1. Ствар тако поштована и часна, и коју су Блажени и Преподобни Оци наши давно прекрасно смислили - оснивање Манастира - данас се види да се рђаво чини. Јер неки, дајући име Манастира својим имањима и поседима, и обећавајући да их Богу посвећују (=дарују), углавном те посвећене (=дароване поседе) себи приписују, те смислише вешто да Богу само наслов посвете. Јер се не стиде да, и после посвећења (=даривања), присвајају власт себи, коју, да имају претходно, нису били спречавани. И толико се овој ствари приспојила изопаченост, да они исти који дароваше, виде се да продају много шта што су даровали, изазивајући уједно и чуђење и мржњу код посматрача. И не само што такви немају раскајања за то што присвајају себи власт над оним што је једном Богу принесено, него исту без бојазни и другима предају. Зато, дакле, Свети Сабор одреди: да нико не сме основати Манастир без знања и воље (месног) епископа. А када он (=епископ) пристане и дозволи, и кад изврши потребну молитву (=благосиљање Манастира), како су у старини (Оци) богољубиво узаконили, нека се гради Манастир; а сами Манастир и све што му припада да се упише у пописну књигу (βρεβίῳ = катастар), и положи у епископском архиву; немајући дародавац уопште дозволу, без знања епископова, поставити за игумана себе или другога уместо себе. Јер ако неко, за оно што човеку поклања, не може више бити господар тога, како ће се моћи допустити ономе, који Богу нешто посвети и принесе, да себи присваја господарење над тиме?
[IV Вас. 4, 8, 24, Трул. 49, VII Вас. 12, 13, 14, 17]
Детаљније о канону »
2. Пошто се неки (изгледом) показују да прихватају монашки живот, не да Богу чисто послуже, него да часношћу образа (= монашке схиме) стекну славу побожности, и тиме нађу обилно задовољење својих уживања (ἡδονήν = задовољстава); јер чинећи само пострижење косе, живе у својим кућама, не извршујући никакву монашку службу или поредак (ἀκολουθίαν ἤ καθάστασιν). (Зато) Свети Сабор одреди: никога уопште не удостојавати монашког чина без присуства онога који треба да га прими у послушност и обећа да ће га руководити и старати се о његовом душевном спасењу, будући човек (= старац) богољубив и старешина манастира (= игуман), и способан спасавати душу која се тек приводи Богу [др. ркпс.: Христу]. Ако се неко нађе да је кога постригао без присуства игумана, који ће га примити као послушника, такав да се подвргне свргнућу, као непокоран (Светим) канонима и рушитељ монашког доброг поретка (εὐταξίαν); а који је неразумно и против реда пострижен да се преда на послушање, и (то) у Манастир који одреди месни епископ. Јер нерасудни и штетни постризи су и монашки образ понизили, и учинили да се хули Име Христово.
[IV Вас. 4, 24, Трул. 40, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 85, VII Вас. 8, 9, 17, 20, 21, Гангр. 3, Картаг. 63, Прводруги 3, 4, 5, 6, 7]
Детаљније о канону »
3. Просуђено је да се исправи и ово зло које се чини, и које се још горе препушта презирању и немару. Ако, дакле, неки предстојатељ (= игуман) Манастира, потчињене му монахе, када побегну, не буде тражио са великим старањем; или нашавши их, не прими их, и не труди се да одговарајућим и прилагођеним (њиховом) сагрешењу лечењем оздрави и учврсти оно оболело, Свети Сабор одреди: да се такав подвргне одлучењу. Јер, ако онај, коме је поверено старање о бесловесним животињама, па занемари стадо, не остаје некажњен, како неће подлећи казнама због дрског поступка онај коме је поверена пастирска управа над стадом Христовим, и који својом леношћу и небригом упропашћује њихово спасење?
[IV Вас. 4, Трул. 46, VII Вас. 21, Картаг. 80, Прводруги 2, 4]
Детаљније о канону »
4. На много начина лукави ђаво је настојао да наведе срамоту на уважени монашки образ (= чин), и многу је погодност за то нашао у време претходне јереси (Иконоборства). Јер, напуштајући по нужди, због јереси, монаси своје Манастире, неки су прелазили у друге (Манастире), а други у боравишта световних људи. Али, оно што их је, чињено тада због Благочешћа (δι’ εὐσέβειαν = Православља), показивало блаженима, прешавши (после) у неразумни обичај, извргавало их је подсмеху. Јер сада, када се Благочешће (τῆς εὐσεβείας = Православље) распространило, и Црква ослобођена од саблазни, неки још (увек) напуштају своје Манастире, и као неки неукроћени поток разливају се и растачу овде и онде; Манастире испуњују многим руглом, а себи многи неред (= немир) придодају, и уважење према (врлини) послушности руше и срозавају. Зато Свети Сабор, прекраћујући непостојаност и непослушност тог стремљења (њиховог), одреди: да, ако неки монах побегне из свога Манастира и допадне у други Манастир, или у световно обиталиште, такав ће, и онај који га прими, бити одлучен, све док се одбегли не поврати у Манастир из кога је на зло изишао. А ако епископ неке монахе, осведочене у побожности и чистоти живота, захтедне преместити у други Манастир, ради уређења тога Манастира, или одлучи да их смести у световну кућу ради спасења њених житеља, или благоизволи да их другде постави, то ни оне који (их) примају, нити монахе, не чини подложнима одговорности.
[IV Вас. 4, 23, Трул. 23, 41, VII Вас. 13, 21, Картаг. 80, Прводруги 2, 3, 6]
Детаљније о канону »
5. Налазимо неразборита и непроверена (ἀκρίτους καὶ ἀδοκιμάστους = нерасудна и неиспитана) монашења (ἀποταγάς = одрицања од света) као много шкодећа монашком добром поретку. Јер неки несмотрено себе бацају у монашки живот, па због строгости и напорности (монаштва) сасвим запусте подвижништво, и несрећно се опет повраћају на телољубиви и сластољубиви живот. Зато Свети Сабор одреди: да не треба удостојити монашког образа (= чина) никога пре но што их трогодишње време, остављено им ради искушеништва, не покаже проверенима и достојнима тако узвишеног живота. И заповеда (Сабор) да се то на сваки начин држи, осим ако наиђе нека тешка болест, која примора да се скрати време искушеништва, или ако негде буде неки човек побожан, који је и у световном оделу проводио монашки живот. Јер, за потпуно проверавања таквога човека биће довољно и шестомесечно време. А ако неко поступи мимо овога: (ако је) игуман, да се лиши игуманства, и снађе га, као кâр за неред (παιδείαν τῆς ἀταξίας = казна за непоштовање реда), положај потчињенога; а монах нека буде предан у други Манастир, који одржава монашку тачност (ἀκρίβειαν = строгост).
[Трул. 40, Картаг. 126, Прводруги 2, 18]
Детаљније о канону »
6. Монаси не треба да имају ништа своје, а све њихово да се пренесе на Манастир. Јер блажени (Апостол) Лука каже за верујуће у Христа и (хришћане) који изображавају монашко живљење (πολιτείαν = начин живота), тако да „ниједан није говорио за своје имање да је његово, него им је све било заједничко" (ДАп. 4, 32). Зато, онима који желе да монахују, даје им се право да претходно свој иметак распореде и уступе га којим хоће лицима, ако законом нису спречени (у томе). Јер, после ступања у монаштво, Манастир има господарство све њихове имовине, и њима није допуштено никакво старање или располагање о своме имању. А ако се неко нађе да је себи присвојио неки посед који није уступио Манастиру, и да је поробљен страсти лакомости (φιλοκτηςίας = поседовања), нека то (= имање) игуман или епископ преузму и у присуству многих продају и разделе сиромасима и потребитима. А онога који је, као некада Ананија (ДАп. 5, 1-2), замислио да такав посед утаји, Свети Сабор одреди: да се уразуми одговарајућом епитимијом. А по себи је разумљиво да оно што је Свети Сабор одредио (ἐκανόνισε) за монахе људе, то исто да важи и за жене монахиње.
[Ап. 40, IV Вас. 22, Трул. 35, VII Вас. 19, Антиох. 24, Картаг. 22, 26, 81, Прводруги 4]
Детаљније о канону »
7. Видимо да многе епископије опадају, и да су у опасности да сасвим пропадну, јер њихови предстојатељи (προεστηκότες = епископи) бригу и старање о њима трошећи на подизање нових Манастира, и њих (= епископије) растрзавајући и вешто смишљајући како да присвоје приходе (од тих Манастирâ), труде се само о њиховом повећавању. Зато Свети Сабор одреди: да ниједан епископ не може новоподизати себи (ἴδιον = свој) Манастир на штету своје епископије. Ако се, пак, неки затече да се на то усудио, нека се он подвргне одговарајућој епитимији, а новоподигнуто од њега, пошто није добило ни почетак права Манастира, нека се потврди као својина епископије. Јер ништа од онога што је незаконито и неуредно настало, не може добити предност над оним што је канонски установљено.
[Ап. 38, IV Вас. 26, VII Вас. 11, 12, Анк. 15, Гангр. 7, Антиох. 24, 25, Картаг. 26, 33, Теоф. Алек. 10, Кирил Алек. 2]
Детаљније о канону »
8. Божанствени и Свештени Канон Светих Апостолâ (канони 22-24) сматра самоубицама оне који себе обезуде (= ушкопе), и, ако су свештеници, свргава их (= рашчињава); а ако нису, забрањује им ступање у свештенство, показујући из тога јасно да, ако је самоубица који сâм себе обезуди, онда је свакако убица онај ко обезуди другога. А с правом ће се такав сматрати увредитељем и творевине Божије (1Мојс. 1, 27-28). Зато Свети Сабор одреди: да, ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон, ухвати да је кога обезудио (= учинио евнухом), било својом руком, било наредбом (другоме), таквога подвргнути свргнућу (= рашчињењу); а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен; осим ако наиђе каква болест да примора да се болесник подвргне резању. Јер као што први канон Никејског Сабора не кажњава оне који су у болести оперисани (χειρουργηθέντας) због обољења, тако и ми не осуђујемо свештенике који наложе да се болесници обезуде (= ушкопе), а ни лаике не окривљујемо који се у болести својеручно обезуде. Јер то сматрамо лечењем болести, а не завером против створења, или вређањем творевине (Божије).
9. Пошто Апостолски и Божанствени канон (27. Апостолски) подвргава свргнућу (= рашчињењу) свештенике који покушавају да бију верне када сагреше, или неверне кад учине неправду, неки, смишљајући како би задовољили свој гњев, изврћу Апостолске наредбе схватајући (их) да се односе (само) на оне који својом руком бију, мада канон ништа тако не означава, нити здрав разум дозвољава тако схватати. Јер би заиста било узалудно, и врло погрешно, свргавати (= рашчињавати) онога што је три или четири пута својеручно ударио, а остављати некажњеним онога који дозвољава бијење по наредби, и увећава казну свирепо и до смрти. Зато, пошто тај канон кажњава уопште бијење, зато и ми исто потврђујемо. Јер свештеник Божији треба да васпитава (παιδαγωγεῖν) неуреднога поукама и саветима, а понекад и Црквеним епитимијама, а не да бичевима и ударцима насрће на тела људска. Ако ли пак неки буду сасвим непослушни и не следују уразумљењу (Црквених) епитимија, нико не спречава да се они уразумљују (σωφρονίζεσθαι) призивом месних началника. Јер је и пети канон Антиохиојског Сабора одредио да се изазивачи нереда и побунâ у Цркви поврате (у ред) спољном руком (власти).
[Ап. 27, Антиох. 5, 55]
Детаљније о канону »
10. Који себе предадоше страстима, не само што се не боје казне од Свештених Канона, него се дрзнуше и да их изигравају. Јер их изврћу, и према својој острашћеној вољи кваре (= фалсификују), тако да ревновањем страсти (τῇ φιλοτιμίᾳ τῆς ἐμπαθείας = острашћеном амбицијом), по речима Григорија Богослова (Беседа 22, 7), не само да им зло бива без одговорности, него се сматра и божанственим. Јер Апостолски канон (73) говори: „Посвећени сасуд златни или сребрни, освећени, или тканину, нека нико не узима за своју (домаћу) употребу, јер је то безаконито; а који се у томе затече, нека се казни одлучењем“. Наводећи ово за оправдање својих безакоња, кажу да не треба сматрати достојним свргнућа оне који часни покривач Свете Трпезе прекрајају у свој хитон (= огртач), или неку другу одежду (= одећу), па чак ни оне који Свети Путир - о безбожности! - или Часни Дискос, или томе слично, узимају за своју потребу, или злоупотребљавају; јер, веле, канон наређује да они, који у томе погреше, имају подлећи одлучењу, а не свргнућу. Али, ко ће поднети тако велику злоупотребу и безбожност?! Јер канон подвргава одлучењу оне који и само узму на употребу посвећену ствар, а не који их у потпуну отмицу присвоје, а ови ослобађају свргнућа, и оне који грабе и светогрдно краду Светиње над Светињама, и оне који Часне Дискосе употребљавају за служење при јелу, или Свете Путире оскврњују, по сопственом суду сматрају несвргнутима. Мада је то јавно оскврњење, и очито је да они који то чине потпадају не само под свргнуће, него тим преступом падају у највећу безбожност. Зато Свети Сабор одреди: да они који, ради своје користи, приграбе, или преокрену на несвету употребу, Свети Путир, или Дискос, или кашичицу (за Причешће), или часни Прекривач (Св. Престола), или такозвани Воздух, или просто било шта од свештених и светих Сасуда или Одежда у Олтару (= Жртвенику), буду подвргнути потпуном свргнућу (= рашчињењу). Јер, једно је оскврнити, а друго покрасти Светиње. Оне, пак, који узимају себи или другима ради несвете употребе неке Сасуде или Одежде, које су ван Олтара (= Жртвеника), њих и канон одлучује, а ми с њиме (заједно) одлучујемо; а оне који сасвим приграбљују, подвргавамо осуди крадљиваца Светиње.
[Ап. 25, 38, 72, 73, Антиох. 25, Григ. Ниски 8, Кирил Алек. 2]
Детаљније о канону »
11. Презвитере или ђаконе, који узимају на себе световне власти (= положаје) или послове, или такозвана старатељства (κουρατωρείας = curationes) у кућама (светских) началникâ, Божанствени и Свети Канони подвргавају свргнућу. То и ми потврђујући, и за остале уврштене у клир одређујемо: да, ако неко од њих преузима световне службе (власти), или прима такозвана старатељства у кућама или предграђима (световних) началника, такав да буде искључен из свога клира. Јер, по најистинитијој и од Самога Христа, Истинитога Бога нашег, исказаној речи, „нико не може два господара служити“ (Мт. 6, 24).
[Ап. 6, 20, 81, 83, IV Вас. 3, 7, VII Вас. 10, Картаг. 16]
Детаљније о канону »
12. Пошто Свети и Васељенски Шести Сабор (канони 31. и 59) подвргава свргнућу оне клирике који врше службу (λειτουργοῦντας), или крштавају, у богомољама које су унутар (неке) куће, без сагласности епископа, и ми то исти потврђујемо. Јер кад Света Црква (Православна) право управља и заступа реч Истине (ὀρθοτομούσης καὶ τὸν ἀληθῆ λόγον πρεσβευούσης - 2Тим. 2, 15), и очувава и научава часноме живљењу (τῆς πoλιτείας = начину живота), било би непристојно и непобожно допустити онима који живе неваспитано и неуредно, и увлаче се у куће, да руше њен (= Цркве) благопоредак и испуњују је многим немирима и саблазнима. Зато сада Свештени и Богопомагани (θεοσυνέργητυς) овај Сабор, сагласан са Светим и Васељенским Шестим Сабором, одреди: да буду одређивани они који ће литургисати (= вршити Службу) у богомољама које су у (некој) кући, а одређивање њих вршиће месни епископ. А ако се неки мимо ових дрзну, без сагласности епископа, да улазе у куће и дотакну се Службе, нека се свргну; а који узимају удела у њиховом општењу (κοινωνίας = Причешћу), нека подлегну одлучењу.
[Ап. 31, IV Вас. 18, 31, Трул. 31, 59, VII Вас. 7, 10, Гангр. 6, Антиох. 5, Лаод. 58, Картаг. 12]
Детаљније о канону »
13. Пошто је свезли (= ђаво) био посејао семена јеретичког кукоља у Цркви Христовој, па видећи да се иста мачем Духа из корена сасецају, пошао је другим путем лукавства (μεθοδείας = преваре), покушавајући да безумљем расколникâ раздели Тело Христово (= Цркву). Но и ту његову заверу сасвим спречавајући, Свети Сабор одреди: да надаље, ако неки презвитер или ђакон, као тобоже због неких преступа, презре (κατεγνωκὼς = осуди) свога епископа, пре Саборског разматрања и испитивања, и коначне осуде (истога), и усуди се прекинути општење с њим (τῆς αὐτοῦ κοινωνίας), и име његово у свештеним Литургијским молитвама, по Предању Цркве, не спомиње, такав да подлегне свргнућу и да се лиши сваке свештене части. Јер, који је постављен (= увршћен) у чин презвитера а присваја себи суд митрополита, и пре осуде сам осуђује, колико је до њега, свога оца и епископа, такав није достојан ни части ни имена презвитера. И који следују таквога, ако буду неки од свештеника, да и они буду лишени своје части; а ако су монаси, или лаици (= верници), нека буду сасвим одлучени од Цркве, док не прекину свезу са расколницима и поврате се своме епископу.
[Ап. 31, II Вас. 6, III Вас. 3, IV Вас. 18, Трул. 31, 34, Гангр. 6, Антиох. 5, Сард. 14, Картаг. 10, 11, Прводруги 14, 15]
Детаљније о канону »
14. Ако неки епископ, изговарајући се (неким) преступом против свога митрополита, пре Саборског разматрања (и пресуде), одвоји се од општења са њиме (τῆς πρὸς αὐτὸν κοινωνίας) и не спомиње, по обичају, његово име у Божанственом Тајноводству (= Св. Евхаристији), — за таквога Свети Сабор одреди: да буде рашчињен, ако само, одступивши од свога митрополита, створи раскол. Јер сваки треба да познаје своје границе, те ни презвитер да не презире свога епископа, нити епископ свога митрополита.
[Ап. 31, II Вас. 6, III Вас. 3, IV Вас. 18, Трул. 31, 34, Гангр. 6, Антиох. 5, Сард. 14, Картаг. 10, 11, 62, Прводруги 13, 15]
Детаљније о канону »
15. Оно што је одређено за презвитере и епископе и митрополите, још више приличи и за Патријархе. Тако, ако неки презвитер или епископ, или митрополит, усуди се да одступи од општења (τῆς κοινωνίας) са својим Патријархом, и не спомиње, као што је одређено и установљено, његово име у Божанственом Тајноводству (= Св. Евхаристији), и пре Саборске одлуке и коначне осуде његове, створи раскол, за таквога Свети Сабор одреди: да је сасвим туђ сваког свештенства, ако се само докаже да је тако безаконо поступио. И ово је, пак, одређено и потврђено за оне који под изговором неких преступâ одступају од својих Предстојникâ и стварају расколе и руше јединство Цркве (τὴν ἕνωσιν τῆς Ἐκκλησίας). Јер они који се одвајају од општења са својим Предстојником због неке од Светих Сабора или Отаца осуђене јереси (δι’ αἵρεσίν τινα... κατεγνωσμένην), то јест кад он јавно проповеда јерес и откривеном главом (= неприкривено) то у Цркви учи, такви не само што неће (за то) подлећи канонској казни, зато што су се пре Саборског решења одвојили од општења са (тако) названим епископом, него ће бити удостојени части достојне Православних. Јер нису осудили епископе, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом нарушили јединство Цркве (τὴν ἕνωσιν τῆς Ἐκκλησίας), него су постарали се да Цркву избаве од раскола и раздељења.
[Ап. 31, II Вас. 6, III Вас. 3, IV Вас. 18, Трул. 31, 34, Гангр. 6, Антиох. 5, Сард. 14, Картаг. 10, 11, 62, Прводруги 13, 14]
Детаљније о канону »
16. Због свађâ и потресâ, који се догађају у Цркви Божијој, неопходно је одредити и ово: да се ни на који начин не поставља епископ у оној Цркви чији је Предстојник (= епископ) још жив и још је у својој части, осим ако он сам добровољно поднесе оставку на епископију (τὴν ἐπισκοπὴν παραιτήσεται). Јер, треба најпре до краја довести, канонски испитиван, узрок због којег се (дотични) изгони из епископије (τῆς ἐπισκοπῆς ἐκδιώκεσθαι), и тек потом, пошто он буде свргнут, другога уместо њега поставити у епископство (εἰς τὴν ἐπισκοπήν). Ако пак неки од епископâ, остајући у својој части, нити жели да поднесе оставку, нити хоће да свој народ пастирствује, него се удаљи из своје епископије и преко шест месеци борави у другом месту, а није задржаван (тамо) ни царском заповешћу, нити извршујући неку службу свога Патријарха, нити је захваћен неком тешком болешћу која га чини сасвим непокретним, такав, дакле, који није спречен ниједним од споменутих разлога, а удаљио се из своје епископије, и преко шест месеци борави у другом месту, биће сасвим лишен и части и достојанства епископа. Јер за онога који пренебрегава поверено му стадо, и проведе време преко шест месеци у другом месту, Свети Сабор одреди: да буде сасвим лишен архијерејства (τῆς ἀρχιερωσύνης) којим је постављен да пастирствује, и на његово место епископства (τῆς ἐπισκοπῆς) да се уместо њега постави други.
[III Вас. 9, Антиох. 17, Сард. 12, Картаг. 71, Петр. Алек. 10, Кирил Алек. 3]
Детаљније о канону »
17. Старајући се у свему о Црквеном добропоретку (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας = складном реду у Цркви), те нужно постависмо да одредимо да се убудуће ниједан лаик, или монах, не узводи брзо на висину епископства, него да претходно буде испитиван у Црквеним степенима (клира) и тако да прими рукоположење за епископа. Јер, иако су до сада неки од лаика, или монаха, по захтеву нужде, брзо били удостојени епископске части, и заблистали врлинама и своје Цркве високо уздигли, ипак, не никако стављајући за закон Цркви оно што ретко бива, одређујемо: да убудуће то више не буде, него да правилно (κατὰ λόγον = по реду) рукополагани прође (све) свештене степене, остајући у свакоме чину узакоњено Време.
[Ап. 80, I Вас. 2, VII Вас. 2, Неокес. 12, Сард. 10, Лаод. 3, 12, Кирил Алек. 4]
Детаљније о канону »