За девојке које су пале, а заветовале су свој живот у честитости Господу, па затим подлегавши телесним страстима, погазише своје завете, Оци наши, просто и кротко снисходећи немоћима посрћућих (=падајућих), узаконише да се (такве) примају после једне године, одређујући ово слично другобрачнима. Мени се пак чини, пошто благодаћу Христовом Црква напредује, и постаје снажнија, и ред девственица (=монахиња) сада се увећава, треба тачно по смислу пазити на појаву те ствари, и на смисао (Светог) Писма, који се може извести по следећем: Јер удовиштво је ниже од девичанства, дакле и грех удовица много је мањи од (греха) девственица. Да видимо, зато, шта пише (Апостол) Павле Тимотеју: „А млађе удовице не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају; оне подлежу осуди што прво обећање одбацише“ (1Тим 5, 11-12). Ако, дакле, удовица подлеже најтежој осуди, као она која је одбацила поверење Христу, шта треба да мислимо о девственици, која је Христова невеста и свети сасуд, посвећен Господу? Велики је грех кад и ропкиња преда себе тајним браковима, и развратом испуни дом, и посрамљује порочним животом господара. Много је, свакако, горе кад невеста постане прељубница, и обешчасти своје сједињење са жеником, предавши се разблудним уживањима. Према томе, удовица се осуђује као разблудна ропкиња, а девственица потпада осуди прељубнице. И као што онога, који живи са туђом женом, називамо прељубником, не примајући га у општење (=Причешће) пре но што престане од греха, тако је јасно да исто морамо одредити и за оног који држи (у прељуби) девственицу. Претходно пак нужно је сада исказати: да се девственицом назива она која је добровољно себе предала Господу, и одрекла се брака, и изабрала да живи у светости, а завете (њене) тада одобравамо: од доба узраста кад достигне зрелост разума. Јер свакако да не треба у томе сматрати за главне (=довољне) дечје речи (=изјаве), него кад пређе шеснаест или има седамнаест година, будући господарица свога разума, па буде дуже испитивана, и остане постојана и упорно молећи да буде примљена, тада је треба убројати у девственице, потврдити њен завет; а одбацивање истога неизбежно кажњавати. Јер многе (девојке) родитељи, или браћа, или други од блиских, приводе (у монахиње) пре (зрелог) узраста, не покренуте (=склоне) саме од себе на безбрачност, него (ти сродници) сређују нешто житејско (βιωτικὸν = овосветско); такве не треба лако примати, док јасно не испитамо њихово лично расположење.
Περὶ τῶν ἐκπεσουσῶν παρθένων, τῶν καθομολογησαμένων τὸν ἐν σεμνότητι βίον τῷ Κυρίῳ, εἶτα διὰ τὸ ὑποπεσεῖν τοῖς πάθεσι τῆς σαρκὸς ἀθετουσῶν τὰς ἑαυτῶν συνθήκας, οἱ μὲν Πατέρες ἡμῶν, ἁπλῶς καὶ πράως συμπεριφερόμενοι ταῖς ἀσθενείαις τῶν κατολισθαινόντων, ἐνομοθέτησαν δεκτὰς εἶναι μετὰ τὸν ἐνιαυτόν, καθ᾽ ὁμοιότητα τῶν διγάμων, διαταξάμενοι. Ἐμοὶ δὲ δοκεῖ, ἐπειδὴ τῇ τοῦ Χριστοῦ χάριτι προϊοῦσα ἡ Ἐκκλησία κραταιοτέρα γίνεται καὶ πληθύνεται νῦν τὸ τάγμα τῶν παρθένων, προσέχειν ἀκριβῶς τῷ κατ᾽ ἔννοιαν φαινομένῳ πράγματι καὶ τῇ τῆς Γραφῆς διανοίᾳ, ἣν δυνατὸν ἐξευρεῖν ἀπὸ τοῦ ἀκολούθου· χηρεία γὰρ παρθενίας ἐλάττων, οὐκοῦν καὶ τὸ τῶν χηρῶν ἁμάρτημα πολλῷ δεύτερόν ἐστι τοῦ τῶν παρθένων. Ἴδωμεν τοίνυν τί γέγραπται Τιμοθέῳ παρὰ τοῦ Παύλου· Νεωτέρας δὲ χήρας παραιτοῦ· ὅταν γὰρ καταστρηνιάσωσι τοῦ Χριστοῦ, γαμεῖν θέλουσιν, ἔχουσαι κρίμα ὅτι τὴν πρώτην πίστιν ἠθέτησαν. Εἰ τοίνυν χήρα, κρίματι ὑπόκειται βαρυτάτῳ, ὡς τὴν εἰς Χριστὸν ἀθετήσασα πίστιν, τί χρὴ λογίζεσθαι ἡμᾶς περὶ τῆς παρθένου, ἥτις νύμφη ἐστὶ τοῦ Χριστοῦ καὶ σκεῦος ἱερὸν ἀνατεθὲν τῷ Δεσπότῃ; Μέγα μὲν ἁμάρτημα καὶ δούλην, λαθραίοις γάμοις ἑαυτὴν ἐπιδιδοῦσαν, φθορᾶς ἀναπλῆσαι τὸν οἶκον καὶ καθυβρίζειν διὰ τοῦ πονηροῦ βίου τὸν κεκτημένον. Πολλῷ δὲ δήπου χαλεπώτερον, τὴν νύμφην μοιχαλίδα γενέσθαι καὶ τὴν πρὸς τὸν νυμφίον ἕνωσιν ἀτιμάσασαν, ἡδοναῖς ἀκολάστοις ἑαυτὴν δοῦναι. Οὐκοῦν, ἡ μὲν χήρα, ὡς δούλη διεφθαρμένη, καταδικάζεται, ἡ δὲ παρθένος, τῷ κρίματι τῆς μοιχαλίδος ὑπόκειται. Ὥσπερ οὖν τὸν ἀλλοτρίᾳ γυναικὶ συνιόντα, μοιχὸν ὀνομάζομεν, οὐ πρότερον παραδεχόμενοι εἰς κοινωνίαν πρὶν ἢ παύσασθαι τῆς ἁμαρτίας, οὕτω δηλονότι καὶ ἐπὶ τοῦ τὴν παρθένον ἔχοντος διατεθησόμεθα. ᾽Εκεῖνο δὲ νῦν προδιομολογεῖσθαι ἡμῖν ἀναγκαῖον, ὅτι παρθένος ὀνομάζεται ἡ ἑκουσίως ἑαυτὴν προσαγαγοῦσα τῷ Κυρίῳ καὶ ἀποταξαμένη τῷ γάμῳ καὶ τὸν ἐν ἁγιασμῷ βίον προτιμήσασα, τὰς δὲ ὁμολογίας τότε ἐγκρίνομεν, ἀφ’ οὗπερ ἄν ἡ ἡλικία τὴν τοῦ λόγου συμπλήρωσιν ἔσχεν. Οὐδὲ γὰρ τὰς παιδικὰς φωνὰς πάντως κυρίας ἐπὶ τῶν τοιούτων ἡγεῖσθαι προσῆκεν, ἀλλὰ τὴν ὑπὲρ τὰ δεκαὲξ ἢ τὰ δέκα ἑπτὰ γενομένην ἔτη, κυρίαν οὖσαν τῶν λογισμῶν, ἀνακριθεῖσαν ἐπὶ πλεῖον, εἶτα παραμείνασαν καὶ λιπαροῦσαν διὰ ἱκεσιῶν πρὸς τὸ παραδεχθῆναι, τότε ἐγκαταλέγεσθαι χρὴ ταῖς παρθένοις, καὶ τὴν ὁμολογίαν τῆς τοιαύτης κυροῦν, καὶ τὴν ἀθέτησιν αὐτῆς ἀπαραιτήτως κολάζειν. Πολλὰς γὰρ γονεῖς προσάγουσι καὶ ἀδελφοὶ καὶ τῶν προσηκόντων τινὲς πρὸ τῆς ἡλικίας, οὐκ οἴκοθεν ὁρμηθείσας πρὸς ἀγαμίαν, ἀλλά τι βιωτικὸν ἑαυτοῖς διοικούμενοι· ἃς οὐ ῥαδίως προσδέχεσθαι δεῖ, ἕως ἄν φανερῶς τὴν ἰδίαν αὐτῶν ἐρευνήσωμεν γνώμην.
I Вас. 19: О бившим Павлијанистима, који су затим прибегли Католичанској (= Саборној = Православној) Цркви, донета је одредба да они свакако морају бити изнова крштени (ἀναβαπτίζεσθαι = пакы крьштеномъ). Ако су неки од њих у претходном времену припадали (њиховом) клиру, ако се покажу (да су били) беспорочни и беспрекорни, пошто се изнова крсте нека буду рукоположени од епископа Католичанске Цркве. А ако их испитивање нађе да су недостојни, треба их свргнути (из клира). Исти ће се овај образац држати и за ђаконисе, и уопште за све који припадају клиру. А споменусмо овде ђаконисе које су по оделу такве, али пошто немају ни неко полагање руку (χειροθεσίαν), зато се уопште могу бројати у лаике.
IV Вас. 15: За ђаконису нека се не поставља жена пре четрдесет година, и то таква после строгог проверавања. А ако је, примивши посвећење (τὴν χειροθεσίαν = рукопроизведење) и неко време остала у служби, па се после удала, презревши Божију благодат (1Тим. 5, 12), таква да буде анатемисана заједно са оним који се с њом саставио.
IV Вас. 16: Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
Трул. 40: Пошто је врло спасоносно приањати (κολλᾶσθαι = прилѣплѧтисѧ) Богу (Пс. 62, 9) удаљавањем од вреве живљења (у свету), потребно је да не примамо без испитивања и пре времена оне који изабирају монашки живот, него да и у овоме чувамо предано нам правило Отаца, тако да завет живота по Богу (τὴν ὁμολογία τοῦ κατὰ Θεὸν βίου) тада треба примати: после пуног развића разума, као већ сигуран и произашао од познања и расуђивања. Нека, дакле, онај, који жели да понесе монашки јарам (Мт. 11, 29–30), није млађи од десет година, а да предстојатељ (= епископ Цркве) има у томе проверу: ако сматра кориснијим да му се време (припреме) продужи пре увођења и устаљења у монашки живот. Јер, мада Велики Василије у својим Светим Канонима (канон 18) узакоњује да она, која добровољно себе посвећује Господу и љуби девичанство, убраја се у ред девственицâ у седамнаестој години, ми пак, следујући обрасцу за удовице и ђаконисе, поменуто доба смо аналогно поставили за оне који изабирају монашки живот. Јер код Божанственог Апостола је написано (1Тим. 5, 9) да се удовица у Цркви поставља од шездесет година, а Свети Канони (15. Халкидонски) предадоше „да се ђакониса поставља од четрдесет година“, јер „видеше да је Црква благодаћу Божанском постала снажнија и напреднија“, и да су верни утврђени и сигурни у држању Божанских заповести. То и ми добро схвативши, одредили смо сада: да ономе, који ће подвиге по Богу започети, одмах дајемо благослов благодати као неки печат, побуђујући га тиме да се дуго не предомишља и одлаже, и још већма га бодрећи на избор добра и утврђење (у њему).
Трул. 44: Монах који се ухвати у блуду, или узме жену ради брачнога општења и суживота, подвргнуће се, по канонима, епитимијама за блудочинце.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Картаг. 6: Фортунат епископ рече: На пређашњим Саборима (= Сабор 390. г., правило 3) сећамо се да је одређено: да Свето Миро, или измирење (= примање) покајникâ, или посвећење девојакâ, местâ, Цркавâ, не могу вршити презвитери. Ако ли се неко затече да то чини, шта треба о њему одредити? Аврелије епископ рече: Ваше је достојанство чуло предлог брата и саслужитеља нашег Фортуната, шта кажете на то? Сви епископи рекоше: да спремање Светога Мира, и посвећење девојака, не могу чинити презвитери, нити може презвитер на јавном богослужењу (δημόσιαν λειτουργίαν = publica missa = людьскоѥ слоужєниѥ) да некога помири. Ово би угодно свима.
Картаг. 44: Да посвећене девојке, када се одвајају од отаца који су их чували, нека се старањем (τῇ προνοίᾳ = providentia = промъıшлѥниѥмь) епископовим, или у његовом одсуству презвитеровим, поверавају најчеститијим женама, или ако живе заједно да се међусобно чувају, да не би, посвудним шетањем, нанеле штету угледу Цркве.
Картаг. 126: Тако исто би угодно (одредити): да, ако било који од епископа, услед нужде, кад је доведена у опасност девојачка целомудреност, покрије велом монахиње, или је већ покрио девојку, која још није навршила двадесет пет година, када је или заљубљеник моћан, или хоће да је отме, или се она сама услед неке смртне опасности осетила скрушена, па су старатељи замолили епископа да не умре без монашке схиме, те је тај епископ обуче (у схиму), или је већ обукао, девојку у узрасту 25 година, — таквог епископа не може осудити одредба Сабора о том броју година.
Прводруги 5: Налазимо неразборита и непроверена (ἀκρίτους καὶ ἀδοκιμάστους = нерасудна и неиспитана) монашења (ἀποταγάς = одрицања од света) као много шкодећа монашком добром поретку. Јер неки несмотрено себе бацају у монашки живот, па због строгости и напорности (монаштва) сасвим запусте подвижништво, и несрећно се опет повраћају на телољубиви и сластољубиви живот. Зато Свети Сабор одреди: да не треба удостојити монашког образа (= чина) никога пре но што их трогодишње време, остављено им ради искушеништва, не покаже проверенима и достојнима тако узвишеног живота. И заповеда (Сабор) да се то на сваки начин држи, осим ако наиђе нека тешка болест, која примора да се скрати време искушеништва, или ако негде буде неки човек побожан, који је и у световном оделу проводио монашки живот. Јер, за потпуно проверавања таквога човека биће довољно и шестомесечно време. А ако неко поступи мимо овога: (ако је) игуман, да се лиши игуманства, и снађе га, као кâр за неред (παιδείαν τῆς ἀταξίας = казна за непоштовање реда), положај потчињенога; а монах нека буде предан у други Манастир, који одржава монашку тачност (ἀκρίβειαν = строгост).
Вас. Вел. 44: Ђакониса која са незнабошцем учини блуд, не прима се у општење, а у приношење (Евхаристије) примиће се (тек) седме године, разуме се ако буде живела у чистоти. Онај пак незнабожац, ако после вере (= примања хришћанства) опет приступи светогрђу (ἱεροσυλίᾳ = скрнављењу посвећене), враћа се на своју бљувотину (Приче 26, 11; 2Пт 2, 20-22). Зато ми више не допуштамо да тело ђаконисе, као посвећено, служи на телесну (=полну) употребу.
Вас. Вел. 60: Која се заветовала на девичанство, па је отпала од (свога) обећања, нека испуни време (покајања) греха за прељубу, распоређујући начин живота свога. Исто важи и за заветоване на монашки живот (=монахе), па отпале.
Зонара: Тех, которые дали обет девства, потом пали и нарушили свои обещания, древнейшие отцы, расположенные, как выражается сей святый отец, к большему снисхождению, постановили отлучать на год и потом принимать, как второбрачных. Но Василий Великий подвергает их епитимии прелюбодеяния, и подтверждает свое определение тем, что вдовство ниже девства (вдовами называет он тех, которые дали обет хранить целомудрие и были причислены в церкви к чину вдовиц). Итак, если вдовство ниже девства и грех такой вдовы легче греха девы, тем не менее апостол Павел в послании к Тимофею высказал о вдовах не сохранивших целомудрия, что оне имеют грех: то дева, которая считается невестою Христа и приношением Богу, как священный сосуд, повинна большему греху, чем вдова, подлежащая осуждению за то, что «отвергла веру во Христа». Итак, сей святый отец признает падшую вдовицу за отвергшую веру во Христа; а другие истолковали выражение «первую веру» в смысле обещания чистоты. Раба, продолжает святый, учинив блуд, оскорбляет дом своего господина и его самого; а если согрешит невеста господина этой рабы, то она есть прелюбодейца и наносит тягчайшее оскорбление тому, кто имеет ее невестою. Предложив этот пример, святый отец сравнивает с рабою согрешившую вдову, а с невестою – падшую деву; и первую наказывает как растленную, то есть учинившую прелюбодеяние. Как совокупляющегося с чужою женою, говорит он, мы признаем прелюбодеем, и, пока не оставит прелюбодеяния, не принимаем его в число кающихся: так точно поступаем и с тем, кто согрешит с девою, посвященною Богу. Назначив столь тяжкое наказание падшим девам, святый отец определяет, какия именно девы были признаваемы посвятившими себя Богу. Это – те, которые добровольно предали себя Господу, отреклись от брака и обещали безбрачие, и сделали такое обещание в 16 или в 17 лет от роду; а обетов, данных прежде такого возраста, святый отец не советует принимать легко, пока оне ясно не покажут собственного расположения к тому, чтобы избирать жизнь в чистоте, и пока не будут достаточно испытаны в особенности в то время, когда делаются госпожами своих намерений. Ибо, говорит, многих против воли приводят родители, или родственники «промышляя чрез то для себя нечто житейское»; например, не имея возможности дать за ними приданое, или по каким нибудь другим побуждениям, принуждают их, против воли, дать обет чистоты и безбрачия; таковых-то не должно принимать легко.
Аристен: Так как (святый отец) называет прелюбодейцею ту, которая, посвятив себя Господу, отрекшись от брака и избрав жизнь в чистоте, преступит потом свои обеты и обесчестит единение с женихом – Христом, предавшись бесстыдным удовольствиям, то таковая не иначе должна быть принимаема в церковь, как если престанет от греха и расторгнет незаконное сожитие. Расторгнув же и раскаявшись, должна выполнить время (епитимии), определенное за грех прелюбодеяния, именно в течение пятнадцати лет должна оставаться без приобщения Таин: четыре года из этих пятнадцати проводя на степени плачущих, пять – стоя вместе с слушающими божественное писание, четыре припадая и в течение двух стоя вместе с верными и имея общение с ними в молитвах; и после пятнадцатого года должна достигать конца (покаяния) и удостоиться божественного причащения. Хотя это правило требует, чтобы просящая о принятии в чин дев была свыше шестнадцати или семнадцати лет, дабы, как имеющая в этом возрасте власть над своими помышлениями и совершенный разум, бесспорно подлежала ответственности в случае, если нарушит обеты; но 40-е правило трулльского шестого собора принимает и десятилетнюю, если она хочет вступить в монашескую жизнь, потому что церковь сделалась крепчайшею и общество верных благодатию Божиею стало более твердо и благонадежно в соблюдении заповедей.
Валсамон: Во многих местах мы говорили, что женщины – девы и вдовицы, являясь в церковь в мирском одеянии, одне давали обет девства, а другия – целомудрия, и как посвященные Богу получали от епископов все свое содержание. В настоящем случае святый отец, будучи спрошен, что должно делать с девами, совершающими блуд, отвечал: «отцы определяют наказывать таковых, как второбрачных, и через год удостаивать их святого причащения; а я, видя, что церковь преуспевает во благое и священные девы умножаются, говорю, что скорее должно наказывать их как прелюбодейц». Это положение (святый отец) доказывает тем, что вдовство ниже девства: если, по Апостолу, имеют грех, то есть подлежат осуждению, и вдовы, нарушившие свой обет, то гораздо строже должны быть судимы девы. Кроме того, приравнивает вдову рабе, а деву – невесте какого либо домовладыки, и таким образом из всего выводит то заключение, что падшие девы справедливо должны подлежать обвинению в прелюбодеянии. За тем прибавляет, что речь идет о тех, которые добровольно посвятили себя Господу и отреклись от брака в шестнадцати – или семнадцатилетнем возрасте, а обетов делаемых в меньшем возрасте, он не принимает, ибо многих говорит, приводят родители, против их желания, по бедности, или по другой какой причине. В виду таких определений правила, не скажи, что оно относится к монахиням, или подвижницам; ибо хотя бы оне в гораздо меньшем возрасте отложили мирские волосы, обет их, как мне кажется, должен быть тверд и на последующее время.