О бившим Павлијанистима, који су затим прибегли Католичанској (= Саборној = Православној) Цркви, донета је одредба да они свакако морају бити изнова крштени (ἀναβαπτίζεσθαι = пакы крьштеномъ). Ако су неки од њих у претходном времену припадали (њиховом) клиру, ако се покажу (да су били) беспорочни и беспрекорни, пошто се изнова крсте нека буду рукоположени од епископа Католичанске Цркве. А ако их испитивање нађе да су недостојни, треба их свргнути (из клира). Исти ће се овај образац држати и за ђаконисе, и уопште за све који припадају клиру. А споменусмо овде ђаконисе које су по оделу такве, али пошто немају ни неко полагање руку (χειροθεσίαν), зато се уопште могу бројати у лаике.
У погледу павлијаниста, који се послије обратише католичанској цркви, има важити наредба, да сви они без разлике морају изнова бити крштени. Ако су који од њих прије припадали клиру, а нађе се да су беспорочнога и беспријекорнога владања били, пошто се изнова крсте, нека буду рукоположени од епископа католичанске цркве. Ако се пак при испитању докаже, да су недостојни, треба их свргнути. Истим ће се овим начином поступити и са ђаконисама, и у опће са свима, који клиру припадају. А споменусмо овдје оне ђаконисе, које су по одјећи такове; те пошто оне немају никаквога посвећења, то могу се у опће бројати у свјетовњаке.
Περὶ τῶν παυλιανισάντων, εἶτα προσφυγόντων τῇ καθολικῇ ἐκκλησίᾳ, ὅρος ἐκτέθειται ἀναβαπτίζεσθαι αὐτοὺς ἐξάπαντος. Εἰ δέ τινες τῷ παρεληλυθότι χρόνῳ, ἐν τῷ κλήρῳ ἐξητάσθησαν, εἰ μὲν ἄμεμπτοι καὶ ἀνεπίληπτοι φανεῖεν ἀναβαπτισθέντες, χειροτονείσθωσαν ὑπὸ τοῦ τῆς καθολικῆς ἐκκλησίας ἐπισκόπου. Εἰ δὲ ἡ ἀνάκρισις ἀνεπιτηδείους αὐτοὺς εὑρίσκοι, καθαιρεῖσθαι αὐτοὺς προσήκει. Ὡσαύτως δὲ καὶ περὶ τῶν διακονισσῶν, καὶ ὅλως περὶ τῶν ἐν τῷ κλήρῳ ἐξεταζομένων, ὁ αὐτὸς τύπος παραφυλαχθήσεται. Ἐμνήσθημεν δὲ τῶν διακονισσῶν τῶν ἐν τῷ σχήματι ἐξετασθεισῶν, ἐπεὶ μηδὲ χειροθεσίαν τινὰ ἔχουσιν, ὥστε ἐξάπαντος ἐν τοῖς λαϊκοῖς αὐτὰς ἐξετάζεσθαι.
Ап. 46: Епископа, или презвитера, који признају крштење или жртву (=принос, Литургију) јеретикâ, наређујемо да се свргну. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? или какав удео има верни са неверником (2Кор. 6, 15)?
Ап. 47: Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога који истински има Крштење, или ако не крсти онога који је од нечестивих (τῶν ἀσεβῶν = јеретика) био оскрнављен (лажним крштењем), нека се свргне; јер исмејава Крст и смрт Господњу и не разликује свештенике од псевдо-свештеникâ .
Ап. 49: Ако неки епископ, или презвитер, сходно одредби (τὴν διάταξιν) Господњој, не крсти у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), него у три безначална, или у три сина, или у три утешитеља, нека буде свргнут.
Трул. 95: Оне који се од јеретикâ обраћају Православљу и уделу спасаваних (τῇ μερίδι τῶν σῳζομένων), примамо по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце и Новацијане, који себе називају Катарима и Левима, и Четрнаест(однев)нике, то јест Тетрадите, и Аполинаријевце, — пошто (лично) даду писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска (= Православна) и Апостолска Црква, – примамо запечаћујући их, то јест најпре помазујући Светим Миром чело и очи и ноздрве и уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: „Печат дара Духа Светога!“ А односно Павлијанистâ, који затим прибегоше Католичанској Цркви, одредба је донета: да се они свакако изнова крштавају (ἀναβαπτίζεσθαι = хрьщати отъ начала). Евномијанце пак, који се једним погњурењем крштавају; и Монтанисте, који се овде називају Фригима; и Савелијанце, који исповедају ијопаторство (υἱοπατορίαν = синоочинство) и друге неке злочести чине, и све остале јереси, јер овде их много има, особито долазећих из Галатске стране, све који од њих хоће да прибегну Православљу, примамо као јелине (= незнабошце). И први дан их чинимо хришћанима, други дан оглашенима, затим трећи дан вршимо им заклињања (= егзорцизме = изгоњење демонâ) уз трикратно дување у лице и уши; и тако их поучавамо (у вери), и чинимо да дуже остају у Цркви и слушају (Света) Писма, и тада их крштавамо. И (такође Гностике) Манихејце и Валентинијанце и Маркионисте, и оне долазеће из сличних јереси, примамо као јелине (= незнабошце) и изнова крштавамо. А Несторијанци и Евтихијанци и Севиријанци, и они из сличних јереси, треба да поднесу писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и да анатемишу своју јерес, и (такође) Несторија и Евтиха и Диоскора и Севира (Антиохијског), и остале вође таквих јереси, и оне који исто с њима верују, и све напред споменуте јереси, и тако да примају Свето Причешће.
Картаг. 6: Фортунат епископ рече: На пређашњим Саборима (= Сабор 390. г., правило 3) сећамо се да је одређено: да Свето Миро, или измирење (= примање) покајникâ, или посвећење девојакâ, местâ, Цркавâ, не могу вршити презвитери. Ако ли се неко затече да то чини, шта треба о њему одредити? Аврелије епископ рече: Ваше је достојанство чуло предлог брата и саслужитеља нашег Фортуната, шта кажете на то? Сви епископи рекоше: да спремање Светога Мира, и посвећење девојака, не могу чинити презвитери, нити може презвитер на јавном богослужењу (δημόσιαν λειτουργίαν = publica missa = людьскоѥ слоужєниѥ) да некога помири. Ово би угодно свима.
Картаг. 126: Тако исто би угодно (одредити): да, ако било који од епископа, услед нужде, кад је доведена у опасност девојачка целомудреност, покрије велом монахиње, или је већ покрио девојку, која још није навршила двадесет пет година, када је или заљубљеник моћан, или хоће да је отме, или се она сама услед неке смртне опасности осетила скрушена, па су старатељи замолили епископа да не умре без монашке схиме, те је тај епископ обуче (у схиму), или је већ обукао, девојку у узрасту 25 година, — таквог епископа не може осудити одредба Сабора о том броју година.
Вас. Вел. 1: Када, вели (Св. Писмо), неразумник пита (за савет), то ће му се сматрати мудрошћу (Приче 17, 28); док питање мудрога, како је и прилично, умудрује и неразумнога. Ово се, благодаћу Божјом, догађа нама кад год добијемо писма твоје трудољубиве душе, јер од самог (твог питања) постајемо пажљивији (ἐπιστατικώτεροι = ученији) и разборитији од себе самих. Много шта, што не знамо, научавамо се, и постаје нам учитељ ово старање о одговору. Тако и сада, не узевши пре никада да размишљамо о ономе што си питао, принуђени смо (сада) да тачно размотримо (=проучимо) и, ако смо нешто чули од старијих, да се подсетимо, и оно што сродно томе од њих научисмо, да сами логички прегледамо (ἐπιλογίσασθαι = разложно прибројимо). [Канон 1] О Катарима, Пепузијанима и Енкратитима По питању Катара, и раније је (о томе) говорено, и добро си подсетио да треба следити обичај сваке области, јер су о њиховом крштењу различито поступали они који су тада о томе расправљали. А (крштење) Пепузијанâ (=Монтанистâ) сматрам да нема никакву основу (λόγον = разлог, за признавање), и чудим се како је то превидео [велики] Дионисије (Александријски), који је био канониста. Јер су стари (Оци) оценили да се признаје само оно крштење које ниучему не одступа од (праве) вере. Зато су једне (групе) назвали јереси, друге расколи, а треће парасинагоге. Јереси су они који су сасвим отцепљени и отуђени од саме вере (Цркве); а расколи су они који су се због неких Црквених разлога и излечивих (=поправљивих) питања разишли међу собом, а парасинагоге су сабрања (съньмища = нелегалне скупине) која бивају од непокорних презвитерâ или епископâ, или од (црквено) неваспитаног народа. На пример: ако је неки изобличен у неком греху и одлучен је од Литургије (=свештенослужбе), и није се потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво и Литургију (= старешинство и свештенослужбу), и заједно са њим још неки одступе, напустивши католичанску (= Саборну = Православну) Цркву, то је парасинагога. Раскол је када о покајању (неки) имају разлику према онима који припадају Цркви. Јереси су, на пример: Манихејаца, Валентинијанаца, Маркиониста и самих ових Пепузијанаца (=Монтанистâ), јер је (ту) непосредно разлика у самој вери у Бога. Зато се изволи онима од почетка (= Оцима - да одреде): крштење јеретика сасвим одбацивати; а оно расколникâ, пошто су они још из Цркве, прихватити; а оне који су у парасинагогама, пошто се поправе достојним покајањем и обраћењем, треба опет присаједињавати Цркви, тако да често и они који су у степену (= клиру црквеном) отишли са непокорнима, када се покају, примају се у исти степен (τάξιν = поредак = чин). Пепузијани (=Монтанисти), дакле, очито су јеретици, јер су похулили на Духа Светога, придајући безаконо и бестидно назив Параклита (=Утешитеља) Монтану и Прискили. Зато, било тиме што боготворе људе, за осуду су; било тиме што упоређењем с људима вређају Духа Светога, и тако подлежу вечној осуди, јер је хула на Духа Светога неопростива (Мт 12, 31-32). Какав, дакле, основ (λόγον = разлог) има признати њихово крштење, кад они крштавају у Оца, и Сина, и Монтана и Прискилу? Јер нису крштени они који се крстише у оно што нама није предано (од Господа – Мт 28, 19). Тако, премда је ово промакло Великом Дионисију (Александријском), но нама није да се држимо подражавања грешке. Јер безаконито (τό ἄτοπον) је сáмо по себи очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања. А Катари (=Новацијани), и они су од расколника, премда су стари (Оци) сматрали, велим за оне око Кипријана (Картагенеког, 3. век) и нашег Фирмилијана (Кесаријског, 3. век), да их све подвргну под једну одлуку: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер је почетак одвајања (њиховог) био кроз раскол, а одступници од Цркве нису више имали на себи благодат Духа Светога, јер је нестало преношење (ἡ μετάδοσις) (благодати) чим се прекинуло прејемство (τὴν ἀκολουθίαν). Јер први који се одвојише (од Цркве) имађаху од Отаца рукоположења, и полагањем руку њихових имали су духовну благодат (τὸ χάρισμα τὸ πνευματικόν = даръ доуховнъıи). Они пак који су се отцепили, поставши лаици, немадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, те већ не могоше давати другима благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато су (Оци нама) заповедили да, оне који (од њих) прилазе Цркви, као крштене од лаика, треба очишћавати истинским Крштењем Цркве. Но пошто уопште би угодно некима из Азије, ради икономије многих (οἰκονομίας ἕνεκα τῶν πολλῶν = съмотрении ради многъıихъ = ради /снисходљивог/ промишљања о многима), да се прихвати њихово Крштење, нека буде прихваћено. Али треба да схватимо злодејство (κακούργημα = лукаво дело) Енкратитâ који, да себе учине непријемљивим у Цркву, смислише даље да (то) предупређују својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Сматрам, зато, да пошто ништа заповеђено (од Отаца) о њима није примљено (од нас), ми треба њихово крштење да одбацујемо; макар да је неко од њих и примио (крштење), кад приступа Цркви треба (га) крстити. Ако ли ће пак ово бити препрека за општу икономију (καθόλου οἰκονομίᾳ = широко снисхођење), опет треба држати обичај и следити оцима који су наше ствари уредили (οἰκονομήσασι = решили икономијом). Јер се бојим да, кад ми желимо да они одустају од (свога) крштења, да због строгости нашег предлога не препречимо спасаване. Ако ли они држе (=признају) наше крштење, то нека нас не зауставља, јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарношћу, него да служимо тачности канона (ἀκριβείᾳ κανόνων = тачношћу правилâ). На сваки пак начин нека се одреди: да они који од њиховог крштења приступају (Цркви), треба да се свакако (најпре) миропомажу од верних (=од православних свештеника), и тако да приступају (Светим) Тајнама. А знам да смо браћу око Зоина и Саторнина, који су из њихове групе, примили на епископски престо, тако да не можемо одвајати од Цркве оне који су били спојени њиховој групи, јер смо, примањем (њихових) епископа, тиме на неки начин изложили правило (=установили канон) о општењу (τῆς κοινωνίας = заједништву) са њима (=Енкратитима).
Зонара: Это правило повелевает приходящих к кафолической церкви от ереси павликан крестить вновь. Определением называется чин и правило. Если же некоторым из них случилось быть причисленными к клиру, может быть по незнанию рукополагавших о ереси их, о таковых правило определяет после крещения производить дознание и вновь обсудить жизнь их после крещения, и если окажутся непорочными и безупречными, рукополагать их епископу той церкви, в которой присоединились. Прежнее рукоположение, совершенное в то время, когда они были еретиками, не считается рукоположением. Ибо как возможно поверить, чтобы не крещенный по православной вере мог получить наитие Святого Духа в рукоположении? Если же по исследовании окажутся недостойными рукоположения, собор повелевает их извергать. Слово: извержение, думаю, употреблено здесь не в собственном смысле, ибо извергается правильно получивший рукоположение, и возведенный на высоту священства; а тот, кто из начала не рукоположен истинно, как, откуда, или с какой высоты будет низвержен? Итак, вместо того, чтобы сказать: да изгонится из клира, в несобственном смысле сказано: да извержется. Тоже самое установлено правилом и касательно диаконис, и вообще причисленных к клиру. А выражение: «о диаконисах же упомянули мы о тех, которые по одеянию за таковых приемлются» и прочее означает следующее: в древности приходили к Богу девы, обещавшие соблюдать чистоту; их епископы, по 6-му правилу карфагенского собора, посвящали, и имели попечение об охранении их по 47-му правилу того же собора. Из этих дев, в надлежащее время, то есть когда им исполнилось сорок лет, рукополагались и диаконисы. На таковых дев на 25-м году их возраста возлагаемо было епископами особое одеяние, по 140-му правилу упомянутого собора. Сих именно дев собор и называет диаконисами, принимаемыми за таковых по одеянию, но не имеющих руковозложения; их и повелевает причислять к мирянам, когда оне исповедают свою ересь и оставят ее.
Аристен: Павлианисты крестятся вновь. И если некоторые клирики из них окажутся безукоризненными после нового крещения, могут быть рукоположены; а если не окажутся безукоризненными, должны быть извержены. Диаконисы же, прельщенные в их ересь, поелику не имеют рукоположения, должны быть испытываемы как миряне. Присоединившиеся к церкви из ереси павлианистов вновь крестятся. Если некоторые из них действовали у павлианистов в качестве клириков, и если ведут непорочную жизнь, рукополагаются от епископа кафолической церкви, а оказавшиеся недостойными извергаются. Диаконисы же их, поелику не имеют никакого руковозложения, если присоединятся к кафолической церкви, счисляются с мирянами. Павлианисты ведут происхождение от Павла Самосатского, который уничижительно мыслил о Христе, и учил, что он обыкновенный человек, и получил начало от Марии.
Валсамон: Павлианистами называются павликиане. Итак, Святыми Отцами изложено определение, или правило и чин – вновь крестить их. А за сим правило присовокупляет, что если, как ожидать должно, некоторые из них по неведению причислены к клиру, епископ должен вновь крестить их, и после крещения с великим вниманием рассмотреть поведение их и, если найдет их безукоризненными, удостоить священства, а если нет, лишить и того рукоположения, которое имели прежде крещения. Тоже самое постановлено и о диаконисах. Девы некогда приходили к церкви и с дозволения епископа были охраняемы, как посвященные Богу, но в мирском одеянии. Это и значит выражение: распознавать их по одеянию. По достижении сорокалетнего возраста, оне были удостаиваемы и рукоположения диаконис, если оказывались по всему достойными. Итак, говорит правило, если и из них некоторые может быть впали в павлианскую ересь, то и с ними должно быть тоже, что выше определено касательно мужчин. Ищи еще карфагенского собора правила 6-е и 47-е. В виду такого определения правила иной может сказать: если рукоположение, бывшее прежде крещения, считается за не бывшее (ибо по этому определено и павликианиста рукополагать после крещения); то каким образом правило определяет извергать того, кто по исследовании окажется недостойным рукоположения? Решение. Наименование: - «извержение», употреблено здесь не в точном смысле, вместо удаления от клира. Ибо причтение к клиру прежде крещения не есть причтение. А если не хочешь этого сказать, то прими, что эти слова об извержении относятся не к рукоположению, бывшему прежде крещения, а к тому, которое было по крещении. Ибо должен подлежать извержению, говорят Отцы, и после крещения недостойно рукоположенный по общему правилу, которое подвергает извержению согрешающих после рукоположения. О павлианистах был вопрос: кто они? И разные говорили разно. А я в различных книгах нашел, что павликианами после названы были манихеи, от некоего Павла Самосатского, сына жены манихеянки, по имени Каллиники. Самосатским же он назван потому, что был епископом Самосат. Он проповедовал, что один Бог, и один и тот же называется Отцем, и Сыном и Святым Духам. Ибо, говорит, один есть Бог, и Сын Его в Нем, как слово в человеке. Это слово, пришедши на землю, вселилось в человеке, именуемом Исусом и, исполнив домостроительство, взошло к Отцу. А сей Исус низший есть Исус Христос, как получивший начало от Марии. Сего Павла Самосатского извергли в Антиохии Святый Григорий чудотворец и некоторые другие. Есть еще сомнение о том, должны ли быть вновь крестимы из православных христиан заразившиеся павликианством? Некоторые говорят, что правило предписывает вновь крестить только тех, которые от рождения суть павликиане, а не тех, которые, быв православными, приняли ересь павликиан, ибо этих последних должно освещать только одним миром, и в подтверждение своего мнения указывают на многих, произвольно принявших магометанство, которых не крестили вновь, а только помазывали миром. Но мне кажется, что правило определяет это преимущество в отношении к тем из православных, которые впали в ересь павликиан, и приняли крещение по их нечистому обряду; и это именно и есть действительное павликианство, а не то, когда кто с самого начала был павликианином. Посему-то, на основании настоящего правила, должны быть вновь крестимы и они. И самое слово: крещение вновь не мало согласуется со сказанным. Ищи еще 47-е Апостольское правило, где говорится, что извергается епископ, или пресвитер, который дважды крестит какого-нибудь верного, и не крестит оскверненного нечестивыми. Прочти и толкование на это правило и 7-е правило 2-го собора.