1. Када, вели (Св. Писмо), неразумник пита (за савет), то ће му се сматрати мудрошћу (Приче 17, 28); док питање мудрога, како је и прилично, умудрује и неразумнога. Ово се, благодаћу Божјом, догађа нама кад год добијемо писма твоје трудољубиве душе, јер од самог (твог питања) постајемо пажљивији (ἐπιστατικώτεροι = ученији) и разборитији од себе самих. Много шта, што не знамо, научавамо се, и постаје нам учитељ ово старање о одговору. Тако и сада, не узевши пре никада да размишљамо о ономе што си питао, принуђени смо (сада) да тачно размотримо (=проучимо) и, ако смо нешто чули од старијих, да се подсетимо, и оно што сродно томе од њих научисмо, да сами логички прегледамо (ἐπιλογίσασθαι = разложно прибројимо). [Канон 1] О Катарима, Пепузијанима и Енкратитима По питању Катара, и раније је (о томе) говорено, и добро си подсетио да треба следити обичај сваке области, јер су о њиховом крштењу различито поступали они који су тада о томе расправљали. А (крштење) Пепузијанâ (=Монтанистâ) сматрам да нема никакву основу (λόγον = разлог, за признавање), и чудим се како је то превидео [велики] Дионисије (Александријски), који је био канониста. Јер су стари (Оци) оценили да се признаје само оно крштење које ниучему не одступа од (праве) вере. Зато су једне (групе) назвали јереси, друге расколи, а треће парасинагоге. Јереси су они који су сасвим отцепљени и отуђени од саме вере (Цркве); а расколи су они који су се због неких Црквених разлога и излечивих (=поправљивих) питања разишли међу собом, а парасинагоге су сабрања (съньмища = нелегалне скупине) која бивају од непокорних презвитерâ или епископâ, или од (црквено) неваспитаног народа. На пример: ако је неки изобличен у неком греху и одлучен је од Литургије (=свештенослужбе), и није се потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво и Литургију (= старешинство и свештенослужбу), и заједно са њим још неки одступе, напустивши католичанску (= Саборну = Православну) Цркву, то је парасинагога. Раскол је када о покајању (неки) имају разлику према онима који припадају Цркви. Јереси су, на пример: Манихејаца, Валентинијанаца, Маркиониста и самих ових Пепузијанаца (=Монтанистâ), јер је (ту) непосредно разлика у самој вери у Бога. Зато се изволи онима од почетка (= Оцима - да одреде): крштење јеретика сасвим одбацивати; а оно расколникâ, пошто су они још из Цркве, прихватити; а оне који су у парасинагогама, пошто се поправе достојним покајањем и обраћењем, треба опет присаједињавати Цркви, тако да често и они који су у степену (= клиру црквеном) отишли са непокорнима, када се покају, примају се у исти степен (τάξιν = поредак = чин). Пепузијани (=Монтанисти), дакле, очито су јеретици, јер су похулили на Духа Светога, придајући безаконо и бестидно назив Параклита (=Утешитеља) Монтану и Прискили. Зато, било тиме што боготворе људе, за осуду су; било тиме што упоређењем с људима вређају Духа Светога, и тако подлежу вечној осуди, јер је хула на Духа Светога неопростива (Мт 12, 31-32). Какав, дакле, основ (λόγον = разлог) има признати њихово крштење, кад они крштавају у Оца, и Сина, и Монтана и Прискилу? Јер нису крштени они који се крстише у оно што нама није предано (од Господа – Мт 28, 19). Тако, премда је ово промакло Великом Дионисију (Александријском), но нама није да се држимо подражавања грешке. Јер безаконито (τό ἄτοπον) је сáмо по себи очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања. А Катари (=Новацијани), и они су од расколника, премда су стари (Оци) сматрали, велим за оне око Кипријана (Картагенеког, 3. век) и нашег Фирмилијана (Кесаријског, 3. век), да их све подвргну под једну одлуку: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер је почетак одвајања (њиховог) био кроз раскол, а одступници од Цркве нису више имали на себи благодат Духа Светога, јер је нестало преношење (ἡ μετάδοσις) (благодати) чим се прекинуло прејемство (τὴν ἀκολουθίαν). Јер први који се одвојише (од Цркве) имађаху од Отаца рукоположења, и полагањем руку њихових имали су духовну благодат (τὸ χάρισμα τὸ πνευματικόν = даръ доуховнъıи). Они пак који су се отцепили, поставши лаици, немадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, те већ не могоше давати другима благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато су (Оци нама) заповедили да, оне који (од њих) прилазе Цркви, као крштене од лаика, треба очишћавати истинским Крштењем Цркве. Но пошто уопште би угодно некима из Азије, ради икономије многих (οἰκονομίας ἕνεκα τῶν πολλῶν = съмотрении ради многъıихъ = ради /снисходљивог/ промишљања о многима), да се прихвати њихово Крштење, нека буде прихваћено. Али треба да схватимо злодејство (κακούργημα = лукаво дело) Енкратитâ који, да себе учине непријемљивим у Цркву, смислише даље да (то) предупређују својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Сматрам, зато, да пошто ништа заповеђено (од Отаца) о њима није примљено (од нас), ми треба њихово крштење да одбацујемо; макар да је неко од њих и примио (крштење), кад приступа Цркви треба (га) крстити. Ако ли ће пак ово бити препрека за општу икономију (καθόλου οἰκονομίᾳ = широко снисхођење), опет треба држати обичај и следити оцима који су наше ствари уредили (οἰκονομήσασι = решили икономијом). Јер се бојим да, кад ми желимо да они одустају од (свога) крштења, да због строгости нашег предлога не препречимо спасаване. Ако ли они држе (=признају) наше крштење, то нека нас не зауставља, јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарношћу, него да служимо тачности канона (ἀκριβείᾳ κανόνων = тачношћу правилâ). На сваки пак начин нека се одреди: да они који од њиховог крштења приступају (Цркви), треба да се свакако (најпре) миропомажу од верних (=од православних свештеника), и тако да приступају (Светим) Тајнама. А знам да смо браћу око Зоина и Саторнина, који су из њихове групе, примили на епископски престо, тако да не можемо одвајати од Цркве оне који су били спојени њиховој групи, јер смо, примањем (њихових) епископа, тиме на неки начин изложили правило (=установили канон) о општењу (τῆς κοινωνίας = заједништву) са њима (=Енкратитима).
[Ап. 46, 47, I Вас. 8, II Вас. 7, Трул. 95, Лаод. 7, Вас. Вел. 47]
Детаљније о канону »
2. Која (жена) је намерно убила (плод у утроби), подлеже казни за убиство. Тачног одређивања: да ли је (плод) добио облик или је без облика, код нас нема. Јер се овде суди не само за оно што ће се родити, него и она која је самој себи заверу учинила (ἐπιβουλεύσασα), јер жене при таквим покушајима већином умиру. А кад се овоме дода и уништење ембриона, то је друго убиство, по намисли, оних који се на то усуђују. Не треба, ипак, продужити до краја живота време њихове исповести (=покајања), него прихватити меру од десет година (кајања), али одређивати лечење не временом, него начином покајања.
[Ап. 65, Трул. 91, Анк. 21, Вас. Вел. 8, 33, 52]
Детаљније о канону »
3. Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека буде искључен из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаикâ, нека се не лишава општења (κοινωνίας = у Евхаристији). Јер је стари канон (=правило) да они који падну са (свога) степена, подвргавају се само тој врсти казне, следујући (Свети Оци) отпочетка, како мислим, ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). И због неког другога разлога: што они који су у реду лаика, избацивани са места верних, опет се (по покајању) примају на место са кога су пали, док ђакон једном (за свагда) има трајну казну свргнућа, па пошто му се ђаконство (никад) не враћа, зато се само на тој казни стало. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитије излечење: удаљење од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу тела и сваким кроз уздржање овладавањем собом (δουλαγωγίας), одступи од насладâ које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ свога излечења. Зато, треба да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας); а у погледу оних који не прихватају крајност (τὴν ἀκρότητα), треба следити преданом обрасцу.
[Ап. 25, IV Вас. 15, 16, Трул. 4, 21, 44, Анк. 19, Картаг. 27, Вас. Вел. 6, 18, 32, 44, 51, 60, 69, 70]
Детаљније о канону »
4. За трећебрачне и многобрачне сразмерно (ἀναλόγως) је одређен исти канон као и за другобрачне. Јер другобрачне одлучују (од општења) на једну годину, друге пак на две године, а трећебрачне на три, а често и на четири године. А тако нешто не називају више браком, него многоженством; или већма: осуђеним блудом. Зато је и Господ рекао Самарјанки, која је пет мужева променила: „Којега, вели, сад имаш, није ти муж“ (Јн 4, 18), пошто они који падају преко границе другобрачности нису више достојни да се називају именом мужа или жене. Ми смо пак примили обичај за трећебрачне - петогодишње одлучење, не на основу канона, него следујући за претходнима. Такве, ипак, не треба сасвим одвајати од Цркве, него их удостојити слушања (Св. Писма у Храму) негде за две или три године, а затим допустити им да стоје (са вернима), а да не приступају општењу Добра (=причешћу), и тако, кад покажу неки плод покајања, успоставити их на место општења (=Причешћа).
[Ап. 17, I Вас. 8, Трул. 3, 87, Анк. 19, Неокес. 3, 7, Лаод. 1, Вас. Вел. 12, 30, 41, 50, 53, 80, 87]
Детаљније о канону »
5. Оне од јеретикâ који се при крају живота кају, треба примати; но примати их, очигледно, не без разбора (ἀκρίτως), него испитавши да ли показују истинско покајање, и да ли имају плодове који сведоче о старању за спасење.
[I Вас. 2, 14, II Вас. 7, Трул. 78, 96, Неокес. 12, Лаод. 19, 47, Картаг. 45]
Детаљније о канону »
6. Блудочинства монахињâ (τῶν κανονικῶν = које су примљене у канон /Монаштва/), не треба сматрати за бракове, него на сваки начин раскинути њихову свезу. Јер је то и Цркви ради утврђења корисно, и неће дати повода јеретицима противу нас као да (их) ми допуштањем у греху привлачимо себи.
[IV Вас. 16, Трул. 44, Анк. 19, Картаг. 44, Вас. Вел. 18, 60]
Детаљније о канону »
7. Мужелошци (ἀρρενοφθόροι = моужьска пола блоудьници = хомосексуалци) и скотолошци (ζωοφθόροι = скотоблоудьници) и убице и тровачи и прељубочинци и идолопоклоници достојни су исте осуде; и зато одредбу (τύπον = правило) коју имаш за друге држи и за њих. За оне пак који су се кајали тридесет година због нечистоте коју су у незнању учинили, не треба да двоумимо да их примамо, јер их незнање чини достојним опроштаја, и добровољно исповедање (греха), и тако дуго време (кајања), јер су скоро читав један људски век били предани Сатани (1Кор 5, 5) да се васпитно науче (παιδευθῶσι) да не живе бестидно. Зато нареди да се они без одлагања приме, а особито ако имају сузе које умољавају твоју милосрдност, и показују живљење достојано сажаљења.
[Трул. 61, 87, Анк. 16, 17, 20, 22, 24, Вас. Вел. 58, 62, 63, 65, Григ. Ниски 4]
Детаљније о канону »
8. Ко у гњеву употреби секиру против своје жене, убица је. А добро си ме подсетио, и то достојно твоје разборитости, да о томе кажем опширније, јер су велике разлике између намерних и ненамерних (делâ). Јер, сасвим је нехотично и далеко од намере чиниоца, кад се неко баци каменом на псето, или дрво, и погоди човека; јер је намера била да отера звер, или отресе плод (с дрвета), а погођени је, пролазећи туда, случајно (αὐτομάτως) подишао под ударац, тако да је ово нехотично. Нехотично је, такође, кад неко, желећи да некога поврати (на прави пут), бије га кајишем или меким прутом, па бијени умре. Јер се овде гледа на намеру, да је хтео поправити грешећега, а не убити. Међу нехотична дела спада и оно: кад се неко брани у борби, па штапом или руком нанесе рану (=ударац) на опасно место, да га заболи, а не да га сасвим убије, али се ово већ приближује намерноме (делу), јер који се послужио таквим оруђем за одбрану, или који је непоштедно нанео ударац, очито да је такав овладан страшћу, не штедећи човека. Такође спада у ненамерна (дела), кад се неко послужи дебелим штапом или каменом преко људске моћи, и друго је нешто намеравао, а друго нешто учинио. Јер је у гњеву нанео такву рану да је ударенога убио, мада је можда намеравао да сруши (συντρίψαι = обори) дотичнога, а не да га сасвим усмрти. Но који се послужио мачем, или нечим сличним, нема никаквог извињења, а особито који је бацио секиру, јер га није ударио руком, тако да би му мера ударца зависила од њега, него се бацио тако да је и тежином жељеза и оштрицом и брзином бацања, нужно био убиствен ударац. И опет, сасвим је намерно (дело), и без икакве сумње, као што је (напад) од разбојника и у време ратних најезди. Јер ови убијају ради новца, избегавајући (сваку) контролу, а они у рату долазе ради убиства, нити да застраше, нити да уразуме, него с јавном намером да убију противнике. И, такође, кад неко због неког другог разлога састави вештачки лек (περίεργον φάρμακον), па умори (некога), такво (дело) се сматра намерним, као што жене често чине, настојећи да некаквим чаролијама и амајлијама примаме неке (људе) себи да их воле, те, дајући им лекарства (φάρμακα), помућују свест; такве, дакле, убијајући, мада су друго желеле, а друго учиниле; ипак, због извештаченог и забрањеног поступка, сматрају се за намерне убице. И оне које дају лекарства за побачај, убице су и оне, а и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβρυοκτόνα = ембриоцидне) отрове (= Трулски канон 91). Толико о томе.
[Ап. 65, Трул. 91, Анк. 21, 22, 23, Вас. Вел. 2, 11, 43, 54, 56, 57, Григ. Ниски 5]
Детаљније о канону »
9. Реч Господња, по следу смисла, једнако важи и за људе и жене: да се не може иступати од брака, осим из разлога прељубе (Мт 5, 32). Али, обичај тако не држи, него за жене налазимо много строжије речи (ἀκριβολογίαν). Јер Апостол (Павле) говори: „Ко се с блудницом свеже, једно је тело са њом“ (1Кор 6, 16). А Јеремија (Пророк) вели: „Ако жена буде са другим човеком, нека се не враћа своме мужу, него прљајући се, упрљаће се“ (Јер 3, 1). И опет: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Обичај пак налаже да жене задржавају и прељубнике мужеве и који су у блуду, тако да она која живи са човеком остављеним (од жене), не знам да ли се може назвати прељубницом. Јер овде кривица пада на ону жену која је (свога) мужа оставила, због којег узрока је напустила брак. Јер или, будући бијена није могла издржати ударце, а већма је требало да подноси, него да се раздвоји од (мужа) сажитеља; или што није могла поднети штету у имовини (=новцу), но ни тај изговор није вредан пажње. Ако је пак (напустила мужа) стога што он живи у блуду, на ово се у Црквеном обичају не обраћа пажња, јер и од неверујућег (=нехришћанина) мужа није заповеђено жени одвајати се, него треба да остане (с њим), због нејасног исхода (тога). „Јер шта знаш, жено, осим да мужа спасеш?“ (1Кор 7, 6). Тако је прељубница ако је оставила (мужа) и прешла другоме човеку; а човек остављен (од жене), извињив је, и која (друга) са таквим живи, не осуђује се. Ако је муж оставио (своју) жену и прешао другој, и он је прељубник, јер чини да она врши прељубу; и она која са њим живи прељубница је, јер је себи привела туђега мужа.
[Ап. 48, Трул. 87, 93, Анк. 20, Картаг. 102, Вас. Вел. 18, 21, 35, 77]
Детаљније о канону »
10. Који се заклињу да неће примити рукоположења, пошто су се заклели, нека се не принуђују да газе заклетву. Јер иако, чини се, постоји неки канон који таквима опрашта, али из искуства знамо да немају успеха који заклетву погазе. А треба гледати и врсту заклетве, и речи, и расположење у којем се заклеше, и најмање додатке у речима (заклетве); па ако нема никакве ниодакле утехе (тј. поправке), треба такве сасвим оставити. А ствар Севирова, то јест од њега рукоположени презвитер (Киријак), може, мени се чини, ако се и теби чини, имати овакво решење: Оно село (Миндана) потчињено (епископији) Мистије, за које је био одређен овај човек, нареди да припадне Масадима (Oὐασάδoις = епископија Севирова). Јер тако ни он (=Киријак), не прелазећи са тог места, неће погазити заклетву, и Лонгин (ктитор Храма), имајући уза се Киријака, неће оставити Цркву запушћену, нити ће душу своју због нерада осудити. И ми ћемо се показати да не чинимо ишта против канона, снисходећи Киријаку, који се заклео да ће остати у Минданима, а (ипак) је прихватио премештај. Јер повратак ће очувати заклетву, а да се потчини (овом) распоређењу (τῇ οἰκονομίᾳ), неће му се рачунати за прекршај заклетве, јер у заклетви (његовој) није било додано да неће ни накратко остављати Миндане, него да ће остати надаље. Севиру пак, који се изговара заборавом, ми ћемо опростити рекавши да: Познавалац тајни неће презрети (=превидети) Цркву Своју оштећену од човека, који је од почетка чинио противу канона (ἀκανονίστως = неправьдьно), а заклетвом мимо Јеванђеља свезивао, и учио је да се крши заклетва, тиме што је преместио (Киријака), и сада лаже тиме што се изговара заборавом. Но пошто нисмо судије срдаца (Пс 7, 10), него судимо по ономе што чујемо, препустимо Господу освету, а ми без разлике (ἀδιακρίτως) примимо га, давши опроштај људској слабости заборава.
[Ап. 25, Трул. 95, Вас. Вел. 17, 28, 29, 64, 81, 82]
Детаљније о канону »
11. Који је нехотично учинио убиство, довољно је испунио суд (τὴν δίκην = епитимију кајања) током једанаест година. Јер је јасно да, односно рањених, запазићемо оно Мојсијево (из Закона/Мојс 21, 12. 18-19/): нећемо сматрати да је убијен онај ко је легао у постељу од добијених рана, па је опет ходао са штапом својим (=као сакат); а ако после рана није устао (него умро), те онај ко га је ударио, није жељом да га убије постао убица, него нехотични по намери.
[Ап. 65, Анк. 23, Прводруги 9, Вас. Вел. 2, 8, 13, 54, 57, Григ. Ниски 5]
Детаљније о канону »
12. Другобрачне је канон (= Апостолски 17) сасвим искључио из службе (свештеничке).
[Ап. 17, Трул. 3, Неокес. 7]
Детаљније о канону »
13. Убиства у ратовима Оци наши нису бројали у убиства, дајући опроштај (=снисходећи), како ми се чини, браниоцима чедности (=целомудрености) и Благочешћа (εὐσεβείας = Праве вере Хришћанске). Уосталом, било би добро саветовати да се они, пошто им руке нису чисте, за три године уздржавају само од Причешћа.
[Анк. 22, 23, Атанас. Вел. 1, Вас. Вел. 8, 43, 55, Григ. Ниски 5]
Детаљније о канону »
14. Који узима камате, ако пристане да неправедну добит потроши на сиромахе, и да се надаље ослободи од болести среброљубља, може се примити у свештенство.
[Ап. 44, I Вас. 17, Трул. 10, Лаод. 4, Картаг. 5, 16, Григ. Ниски 6]
Детаљније о канону »
15. Дивим ти се што тражиш граматичку тачност у (Светом) Писму, и сматраш натегнутом реч у преводу, која иначе показује свој добар смисао, не преносећи главно значење из јеврејског језика (Пс 8, 9). Но пошто не треба напразно мимоићи питање, поменуто од знатижељног човека, (одговарам): „Птице небеске и рибе морске“ и при стварању света добиле су исто постање. Јер оба рода изведена су из воде (Пост 1, 20), а узрок је тај што им је својство свакоме од њих једнако: јер једне пливају водом, а друге плове ваздухом, и зато су заједно споменуте (у Писму). Облик пак речи, односно риба, преведен је неодговарајуће, а потпуно прикладно односно свега што живи у води. Јер су човеку потчињене птице небеске и рибе морске; и не само оне, него и све што иде морским путевима. Јер није риба све што је у води, као што су (животиње) китовског рода: ајкуле, зигене, делфини, фоке, и још морски коњи и (морски) пси и тестеруше, и сабљарке, и морски волови, па ако хоћеш и коприве и чешљеви и све корњаче, од којих ниједно није риба, а све проходе морским путевима, тако да је (свега) три рода: птице небеске, рибе морске, и водене животиње, и разликују се од риба, а и оне проходе морским путевима.
16. А Нееман (губави - 4Цар 5, 1) није велик пред Господом, него пред својим господаром, то јест, био је један од моћника код Сиријског цара. Пази тачно на (Свето) Писмо, и сам ћеш наћи у њему решење питања.
17. Одговарајући раније на питања постављена нам од твоје Побожности, нисам послао Писмо, једно што бејах задржан од дуге и опаке болести, а друго због недостатка послужитеља (=писмоноша). Јер је и код нас мало њих, и да су искусни (познаваоци) пута, и припремљени за такве службе. Тако да кад дознаш узроке кашњења (писма), дај нам опроштај. Дивисмо се твојој љубави за учење и уједно смиреноумљу, јер прихваташ да се учиш од нас, у којих нема ништа велико за познање. Али, ипак, пошто прихваташ због страха Божијег да чиниш ствар, која не бива лако код других, треба и ми да подржимо твоју готовост и добро старање, макар и изнад (наше) снаге. [Канон 17] О неком свештенику Вианору, који се заклео да не служи Службу: Питао си нас за презвитера Вианора, да ли је пријемљив у клир због (дате) заклетве. Знам да сам већ једну општу одлуку изложио Антиохијским клирицима за све који су заједно с њиме заклели се: да они (више) не учествују (тј. не служе) на јавним Сабрањима (народа), него да насамо врше службу презвитери. Ово исто даје и њему право за своју службу, јер (му) свештенство (тј. служење) није у Антиохији, него у Иконији, коју је, као што си нам писао, он изабрао за живљење уместо Антиохије. Пријемљив је, дакле, тај човек, пошто твоје Благочастије затражи од њега покајање због лакоће заклетве, коју је дао пред човеком неверујућим, не могући поднети тегобу од оне мале опасности.
[Ап. 25, Трул. 95, Вас. Вел. 10, 28, 29, 64, 81, 82]
Детаљније о канону »
18. За девојке које су пале, а заветовале су свој живот у честитости Господу, па затим подлегавши телесним страстима, погазише своје завете, Оци наши, просто и кротко снисходећи немоћима посрћућих (=падајућих), узаконише да се (такве) примају после једне године, одређујући ово слично другобрачнима. Мени се пак чини, пошто благодаћу Христовом Црква напредује, и постаје снажнија, и ред девственица (=монахиња) сада се увећава, треба тачно по смислу пазити на појаву те ствари, и на смисао (Светог) Писма, који се може извести по следећем: Јер удовиштво је ниже од девичанства, дакле и грех удовица много је мањи од (греха) девственица. Да видимо, зато, шта пише (Апостол) Павле Тимотеју: „А млађе удовице не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају; оне подлежу осуди што прво обећање одбацише“ (1Тим 5, 11-12). Ако, дакле, удовица подлеже најтежој осуди, као она која је одбацила поверење Христу, шта треба да мислимо о девственици, која је Христова невеста и свети сасуд, посвећен Господу? Велики је грех кад и ропкиња преда себе тајним браковима, и развратом испуни дом, и посрамљује порочним животом господара. Много је, свакако, горе кад невеста постане прељубница, и обешчасти своје сједињење са жеником, предавши се разблудним уживањима. Према томе, удовица се осуђује као разблудна ропкиња, а девственица потпада осуди прељубнице. И као што онога, који живи са туђом женом, називамо прељубником, не примајући га у општење (=Причешће) пре но што престане од греха, тако је јасно да исто морамо одредити и за оног који држи (у прељуби) девственицу. Претходно пак нужно је сада исказати: да се девственицом назива она која је добровољно себе предала Господу, и одрекла се брака, и изабрала да живи у светости, а завете (њене) тада одобравамо: од доба узраста кад достигне зрелост разума. Јер свакако да не треба у томе сматрати за главне (=довољне) дечје речи (=изјаве), него кад пређе шеснаест или има седамнаест година, будући господарица свога разума, па буде дуже испитивана, и остане постојана и упорно молећи да буде примљена, тада је треба убројати у девственице, потврдити њен завет; а одбацивање истога неизбежно кажњавати. Јер многе (девојке) родитељи, или браћа, или други од блиских, приводе (у монахиње) пре (зрелог) узраста, не покренуте (=склоне) саме од себе на безбрачност, него (ти сродници) сређују нешто житејско (βιωτικὸν = овосветско); такве не треба лако примати, док јасно не испитамо њихово лично расположење.
[I Вас. 19, IV Вас. 15, 16, Трул. 40, 44, Анк. 19, Картаг. 6, 44, 126, Прводруги 5, Вас. Вел. 44, 60]
Детаљније о канону »
19. За неке завете (ὁμολογίας = обећањâ) мушкараца не знамо, осим кад су се неки убројали у ред монахâ, који се прећутно показују да примају безбрачност. Али и за њих сматрам да их треба претходно испитати, и добити од њих јасно заветовање (τὴν ὁμολογίαν = обећање), тако да, ако се (после) преокрену на телољубив и страсни живот, подвргнути их епитимији за блуднике.
[Ап. 26, IV Вас. 7, 16, Трул. 44, Анк. 19, Вас. Вел. 6, 18, 20, 60]
Детаљније о канону »
20. Које женске, будући у јереси, положише завет девичанства, па после тога изабраше брак, не сматрам да их треба осуђивати. „Јер оно што закон говори, говори онима који су у закону“ (Рм 3, 19). А које још нису прихватиле јарам Христов, не познају ни закон Господњи, тако да се могу примити у Цркву, имајући са свим другим и у овоме опроштај од (праве) вере у Христа. И уопште све што бива у животу током оглашења (=катихизације), не потпада под одговорност. Такве пак, очигледно, Црква не прима без Крштења, тако да су њима најважнија преимућства (τὰ πρεσβεῖα = почасти) (препо)рођења (= Св. Крштења).
[I Вас. 14, II Вас. 7, Неокес. 5, Лаод. 19, Тим. Алек. 6, Кирил Алек. 5]
Детаљније о канону »
21. Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника, и дуго му продужујемо епитимије. Али немамо канон који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом; јер, вели, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа“ (Јерем 3, 1). И: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Који је, дакле, учинио блуд, неће се искључити од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена (прељубом) одгони из своје куће. Разлог овоме није лако наћи, али је такав обичај преовладао.
[Вас. Вел. 9, 26, 58, 59, 77, Григ. Ниски 4]
Детаљније о канону »
22. Који отмицом имају жене, ако су отели већ заручене другима, не треба их примати раније док оне не буду одузете од њих и предане под власт почетним заручницима, да их или ако хоће узму, или (их) отпусте. Ако ли пак неко узме слободну (=незаручену), треба је одузети (од њега) и вратити је родбини; и оставити на вољу родбини, били то родитељи, или браћа, или други старији девојчини: ако они хоће да му је даду, нека се утврди та свеза, а ако не пристану, не треба (их) принуђивати. Који пак има жену, коју је (претходно) или тајно или силом обешчастио, мора спознати (=издржати) епитимију за блуд. А епитимија за блуднике одређена је на четири године: прве године удаљити их од молитава и да плачу при вратима Цркве; друге године примити (их) на слушање (Св. Писма); треће на покајање; четврте да стоје са народом, али не учествују у Приносу (Евхаристије), и потом им допуштати општење Доброга (тј. Причешће).
[Ап. 67, IV Вас. 27, Трул. 92, 98, Анк. 11, Вас. Вел. 25, 26, 30, 38, 40, 42, 69]
Детаљније о канону »
23. За оне који се ожене (=сукцесивно) са две сестре, или (женске) које се удају (=сукцесивно) за два брата, ми смо већ издали краћу посланицу, чији препис смо послали твоме благочешћу. Који пак узме жену брата свога, неће бити примљен (у општење) док не одступи од ње.
[Ап. 19, Трул. 26, 54, Неокес. 2, Вас. Вел. 68, 76, 78, 87, Тим. Алек. 11, Теоф. Алек. 5]
Детаљније о канону »
24. За удовицу која је уврштена у број удовица, то јест, која се издржава од Цркве, Апостол је пресудио: ако се уда, да се напусти (=да се не прима – 1Тим 5, 12). А за човека, који остане удовац, никакав закон није наложен, него је за таквога (ако се ожени) доста епитимија другобрачних. Удовица пак, ако јој је шездесет година, и изабере опет да живи са човеком, не може бити удостојена општења Доброга (тј. Причешћа), док не престане од нечисте страсти. Ако ли је пак убројимо (у удовице Цркве) пре шездесет година, кривица је наша, а не женина.
[IV Вас. 3, Трул. 40, Картаг. 38, Вас. Вел. 4, 41, Теоф. Алек. 11]
Детаљније о канону »
25. Ко држи за жену ону коју је пре сам обешчастио, поднеће епитимију за оскврњење, а да је има за жену допушта (му) се.
[Ап. 67, Вас. Вел. 22]
Детаљније о канону »
26. Блуд није брак, нити почетак брака. Зато, ако је могуће раздвајати оне који се кроз блуд састављају (у брак), то је најбоље. Ако ли пак хоће на сваки начин да живе заједно, нека познају (=издрже) епитимију за блуд, и нек се оставе (тако), да не буде нешто горе.
[Вас. Вел. 4, 21, 26, 59, 79, 80]
Детаљније о канону »
27. За презвитера који је из незнања ступио у незаконит брак, одредио сам што треба: нека учествује у седишту (презвитерском), а од осталих (свештено)дејстава нека се удаљава, јер је таквоме доста опроштај. Недоследно је да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи. Јер благосиљање је предавање освећења, а који га (=освећење) нема, због преступа из незнања, како ће (га) другоме давати? Нека, дакле, не благосиља ни јавно, ни насамо, нити да Тело Христово раздаје другима, нити нешто Друго (од свештенорадњи) да служи (μήτε τι ἄλλο λειτουργείτω = нити да ишта литургише), него, задовољавајући се седиштем (међу свештеницима), нека моли са сузама друге и Господа, да му се опрости грех из незнања.
[Ап. 19, Трул. 3, 26, 54, Неокес. 9]
Детаљније о канону »
28. Смешним ми се чини то што се неки зарекао да се уздржава од свињског меса. Зато благоизволи поучити такве да се клоне неразборитих заветâ и обећањâ; а употребу тога безразлично дозволи. „Јер ниједно створење Божје није за одбацивање, кад се прима са захвалношћу“ (1Тим 4, 4), тако да је (такво) заветовање смешно, те је уздржавање непотребно.
29. За старешине (=началнике) који се заклињу да ће злостављати потчињене, потребно је много лечења. А лечење за такве је двојако: једно је, поучити их да се олако не заклињу; а друго, да не буду упорни у злим одлукама (κρίσεσιν = судовима). Тако, ако се већ свезао заклетвом да чини зло другоме, нека покаже покајање за брзоплетост заклетве, и нека изговором доследности (εὐλαβείας = (само)уважења) не потврђује своје зло. јер ни Ироду није помогло кад се (тобож) добро заклео, који, да тобож не погази заклетву, постаде убица пророка (= Св. Јована Претече – Мт 14, 7-11). Уопште је заклетва забрањена, а далеко је више правилно осудити ону која бива на зло. Зато, ко се заклео треба да промени мишљење (μεταφρονεῖν = да се опамети), а не да настоји да утврђује своју злонамерност (τὸ ἀνόσιον = нечашће). Јер, подробније размотри ову безаконост: Ако се ко закуне да ће ископати очи брату, да ли је добро овоме тако нешто спровести у дело? Ако се ко (закуне) да ће убити? Ако ће неко уопште заклетвом преступити неку заповест (Божију)? Јер, „заклех се и одлучих“, не на грех, „него да ћу чувати судове правде Твоје“ (Пс 48, 46). А као што заповест (Божију) треба потврђивати неодступном одлучношћу, тако грех треба свакако укидати и уништавати.
[Ап. 25, Трул. 95, Вас. Вел. 10, 17, 28, 64, 81, 82]
Детаљније о канону »
30. За отмичаре (девојке) немамо стари канон, него изнесосмо своје мишљење: да три године буду ван општења молитава, и ови и саучесници њихови (у отмици). А ако је то (=отмица) без насиља, онда је без одговорности (=казни), ако није било оскврњења (девојке), нити је (одвођење) сматрано крађом. Удовица пак самовласна је и у вољи јој је да последује (отмичару); тако да не требамо бринути о спољашњим формама.
[Ап. 67, IV Вас. 27, Трул. 92, 98, Вас. Вел. 4, 22, 25, 26, 38, 40, 41, 42, 53, 69]
Детаљније о канону »
31. Жена којој се муж удаљио, и не појављује се, ако се уда (συνοικήσασα) за другог, пре уверења о смрти онога, чини прељубу.
[Трул. 93, Вас. Вел. 36, 46]
Детаљније о канону »
32. Клирици који учине смртни грех (1Јн 5, 16-17) свргавају се са свога степена, али се не лишавају општења (у Причешћу) са лаицима. Јер, „немој се светити два пута за исту ствар“ (вели Св. Писмо - Наум 1, 9).
[Ап. 25, 29, 30, I Вас. 9, Трул. 4, 21, Неокес. 1, 8, Картаг. 27, Вас. Вел. 3, 51, 70, 82]
Детаљније о канону »
33. Жена која је на путу родила, и пренебрегла (свој) пород, нека подлегне осуди за убиство.
[Вас. Вел. 52]
Детаљније о канону »
34. За жене које су учиниле прељубу, па су то исповедиле из благобојазности (=скрушености), или су на неки начин откриле се, Оци наши спречавају да се објављује, да не будемо узрок смрти изобличеним (женама). Заповедише пак да такве стоје (са вернима у Цркви), без Причешћа, док не испуне време покајања.
[Ап. 48, Трул. 87, 93, 98, Анк. 20, Картаг. 102, Вас. Вел. 21, 31, 35, 36, 46, 48, 58, 77, 80]
Детаљније о канону »
35. За мужа, остављенога од жене, треба испитати узрок (њеног) напуштања, па ако се докаже да је безразложно отишла, он је достојан опроштаја, а она (заслужује) епитимију, а опроштај ће се њему дати ради општења (=причешћа) са Црквом.
[Ап. 48, Трул. 87, 93, 98, Анк. 20, Картаг. 102, Вас. Вел. 9, 21, 77]
Детаљније о канону »
36. Жене војника које су се удале, пошто су им мужеви нестали, подлежу истом разлогу (=суду) као оне које кад им мужеви отпутују не чекају повратак (њихов - канон 31). Али, овде ствар има неко снисхођење због тога што се већма сматра да је (муж војник) умро.
[Трул. 93, Вас. Вел. 31, 46]
Детаљније о канону »
37. Који се ожени, пошто му је туђа жена (с којом је незаконито живео) одузета, биће осуђен због прве за прељубу, а због друге није крив.
[Трул. 87, Вас. Вел. 21, 34, 39, 48, 58, 77]
Детаљније о канону »
38. Девојке које отиду (за човека) против сагласности оца, чине блуд, а ако се родитељи приволе (=помире), изгледа да се ствар исправља. Али их не треба одмах примити у општење (у Литургији), него да буду под епитимијом три године.
[Вас. Вел. 22, 40, 42]
Детаљније о канону »
39. Која живи са прељубником, - прељубница је за све време (док је с њим).
[Ап. 48, Трул. 87, 93, 98, Анк. 20, Картаг. 102, Вас. Вел. 21, 34, 37, 58, 77]
Детаљније о канону »
40. Која се (женска) противу воље господареве преда човеку, учинила је блуд; а ако се после тога узкористи допуштеним јој браком, тада је удата. Према томе, оно је блуд, а ово је брак, јер уговори (=склапања брака) између подвласних (другима лица) немају ништа сигурно.
[Ап. 82, IV Вас. 4, Трул. 85, Гангр. 3, Картаг. 82, Вас. Вел. 22, 38, 42, 53]
Детаљније о канону »
41. Удовица, имајући власт над собом, може без приговора живети у браку (с мужем) ако нема никога који разбија ту свезу, јер је Апостол рекао: „Ако умре муж, слободна је да се уда за кога хоће, само у Господу“ (Рм 7, 2; 1Кор 7, 39).
[Ап. 17, I Вас. 8, Трул. 3, 87, Анк. 19, Неокес. 3, 7, Лаод. 1, Вас. Вел. 4, 12, 22, 30, 53, 87]
Детаљније о канону »
42. Бракови који бивају без (сагласности) власника (= родитеља или господара), блуд су. Зато, кад је жив отац или господар, нису без одговорности они који се саставе, док, ако господари одобре ту свезу, тада брак добија сигурност.
[Ап. 82, IV Вас. 4, Трул. 85, Гангр. 3, Картаг. 82, Вас. Вел. 22, 38, 40]
Детаљније о канону »
43. Ко нанесе смртни ударац ближњему, убица је, било да је започео ударац, било да се бранио.
[Ап. 65, Трул. 91, Анк. 21, 22, 23, Вас. Вел. 2, 8, 11, 13, 33, 52, 54, 56, 57, Григ. Ниски 5]
Детаљније о канону »
44. Ђакониса која са незнабошцем учини блуд, не прима се у општење, а у приношење (Евхаристије) примиће се (тек) седме године, разуме се ако буде живела у чистоти. Онај пак незнабожац, ако после вере (= примања хришћанства) опет приступи светогрђу (ἱεροσυλίᾳ = скрнављењу посвећене), враћа се на своју бљувотину (Приче 26, 11; 2Пт 2, 20-22). Зато ми више не допуштамо да тело ђаконисе, као посвећено, служи на телесну (=полну) употребу.
[Ап. 25, IV Вас. 15, Трул. 4, 6, 14, 21, 40, Картаг. 27, Вас. Вел. 32, 51, 70]
Детаљније о канону »
45. Ако неко, примивши име Хришћанства, хули Христа, никакве му користи нема од назива (хришћанин).
46. Која се по незнању уда за привремено напуштенога од жене, затим, због повратка њему прве (жене), буде отпуштена (од истога), учинила је блуд, али у незнању. Но брак јој се не спречава, али је боље ако тако остане.
[Трул. 93, Вас. Вел. 9, 31, 36]
Детаљније о канону »
47. Енкратити и Сакофори и Апотактити потпадају истом суду којем и Новатијани, и о њима је издан канон, мада и различит, док о овима је прећутано. Ми, међутим, по истом разлогу (=суду) такве поново крштавамо. Мада је код вас, због неке икономије (съмотрениѩ), забрањено поновно крштење, као и код Римљана, али наш разлог (=суд) нека важи, да пошто јерес поменутих јесте самоизраслина (αὐτοβλάστημα = прозѩбениѥ) Маркионистâ, који се гаде брака и одвраћају се од вина и говоре (да је) Божија творевина погана, зато их не примамо у Цркву, ако се не крсте нашим Крштењем. Јер, нека нам не говоре: „крштени смо у име Оца и Сина и Светога Духа“, ако они, слично Маркиону и осталим јересима, сматрају Бога за творца зла. Дакле, ако је ово угодно, нека се сакупе заједно многи епископи, и тако да изложе канон, да и онај који то чини буде ван опасности, а и онај који одговара (на питања о јеретицима) да буде веродостојан у својим одговорима о њима.
[Ап. 46, 47, 48, I Вас. 8, 19, II Вас. 7, Трул. 95, Лаод. 7, 8, Картаг. 57, Вас. Вел. 1, 5]
Детаљније о канону »
48. Која је од свога мужа остављена, по моме мишљењу, треба да остане (тако). Јер ако је Господ рекао да „ако неко отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу“ (Мт 5, 32), назвавши је прељубницом самим тим јој је већ забранио општење (=брак) са другим. Јер, како је могуће да је човек крив, као узрочник прељубе, а да је без приговора жена, названа од Господа прељубницом, због општења (=брака) са другим мужем?
[Ап. 48, Трул. 87, 93, 98, Анк. 20, Картаг. 102, Вас. Вел. 9, 21, 31, 35, 36, 46, 77, 80]
Детаљније о канону »
49. За обешчашћења која бивају насиљем, нека (обешчашћене женске) буду без осуде. Тако и ропкиња, ако је насилована од свога господара, не подлеже осуди.
[Анк. 11, Григ. Неок. 2, Вас. Вел. 30]
Детаљније о канону »
50. За трећебрачност нема закона, зато се трећи брак не склапа по закону. Овакве ствари ми сматрамо као нечистоту у Цркви, али их не подвргавамо јавним осудама, јер су пожељније него ли распаљено блудочинство.
[Неокес. 2, Вас. Вел. 4, 80]
Детаљније о канону »
51. Вративши се из далека, - јер бејах до Понта ради Црквених потреба и ради посете сродницима, - и повратив своје скршено тело и душом донекле озлојеђен, но када писмо твоје Благобојазности примих на руке, све одједном заборавих, јер сам примио глас пријатнији ми од свих, и знамења (=рукопис) руке најмилије. Како сам, дакле, од (твојих) писама постао тако задовољан, треба да слутиш колико достојним сматрам сусрет са тобом, који ће изекономисати (=уредити) Свети (Бог), где неће бити непријатно и где нас ти сам позовеш. Јер неће ми бити тешко, ако достигнеш дом у Ефимиади да (тамо) будемо заједно, те ћу уједно избећи овдашње неугодности и доћи твојој нелицемерној љубави. А можда ми и иначе неопходним чини пут до Назијанза - изненадни одлазак богољубивога епископа Григорија, с ког разлога наступио непознато је до сада. А онај човек, о којем сам и сâм говорио твоме Савршенству, и сâм си се сада надао да је спреман, знај да је захваћен дугом болешћу, и надаље пати са самим очима, јер му је наступило обољење од старе бољке, и сада придошло од нове болести, тако да је сасвим постао неупотребљив за евентуалне делатности. А другога немамо код нас. Тако да је боље, мада су нама допустили ту ствар (=избор новог епископа), да се изабере неки од тамошњих. Јер треба сматрати да су те (њихове) речи израз нужде, а да душа њихова хоће оно што су од почетка тражили: да њихов буде вођа (=епископ). Ако има неки од новокрштених, било да се то свиђа или не Македонију, нека се тај изабере. Ти ћеш га упутити (τυπώσεις = образовати) у оно што треба, а у свему ће ти помоћи Господ и дати благодат у томе. [Канон 51.] - Сваком клирику преступнику следи лишење службе Односно клирикâ канони су изложили без разлике, наређујући да се одреди једна казна преступнима (клирицима) - лишење службе, било да су у неком (свештеном) чину, било да врше службу која нема рукоположење.
[Ап. 25, 30, Трул. 4, Картаг. 27, Вас. Вел. 3, 32, 44]
Детаљније о канону »
52. Која (жена) занемари свој пород на путу, ако га је могла спасти а пренебрегла је, или је мислила да тиме сакрије (свој) грех, или се уопште занела зверском и нечовечном мишљу, нека се суди као за убиство; ако ли пак није могла (дете) сачувати, и рођено је умрло, због пустог места и недостатка најнужнијега, (тада) се мајци опрашта.
[Вас. Вел. 33]
Детаљније о канону »
53. Удова ропкиња, можда није много погрешила ако је, под видом отмице, изабрала други брак; зато је због тога не треба ништа оптуживати, јер Се не Суде начини (τὰ σχήματα = облици, форме) него расположење (ἡ προαίρεσις = слободна воља). Јасно је пак да јој остаје епитимија другобрачности.
[Ап. 82, IV Вас. 14, Трул. 85, Гангр. 3, Картаг. 82, Вас. Вел. 22, 38, 40, 42]
Детаљније о канону »
54. О разлици ненамерних убистава знам да сам пре извесног времена писао твоме Богочашћу (= канон 8), колико сам могао, и више од тога ништа не могу казати, а на твојој мудрости је да, према посебности околности, повећа или смањи епитимије.
[Ап. 65, Трул. 91, Анк. 21, 22, 23, Вас. Вел. 2, 8, 11, 43, 56, 57]
Детаљније о канону »
55. Који се сукобе с разбојницима (и убију), ако су изван (службе, тј. лаици), одлучују се од заједништва у Добру (= од Причешћа); а ако су клирици, свргавају се са (свога) степена. „Јер сваки, казано је, који се маши за нож, од ножа ће погинути“ (Мт 26, 52).
[Анк. 22, 23, Атанас. Вел. 1, Вас. Вел. 8, 13, 43]
Детаљније о канону »
56. Који је намерно убио и после тога се покајао, нека буде двадесет година без причешћа Светињама, а тих двадесет година распоредиће му се овако: четири године треба да плаче, стојећи изван врата молитвеног Дома (=Храма), и молећи улазеће верне да чине молитву за њега, исповедајући своје безакоње; после четири године примиће се међу слушаоце (Св. Писма у Храму, тј. оглашене), и пет година нека с њима излази (из Храма); седам (следећих) година, молећи се с припадајућима, излази (с њима из Храма); и четири (године) нека само стоји са вернима, а не узима удела у Приносу (Св. Евхаристије); и кад се (све) ово испуни, причестиће се Светињама.
[Ап. 65, Трул. 91, Анк. 21, 22, 23, Вас. Вел. 2, 8, 11, 43, 54, 57, Григ. Ниски 5]
Детаљније о канону »
57. Који је ненамерно убио, нека десет година буде без причешћа Светињама; а (тих) десет година распоредиће му се овако: две године да плаче, а три године да проведе међу слушајућима (Св. Писмо, тј. оглашенима), четири године да припада, а годину да само стоји (са вернима), и следеће године примиће се у Светиње (=у Причешће).
[Ап. 65, Трул. 91, Анк. 21, 22, 23, Вас. Вел. 2, 8, 11, 43, 54, 56, Григ. Ниски 5]
Детаљније о канону »
58. Који је прељубу учинио, петнаест година нека буде без причешћа Светињама; а (тих) петнаест година распоредиће му се овако: за четири године нека плаче, а пет (година) нека слуша (Св. Писмо), четири године нека припада, и две нека стоји са вернима, без Причешћа.
[Трул. 87, Анк. 20, Вас. Вел. 9, 21, 34, 37, 39, 77, Григ. Ниски 4]
Детаљније о канону »
59. Блудник нека буде седам година без причешћа Светињама: две плачући, и две слушајући (Св. Писмо), и две припадајући, и једну нека само стоји (са вернима), а осме (године) биће примљен у Причешће (Св. Евхаристије).
[Вас. Вел. 4, 21, 22, 26, 79, 80]
Детаљније о канону »
60. Која се заветовала на девичанство, па је отпала од (свога) обећања, нека испуни време (покајања) греха за прељубу, распоређујући начин живота свога. Исто важи и за заветоване на монашки живот (=монахе), па отпале.
[IV Вас. 16, Трул. 44, Анк. 19, Картаг. 16, Вас. Вел. 18, 19, 20]
Детаљније о канону »
61. Који (нешто) украде, па ако покајавши се осуди сам себе, биће једну годину спречен од причешћа Светињама; ако ли буде изобличен (од других), тада за две године, а време ће му се разделити на: припадање, и стојање (са вернима); и тада да се удостоји општења (κοινωνίας = Причешћа).
[Григ. Неок. 3, 4, 5, Григ. Ниски 6]
Детаљније о канону »
62. Који испољава срамоту са мушкарцима (= настран = хомосексуалац), нека му се одреди време (кајања) као преступнику у прељуби.
[Вас. Вел. 7, Григ. Ниски 4]
Детаљније о канону »
63. Који покаже нечастивост своју са бесловесним (животињама), нека исто време (као прељубник) проведе исповедај ући се (у покајању).
[Анк. 16, 17, Вас. Вел. 6, Григ. Ниски 4]
Детаљније о канону »
64. Прекршитељ заклетве нека је десет година ван општења: две године плачући, три слушајући (Св. Писмо), четири припадајући, једну нека само стоји (са вернима), и тада да се удостоји општења (τῆς κοινωνίας =Причешћа).
[Ап. 25, Трул. 94, Вас. Вел. 10, 17, 29, 82]
Детаљније о канону »
65. Који призна да се бавио врачарством или волшебним напитцима (γοητείαν ἢ φαρμακείαν = гатарством /=чародејством/ или замађијавањем), нека издржи време (кајања) убице, тако распоређиван као самоизобличитељ у томе греху.
[Трул. 61, 65, Лаод. 36, Вас. Вел. 72, 83]
Детаљније о канону »
66. Гробокрадица нека је десет година ван општења: две плачући, три слушајући (Св. Писмо), четири припадајући, годину стојећи (са вернима), И тада ће бити примљен (за Причешће).
[Григ. Ниски 7]
Детаљније о канону »
67. За братско крвосмесништво (ἀδελφομιξία = блуд са сестром) — издржаће време (кајања) убице.
[Вас. Вел. 75]
Детаљније о канону »
68. Склапање брака између лица (ἀνθρώπων) у забрањеном сродству, ако се открије да је учињен у гресима, добиће епитимије прељубникâ.
[Ап. 19, Трул. 26, 54, Неокес. 2, Вас. Вел. 22, 27, 75, 76, 78, 79, 87, Тим. Алек. 11, Теоф. Алек. 5]
Детаљније о канону »
69. Чтец, ако пре брака ступи у сношај са својом заручницом, пошто годину буде одлучен, примиће се (опет) да чита (у Цркви), остајући (даље) без унапређења; ако ли без заручења ступи (са женском) у тајни сношај (κλεψιγαμήσας = као бракокрадљивац), нека престане од службе. Исто тако и служитељ (ὑπηρέτης = ипођакон).
[Ап. 26, IV Вас. 14, Трул. 6, 13, 30, Картаг. 16, Вас. Вел. 3, 6, 32, 51, 70]
Детаљније о канону »
70. Ђакон који се устима оскврнио, и исповедио да је (само) дотле сагрешио, биће задржан (ἐπισχεθήσεται = биће суздржан) од служења Литургије, али ће се удостојити Причешћа Светињама заједно са ђаконима; тако исто и презвитер. Ако се пак неко затече да је згрешио више од тога, било у којем да је степену, биће свргнут.
[Ап. 25, IV Вас. 16, Трул. 4, 40, 44, Анк. 19, Неокес. 4, Вас. Вел. 3, 6, 32, 51, 69]
Детаљније о канону »
71. Ко се спознао (да је суделовао) у ма коме од споменутих грехова, и није то (сâм) исповедио, него је био изобличен (од других), нека и он буде под епитимијом онолико времена колико је под епитимијом делатељ тих зала.
72. Који се предао гатарима (μάντεσιν = мантима = волшебницима) или таквима сличним, нека је и он под епитимијом толико времена колико убице.
[Трул. 61, 65, Анк. 24, Лаод. 36, Вас. Вел. 7, 65, 81, 83, Григ. Ниски 3]
Детаљније о канону »
73. Који се Христа одрекао и погазио тајну спасења, треба све време живота свога да плаче, и дужан је да се (у покајању) исповеда; у време када исходи из (овог) живота удостојиће се Причешћа Светињама, вером у човекољубље од Бога.
[Ап. 62, I Вас. 10, Анк. 1, 2, 3, 12, Петр. Алек. 8, 10, 14]
Детаљније о канону »
74. Ако ли, дакле, сваки од палих у напред споменуте грехе, буде ревностан (у кајању) и исповеда се, онај коме је од Божијег човекољубља поверено да дреши и везује (грехе – Мт 18, 18), ако буде човекољубивији, видећи величину (покајничког) исповедања грешника, и скрати време епитимија, неће (зато) бити достојан осуде, јер нам историја у (Светом) Писму показује да они који се са већим болом исповедају, брзо достижу Божије човекољубље.
[I Вас. 12, IV Вас. 16, Трул. 102, Анк. 5]
Детаљније о канону »
75. Ко се са својом сестром од оца или мајке заједно упрљао (συμμιανθεὶς = оскврнио се, блудно згрешио), нека му се не допусти долазак у молитвени Дом (= у Цркву), док не престане од (тог) безаконог и преступног дела. Пошто пак дође у сазнање тог страшног греха, нека три године плаче стојећи пред вратима молитвених Домова (=храмова), и молећи народ који улази на молитву да сваки са сажаљењем чини за њега усрдне молитве Господу. После тога, друге три године нека се допусти само слушање (Св. Писма); и пошто је слушао Свето Писмо и поуку (=беседу), нека се отпусти, и не удостојава молитве (са вернима). Затим, ако је са сузама умољавао молитву (са вернима), и припадао Господу са скрушеним срцем и дубоким смирењем, нека му се за друге три године допусти припадање. И тако, пошто покаже плодове достојне покајања, нека се десете године прими на молитву са вернима, без учешћа у Приносу (Евхаристије); и стојећи две године са вернима на молитви, нека се тако надаље удостоји Причешћа Добра (=Тела и Крви Христове).
[Григ. Неок. 11, Вас. Вел. 67]
Детаљније о канону »
76. Исти образац важи и за оне који узимају своје снахе.
[Ап. 19, Трул. 26, 54, Неокес. 2, Вас. Вел. 23, 27, 67, 68, 75, 78, 79, 87, Тим. Алек. 11, Теоф. Алек. 5]
Детаљније о канону »
77. Који остави жену законито са њим сједињену и узме другу, подлеже осуди за прељубу, по речи Господњој. Јер канонски одредише Оци наши да такви: једну годину плачу, две године слушају, три године припадају, и седме године стоје са вернима (на молитви у Храму), и тако се удостоје Приноса (Св. Евхаристије), ако се са сузама покају.
[Ап. 48, Трул. 87, 93, Анк. 20, Картаг. 102, Вас. Вел. 9, 21, 35, 48, 58, Тим. Алек. 15]
Детаљније о канону »
78. Овај исти образац (=правило) држати и за оне који две сестре узимају за брак, макар и у различна времена.
[Ап. 19, Трул. 26, 54, Неокес. 2, Вас. Вел. 23, 87, Теоф. Алек. 5]
Детаљније о канону »
79. Који се занесу страшћу са својим маћехама, потпадају истом канону, којем и они који се занесу страшћу са својим сестрама.
[Вас. Вел. 67, 75]
Детаљније о канону »
80. Оци су прећутали о многоженству (τὴν πολυγαμίαν), као о животињској (страсти) и сасвим туђој роду људском. Нама се пак чини овај грех већим од блуда. Зато је разложно да се такви подвргну канонима: то јест једну годину да плачу и три да припадају, и тако нека се приме (у општење).
[Ап. 48, Трул. 87, Неокес. 3, Вас. Вел. 4, 9, 50, 77]
Детаљније о канону »
81. Пошто многи у време варварске најезде преступише (=одрекоше) веру у Бога, и положише незнабожачке заклетве, и једоше нечиста јела која су им са идолским врачаријама принета, такви нека буду икономисани (οἰκονομείσθωσαν = решавани) по законима и канонима донетим од Отаца наших (= Анкирски 1-9). Јер они који су тешку невољу у мучењима поднели, и не подносећи болове, те били принуђени на одрицање (од вере), нека три године не буду примљени, и две године нека слушају, и три припадају, и тако нека се приме у општење (κοινωνίαν = Причешће). А који су без велике невоље издали веру у Бога, и јели за демонском трпезом, и клели се незнабожачким заклетвама, нека се искључе (из Храма) за три године, две године нека слушају (Св. Писмо), три године да се моле у припадању, и друге три да стоје са вернима у молитви, те тако нек буду примљени у Причешће Доброга (= у Литургију).
[Ап. 62, I Вас. 10, 11, 12, Анк. 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, Вас. Вел. 73, 82]
Детаљније о канону »
82. А они који заклетву (хришћанску) прекршише, ако су од насиља и нужде погазили заклетве, подлежу блажим казнама, тако да после шест година буду примљени. Ако ли су без принуде издали своју веру, две године нека плачу, и две нека слушају (Св. Писмо), и пете (године) нека се моле припадајући, и у следеће две године нека буду примљени у општење молитве (верних), без Приноса (Евхаристије), и тако на крају, то јест када покажу достојно покајање, нека се васпоставе у заједништво (=Причешће) Тела Христова.
[Ап. 25, Трул. 94, Вас. Вел. 10, 17, 29, 64]
Детаљније о канону »
83. Који се баве прорицањима (οἱ καταμαντευόμενοι = волшебници, манти) и следују обичајима незнабожаца, или уводе неке у своје куће ради изналажења волшепстава (=магија) и ради очишћења, нека подлегну канону шестогодишњег (кајања): годину плачући, и годину слушајући, и три године припадајући, и годину (опет) стојећи са вернима (на молитви), те тако буду примљени (у Св. Литургију = Причешће).
[Трул. 61, 65, Анк. 24, Лаод. 36, Вас. Вел. 65, 72]
Детаљније о канону »
84. А све ово пишемо да се испробају плодови покајања. Јер свакако такве ствари (=грехе и епитимије) не судимо временом, него пазимо на начин покајања. Ако се пак (неки) тешко одвајају од својих навика, и радије хоће да служе телесним уживањима него Господу, и не прихватају живот по Јеванђељу, тада нам нема никаквог заједничког дела (λόγον) са њима. Јер смо ми усред народа непокорнога и противнога (Ис 65, 2; Рм 10, 21) научени да чујемо (речи): „Спасавајући спаси душу своју“ (1Мојс 19, 17).
[I Вас. 12, Трул. 102, Вас. Вел. 3, 74, 85, Григ. Ниски 4, 5]
Детаљније о канону »
85. Немојмо, зато, прихватити да пропаднемо заједно са таквима, него бојећи се тешкога суда, и имајући пред очима страшни Дан расплате Господње, немојмо хтети да погинемо заједно са туђим гресима. Јер, ако нас нису научиле страшне претње Господа, нити нас толики ударци довели до осећања да нас је Господ због нашег безакоња оставио, и предао нас у руке варвара, и народ би одведен у ропство непријатељима, и предан расејању, јер на такве ствари се дрзнуше они који носе име Христово, па ако не познаше нити разумеше да је због тога дошао на нас гњев Божији, какво нам је заједничко дело (λόγον) са њима? Него треба да им сведочимо и дан и ноћ, и општејавно и понаособ; а да не прихватимо да се поводимо за њиховим злоделима, молећи се особито да их придобијемо, и избавимо од замке лукавога. Ако ли то не узмогнемо, настојмо макар да душе своје сачувамо од вечне осуде.
[I Вас. 12, Трул. 102, Вас. Вел. 3, 84]
Детаљније о канону »
86. А углађеним (κομψοῖς = славъıмъ= delicats) Енкратитима на њихов важан проблем (τὸ σεμνόν αὐτῶν πρόβλημα), ʼзашто и ми не једемо свеʼ, треба рећи ово: да се гнушавамо и од наших изметина. Јер по вредности за нас је месо (исто што) и лишће траве, но односно разликовања кориснога, као што код траве одвајамо шкодљиво од пригодног (=доброг), тако и код меса разликујемо шкодљиво од кориснога. Пошто је и кукута (τὸ κώνειον = sicuta) трава, као што је и врана месо; међутим, нико ко има ума неће јести бунику, нити се дотаћи пса (= псећег меса), осим ако велика невоља не принуди; тако да који (то) једе, није безакоње учинио.
[Ап. 51, 53, Анк. 14, Гангр. 2, Вас. Вел. 1, 28, 47]
Детаљније о канону »
87. Дошла су до нас писма са натписом Диодорово, али оно надаље (тј. садржај) приличи више неком другом неголи Диодору. Јер ми се чини да је неки од вештих (у фалсификовању) људи, који је узео (на себе) твоје лице, тако хтео да себе учини достоверним пред слушаоцима. Он, дакле, запитан од некога: да ли може довести себи за брак, кад му је жена умрла, сестру њену, није се згрозио од (самог) питања, него је то мирно саслушао, и већма силно и одважно потпомогао ту разуздану похотљивост. Да је код мене то писмо, послао бих (ти) га, и ти би био довољан да одбраниш себе и истину. Али, пошто је показивач (писма) опет га узео (себи), и проносио га (около) као знак победе против нас, који смо то (тј. такав брак) још од почетка забранили, говорећи да он има писмену власт (за такав брак), ево ти сада пишем да двојном руком оповргнемо то измишљено писмо, и никакву снагу му не оставимо, како не би олако шкодило читаоцима. [Канон 87.] - Против оних који две сестре, или два брата, узму (сукцесивно) у брак Прво што је највеће у оваквим стварима јесте обичај (τὸ ἔθος) код нас, који ми истичемо као имајући снагу закона, јер су нам те одредбе предане од Светих људи. А тај је (обичај) овакав: Ако неко буде некад савладан страшћу нечистоте и падне у безаконито општење са двема сестрама, ово не треба браком сматрати, нити уопште треба (такве) у пуноћу Цркве примати пре но што се међусобно раздвоје. Тако да, кад не би имали ништа друго рећи, довољан је обичај (τὸ ἔθος) да се од (тог) зла сачува. Но пошто је писац писма покушао да лажним аргументом толико зло уведе у живот, потребно је да ни ми не бежимо од помоћи расуђивања, мада је и у толико јасним предметима предубеђење појединца јаче од сваког расуђивања. Написано је, вели, у Књизи Левитској (18, 18): „Немој узети жену која ће бити ревњива на сестру своју, да откријеш пред оном голотињу ове за живота оне“. Јасно се, вели (тај), види из овога, да је после смрти (прве сестре) допуштено узети (сестру њену). На то ћу ја најпре ово казати: да оно што (Старозаветни) Закон говори, говори (то) онима који су у Закону (Рм 3, 19), јер би тако ми подлегали и обрезању, и Суботи, и уздржавању од (неких) јела. Јер нећемо, ваљда, ако нађемо нешто што задовољава наше насладе, потчинити себе јарму ропства (Старозаветног) Закона, а ако се у Закону покаже нешто тешко, тада ћемо прибећи слободи у Христу. Питали су нас: да ли је написано да се узме жена при сестри (њеној)? И рекли смо, што је за нас поуздано и истинито, да није написано. Али извадити из односних навода оно што је прећутано, то може законодавац, а не онај који закон цитира. Јер би тако било могуће ономе ко хоће, усудити се и узети још за живе жене сестру (њену). Такав софизам управо приличи томе. Јер, вели, написано је: „Немој узети суревњиву“, као да не спречава узети ону несуревњиву. Онај који брани страст одредиће да је нарав сестара несуревњива. Када, дакле, нема узрока због кога се забрањује живљење с обема, шта тада спречава узети (две) сестре? Али то није написано, кажемо ми. Али није ни оно одређено. Смисао пак контекста једнако даје право обадвома. Али, требало се мало вратити на (околности) пре установљења тог закона, те се (тако) ослободити проблема. Јер, видело би се да законодавац не обухвата сваку врсту грехова, него нарочито забрањује грехе Египћана, одакле је изишао Израиљ, и оне Хананејаца, којима се доселио. Јер је овако речено: „Немојте чинити по поступцима Египта, у коме сте живели; и по поступцима земље Хананске, у коју ћу вас увести, немојте чинити, и по њиховим законима немојте ходити“ (3Мојс 18, 4). Тако изгледа да ова врста (споменутог) греха није била практикована код (тих) незнабожаца, зато ни законодавац није требао предупређивати од истога, него је био довољан ненаучени обичај да се одбаци (та) гнусност. Како си, дакле, забранио веће, а прећутао мање? (Законодавац је то учинио), јер је мислио да многим телољупцима (τῶν φιλοσάρκων = плътолюбьца), за саживљење са (двема) живим сестрама, може штетити пример Патријарха (Јакова). Ми пак шта треба да чинимо? Говорити што је написано, или радознало испитивати што је прећутано? Тако, опет, у тим законима није написано да не могу отац и син једну (исту) иночу имати, а код Пророка је то подвргнуто највећој осуди: „Јер син, вели, и отац одлажаху ка једној истој девојци“ (Амос 2,7). А све друге врсте нечистих страсти измислила је демонска школа, док је Божанствено Писмо прећутало, не подносећи да честитост своју упрља спомињањем гнусних назива, него је општим именима осудило нечистоте, као што и Апостол Павле каже: „А блуд и свака нечистота нека се и не спомиње међу вама, као што се пристоји светима“ (Еф 5, 4), обухватајући именом нечистоте све непомениве срамоте мушкога и женскога пола. Тако, ћутање свакако не даје дозволу сластољупцима. А ја кажем да није ни прећутано о овој ствари, него да је она законодавцем веома строго забрањена. Јер оно: „Немој приступати ниједној рођаци твојој по телу, да откријеш голотињу њихову“ (3Мојс 18, 6), укључује у себе и ову врсту сродства. Јер, шта човеку може бити блискије од његове жене, боље рећи од самог њеног тела? Јер они нису више двоје, него једно тело (Мт 19, 5). Тако кроз жену, сестра њена долази у сродство са мужем. Јер, као што се не може узети матер женина, или кћи женина, као ни своја матер, ни своја кћи, тако нити сестра женина, јер (не може) ни сестра своја. И обратно овоме: не може ни жена ступити у брак са сродницима мужа, јер су обојима права (τὰ δίκαια) сродства заједничка. Ја пак свакоме ко ме пита за савет о браку сведочим: да „пролази обличје овога света, и време је скраћено, да ће и они који имају жене бити као и они који немају“ (1Кор 7, 29. 31). А ако ми неко прочита оно: „Рађајте се и множите се“ (1Мојс 1, 18; 9, 1), смејем му се што не разликује времена законодавстава. Други је брак само лек (παραμυθία = утеха) од блуда, а не подршка раскалашности. „Ако ли се не уздрже, вели се, нека се жене“ (1Кор 7, 9), а не (каже): женећи се, нека преступају закон. А они који ни природу не гледају, који штету души (својој) наносе страшћу безчашћа (=безакоња), нека разаберу какве је из старине дала (природа) називе сродства. Јер, по каквом ће сродству назвати оне који се роде (у таквом браку)? Хоће ли их назвати браћом, или сестрићима? Јер им се, услед мешања, могу применити оба (назива сродства). Немој, човече, да од тетке учиниш маћеху деци, нити ону која би их требала неговати уместо матере, њу оружати немилосрдним завиђењима. Јер само мржња маћеха кадра је да непријатељство распростре и после смрти. Боље рећи, и иначе непријатељи помириће се са покојнима, а маћехе почињу мржњу после смрти. Главно од (свега) казанога је: ако стреми браку по закону, отворена му је сва васељена; а ако му је стремљење страсно, нека зато буде још већма спречен. „Да се научи свој сасуд (=тело) у светињи држати, а не у страсти пожуде“ (1Сол 4, 4). Хотећи да више о овоме говорим спречава ме мера посланице. Желим пак или да се ова моја поука покаже јача од страсти, или да ова прљавштина (=срамота) не дође код нас, него нека остане у местима где се и дрзнула.
[Ап. 19, Трул. 26, 54, Неокес. 2, Вас. Вел. 23, 68, 76, 78, Тим. Алек. 11]
Детаљније о канону »
88. Прочитао сам твоје писмо са свим дуготрпљењем, и зачудио сам се, како си, могући да кратко и лако одговориш (= одбраниш се) самим стварима, пристао да будеш упоран у ономе зашто си оптужен, и многим (=дугим) речима покушаваш да излечиш неизлечиво. Нити смо ми први, нити једини, о Григорије, узаконили да женскиње не станују заједно са мушкарцима; него прочитај канон донет од Светих Отаца наших на Сабору у Никеји (= 3. канон), који изрично забрањује да нема уведених женских (συνεισάκτους). А безбрачност у томе има уважење (=честитост) што се раздваја од живљења са женскињем, тако да који називом обећава (= речју се заветује), а на делу чини што и они који бораве са женама, очито је да такав настоји да честитост девичанства држи (само) по назвању, не удаљујући се од неприличности насладе. А толико већма требаше да си следовао нашем захтеву, колико сам кажеш да си слободан од сваке телесне страсти. Јер не верујем ни да седамдесетогодишњак живи страсно са женом, нити смо одредили оно што смо одредили као за неко учињено неумесно дело. Него, пошто смо научени од Апостола, да не треба брату стављати спотицање или саблазан (Рим 14, 13), а знамо да нешто, што код појединих бива здраво (=чисто), другима бива повод за грех, ради тога смо и наредили, следујући заповести Светих Отаца, да се раздвојиш од те женске. Зашто окривљујеш хороепископа, и спомињеш старо непријатељство? Зашто нас оптужујеш, као да имамо олако ухо да слушамо клевете, а себе не подносиш да одступиш од навикнутости са том женом? Отерај је, дакле, из твоје куће, и стави је у Манастир. Нека она буде са девственицама, а тебе нека служе мушкарци, „да се Име Божије не хули због вас“ (Рим 2, 24). А док ово не учиниш, неће ти ништа користити ни миријаде (= десетине хиљада) ствари које у писмима пишеш, него ћеш умрети као неслужећи (ἀργῶν = свештеник под забраном), и даћеш пред Господом реч за своје неслужење. А ако се усудиш, не поправивши себе, да вршиш свештенослужење, бићеш анатема свему народу, и они који те примају биће искључени из читаве Цркве.
[I Вас. 3, Трул. 5, 12, VII Вас. 18, 22, Анк. 19, Картаг. 3, 38, 70]
Детаљније о канону »
89. Много ме жалости што су напуштени канони Отаца и што је свака тачност Цркава изагнана, те се бојим да постепено, ако таква немарност буде напредовала овим путем, не дођу у потпуни неред ствари Цркве. Стари обичај, који је владао (ἐμπολιτευομένη = живоущии = практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, (тек) проверавајући (=испитујући) са сваком тачношћу, примао, и веома су разабирали сво њихово владање: да ли нису клеветници, да нису пијанице, да нису склони кавгама, и да ли васпитавају своје млађе, како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр 12, 14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих сведока, и о томе обавестивши епископа (= Митрополиша, тј. надлежног епископа над хороепископима), тада (тако) убрајали (тога) (црквено)служитеља у ред свештенства. Сада пак, као прво, ви сте мимоишли нас (= Митрополита), и нисте пристали ни да нас (о томе) известите, присвојивши себи сву власт. Затим, потпуно занемаривши ту ствар, допустили сте презвитерима и ђаконима да кога они хоће, без испитивања живота, по пристрасности, или по сродству, или по неком другом пријатељству, уводе у Цркву недостојне. Зато се много (црквено)служитеља броји у свакоме селу, а ниједан није достојан литургисања Жртвенику (= служења Олтару), као што ви сами сведочите, немајући људи при изборима. Пошто, дакле, видим ствар да надаље немилосрдно (ἀνήκεστον = неизлечиво) напредује, особито сада кад многи, бојећи се мобилисања (у војску), увлаче се у службу (Црквену), нужно сам предузео да обновим каноне Отаца, и пишем вам да ми пошаљете попис (црквено)служитеља свакога села, и од кога је уведен, и каквога је живота. А имајте и ви код себе (тај) попис, да се могу ваши пописи упоређивати са онима што се код нас чувају, и да нико не може да себе накнадно уписује, када хоће. Тако, дакле, после првога индикта, ако су неки уведени од стране презвитера, нек буду враћени међу лаике, и нека изнова буде од вас испитивање; па ако су достојни, нека се вашом одлуком примају, пошто ћете очистити Цркву уклањајући из ње недостојне. А убудуће, испитујте достојне и примајте их, али (их) немојте убројати (у клир) док нама не доставите (списак); иначе знајте да ће бити (опет) лаик који буде примљен у (црквену) службу без наше сагласности.
[I Вас. 8, VII Вас. 14, Неокес. 14, Антиох. 8, 10, Лаод. 57, Теоф. Алек. 7]
Детаљније о канону »
90. Безаконост (τὸ ἄτοπον= зълоѥ = недопустивост) ствари, о којој пишем, што се уопште подозревало и говорило (о њој), болом је испунила душу моју; и замало ми се учинила невероватном. Писмо, дакле, о овоме, који је код себе спознао (ово учињено), нека прими као лек; а који није спознао (тј. није то учинио), као предохрану; а који је равнодушан (ἀδιάφορος = индиферентан) - чега не желим да се међу вама нађе - (да прими) као оптужбу (διαμαρτυρίαν). А шта је то о чему говорим? Говоре неки за неке од вас да узимате новце од рукополаганих, а то се прикрива именом Благочешћа (= побожности) - што је још горе. Јер, ако ко чини зло под изговором добра, достојан је двоструке осуде: и зато што чини оно што није добро, и што се служи добром, тако да кажем, као сарадником у вршењу греха. Ако ово тако бива, нека надаље (више) не буде, него нека се исправи. Јер је нужно говорити ономе који сребро прима, исто што је речено од Апостола ономе који је хтео дати (сребро) да купи удео Духа Светога: „Сребро твоје с тобом да буде на погибао“ (ДАп 8, 20). Јер, мање греши који из незнању хоће да купи, него ли који продаје дар Божији. Јер је (ту) била продаја; и оно што си ти на дар добио, ако продаш, бићеш лишен благодати, као продан Сатани; јер уводиш (прљаву) трговину (καπηλείαν = лоукавьство = крчмарење - 2Кор 2, 17) духовним стварима и у Цркви, где нам је поверено Тело и Крв Христова. Ово овако не сме бити. А у чему је (њихово) лукавство рећи ћу. Они сматрају да не греше што не узимају одмах, него после рукоположења узимају; а узимати је - било када узети. Позивам вас, зато, да овакав приход, боље рећи овакво привођење у геену (=пакао) одбаците, и не каљате руке оваквим нечистотама, чинећи себе недостојним да свршавате Свете Тајне. Опростите ми, што најпре као не верујући, а сада као уверен, претим. Ако неко после ове моје Посланице учини тако нешто, нека буде удаљен од овдашњих Жртвеникâ (= Олтарâ наше Цркве), а нека тражи где може, купујући дар Божији, продавати га. „Јер ми и Цркве Божије таквога обичаја немамо“ (1Кор 11, 16). Да (још) једно додам, и престаћу. Ради среброљубља бива ово, а „среброљубље је корен свију зала“ (1Тим 6, 10), и назива се „ идолопоклонство“ (Кол 3, 5). Немојте, дакле, ради мало сребра претпоставити Христу идоле, нити опет подражавајте Јуду, нечистим добитком, издајући по други пут Онога Који је једном за нас распет, јер ће се и села и руке оних који сабирају такве плодове, назвати Акелдама (ДАп 1, 19).
[Ап. 29, IV Вас. 2, Трул. 22, VII Вас. 19, Генад. 1, Тарас. 1]
Детаљније о канону »
91. Догмате и проповеди који су у Цркви чувани, једне имамо из записане науке, а друте предане нам у тајни примисмо (διαδοθέντα ἡμῖν ἐν μυστηρίῳ παρεδεξάμεθα) од Апостолског Предања, које обоје имају исту снагу за Благочешће (=Православље); и томе неће нико противречити, ко и најмање има искуство Црквених установа (θεσμῶν). Јер ако покушамо одрицати неписане обичаје, као да немају велику силу (=значење), неопажено ћемо повредити Јеванђеље у најважнијим стварима, или боље рећи, свешћемо проповед (τὸ κύρηγμα) на голо име (=назвање). тако, (на пример), да најпре споменем оно прво и најопштије: знак Крста, којим се знаменују они који се надају у Име Господа нашег Исуса Христа, ко (нас) је писмом научио? Обраћати се Истоку при молитви, какво нас је писмо научило? Речи епиклезе (ἐπικλήσεως = призивања Св. Духа) приликом узношења Хлеба благодарења и Чаше благослова (у Литургији - 1Кор 10, 16-17), ко нам је од Светих то оставио писмено? Јер се ми (у Литургији) не задовољавамо оним (речима) што нам Апостол или Јеванђеље спомиње, него и пре и после говоримо друге (речи), јер имају велику силу за Тајну (Анафоре = Евхаристије), примивши (их) из неписане науке. Благосиљамо пак воду Крштења, и уље Помазања, па још и крштаванога, по каквим писаним (наредбама)? Зар не из усменог и Светотајинског (μυστικῆς = тајнога) Предања? И шта? Само Помазање уљем, која (нас) је писана реч научила? А да се три пута човек погњурава при Крштењу, одакле је? А и (све) остало што бива при Крштењу: одрицање од Сатане и анђела његових, из каквог је то Писма? Није ли то из оне необјављене (=ненаписане) и неизрециве (ἀπορρήτου = скривене) науке, коју су Оци наши сачували у немногољубопитном и неистраживом (=нерадозналом) ћутању (ἐν ἀπολυπραγμονήτῳ καὶ ἀπεριεργάστῳ σιγῇ), добро научени томе да светост (τὰ σεμνά =частност, достојанство) Тајана треба ћутањем очувати? Јер оно што непосвећенима није дозвољено ни погледати, како би било умесно кроз (писану) науку разглашавати? [И мало после (наставља):] То је разлог неписаних Предања да много (=често) разабирање учења догмата не постане за многе, због уобичајености, лако презриво (=безначајно). Јер, друго је догмат (δόγμα), а друго је проповед (κήρυγμα). Јер, догмати се ћутањем проходе, а проповеди се јавно објављују. А врста ћутања је и неразговетност (ἡ ἀσάφεια = =неѩвлѥниѥ = нејасност) којом се служи (Свето) Писмо, представљај ући тешким за схватање смисао (τὸν νοῦν) догматâ, ради користи оних који (их) читају. Ради тога сви ми, за време молитава, гледамо на Исток, али мало нас зна да (тиме) тражимо стару отаџбину - Рај, који насади Бог у Едему на Истоку (1Мојс 2, 8). И, такође, стојимо кад вршимо молитве у Први дан Недеље, али разлог тога сви не знамо. Јер не само да, као „саваскрсли са Христом и тражећи оно што је горе“ (на Небу) (Кол 3, 1), дужни смо да стојимо (усправни) на молитви у Васкрсни дан (=недељу) те тиме себе подсећамо на даровану нам благодат, него и зато што овај дан некако изгледа да је слика Очекиванога (= Будућега) века. Зато, будући да је (Недеља) почетак дана, није од Мојсија названа првим, него (даном) једним. Јер вели: „И би вече, и би јутро, дан један“ (1Мојс 1, 5), пошто један исти (дан) кружи много пута. И тај, дакле, један исти је и Осми (дан), - онај истински Један исти и Осми, који спомиње и псалмопојац у неким натписима Псалама, који собом показује стање после овога века, Непрекидни дан, (дан) Невечерњи, (дан) Бескрајни, онај Незалазни и Нестарећи Дан. Нужно, дакле, Црква научава питомце своје да у тај (дан) испуњују молитве стојећи, да, свагдашњим подсећањем на бескрајни (=вечни) живот, не занемарујемо попутство (τῶν ἐφοδίων = снабдевање) за тамошње пресељење (у Царство Небеско). И сва је Педесетница подсећање на оно очекивано у веку (будућем, тј. у Вечности). Јер онај Један и Први дан, седам пута уседморичен, чини седам седмица Свештене Педесетнице. Јер почињући од Првога (дана = Недеље = Васкрса), завршава у исти дан (Недеље), развијајући се педесет пута кроз једнаке у средини (дане). Тако сличношћу подражава век (= Вечност), као у кружном покрету почињући од истих тачака и у исте завршава, у коју (Педесетницу) Црквене уредбе нас научише да већма изабирамо усправно стојање молитве, из тог јасног подсећања као преносећи наш ум од садашњих на будуће (стварности). И при сваком клечању и опет устајању, самим делом (=чином) показујемо да смо грехом пали на земљу, а човекољубљем Саздатеља нашег позвани смо опет на Небо. Недостао би ми дан казујући ненаписане Тајне Цркве. Остављам друго, а само исповедање вере: да верујемо у Оца и Сина и Светога Духа, из каквога писма имамо? Јер, ако из предања (Светог) Крштења, сходно поретку Благочешћа (= Православља) (κατὰ τὸ τῆς εὐσεβείας ἀκόλουθον = послѣдованию благочьстиѩ): треба како се крштавамо, тако смо дужни да верујемо, излажућу исповедање (вере) истоветно Крштењу, нека нам (онда), по истом поретку, допусте да једнаку веру и славу (= славословљење Тројици) одајемо. А ако ли начин славословља одбацују као неписан, нека нам тада покажу писмене доказе о исповедању вере, и о (свему) осталоме што смо ми набројили. Пошто су, дакле, толике (чињенице) неписане, а имају толику моћ у Тајни Благочешћа (= Православља), зар нам неће допустити једну реч (λέξιν) која је до нас од Отаца дошла, коју смо ми нашли преосталу (=с ачувану) непатвореним обичајем у неповређеним Предањима Цркава, а који има не мали разлог (λόγον), нити мали допринос (συντέλειαν) сили Тајне (= вере и праксе Цркве).
[I Вас. 19, Трул. 102, Вас. Вел. 87]
Детаљније о канону »
92. О томе пак да је (тобоже) непосведочено и ненаписано славословље „са Духом“ (σὑν Πνεύματα), рећи ћемо то да, ако нема ништа друго неписано, онда ни ово не треба примати; ако ли се већина Тајни код нас у животу (Цркве) практикује не(на)писано, онда са многим другим примимо и ову. А сматрам да је Апостолско: да се остаје при неписаним Предањима. Јер, вели, „хвалим вас, браћо, што све моје памтите, и држите Предања као што вам предадох“ (1Кор 11, 2). И опет: „Држите Предања која сте примили или речју или посланицом“ (2Сол 2, 15). Од којих (Предања) нарочито је једно и ово садашње, које они који га од почетка одредише, предаваху следећим (= наследницима), пошто употреба његова са временом стално нарасташе, те (тако) дугим обичајем Црквама укоренише. Ако, дакле, као на суду, кад немамо писмени доказ, доведемо вам мноштво сведока, зар нећемо од вас добити решавајућу одлуку? Ја мислим тако, „јер, на речима два или три сведока нека остане свака реч (=ствар)“ (5Мојс 19, 15). Ако вам пак јасно покажемо да на нашој страни имамо дуготрајност времена, нећемо ли вам тиме показати да право говоримо, и да (ваш) спор не може бити решен противу нас? Јер стари догмати су уверљиви управо тиме што својом старином, као неком седином, имају поштовање.
[I Вас. 19, Трул. 102, VII Вас. 7, Вас. Вел. 87]
Детаљније о канону »