1. Ако је неко у болести оперисан (= ушкопљен) од лекарâ, или је од варварâ обезуђен, такав нека остане у клиру. Али, ако је неко (у клиру), будући здрав, сâм себе обезудио, такав, по испитивању, треба да престане да припада клиру, и убудуће не треба ниједног од таквих узводити (у клир). А као што је јасно да је ово речено за оне који ово дело чине намерно и усуђују се сами себе обезуђивати, тако (је јасно) да, ако су неке варвари или господари учинили евнусима (= ушкопљеницима), а иначе се нађу достојни, такве канон допушта у клир.
[Ап. 21, 22, 23, 24, Прводруги 8]
Детаљније о канону »
2. Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
[Ап. 61, 75, 80, I Вас. 9, Неокес. 9, 10, Сард. 10, Лаод. 3, Прводруги 17, Вас. Вел. 89, Григ. Ниски 1, 4]
Детаљније о канону »
3. Велики Сабор сасвим забрањује да ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште ико из клира, може имати (у кући) уведену женску (συνείσακτον, въводница), осим ако не мајку, или сестру, или тетку, или једино особе неподозриве у свему.
[Ап. 5, 26, Трул. 5, 12, 13, VII Вас. 18, 22, Анк. 19, Картаг. 3, 4, 25, 38, 70, Вас. Вел. 88]
Детаљније о канону »
4. Епископ свакако треба да се поставља од свих епископâ у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица сакупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту.
[Ап. 1, I Вас. 6, VII Вас. 3, Антиох. 19, 23, Сард. 6, Лаод. 12, 13, Картаг. 13, 49, 50, Прводруги 1]
Детаљније о канону »
5. О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
[Ап. 12, 13, 16, 32, 37, II Вас. 2, 6, IV Вас. 11, 13, 19, Трул. 8, VII Вас. 6, Антиох. 6, 7, 8, 11, 20, Сард. 9, 13, 14, Лаод. 40, 41, 42, Картаг. 11, 18, 23, 29, 73, 76, 106, Соф. 1]
Детаљније о канону »
6. Нека се држе стари обичаји (τὰ ἀρχαῖα ἔθη), који постоје у Египту, Ливији и Пентапољу, да епископ у Александрији има власт над свима тим областима, пошто је и епископу у Риму то уобичајено, а тако исто и у Антиохији. И у другим областима – нека се очувавају првенства Црквама [митрополијâ]. А свакако је познато оно, да ако неко постане епископ без сагласности митрополита, Велики Сабор одређује да такав не буде епископ. Ако пак заједничкој одлуци свију, која је била разложна (εὐλόγῳ = праведна) и по Црквеном канону, двојица или тројица се због своје свадљивости успротиве, нека важи глас већине.
[Ап. 34, I Вас. 4, II Вас. 2, 3, III Вас. 8, IV Вас. 28, Трул. 36, Антиох. 9, 19, Картаг. 13]
Детаљније о канону »
7. Пошто се утврдио обичај и старо предање, да се епископ у Елији (= Јерусалиму) поштује (особитом) чашћу, нека он има оно што припада тој части (τὴν ἀκολουθίαν τῆς τιμῆς = послѣдованіе чьсти), уз очување митрополији (у Кесарији) њеног достојанства.
[Ап. 34, II Вас. 2, IV Вас. 12, Трул. 36, Антиох. 19]
Детаљније о канону »
8. О онима који се некада називају Катари (τοὺς Καθαρούς = Новацијани), а приступају Католичанској (= Саборној) и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањем руку на њих (χειροθετουμένους), тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске (= Православне) и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења – којим (палима) је и време (кајања) одређено и рок (опроштаја) установљен, – тако да ће они (= Катари) у свему следовати догматима Католичанске Цркве. А где се сви они, било у селима, било у градовима, сами (без других) нађу рукоположени, нека они који су у клиру остану у своме чину, а ако неки од њих прилазе (Цркви) тамо где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће (само) презвитерску част, осим ако епископ не изволи да он има удела у части имена (епископског). Ако ли ово није угодно епископу, нека (му) смисли место или хороепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду.
[Ап. 46, 47, 68, II Вас. 7, Трул. 95, VII Вас. 14, Анк. 13, Неокес. 14, Антиох. 8, 10, Сард. 6, Картаг. 47, 57, 66, 69, 99, Вас. Вел. 1, Теоф. Алек. 12]
Детаљније о канону »
9. Ако су неки непроверено постављени за презвитере, или (претходно) испитивани исповедише своје грехе, па и признавши их, људи, идући противу канона, положише на њих руке, такве (иако рукоположене) канон не допушта (да остану у клиру). Јер беспрекорност тражи Католичанска Црква (1Тим. 3, 2).
[Ап. 25, 61, I Вас. 2, 10, Неокес. 1, 9, 10, Прводруги 17, Вас. Вел. 89, Теоф. Алек. 3, 5, 6]
Детаљније о канону »
10. Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
[Ап. 62, I Вас. 9, Анк. 1, 2, 3, 9, 12, Петр. Алек. 10, Вас. Вел. 73, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
11. За оне који су у време Ликинијеве тираније (318–323. г.) одступили (од вере) без принуде, или без одузимања (им) имања, или без опасности, или нечега сличнога, Сабор одлучи, да, иако су били недостојни човекољубља, ипак да се милостиво поступи према њима. Који се, дакле, искрено покају нека три године проведу међу слушајућима (Св. Писмо) као верни, и седам година нека припадају (с покајницима, молећи опроштај), и две године нека учествују са народом у молитвама, без Приноса (= без Причешћа у Литургији).
[Ап. 62, I Вас. 12, 13, 14, Анк. 4, 5, 6, 7, 8, 9, 21, Лаод. 2, 19, Картаг. 43, Григ. Неок. 2, 11, Петр. Алек. 2, 3, Вас. Вел. 73, 75, 81, 84, Григ. Ниски 2]
Детаљније о канону »
12. А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
[Ап. 62, 83, I Вас. 11, 13, 14, Трул. 102, Анк. 4, 5, 6, 7, 8, 9, 21, Лаод. 2, 19, Картаг. 23, Григ. Неок. 2, 11, Петр. Алек. 2, 3, Вас. Вел. 3, 73, 74, 75, 81, 84, Григ. Ниски 2, 4, 5]
Детаљније о канону »
13. За оне пак (од наведених), који буду на самрти, чуваће се и сада стари и канонски закон, тако да: ако је неко на исходу (живота), нека не буде лишен последњег и најпотребнијег напуства (ἐφοδίου = Причешћа). Али ако се, као већ оплакан и удостојен Причешћа, поврати опет међу живе, такав нека буде само у молитви са онима који су у (пуном) општењу. И уопште, о свакоме који је на исходу (живота), а тражи учешће (= Причешће) у Евхаристији, епископ, после провере, нека му подели од Приноса (= Причешћа Литургије).
[Ап. 52, I Вас. 11, 12, Анк. 5, 22, Картаг. 7, Вас. Вел. 73, Григ. Ниски 2, 5]
Детаљније о канону »
14. За оглашене који су пали (у време гоњења), Свети и Велики Сабор одлучи: да (кад се обрате) само три године буду са онима који слушају (Св. Писмо), после тога нека се моле са оглашенима.
[I Вас. 2, 11, 12, 13, Трул. 96, Неокес. 5, Лаод. 19, Вас. Вел. 20, Тим. Алек. 4, 6, Кирил Алек. 5]
Детаљније о канону »
15. Због многих смутњи и раздорâ што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај — који се, против [Апостолског] канона (Апостолски 14–15), нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (τὸ κατασκεύασμα = намештаљка) и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен.
[Ап. 14, 15, II Вас. 4, IV Вас. 5, 6, 10, 20, Трул. 18, Антиох. 3, 13, 16, 21, Сард. 1, 2, 3, 12, 16, Картаг. 48, 54, 65, 71, 90]
Детаљније о канону »
16. Они презвитери, или ђакони, или уопште који се каноном испитују (= клирици), који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући Црквени канон (Апостолски 14–16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје парохије (παροικίας = епархије, тј. парохије); или, ако устрају (противећи се), нека буду одлучени (ἀκοινωνήτους = ван општења). Ако се пак који (епископ) усуди да отме (клирика) припадајућег другоме (епископу), и у својој га Цркви постави (χειροτονῆσαι /у виши чин/), без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење (χειροτονία) нека је неважеће.
[Ап. 14, 15, 16, I Вас. 15, IV Вас. 5, 6, 10, 20, 23, Трул. 17, 18, 20, Антиох. 3, 21, Сард. 1, 2, 13, 15, 16, Картаг. 54, 80, 90]
Детаљније о канону »
17. Пошто многи, који се у канон укључују (тј. клирици), полакомљени грамзивошћу и срамним стицањем, заборавише Божанско Писмо, које каже: „Сребро своје не даде на камату“ (Пс. 14, 5), и позајмљујући траже постотке (= камате), Свети и Велики Сабор за праведно нађе (ἐδικαίωσεν): да ако се, после ове одредбе, ко нађе да узима камате на позајмљено, или се иначе бави тим послом, тражећи половину (камате), или уопште друго што измишља ради срамне добити, нека буде извргнут из клира и нека буде туђ (свештеничког) канона (тј. клира).
[Ап. 44, Трул. 10, VII Вас. 19, Лаод. 4, Картаг. 5, 16, Григ. Неок. 3, Вас. Вел. 2, 14, Григ. Ниски 6]
Детаљније о канону »
18. Дође (вест) до Светог и Великог Сабора да у неким местима и градовима ђакони раздају презвитерима Евхаристију, што није предано ни правилом нити обичајем: да они који немају власт да приносе (Евхаристију), раздају Тело Христово онима који (га) приносе! Па и то се дознало да се неки ђакони већ дотичу Евхаристије и пре епископа. Све ово, дакле, нека престане, и ђакони нека остају у својим границама, знајући да су они служитељи епископу и нижи су од презвитерâ (в. Јевр. 7, 7). Нека зато примају Евхаристију по реду после презвитера, било да им (је) даје епископ или презвитер. Али и нека не седе ђакони међу презвитерима, јер и то бива противу канона и реда. Ако који неће ни после ових одредби да се потчини, нека престане од ђаконства.
[Ап. 15, 39, I Вас. 15, Трул. 7, 16, Антиох. 5, Лаод. 20]
Детаљније о канону »
19. О бившим Павлијанистима, који су затим прибегли Католичанској (= Саборној = Православној) Цркви, донета је одредба да они свакако морају бити изнова крштени (ἀναβαπτίζεσθαι = пакы крьштеномъ). Ако су неки од њих у претходном времену припадали (њиховом) клиру, ако се покажу (да су били) беспорочни и беспрекорни, пошто се изнова крсте нека буду рукоположени од епископа Католичанске Цркве. А ако их испитивање нађе да су недостојни, треба их свргнути (из клира). Исти ће се овај образац држати и за ђаконисе, и уопште за све који припадају клиру. А споменусмо овде ђаконисе које су по оделу такве, али пошто немају ни неко полагање руку (χειροθεσίαν), зато се уопште могу бројати у лаике.
[Ап. 46, 47, 49, Трул. 95, Картаг. 6, 126, Вас. Вел. 1]
Детаљније о канону »
20. Пошто има неких који преклањају колена (тј. клече) у дан Господњи (= недељу) и у дане Педесетнице, то, да би се све у свакој области (παροικίᾳ = Цркви) једнако држало, Свети Сабор одреди да се (у те дане) стојећи приносе молитве Богу.
[Ап. 66, Трул. 66, 90, Гангр. 18, Лаод. 29, Петр. Алек. 15, Вас. Вел. 91, Теоф. Алек. 1]
Детаљније о канону »