У свакој области сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије нека непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао, или настане, неки спор о истима, могу они који кажу да им је нанета неправда подигнути о томе поступак пред обласним Сабором. Ако је, пак, неком учињена неправда од свога митрополита, нека се суди код егзарха провинције (= велике области) или код Цариградског престола, као што је напред речено (Канон 9). А ако је царском влашћу новооснован неки град, или ће се ускоро новоосновати, нека државним и грађанским облицима управе (= распореда) следује и поредак Црквених парикија (= епископије и парохије).
У свакој епархији парохије, које су по селима или засеоцима, морају непромјенљиво припадати оним епископима, у чијој су оне власти, а особито, ако су за тридесет година без опрјеке их имали и њима управљали. Али, ако се какав спор о истима подигао, или се подигне прије него што је тридесет година истекло, допушта се онима, који себи сматрају увријеђенима, подигнути о томе тужбу пред епархијским сабором. Који је пак увријеђен био од свога митрополита, нека се усуди код егзарха велике области (дијецезе), или код цариградског пријестола, као што је прије речено. Али ако је царском влашћу основан нови град, или се у напријед оснује, у таквоме случају разређење црквених области нека слиједи разређењу државном и грађанском.
Τὰς καθ᾿ ἑκάστην ἐπαρχίαν ἀγροικικὰς παροικίας, ἢ ἐγχωρίους, μένειν ἀπαρασαλεύτους παρὰ τοῖς κατέχουσιν αὐτὰς ἐπισκόποις, καὶ μάλιστα εἰ τριακονταετῆ χρόνον ταύτας ἀβιάστως διακατέχοντες ᾠκονόμησαν. Εἰ δὲ ἐντὸς τῶν τριάκοντα ἐτῶν γεγένηταί τις, ἢ γένοιτο περὶ αὐτῶν ἀμφισβήτησις, ἐξεῖναι τοῖς λέγουσιν ἠδικεῖσθαι, περὶ τούτων κινεῖν παρὰ τῇ συνόδῳ τῆς ἐπαρχίας. Εἰ δέ τις ἀδικοῖτο παρὰ τοῦ ἰδίου μητροπολίτου, παρὰ τῷ ἐξάρχῳ τῆς διοικήσεως, ἢ τῷ Κωνσταντινουπόλεως θρόνῳ δικαζέσθω, καθά προείρηται. Εἰ δὲ καί τις ἐκ βασιλικῆς ἐξουσίας ἐκαινίσθη πόλις, ἢ αὖθις καινισθείη, τοῖς πολιτικοῖς καὶ δημοσίοις τύποις, καὶ τῶν ἐκκλησιαστικῶν παροικιῶν ἡ τάξις ἀκολουθείτω.
Ап. 74: Епископа, који је за нешто оптужен од веродостојних људи, неопходно је да га позову (околни) епископи; ако се одазове, и призна (ὁμολογήση), или буде изобличен (= докаже се), нека (му) се одреди епитимија. Ако ли позиван, не послуша, нека се позове и други пут, шаљући по њега два (друга) епископа. Ако ни тако не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет (друга) два епископа. А ако и то презре и не одазове се, нека Сабор изрече противу њега оно што сматра (да заслужује), да не би он помислио да ће, избегавајући (суд), нешто (тиме) добити.
I Вас. 6: Нека се држе стари обичаји (τὰ ἀρχαῖα ἔθη), који постоје у Египту, Ливији и Пентапољу, да епископ у Александрији има власт над свима тим областима, пошто је и епископу у Риму то уобичајено, а тако исто и у Антиохији. И у другим областима – нека се очувавају првенства Црквама [митрополијâ]. А свакако је познато оно, да ако неко постане епископ без сагласности митрополита, Велики Сабор одређује да такав не буде епископ. Ако пак заједничкој одлуци свију, која је била разложна (εὐλόγῳ = праведна) и по Црквеном канону, двојица или тројица се због своје свадљивости успротиве, нека важи глас већине.
Трул. 25: Уз све друге обнављамо и канон (Халкидонски 17) који налаже да у „свакој Цркви (= епископији) сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије непроменљиво остану под епископима који их поседују, а особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао или настане неки спор о истима, могу они, који себе сматрају оштећенима, подигнути о томе поступак пред обласним Сабором“.
Антиох. 14: Ако неки епископ буде суђен због извесних прекршаја, и затим се деси да епископи у (тој) области нису сагласни о њему, једни говорећи да је суђени невин, а други да је крив, Свети Сабор нађе за добро (ἔδοξε), да би се отклонила свака сумња, да епископ митрополије (тј. митрополит) позове из најближе области и друге епископе, који ће (га) поново судити, те спор разрешити, и са епископима те области утврдити односну одлуку.
Антиох. 15: Ако неки епископ, оптужен због извесних прекршаја, буде суђен од свих епископа у области, и сви су они донели једну сагласну одлуку против њега, такав више не може бити суђен код других, него остаје сигурна једногласна одлука (= пресуда) обласних епископа.
Картаг. 8: Нумидије, епископ Максулитански, рече: Има много оних који су недоброга (= неваљалога) владања, који сматрају да треба било како да туже Оце и епископе. Треба ли такве примати, или не? Аврелије епископ рече: Ако је, дакле, угодно вашој Љубави да се, оних који су уплетени у неке мржње, одбацује глас оптужбе против Отаца? Сви епископи рекоше: Ако је такав покварен (διαβεβλημένος = criminosus), нека се не прими (оптужба).
Картаг. 12: Феликс епископ рече: Предлажем, сходно одредбама старих Сабора: да, ако неки епископ — не било тога! — потпадне некој оптужби, а није могуће због велике нужде да се сакупе многи (епископи), па да не остаје (дуго) под оптужбом, нека буде саслушан од дванаест епископа, а презвитер од шест епископа и његовог, а ђакон од три.
Картаг. 15: Такође би угодно (одредити): да било који од епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, или клирикâ, ако се против њега покрене кривична или грађанска ствар у Цркви, па занемари Црквени суд, и захте се оправдати (καθαρθῆναι = purgare = очиститисѧ) код световних судова, макар одлука била донета у његову корист, ипак ће изгубити своје место. И ово важи о кривичној ствари; а ако је ствар била грађанска, губи оно у чему је победио (= добио), ако хоће да своје место задржи. И ово још би угодно (одредити): да, ако је учињен призив (= пренос апелацијом) од било којих црквених судија на друге црквене судије, који имају већу власт, то неће нанети никакву штету онима чија се пресуда укида, ако не може бити доказано да су судили или из непријатељства, или пристрасно, или нечим подмићени. Ако су пак договором страна (у спору) биле изабране судије, макар им број био и мањи од одређенога, (тада) не може бити призива (= апелације). И да деца свештеничка не могу изводити светска позоришта, нити (их) гледати, јер је то и свима хришћанима свагда проповедано: да се од тога уздржавају, и да не прилазе тамо где су богохулства.
Картаг. 19: Аврелије епископ рече: Ако неки епископ бива оптужен, тужилац има изнети ствар пред прве епископе (= митрополите) у тој земљи, а оптужени да не буде лишен општења (τῆς κοινωνίας = communione). Ако ли (оптужени), будући писмено позван на суд да одговара пред изабранима да суде, уопште се не јави у одређени дан, то јест у року од једног месеца од дана кад се покаже да је писмо примио; па ако докаже (= поднесе) истините и нужне разлоге, који су га спречили да дадне одговор за изнето против њега, нека у току другог месеца има потпуну прилику (за одбрану); после пак другога месеца нека нема општења, док не докаже да је чист (καθαρός = невин). Ако ли не хтедне доћи ни на свеопшти годишњи Сабор, да се бар ту заврши његова ствар, судиће се као да је сам против себе изрекао пресуду. А за то време док је ван општења, да нема општења ни у својој Цркви, нити у парикији (ἐν παροικίᾳ = parochia = у /целој/ Цркви). Тужилац пак његов, ако се није нигде уклањао у оне дане док се ствар разматрала, нека се никако не лишава општења. Ако ли се некуда уклонио и сакрио, па се (оптужени) епископ васпостави у општење, нека се тужилац искључи из општења, али тако да му се не одузме прилика (за потврду) тужбе у тој ствари, ако може да докаже да у датом року, не што није хтео, него није могао доћи (на суд). А јасно је и то, да, док траје истрага о тој ствари на суду епископа, ако је (дошло суду) да је лице тужиоца било оптужено, неће се он примити као тужилац, осим ако захтедне да се о његовој (личној) ствари, а не о црквеној, води истрага.
Картаг. 20: Ако пак презвитери или ђакони буду оптужени, (онда) пошто се сабере законски број изабраних из околне области епископâ, које оптужени затраже, то јест у име (тужбе на) презвитера шест, и за ђакона три, те ће заједно са њима дотични епископ оптужених испитати кривице њихове, уз очување истог обрасца (τοῦ αὐτοῦ τύπου = eadem forma) о данима, и одгађањима, и испитивањима, и лицима између тужиоцâ и тужених. Кривице (= тужбе) пак осталих (= нижих) клирика нека сам месни епископ размотри и заврши.
Картаг. 28: Такође би угодно (одредити): да презвитери и ђакони и остали нижи клирици, у својим кривицама (= притужбама), ако приговарају на судове својих епископа, нека их саслушају суседни епископи, и, уз сагласност свога епископа, нека позвани од њих епископи реше спор међу њима. Зато, ако сматрају да и о овима (епископима) имају призива (= право апелације), нека не апелују на судове преко мора (= у Рим), него на Првенствујуће (епископе =митрополите) својих области, као што је то више пута одређено и за епископе. А који призивају (= апелују) на прекоморске судове, нека их нико у Африци не прими у општење (κοινωνίαν).
Картаг. 79: Опет је одређено да, сваки пут кад је неко од клирика оптужен, и због преступа је окривљен, па, било због (уклањања) срамоте Цркве, било због уважења клирикâ који се због тога поштеђују, или пак због (разлога) горђења јеретикâ и ликовања незнабожаца, ако ти клирици, како и треба, хоће да се боре за своју ствар и побрину о својој невиности, нека то учине у току (једно)годишњег изопштења (ἀκοινωνισίας = excommunicationis = безъ обьщниѩ). Ако ли пак пренебрегну током те године да своју ствар рашчисте, нека се надаље никаква њихова реч (оправдања) уопште не прима.
Картаг. 87: О Кводвултдеу, још и Кентуријату, пошто је противник његов тражио да он предстане нашем Сабору, па запитан да ли жели расправљати с њим пред епископима, најпре је обећао, а други дан је одговорио да му се то не допада, и удаљио се; свима епископима би угодно да нико са овим Кводвултдеом не општи, док се његова ствар не оконча. Јер лишити га епископства (τὴν ἐπισκοπήν = епископије — в. канон 88), пре решења ствари против њега, не може ниједан хришћанин сматрати (правичним).
Картаг. 96: Ако се догоди призив (= апелација) (на виши суд), и онај који је апеловао изабере судије, и са њим (изабере их) и онај против кога тражи апелацију, не може ниједан надаље чинити призив (= апеловати) — (на други суд).
Пријављена местобљуститељства (= заступништва) разних области радо се примају, то јест: Нумидијаца, Визакинаца, Мавританаца, Ситифенских, а такође и Цезарејских, и оних из Триполиса.
Уз ово би угодно: затражити да се, за све потребе Цркве, изаберу пет извршилаца, који ће бити размештени по разним областима.
Картаг. 104: Би угодно (одредити): да било ко затражи од цара решење (од) световних судова, да (такав) буде лишен своје части (= Црквеног чина). Ако ли затражи од цара епископски суд, нека му ништа (то) не спречава.
Картаг. 107: За време најславнијих царева Хонорија седме године, и Теодосија треће (године), августа консула, седамнаести дан пред јулским календама (= 14. јуна 409. г.), у Картагени, у Цркви Секунди (in basilica regionis secundae = базилика другога дела града). На овоме Сабору (409. г.) би угодно (одредити) да епископ не може сам одлучивати у својој судској ствари.
[Акта овог Сабора нису била записана стога што су разматрани месни (provinciale = обласни), а не општи (universal = целе Цркве) послови.]
Картаг. 117: Такође би угодно (одредити): пошто је пре неколико година у овој Цркви потпуним Сабором одређено да било које Цркве, налазеће се у (разним) областима, и које су постале Католичанске пре издања закона о Донатистима, да остану припадајуће оним престолима којима су, подстакнуте епископима, ступиле у општење са Католичанским јединством; а које су се приопштиле (= ступиле у општење) после тих закона, да остану под оним престолима под којима су биле док су биле на страни Донатовој. Па пошто су после тога настали и настају многи спорови између епископâ око управљања областима, о којима изгледа тада није било (донето и решено) најпотпуније старање, сада на овоме Светоме Сабору би угодно (установити): да било која Црква да је постала Католичанска, а припадаху и Донатовој странци, и разним престолима, било у које време да се збило или ће се збити сједињење, било пре (царевог) закона или после закона, има (та Црква) припадати ономе престолу којему је одувек припадала тамо постојећа Католичанска Црква.
Картаг. 118: Овако, дакле: да епископи који су се обратили од Донатиста Католичанском јединству, подједнако разделе међусобно области у којима се нађе да је било оба дела (тј. народа, и Донатиста и Православних). То јест, нека ће места припадати једноме, а друга другоме, (али) тако да старији у епископству дели, а млађи да бира. Ако је пак само једно место, нека припадне ономе коме се нађе да је ближе. Ако ли је пак подједнако близу обојици престола, нека припадне ономе који (престо) народ изабере. Ако ли се догоди да и стари Католици (= Саборни, Православни хришћани) зажеле имати свога, а и они који су се обратили од Донатове стране свога (епископа), нека мишљење већине превагне над мањином. Ако су стране бројем једнаке, нека се (место) приброји старијем епископу. Ако ли буде много таквих места, у којима се обе стране налазе, а не могу подједнако разделити, јер је неједнак број таквих места, тада треба најпре поделити једнаке бројеве места, а месту које остане, нека се дадне (тј. учини) оно што је гóре речено, кад се говорило о једном месту.
Картаг. 119: Такође би угодно (одредити): да, ако неко после оних закона, обрати једно место Католичанском јединству, и тим је местом за три године, а да (га) није нико потраживао, управљао, нека се надаље од њега оно не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требао потраживати, али је ћутао. Ако ли пак није (такав епископ постојао), нека се потраживање не спречи уписом у матицу; но када упражњено место добије свога епископа, њему ће бити могуће потраживати то место, почев од тога дана у току три године. Тако исто, ако се епископ из Донатове странке поврати Католичанској Цркви, при одређивању времена, нека се не спречава што се у матицу увело, него од дана када се повратио нека има она места која припадају његовоме престолу.
Картаг. 120: Такође би угодно (одредити): Ако било који епископи, који народ који сматрају да припада њиховоме престолу, не потражују тако да се то изведе судом других епископа, него се сами прошире на народ држан од другог епископа, хтео то тај народ или не хтео, — такви (епископи) ће поднети губитак својег дела. И било који да су тако поступили, и није се завршио сусрет (тј. договор) између епископâ, него се и даље о томе препиру, нека се отпусти од тог места онај за кога се покаже да је, презревши Црквене судије, (самовољно) присвојио то место. И нека нико себе не правда тим да је од Првенствујућег епископа (= митрополита) добио писмо да држи (то место), него, имао грамату или не, нека се састане и договори са епископом који то место држи, и од њега грамату нека добије, да се покаже да је мирно добио припадајућу му Цркву. Ако пак и онај епископ (који је тим местом пре управљао) истакне неки (нови) разлог, нека се и то реши између епископâ судијâ, било да њих (= судије) Први епископ одреди, или договорно сами изаберу из суседних епископâ.
Зонара: Нарушать чужие права, обижать соседей и похищать не принадлежащее себе – воспрещено всем вообще, а гораздо более епископам, которые притом должны служить для своих подчиненных первообразом для подражания во всем добром. Итак, это правило постановляет, чтобы приходы, как деревенские так и сельские, неизменно оставались под властию заведывающих ими, то есть почти тоже, что повелевается решением третьего собора, ефесского; только тот собор дал постановление о больших областях и епархиях, в которых обыкновенно рукополагаемы были епископы, а этот собор дает постановление о приходах, каковыми могут быть небольшие и малонаселенные местности, которые собор разделяет на деревенские и сельские. Говорят, что деревенскими приходами называются приходы, лежащие на окраинах епархии и имеющие небольшое число обитателей, которые называются также однодворными, а сельскими те, которые прилегают к полям и селам и имеют больше жителей. Итак, собора повелевает, чтобы эти приходы, каковы бы они ни были, неотъемлемо оставались под управлением епископов, заведывающих ими и тем более, говорит правило, должны принадлежать им, если в течение тридцати лет бесспорно, то есть без насилия кому нибудь, но на доброй вере, то есть без всякой несправедливой причины они обладали ими и устрояли их. Ибо тридцатилетняя давность делала для них твердым владение сими приходами. Но если кто-либо до истечения тридцати лет возбудит дело и скажет, что известный приход принадлежит ему; то правило хочет, чтобы дело рассматривалось на соборе той области. А если епископ епархии обвиняет своего митрополита, они должны судиться у экзарха округа, или у патриарха константинопольского. Некоторые экзархами округов называют патриархов и в подтверждение своего мнения пользуются 48 (42)-м правилом карфагенского собора, в котором говорится: «епископ первого престола да не именуется экзархом иереев, или верховным священником, или чем нибудь подобным, но только епископом первого престола». А другие говорят, что экзархами называются митрополиты областей и приводят в удостоверение 6-е правило сардикийского собора, в котором говорится: «подобает чрез послание экзарха области (разумею епископа митрополии) воспомянути». И лучше было бы экзархами считать митрополитов областей, как наименовало их указанное правило сардикийского собора. Таким образом мысль сего правила о разделении судилищ была бы такова: когда епископ имеет дело с соепископом или клирик с епископом, тогда судьею их поставляется митрополит, которого правило называет и экзархом округа, а когда епископ имеет обвинение против своего митрополита, тогда правило поручает суд константинопольскому патриарху. Но не над всеми без исключения митрополитами константинопольский патриарх поставляется судьею, а только над подчиненными ему. Ибо он не может привлечь к своему суду митрополитов Сирии, или Палестины и Финикии, или Египта против их воли; но митрополиты Сирии подлежат суду Антиохийского патриарха, а палестинские – суду патриарха иерусалимского, а египетские должны судиться у патриарха александрийского, от которых они принимают и рукоположение и которым именно и подчинены. Назывались экзархами и другие, например епископ Кесари каппадокийской, ефесский, фессалоникийский и коринфский, которым, говорят, поэтому и дано было преимущество носить в их церквах полиставрии. Но аще, говорит правило, царскою властию вновь устроен, или устроен будет град и так далее. Сущность сих слов состоит в том, что если царь устроит новый город и посредством правительственных распоряжений то есть писаных постановлений, даст ему какие либо права и преимущества; то этим правительственным распоряжениям должен следовать и порядок церковных епархий. Отцы говорят почти следующее: так как мы не имеем возможности противиться царской власти, то пусть в этом следует распоряжениям царей и церковный порядок.
Аристен: Сельский и деревенский приход, если в течение тридцати лет был во власти (епископа), и далее должен оставаться под его же властию. А если менее, то может быть спор о нем. Если, по царскому повелению, вновь устроен град; то порядок церковных приходов должен следовать гражданскому и земскому порядку. Если церкви о каком либо недвижимом имуществе имели споры с частными лицами и в течение сорока лет молчали, никаким образом не стесняя владевших этим имуществом, то после сего оне уже не могут по праву возбуждать сии споры, ибо ясно лишаются сего права. А если церковь имеет спор с другою церковью, то обе имеют равные права; и если в течение тридцати лет не предъявляла спора, а молчала и после сего возбудит спор; - то теряет свое право за пропуском времени. Итак, и настоящее правило постановляет, что епископы в течение тридцати лет заведовавшие сельскими, или деревенскими приходами других епископий, должны неизменно заведовать ими. Если же до истечения тридцати лет было об них сомнение, то заведывающие ими не должны быть лишены своего права с истечением тридцатилетия, но могут искать о них суда пред областным собором вместе с теми, которые считают себя обиженными. Под именем деревенских и сельских приходов здесь разумей не города какие нибудь и селения, но деревни, и сельскими считай те, которые лежат среди деревень и сел, а деревенскими – отдаленные от этих и учрежденные на окраинах, которые ныне называют однодворными. – Если царь вновь устроил город, или устроит когда нибудь, соседний епископ не должен возбуждать от этом спора и привлекать оный к своей епархии, но должен следовать гражданскому и земскому порядку, так что новый город должен иметь под своею властию епископ той области, или епархии, к которой он приписан и подчинен.
Валсамон: Некоторые утверждали, что здесь правило говорит не о приходах; а о других правилах, принадлежащих епископии каждой области. Но это неверно, как видно из конца правила, где говорится, что в городах, которые царь вновь устроил, или устроит, он может установлять что ему угодно относительно епископских прав. Читай еще 12-е правило настоящего собора и 38-е трулльского собора. Содержание настоящего правила следующее: некоторые хотели правила, в которых говорится о приходах, относить только к городским приходам, а не вместе с тем и к бедным деревенским. Итак, определено, чтобы епископы бесспорно заведовали теми приходами, которыми управляли они в течение тридцати лет без насилия, будут ли это деревенские приходы, то есть малые, которые называются также однодворными, или сельские, то есть имеющие многих обитателей. А если, говорит, до истечения тридцати лет другой епископ предъявит из за этого иск пред областным собором; то должен быть соблюден порядок установленный для сих дел. А если митрополит делает несправедливость своему епископу, то дело о приходе должно быть судимо пред экзархом округа, или патриархом. Определяемое царями в их публичных постановлениях, то есть царских указах для городов, которые ими вновь устроены, или будут устроены, должно оставаться в том виде, как они определили, потому что и церковь обязана следовать таким определениям. Имея в виду сказанное, не говори, что заведывающие приходами без насилия в течение тридцати лет, уже неприкосновенны, а не таковые, то есть те, которые владели насильно и по истечении тридцати лет, могут быть привлечены к суду; но прочти последнюю главу 2-го титула 5-й книги Василик, то есть 1-ю главу 111-й новеллы, где говорится следующее: никакое дело, касающееся честного дома (то есть церкви) ни личное, ни залоговое не может быть вчиняемо по прошествии сорока лет, с надлежащими для каждого такового благочестивого дома сроками времени, то есть с соблюдением своего времени. Читай и вне этой главы находящееся древнее постановление, в котором говорится следующее: «настоящая новелла церквам, ведущим тяжбы с частными лицами, предоставляет право сорокалетней давности». А 17-е правило халкидонского собора, помещенное в 5-й главе 1-го титула номоканона, церквам, имеющим дело с церквами же, назначает тридцатилетний срок. Не удивляйся этому; ибо на основании этой же 111-й новеллы и 3-й главы 3-го титула 5-й книги (Василик), то есть 131-й новеллы, церкви имеют и другое преимущество. В этой главе говорится: «повелеваем, дабы святым церквам и всем другим достопочитаемым местам, вместо десятилетней, двадцатилетней и тридцатилетней давности, была предоставлена только сорокалетняя давность, - с сохранением сего же срока давности и в случае требования исполнения завещаний и наследств, оставленных на благочестивые дела; так чтобы церкви, если оне имеют спор не с религиозными учреждениями, ограничиваемы были одною сорокалетнею давностию, а сами церкви в отношении к тем, которые ведут против них иски, ограждаются узаконенными сроками давности. Но когда церкви имеют споры между собою, тогда не пользуются преимуществом сорокалетней давности, а действуют на основании общих законов». Заметь из настоящего правила, что царю дозволяется отменять церковные преимущества. Ибо если им дозволено делать, какие им угодно распоряжения о приходах в городах, им вновь устрояемых; то тем более, по моему мнению, они могут возводить епископию в достоинство митрополии, предписывать постановления игуменов и давать действительные повеления о другом сему подобном.