Преступ завере и групашење (συνωμοσίας καὶ φρατρίας), сасвим је забрањено спољним (= грађанским) законима, а тим више је потребно забранити да то бива у Цркви Божијој. Ако се, дакле, неки клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке епископима, или (својим) саклирицима, нека буду сасвим свргнути из свога чина.
Завјера, или ортачење, као пријеступ, строго је и извањским законима забрањено; тијем већма потребито је запријечити, да тога у божјој цркви не буде. Према томе, који се клирици или калуђери затеку, да су или завјеру склопили, или да су се уортачили, или да замке плету противу епископа или суклирика, нека се са свијем са свога степена збаце.
Τὸ τῆς συνωμοσίας, ἢ φατρίας, ἔγκλημα καὶ παρὰ τῶν ἔξω νόμων πάντῃ κεκώλυται, πολλῷ δὴ μᾶλλον ἐν τῇ τοῦ Θεοῦ ἐκκλησίᾳ τοῦτο γίνεσθαι ἀπαγορεύειν προσήκει. Εἴ τινες τοίνυν κληρικοί, ἢ μονάζοντες, εὑρεθεῖεν συνομνύμενοι, ἢ φατριάζοντες, ἢ κατασκευὰς τυρεύοντες ἐπισκόποις, ἢ συγκληρικοῖς, ἐκπιπτέτωσαν πάντῃ τοῦ οἰκείου βαθμοῦ.
Ап. 31: Ако неки презвитер, презревши свога епископа, сабере посебни збор (χωρὴς συναγάγῃ) и други жртвеник подигне, а ништа не окривљује епископа у Правоверју (ἐν εὐσεβείᾳ = у Благочешћу) и праведности, нека се свргне као властољубив, јер је насилник (τύραννος); исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве и друге и треће опомене (παράκλησιν) од стране епископа.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
III Вас. 3: Ако ли су неки од клирикâ у било ком граду или селу били, од Несторија или оних што су са њиме, стављени под забрану свештенства због тога што су право мислили (= православно веровали), пресудисмо да они опет заузму свој степен. И уопште наређујемо да клирици, који мисле исто са Православним и Васељенским Сабором, никако не требају ни на који начин бити потчињени епископима који су отпали или се одмећу (од Цркве).
Трул. 34: Пошто Свештени Канон (Халкидонски 18) јасно заповеда и то да: „преступ завере или групашења, и спољним законима сасвим је забрањено, тим већма је потребно забранити да то буде у Божјој Цркви“; и ми се старамо да се то држи: да, „ако се који клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке против епископа или (својих) саклирика (= саслужитеља), нека (такви) буду сасвим свргнути из свога чина“.
Гангр. 6: Ако неко мимо Цркве насамо окупља друге (за „црквену“ службу), те презирући Цркву, хоће да ради оно што припада Цркви, без присуства презвитера који има сагласност епископа, нека је анатема.
Антиох. 5: Ако који презвитер или ђакон, презревши свога епископа, одели се од Цркве, и посебни скуп сабере и жртвеник подигне, и кад га епископ позива противи се, и неће да му се покори, ни да га послуша кад га први и други пут позива, таквога треба сасвим свргнути (καθαιρεῖσθαι = рашчинити), и никакве службе да не добије, нити да може имати своје (раније) части. Ако настави и даље да узбуњује и потреса Цркву, треба га световном влашћу као бунтовника οбратити.
Сард. 14: Осија епископ рече: Оно што ме свагда узнемирује не треба да прећутим. Ако се нађе неки епископ гневљив, што у понашању таквог човека не треба бити, и нагло се раздражи на презвитера или ђакона, и хтедне га искључити из Цркве, треба се старати да такав (презвитер/ђакон) не буде одмах осуђен и лишен општења. Сви епископи рекоше: Који бива изагнан, нек има право прибећи (= обратити се) епископу митрополије исте те области, а ако је митрополит одсутан, нека се обрати најближем (митрополиту) и тражи да се тачно испита његова ствар, јер не треба затварати уши од молитеља. А онај епископ, који је тога праведно или неправедно искључио, треба великодушно да поднесе да се спроведе испитивање те ствари, те да се његова одлука или потврди, или исправи. Али, пре но што се марљиво и верно све по реду не испита, одлучени од општења не може, пре разрешења те ствари, сам себи присвајати општење. Ако пак неки окупљени клирици опазе у томе (= одлученоме) охолост и презривост, као да (му) не приличи трпети увреду или неправедни прекор, дужни су да га строжијим и јачим речима опомињу, да тиме послуже и послушају онога који долично заповеда. Јер, као што епископ треба да показује искрену љубав и наклоност према служитељима, на исти су начин и потчињени дужни искрено извршавати службе епископима.
Картаг. 10: Алипије епископ, местобљуститељ Нумидијске области, рече: Не треба ни ово изоставити, да: ако је можда неки презвитер осуђен од свога епископа, па, понет неком надутошћу и гордошћу, сматра да треба засебно приносити Богу Светиње (ἅγια - sancta = Евхаристију), или се усуди да подигне други жртвеник противу Црквене вере и установе, нека такав не прође без казне. Валентин, епископ првог престола (primae cathedrae) Нумидијске области, рече: Предложено од брата нашег Алипија беспорно је сагласно са Црквеном вером и поретком. Дакле, кажите, шта ваша љубав мисли о овоме?
Картаг. 11: Сви епископи рекоше: Ако је неки презвитер осуђен због свога владања, такав треба да (то) пријави суседним епископима, да они саслушају ствар, и да се преко њих измири са својим епископом. Не учини ли то, него — не било тога! — надувен гордошћу, одвоји себе од општења (κοινωνίας) са својим епископом; и стварајући раскол још са некима, принесе Богу Светињу (= Евхаристију), такав нека се сматра анатема, и нека буде лишен свога места, пошто (претходно) размотре (епископи): да ли он можда нема оправдану тужба на епископа.
Картаг. 53: Епигоније епископ рече: На многим Саборима одређено је Свештеним Збором: да мноштва верних (τὰ πλήθη = народ), која се налазе у парикијама (= парохијама) под епископима, а који никад нису имала свога епископа, не могу добити своје (посебне) управитеље, то јест епископе, осим по сагласности епископа под којим су од почетка били. Међутим, пошто неки (епископи), присвојивши насилно власт (над неким местима), кад буду (за то) осуђени уклањају се од општења (κοινωνίας) са браћом, и правдају се као некаквом давно освојеном влашћу. А многи и од презвитера, надувени и неразумни, уздижу вратове против својих епископа, побуњујући народ гозбама и злонамерним саветима да их, неумесном наклоношћу, постављају себи за управитеље. То пак особито имамо да захвалимо твојој Разборитости, највернији брате Аврелије, што си увек, не прихватајући (то), спречавао такве насртаје. Због злих замисли таквих људи и због злих намера и договарања (њихових), ово кажем (= предлажем): народ (τὸ πλῆθoς = мноштво верних),који је у тако названој парокији, потчињен староме епископу, и никада није имао (свог) посебног епископа, не може добити посебног руководиоца. Зато, ако је угодно свему Светоме Сабору, нека се овај мој предлог потврди. Аврелије епископ рече: Предложеноме од брата и саепископа нашег не противим се, него исповедам да сам ово и чинио и чинићу, то јест са једнакомислећима не само с Картагенском Црквом, него и у читавом свештеничком санаслеђу (συγκληρεώσει = consortium = причьтѣ = клиру). Јер има многих који се са својим мноштвом (народа) саглашавају (тј. договарају), које, како је речено, обмањују „чешући их по ушима“ (2Тим. 4, 3) и ласкањима привлачећи себи људе порочнога живота, и већма надимани (= погорђени), одељују себе од овог (свештеног) санаслеђа (συγκληρώσεως), и који, ослањајући се на свој народ (τῷ ἰδίῳ πλήθει), често заједно позивани на Сабор да дођу, одричу се, јер се боје да се не открију њихови преступи. Кажем, дакле, ако је угодно: треба се на сваки начин борити да њима не остану не само те управе (над присвојеним парохијама), него ни њихове Цркве које су им на зло припале, и да се (такви) влашћу (световном) јавно избаце, и да их удаљи овај сâм престо Првенствујућих ( τῇ τῶν πρωτεύοντων καθέδρᾳ = principalibus kathedris — тј. Картагенски Примас). Јер (сви) који су привржени свој осталој браћи и свему Сабору, треба не само да с правом (δικαίως = jure) држе свој престо, него и да стекну такве управе (над парохијама), а они, који сматрају да им је довољно да се држе своје светине (τοὺς ὄχλους = plebes) и презиру братску љубав, треба не само да те управе изгубе, него још, како рекох, да их грађанска власт, као бунтовнике, лиши и њихових (пређашњих) места. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Велика мудрост (προνοίᾳ = provisio = промъıсль) ваше Светости дубоко је погодила мисли свију нас, и сматрамо да одговором свију треба потврдити ваш предлог. Сви епископи рекоше: угодно је, угодно.
Прводруги 13: Пошто је свезли (= ђаво) био посејао семена јеретичког кукоља у Цркви Христовој, па видећи да се иста мачем Духа из корена сасецају, пошао је другим путем лукавства (μεθοδείας = преваре), покушавајући да безумљем расколникâ раздели Тело Христово (= Цркву). Но и ту његову заверу сасвим спречавајући, Свети Сабор одреди: да надаље, ако неки презвитер или ђакон, као тобоже због неких преступа, презре (κατεγνωκὼς = осуди) свога епископа, пре Саборског разматрања и испитивања, и коначне осуде (истога), и усуди се прекинути општење с њим (τῆς αὐτοῦ κοινωνίας), и име његово у свештеним Литургијским молитвама, по Предању Цркве, не спомиње, такав да подлегне свргнућу и да се лиши сваке свештене части. Јер, који је постављен (= увршћен) у чин презвитера а присваја себи суд митрополита, и пре осуде сам осуђује, колико је до њега, свога оца и епископа, такав није достојан ни части ни имена презвитера. И који следују таквога, ако буду неки од свештеника, да и они буду лишени своје части; а ако су монаси, или лаици (= верници), нека буду сасвим одлучени од Цркве, док не прекину свезу са расколницима и поврате се своме епископу.
Прводруги 14: Ако неки епископ, изговарајући се (неким) преступом против свога митрополита, пре Саборског разматрања (и пресуде), одвоји се од општења са њиме (τῆς πρὸς αὐτὸν κοινωνίας) и не спомиње, по обичају, његово име у Божанственом Тајноводству (= Св. Евхаристији), — за таквога Свети Сабор одреди: да буде рашчињен, ако само, одступивши од свога митрополита, створи раскол. Јер сваки треба да познаје своје границе, те ни презвитер да не презире свога епископа, нити епископ свога митрополита.
Прводруги 15: Оно што је одређено за презвитере и епископе и митрополите, још више приличи и за Патријархе. Тако, ако неки презвитер или епископ, или митрополит, усуди се да одступи од општења (τῆς κοινωνίας) са својим Патријархом, и не спомиње, као што је одређено и установљено, његово име у Божанственом Тајноводству (= Св. Евхаристији), и пре Саборске одлуке и коначне осуде његове, створи раскол, за таквога Свети Сабор одреди: да је сасвим туђ сваког свештенства, ако се само докаже да је тако безаконо поступио. И ово је, пак, одређено и потврђено за оне који под изговором неких преступâ одступају од својих Предстојникâ и стварају расколе и руше јединство Цркве (τὴν ἕνωσιν τῆς Ἐκκλησίας). Јер они који се одвајају од општења са својим Предстојником због неке од Светих Сабора или Отаца осуђене јереси (δι’ αἵρεσίν τινα... κατεγνωσμένην), то јест кад он јавно проповеда јерес и откривеном главом (= неприкривено) то у Цркви учи, такви не само што неће (за то) подлећи канонској казни, зато што су се пре Саборског решења одвојили од општења са (тако) названим епископом, него ће бити удостојени части достојне Православних. Јер нису осудили епископе, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом нарушили јединство Цркве (τὴν ἕνωσιν τῆς Ἐκκλησίας), него су постарали се да Цркву избаве од раскола и раздељења.
Зонара: Преступление соумышления и гражданскими законами, которые в правиле названы внешними, потому что почти все они составлены эллинами, воспрещается и наказывается, как можно это найти в 60-й книге, титуле 36-м, главе 4-й и титуле 51-м, главе первой, положении третьем. Соумышлением называется то, когда несколько лиц совещаются против кого нибудь и взаимно обязываются клятвами не отставать от своего неуместного предприятия, пока оно не будет исполнено. О таком действии повествуется у божественного Луки в Деяниях, где говорится, что сотворше неции от Иудей совет, закляша себе, глаголюще не ясти ни пити, дондеже убиют Павла (Деян. 23, 12). А скопище есть злонамеренное совещание и соглашение нескольких лиц на злые дела. Итак, сих действий еще более должны отвращаться лица священные и монашествующие. А если некоторые, говорит правило, окажутся обязывающими дуг друга клятвою, или составляющими скопище, или ковы кому нибудь устрояющими (ибо это значение имеет слово: устрояющие, употребленное здесь вместо выражения: «уготовляющие жестокое и злое», подобно тому как в словах Псалма: «усырися сердце их (Псал. 118, 70) это слово употребляется вместо слова: ожесточилось; таковых правило повелевает лишать их степени.
Аристен: Клирики и монашествующие, если будут обличены в составлении скопища, или окажутся обязывающими друг друга клятвою против епископа, лишаются своих степеней. Соумышление и скопище с целию умерщвления кого либо из начальствующих, кто бы он ни был, по законам, подвергается наказанию более тяжкому, чем все другие преступления. Поэтому и правило определяет лишение степени тем, которые составляют соумышления или скопища против епископов.
Валсамон: Соумышлением называется то, когда некоторые какие нибудь злые свои намерения скрепляют взаимною клятвою. А скопищем называется то, когда некоторые собираются и соглашаются сделать именно какое нибудь зло. Внешними законами правило называет гражданские законы, потому что большая их часть составлена людьми, знающими внешнюю письменность, то есть эллинами. Итак, правило говорит, что, поелику и гражданский закон наказывает составляющих скопища и соумышления, клирики, или монашествующие, которые делают что либо подобное, должны быть извергаемы. И хотя правило и говорит, что извергаются против епископов, или соклириков устрояющие ковы (то есть уготовляющие, по слову псалма: усырися сердце их (Псал. 118, 17) вместо: ожесточилось); но я думаю, что подобному же наказанию подвергаются посвященные лица и в том случае, если они делают что либо такое и против мирян. Прочти еще 37-ю главу 9-го титула настоящего собрания и 34-е правило Шестого собора.