Предстојници (= епископи) Цркава треба сваки дан, а особито у Дане Господње (ἐν ταῖς Κυριακαῖς = у Недеље), да уче сав клир и народ речима Благочешћа (τσὺς τῆς εὐσεβείας λόγους = науци Православља), изабирајући из Божанственог Писма мисли и судове Истине, и да не преступају већ установљене одлуке (ὅρους) или предање Богоносних Отаца. Него, ако се и покрене (као нејасна) нека Светописамска реч, нека је не тумаче другачије, него како су је изложили у својим списима Светила и Учитељи Цркве (= Свети Оци), и нека у њима већма благоуспевају (εὐδοκιμείτωσαν = добро напредују), него ли да састављају своје науке (λόγους = беседе), јер бива, кад су у томе неискусни, да се удаље од доличнога (смисла). Јер кад народи, науком напред речених Отаца, дођу до познања основних (истина) и врлинâ, и до онога што је некорисно и за одбацивање, онда (свој) живот преуређују на боље, и не бивају заробљени слабошћу незнања, него, пазећи на науку (у Цркви), располажу собом тако да не падају у зло, и спасење своје изграђују, страшећи се и претећих казни.
Треба да предстојници цркава сваки дан, а особито у дане Господње, поучавају сав клир и народ ријечима благочастија, изабирајући из божанственога писма мисли и расуђавања о истини, и држећи се у томе установљених већ граница и предања богоносних отаца. Пак и кад се породи какав спор о некоме мјесту у св. писму, никако друкчије да то мјесто не тумаче, него како су га изложили у својим списима видјела цркве и учитељи, и са тим списима нека се већма задовољавају, него ли састављањем својих ријечи, да се не би, неискусни можда у томе, уклонили од онога, што треба да се чува. Јер кад народ науком речених отаца позна, што је добро и к чему треба тежити, а позна такођер и оно што није корисно и чега се треба клонити, он онда упоравља на боље свој живот, нити пада у невољу незнања, него, пазећи за том науком, располаже собом тако, да му се зло какво не догоди, и страшећи се пријетећих казна, спрема своје спасење.
Ὅτι δεῖ τοὺς τῶν ἐκκλησιῶν προεστῶτας, ἐν πάσῃ μὲν ἡμέρᾳ, ἐξαιρέτως δὲ ἐν ταῖς Κυριακαῖς, πάντα τὸν κλῆρον καὶ τὸν λαὸν ἐκδιδάσκειν τοὺς τῆς εὐσεβείας λόγους, ἐκ τῆς θείας γραφῆς ἀναλεγομένους τὰ τῆς ἀληθείας νοήματά τε, καὶ κρίματα, καὶ μὴ παρεκβαίνοντας τοὺς ἤδη τεθέντας ὅρους, ἢ τὴν ἐκ τῶν θεοφόρων Πατέρων παράδοσιν. Ἀλλὰ καὶ εἰ γραφικὸς ἀνακινηθείη λόγος, μὴ ἄλλως τοῦτον ἑρμηνευέτωσαν, ἢ ὡς ἂν οἱ τῆς ἐκκλησίας φωστῆρες, καὶ διδάσκαλοι, διὰ τῶν οἰκείων συγγραμμάτων παρέθεντο· καὶ μᾶλλον ἐν τούτοις εὐδοκιμείτωσαν, ἢ λόγους οἰκείους συντάττοντες· ἵνα μή, ἔστιν ὅτε, πρὸς τοῦτο ἀπόρως ἔχοντες, ἀποπίπτοιεν τοῦ προσήκοντος. Διὰ γὰρ τῆς τῶν προειρημένων Πατέρων διδασκαλίας, οἱ λαοὶ ἐν γνώσει γινόμενοι τῶν τε σπουδαίων καὶ αἱρετῶν, καὶ τῶν ἀσυμφόρων καὶ ἀποβλήτων, τὸν βίον μεταῤῥυθμίζουσι πρὸς τὸ βέλτιον, καὶ τῷ τῆς ἀγνοίας οὐχ ἁλίσκονται πάθει, ἀλλὰ προσέχοντες τῇ διδασκαλίᾳ, ἑαυτοὺς πρὸς τὸ μὴ κακῶς παθεῖν παραθήγουσι, καὶ φόβῳ τῶν ἐπηρτημένων τιμωριῶν τὴν σωτηρίαν ἑαυτοῖς ἐξεργάζονται.
Ап. 58: Епископ, или презвитер, који занемарује клир или народ, и не поучава их Благочешћу (τὴν εὐσέβειαν = Правој вери и побожности), нека буде одлучен; ако и даље остане у немару и лењости, нека буде свргнут.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
Лаод. 19: Да треба (на Св. Литургији), после проповеди епископа, најпре посебно чинити молитве за оглашене, па кад оглашени изиђу, да бива молитва за кајуће се; и кад и ови, по полагању (на њих) руке, изађу, тада нека бивају за верне три молитве: једну, прву, чинити тајно, а другу и трећу вршити на глас. Потом тако давати мир (= пољубац мира), па пошто презвитери даду мир (= пољубац) епископу, тада ће лаици (епископу и узајамно) давати мир (= пољубац), и тако свршавати Свето Приношење (τὴν ἁγίαν Προσφορὰν ἐπιτελεῖσθαι = свѧтоѥ приношениѥ съвьрьшити = вршити Св. Евхаристију); и само је свештеним лицима допуштено да улазе у Жртвеник (= Олтар) и причешћују се (тамо).
Картаг. 71: И опет би угодно (одредити): да ниједан епископ не сме, оставивши своју главну (τῆς αὐθεντικῆς= властну) катедру, прелазити у другу постојећу Цркву у области, нити се о својој (личној) ствари више но што је потребно бавити, пренебрегавајући старање и стално држање (συνεχείας = frequentationeme = съдьрждниѩ) своје катедре.
Картаг. 121: Тако исто би угодно (одредити): да било који занемарују па придобију за Католичанско јединство места која припадају њиховом престолу, имају бити опоменути од трудољубивих суседних епископа да не пропусте то учинити; зато, ако такви ништа не учине у року од шест месеци, од дана кад се о томе договарало, нека се надаље та места уступе ономе који ће моћи да их придобије. Но ипак, ако онај коме та места припадају намерно, због неке икономије, изгледа да ово запушта (= пренебрегава), јер то можда траже само јеретици да би их могао без буке обратити, а међутим његово мудро поступање од другога буде предухитрено или нечим пренагљено, те исте јеретике само већма раздражи, нека се то разбере судом епископâ, те та места нека остану његовом престолу. А епископи који ће судити, будући из разних области, онај Први епископ, у чијој се области налази место о коме је спор назначиће судије. Ако ли пак буду бирали заједничким договором судије између суседа, нека се бира или један, или три; и ако се изаберу три, нека следе одлуци или свију, или двојице.
Вас. Вел. 92: О томе пак да је (тобоже) непосведочено и ненаписано славословље „са Духом“ (σὑν Πνεύματα), рећи ћемо то да, ако нема ништа друго неписано, онда ни ово не треба примати; ако ли се већина Тајни код нас у животу (Цркве) практикује не(на)писано, онда са многим другим примимо и ову. А сматрам да је Апостолско: да се остаје при неписаним Предањима. Јер, вели, „хвалим вас, браћо, што све моје памтите, и држите Предања као што вам предадох“ (1Кор 11, 2). И опет: „Држите Предања која сте примили или речју или посланицом“ (2Сол 2, 15). Од којих (Предања) нарочито је једно и ово садашње, које они који га од почетка одредише, предаваху следећим (= наследницима), пошто употреба његова са временом стално нарасташе, те (тако) дугим обичајем Црквама укоренише. Ако, дакле, као на суду, кад немамо писмени доказ, доведемо вам мноштво сведока, зар нећемо од вас добити решавајућу одлуку? Ја мислим тако, „јер, на речима два или три сведока нека остане свака реч (=ствар)“ (5Мојс 19, 15). Ако вам пак јасно покажемо да на нашој страни имамо дуготрајност времена, нећемо ли вам тиме показати да право говоримо, и да (ваш) спор не може бити решен противу нас? Јер стари догмати су уверљиви управо тиме што својом старином, као неком седином, имају поштовање.
Зонара: И пятьдесят осьмое правило святых Апостолов отлучает епископа, нерадящего о своем клире и народе и не учащего их благочестию, а продолжающего пребывать в сем нерадении и извергает. И великий Павел, в послании к Тимофею определяя каков должен быть епископ, заповедует быть ему и учительным (2 Тим. 2, 24). А в послании к Титу говорит, что епископ должен держаться верного словесе по учению, да силен будет и утешати во здравем учении, и противящиеся обличати (1, 9). Следуя сим заповедям Апостола и отцы сего собора изложили настоящее правило, говоря, что епископы всегда должны учить людей словам благочестия и в особенности в воскресные дни. Ибо в эти дни люди, оставляя дела рук своих, собираются в церкви и слушают божественные Писания. Итак, если в сии дни более учат, больше будет и пользы для народа. Притом святые отцы хотят, чтобы они учили не от себя, а от божественного Писания и толковали его по изъяснению божественных отцев, а не по собственному разумению и соображениям; ибо, говорят, если они руководствуются собственными соображениями, то может случиться, что иногда не будут в состоянии говорить и уклоняться от надлежащего. А из учения божественных отцев люди должны узнавать, что должно принимать и от чего должно отвращаться, и направлять жизнь свою к добродетели, избегая уклонения к грехам вследствие неведения божественных заповедей, и удерживаясь от зла страхом будущих наказаний.
Аристен: Предстоятель церкви, по преимуществу в воскресные дни, должен учить догматам, и истолковывать их не от себя, но как понимали божественные отцы. Епископы обязаны учить клир и народ догматам благочестия во все дни, а в особенности в воскресные; и если кто предложит им вопрос о смысле Писания, то не должны толковать его от себя: ибо то почитается добрым об них свидетельством, если они знают предания богоносных отцев и решают вопросы согласно с ними, а не то, если сочиняют собственные слова, дабы, в случае возможной несостоятельности решить их от себя, не уклониться далеко от истинного толкования. А кто небрежет о клире и людях и не учит их благочестию, того пятьдесят осьмое правило святых Апостолов прежде отлучает, а за тем, если остается в этом небрежении, и извергает.
Валсамон: Учителями церквей поставлены епископы. И потому правило говорит, что они имеют всякую необходимость учить подчиненных им людей и всегда, а еще более в воскресные дни, в которые обыкновенно все присутствуют в церкви, освобождаясь от дел рук своих. А учить, по определению правила, они должны не чему-нибудь далекому и не от себя, но тому самому, что предано святыми отцами. Так говорят отцы. А некоторые пренебрегают таковою своею обязанностью потому, как кажется, что не указывается для них наказания. Но мне кажется, что таковые строго наказываются 58-м правилом святых Апостолов. Ибо оно говорит: «епископ или пресвитер, нерадящий о причте и о людех, и не учащий их благочестию, да будет отлучен. Аще же останется в своем нерадении, да будет извержен». Итак заметь из настоящего правила, что право учить народ дано одним епископам, а учители великой церкви учат по праву патриарха. Это открывается и из новеллы достославного императора господина Алексия Комнина, которая указывает, как и какия лица должны быть избираемы для церквей, и назначает для всех учителей, то есть как для тех, которые находятся внутри церкви, так и для тех, которые вне (то есть посылаются из великой церкви для проповеди в другие церкви, или и к неверующим), по три фунта золота и по пятидесяти мер пшеницы, и которая между прочим определяет буквально следующее: «да будет предоставлена учителям, когда они опять возвратятся в свои церкви и та честь, что бы занимали места тотчас после начальствующих предстоя святейшему патриарху, как представляющие его лице. Ибо мы слышим, что занимающий место архиерея всегда имеет величайшую честь; и никто вопреки сему не должен говорить. И опять: лица, заслуживающие уважения как словом, так и делом, должны быть возводимы на служение учительства и чрез учительские должности могут достигать начальственных. Поэтому-то со смертью патриарха и они не могут учить.