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας = складном реду у Цркви), те нужно постависмо да одредимо да се убудуће ниједан лаик, или монах, не узводи брзо на висину епископства, него да претходно буде испитиван у Црквеним степенима (клира) и тако да прими рукоположење за епископа. Јер, иако су до сада неки од лаика, или монаха, по захтеву нужде, брзо били удостојени епископске части, и заблистали врлинама и своје Цркве високо уздигли, ипак, не никако стављајући за закон Цркви оно што ретко бива, одређујемо: да убудуће то више не буде, него да правилно (κατὰ λόγον = по реду) рукополагани прође (све) свештене степене, остајући у свакоме чину узакоњено Време.
Ἐν πᾶσι τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας φροντίζοντες, καὶ τοῦτο ὁρίσαι ἀναγκαῖον ἐθέμεθα. Ὥστε τοῦ λοιποῦ μηδένα τῶν λαϊκῶν ἢ μοναχῶν ἀθρόον εἰς τὸ τῆς ἐπισκοπῆς ὕψος ἀνάγεσθαι, ἀλλ' ἐν τοῖς ἐκκλησιαστικοῖς βαθμοῖς ἐξεταζόμενον πρότερον, οὕτω τῆς ἐπισκοπῆς τὴν χειροτονίαν ὑποδέχεσθαι. Εἰ γὰρ καὶ μέχρι τοῦ νῦν ἀπὸ τῶν λαϊκῶν ἢ μοναχῶν τινες, ἀπαιτούσης χρείας, παραυτίκα τιμῆς ἄξιοι γεγόνασιν ἐπισκοπικῆς, ἀρετῇ τε διαπρέψαντες καὶ τὰς κατ' αὐτοὺς ἐκκλησίας ὑψώσαντες, ἀλλὰ τό γε σπάνιον οὐδαμοῦ νόμον τῆς Ἐκκλησίας τιθέμενοι, ὁρίζομεν τοῦ λοιποῦ μηκέτι τοῦτο γίνεσθαι, εἰ μὴ κατὰ λόγον ὁ χειροτονούμενος διὰ τῶν ἱερατικῶν προέλθοι βαθμῶν, ἐν ἑκάστῳ τάγματι τὸν νενομισμένον χρόνον ἀποπληρῶν.
Ап. 80: Онај који је из незнабожачког живота (тек) пришао (Цркви) и крстио се, или се пак из неваљалог (φαύλης = поквареног) начина живота тек обратио, није праведно да одмах буде произведен за епископа (1Тим. 3, 6). Јер је неправедно да онај који још није искуство показао (= није постао искусан), постане учитељем других, осим ако се негде то догоди по Божијој благодати.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
VII Вас. 2: Пошто певајући сједињујемо се с Богом: „У наредбама (δικαιώμασι = законима) Твојим поучавам се; нећу заборавити речи Твоје“ (Пс. 118, 6), – спасоносно је за све хришћане да то чувају, а нарочито за оне који имају свештенички чин. Зато одређујемо: да сваки који ће бити постављен на епископски степен, треба свакако да зна Псалтир, да би се из њега упутио да и сав свој клир поучава. Нека, зато, од митрополита буде марљиво испитиван: да ли је готов да са удубљивањем, а не тек површно, чита Свете Каноне, и Свето Јеванђеље, и књигу Божанствени Апостол, и сво Божанствено Писмо, и по Божанским заповестима понаша се и учи свој народ. Јер „суштина наше Јерархије јесу богопредане речи“, то јест право познање (ἀληθινὴ ἐπιστήμη = истинаѧ хитрость) Божанствених Писама, као што је Велики Дионисије рекао (Ареопагит, „О Црквеној Јерахији“, 1, 4). Ако се, пак, (дотични) колеба и није с љубављу готов да тако чини и учи, нека се не рукополаже. Јер је пророчки рекао Бог: „ Ти си одбацио познање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не свештенослужиш“ (Ос. 4, 6).
Неокес. 12: Ако је неко у болести просветљен (Крштењем), не може бити произведен за презвитера; јер вера његова није из добровољности, него из нужде; осим (= изузетно може) због његове ревности и вере после тога, и због недостатка људи (= клирика).
Сард. 10: Осија епископ рече: И ово сматрам да је нужно: да се са сваком тачношћу и марљивошћу испита да, ако се неки богат или учен из грађанскога звања (σχολαστικὸς ἀπὸ τῆς ἀγορᾶς) нађе достојним за епископа, не треба га претходно постављати ако не изврши (тј. прође) службу и чтеца, и ђакона, и презвитера, како би кроз сваки степен, ако се сматра достојним, могао напредујући узићи на висину епископства (εἰς τὴν ἁψίδα τῆς ἐπισκοπῆς = на вьрхъ епискоупьства). А за сваки степен чина (свештеног) треба, очигледно, оставити не малу дужину времена, чиме ће се моћи упознати његова вера и врлинскост понашања (ἡ τῶν τρόπων καλοκαγαθία = и образтъ благостъıнѧ) и постојанство и кротост, те он, сматран за достојнога Божанственог свештенства, добије највишу част. Јер није пристојно, нити знање (ἐπιστὴμη = наука), ни добро владање прихвата, да се на то (свештено звање) иде дрско и олако, те да се на брзу руку поставља епископ, или презвитер, или ђакон, јер ће такав с правом бити сматран за новообраћеног (νεόφυτος). Особито када се и најблаженији Апостол (Павле), који је био Учитељ народâ, показује да спречава да бивају брза постављења (1Τим. 3, 6; 5, 12). Јер, испитивање за дуже времена, може поуздано да покаже и понашање и нарав свакога. Сви рекоше: Да им се (ово) свиђа, и да се нипошто не треба ово кварити (= мењати).
Лаод. 3: Да не треба недавно крштенога (φωτισθέντα = просветљенога) приводити (брзо) у свештени чин.
Лаод. 12: Да се у Црквено старешинство (ἀρχήν = началѣ = началство) епископи постављају одлуком митрополита и оближњих епископâ (тј. Сабора), пошто су дуго времена проверавани у слову (= науци) вере и у понашању доброга живота.
Кирил Алек. 4: Треба чинити старање о свему што је корисно и неопходно за изграђивање народа и што доприноси уважењу Светих Цркава. Јер је написано: „Побожнима учините синове Израиљеве“ (3Мојс 15, 31). Оци пак Манастирâ, који су у области Тиваиде, људи побожни и имајући начин живота (πολιτείαν) достојан дивљења, дошавши у Александрију, и запитани од мене о стању тамошњих Манастира, казаше да се многи саблажњавају због оваквог узрока. Неки, недавно ожењени, и као да су тек изишли из брачне одаје, заокупљају неке од Богољубезњејших епископа и, пошто ваљда нико ништа против њих не износи, рукополажу се за клирике, то јест презвитере. Други пак неки, из самих тих Манастирâ искључени као неуредни, опет измамљују рукоположења и, поставши клирици, улазе опет у исте Манастире одакле су избачени, и хоће да врше Приношење (= Литургију) и да чине што је уобичајено клирицима, тако да неки који их знају напуштају Сабрања (= Литургију) и не прихватају да се причесте када они служе Литургију. Пошто, дакле, као што рекох, све треба чинити за изграђивање народа, нека ваша Богочестност пази на ово. И ако треба неко да се рукоположи за клирика, треба (марљиво) испитивати живот његов, и да ли је икада имао жену, или не; и како и када ју је узео; и да ли се уздржава (кад треба); и да ли није неки од искључених или од другог Богочестњејшег епископа, или из Манастира; и тада нек буде рукоположен кад се нађе беспрекоран. Јер тако ћемо сачувати чистом, и своју савест и свештену и часну свештеничку службу непорочном.