1. Поредак најбољи сваке започињане и речи и дела, јесте: од Бога започети и у Богу починути, по речи Богослова (Григорија). Отуда, када се већ јавногласно од нас проповеда Православље (τῆς εὐσεβείας), и Црква, на којој је Христос утемељен (Мт. 16, 18; 1Кор. З, 11; 10, 4), непрестано расте и напредује, тако да се изнад Ливанских кедрова уздиже, и ми сада, започињући свештене речи, благодаћу Божијом одређујемо да се неизменљива (ἀκαινοτόμητον = неновачена) и неповређена чува вера, предана нам од очевидаца и служитељâ Речи (= Логоса), богоизабраних Апостола (Јуд. 1, 3). И још (Символ вере) три стотине и осамнаест Светих и Блажених Отаца, који се састаше у Никеји (на I Сабору З25. г.), за време Константина (Великог), бившег цара нашег, против безбожног Арија, и њиме научаваног незнабожачког инобоштва (ἑτεροθεΐας), или боље рећи многобоштва, који (Оци) сагласношћу вере нама открише и разјаснише једносушност (τὸ ὁμοούσιον = ѥдиносоущьноѥ) у Трима Ипостасима Богоначалне природе, не допустивши да то остане сакривено под покривачем незнања, и јасно научише верне да се једним поклоњењем клањају Оцу и Сину и Светоме Духу, и срушише и разбише (лажно) учење о неједнаким степенима Божанства; и од јеретикâ направљене, против Православља, детске од песка играрије порушише и растурише. Такође, потврђујемо и веру проповедану од сто педесет Светих Отаца, окупљених у овом Царском Граду (на II Сабору З81. г.) за време Великог Теодосија, бившег цара нашег, прихватајући богословске речи о Светоме Духу, и заједно са пређашњим непријатељима Истине одбацујемо сквернога Македонија, који се дрско усудио да Господара (Духа) сматра слугом, и разбојнички настојао да расеца нераздељиву (Божанску) Јединицу, да нам (тако) не буде савршена тајна наде (наше – 1Πетр. 3, 15). Заједно са овим гнусним и беснећим на истину (Македонијем), осуђујемо и Аполинарија, уводиоца злобе, који је безбожно изригао да је Господ узео (наше) тело без ума и душе, те отуда мислио да је наше спасење било несавршено. Уједно запечаћујемо и учење изложено од две стотине Богоносних Отаца, сакупљених први пут (на III Сабору 431. г.) у граду Ефешана, за време Теодосија (Млађег), сина Аркадијева, бившег цара нашег, као неразориву моћ Православља (τῆς εὐσεβείας), проповедајући Јединога и по оваплоћењу Христа, Сина Божјега, и славећи Пречисту Вечнодјеву, Која Га је безсемено родила, као заиста и истинску Богородицу; и одбацујемо, као удаљено од божанског удела, сујетно Несторијево раздељивање, који учи да је Један Христос посебно човек и посебно Бог, те (тако) обнавља јудејско злочешће. Тако исто, православно потврђујемо и ону јавно написану (στηλογραφηθεῖσαν) веру од шест стотина и тридесет Богоизабраних Отаца (на IV Сабору 451. г.) у Халкидонској митрополији, за време Маркијана, и њега бившег цара нашег, која је, (написана у оросу вере), великогласно свима крајевима (земље) предала Једнога Христа, Сина Божијег, сложенога (συνθετέντα = съложена) из две природе, и у тим истим двема природама слављенога, те је сујетномислећег Евтиха (јеретика), који је говорио да је Велика тајна домостроја спасења нашег привидно извршена, из светих Црквених вртова извргла, као нешто одвратно и кужно, а са њим (= Евтихом) и Несторија и Диоскора, једнога заштитника и поборника делења (Христа), а другога сливања (природа у Христу), који су обојица из супротне нечестивости упали у један (исти) понор пропасти и безбоштва. А исто познајемо, и оне после нас научавамо, Духом (Светим) произнесене православне речи од (стране) сто шездесет пет Богоносних Отаца, окупљених (на V Сабору 553. г.) у овом Царском Граду, у време Јустинијана (Великог), блажене кончине цара нашег бившег, који саборно анатемисаше и одвргоше Теодора Мопсуестијског, учитеља Несторијевог, те Оригена и Дидима и Евагрија, који су измислили јелинске басне (= митологије), и својим сањаријама и застрањењима ума измудријаше нам (цикличко) кружење и измењивање неких телâ и душâ, и нечастиво безумствоваше против васкрсења мртвих; и такође (Оци осудише) написано од Теодорита (Кирског) против Праве вере и дванаест поглавља Блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве (Едеског). И опет исповедамо да ћемо неизменљиво чувати веру (проглашену) од Светог Шестог Сабора, недавно (680–681. г.) сабранога у овоме Царском Граду, у време бившег цара нашег, божанске кончине Константина (Погоната), која је (вера) већу снагу добила тиме што је благочастиви цар томосе његове (= Саборске посланице) печатима утврдио, ради сигурности њихове до свега века; који нам је (Сабор) богољубиво појаснио да славимо два природна хтења, то јест воље (θελήσεις ἤτοι θελήματα), и две природне енергије (= дејства) у домостроју Оваплоћења Једнога Господа нашег Исуса Христа, Истинитога Бога; а оне који су искварили прави догмат Истине, учећи народе да је једна воља и једна енергија у Једноме Господу нашем Исусу Христу, православном одлуком (τῇ τῆς εὐσεβείας ψύφῳ) осудио Духом (Светим) — велимо за Теодора Фаранског, Кира Александријског, Хонорија Римског, Сергија, Пира, Павла (и) Петра, који су председавали (као епископи) у овом Богочуваном Граду, (и) Макарија бившег епископа Антиохијског, Стефана његовог ученика, и безумнога Полихронија — сачувавши тако неповређено опште Тело (Цркве) Христа Бога нашег. И кратко речено, одређујемо да се држи чврста и остаје непоколебљива до краја векова вера свих Мужева (= Отаца) који заблисташе у Цркви Божијој, који у свету беху светионици, држећи чврсто реч живота (Фил. 2, 15–16), и такође њихови богопредани списи и догмати (= учења). А одбацујемо и анатемишемо све које они одбацише и анатемисаше, као непријатеље Истине, који „празне ствари смислише на Бога, и неправду у висину говорише“ (Пс. 2, 1; 72, 8). Ако ли неко не држи и не прихвата, (донете) од свих (Отаца) напред поменуте догмате Православља, и не прославља и проповеда овако, него настоји да иде против њих, нека буде анатема, сходно већ изложеној одлуци од напредречених Светих и Блажених Отаца, и нека као туђин буде искључен и избрисан из именика хришћанског. Јер ми сасвим познасмо (= одлучисмо) да, по напред одређеним (темама), никако не можемо нити шта додавати, нити пак одузимати.
[Трул. 2, VII Вас. 1]
Детаљније о канону »
2. Овај Свети Сабор изволи (одлучити) и ово, као веома изврсно и важно: да остају и од сада (надаље) сигурни и поуздани, за лечење душа и исцељење страсти, примљени и потврђени од претходних нам Светих и Блажених Отаца, и такође нама предани под именом Светих и Славних Апостола, осамдесет пет канона. Но пошто нам је у тим канонима заповеђено да примамо истих Светих Апостола, кроз Климента издане, Установе (διατάξεις), у које су одавно од неправославних споља унете, на штету Цркве, неке искварене и стране Православљу ствари, које су нам прекрасну лепоту Божанствених догмата помрачиле, стога те Установе разложно одбацујемо, заради изграђивања и обезбеђења најхришћанскије пастве, нипошто не дозвољавајући и не подмећући изроде јеретичког лажисловља чистом и савршеном Апостолском учењу. А печатом потврђујемо и све остале Свете Каноне, изложене од Светих и Блажених Отаца наших, то јест: оних сабраних у Никеји (З25. г.) три стотине осамнаест Светих Отаца, и оних у Анкири (З14. г.), и још оних у Неокесарији (З15. г.), такође и оних у Гангри (З40. г.), уз то и оних у Антиохији Сиријској (З41. г.), па и оних у Лаодикији Фригијској (2. полов. VI в.), још и оних сто педесет (Отаца) сабраних у овом богочуваном и Царском Граду (= Цариграду – З81. г.), и оних две стотине (Отаца) сабраних први пут у Ефеској митрополији (431. г.), и шест стотина тридесет Светих и Блажених Отаца (окупљених) у Халкидону (451. г.), такође и оних у Сардици (З43. г.), а још и оних у Картагени (419. г.), и уз то још оних сабраних опет у овом богочуваном и Царском Граду (З94. г.) за време Нектарија, председатеља овога Царскога Града, и Теофила бившег Александријског Архиепископа. Тако исто и (Каноне) Дионисија бившег архиепископа велеграда Александрије (†265), и Петра бившег [архиепископа] и Мученика Александрије (†311); Григорија бившег епископа Неокесаријског и Чудотворца (†270), Атанасија архиепископа Александријског (†373), Василија архиепископа Кесарије Кападокијске (†379), Григорија епископа Ниског (†395), Григорија Богослова (†389), Амфилохија Иконијског (†395), Тимотеја Првог бившег архиепископа Александријског (†385), Теофила архиепископа истог велеграда Александрије (†412), Кирила архиепископа истог велеграда Александрије (†444), и Генадија бившег Патријарха овог богочуваног и Царског Града (†471); и још такође и Канон који је од Кипријана, бившег архиепископа Африканске земље и Мученика (†258), и од његовог Сабора (255. г.) издан, и који се (Канон) једино у местима споменутих (на том Сабору) предстојника, по преданом им обичају, држао. И нико не може горепоменуте Каноне мењати, или укидати, или мимо изложених Канона примати друге лажнонатписано састављене од неких који покушаше да изврћу Истину. Ако се неко ухвати да покушава да неки од горенаведених Канона новачи (καινοτομῶν), или изврће, биће одговоран према томе канону: да прими епитимију коју исти (канон) наређује, те тиме бити лечен у ономе у чему је сагрешио.
[Ап. 85, IV Вас. 1, VII Вас. 1, Анк. 35, Картаг. 1, Прводруги 10]
Детаљније о канону »
3. Пошто је благочастиви и христољубиви цар наш упутио поздрав овом Светом и Васељенском Сабору, (тражећи) да они, који су убројани у клир и другима Божанствене дарове пружају, буду чисти и непорочни литурзи (λειτουργούς = служитељи) и достојни духовне жртве Онога који је Велики Бог и Жртва и Архијереј, да се (зато) очисте од нечистота које су им прионуле од незаконитих бракова. Уз то још, пошто су они из Свете Цркве Римљанâ предлагали да се држи сва строгост канона, а ови, који припадају престолу (= Епископији) овог Богочуваног и Царског града (= Цариграда), (предлагали) канон човекољубља и снисхођења, (ми зато) очински и богољубиво спајамо заједно обоје у једно, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост преоштром, и особито кад је преступ (πτώματος = пад у грех) из незнања захватио не мало мноштво људи, те заједнички одређујемо: да они који су два пута ступили у брак, па су били поробљени (том) греху све до петнаестог (дана) прошлог месеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете (6.199. од стварања света, тј. до 15. јануара 691. по Христу) године, и не желе да се од истога отрезне, да (такви) подлегну канонском свргнућу. А они (клирици) који су пали у страст другобрачности, али пре нашег (Саборског) сабрања познаше шта је корисно, и од себе зло отклонише, и то страно и незаконито здружење („брака“) раскинуше, или којима су жене из другога брака већ умрле, или и сами, гледајући (своје) обраћење, научише се накнадно целомудрености и брзо оставише своја пређашња безакоња, – било да су то презвитери или ђакони [или ипођакони], за такве се одређује да престану од сваке свештеничке службе, то јест деловања, те да подлегну епитимији за неко одређено време, али да учествују у части свештеничког седишта и стајања, задовољавајући се седењем (са другима) и молећи с плачем Господа да им опрости грех незнања. Јер, да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, неумесно је (ἄτoπoν = недозвољиво је). Који су, пак, били у браку с једном женом, ако је била удовица; такође и они који су после рукоположења ступили незаконито у први брак, то јест презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко краће време забрани свештено служење (τῆς ἱερᾶς λειτουργίας) и издрже епитимију, такви нека се изнова васпоставе на своје (прве) степене, али никако нека не напредују на виши степен, пошто јавно развргну незакониту свезу. А ово свештено одлучисмо само за она (свештена) лица која су, као што је речено, до петнаестог (дана) јануара месеца четвртога индикта, затечена у горепоменутим преступима, одређујући од сада, и (тиме) обнављајући канон (Апостолски 17. и 18) који говори: „Ко је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком каталогу“; и такође: „Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у каталогу“.
[Ап. 17, 18, 19, Трул. 26, Вас. Вел. 12, 27]
Детаљније о канону »
4. Ако се неки епископ или презвитер или ђакон или ипођакон или чтец или појац или вратар, смеша са женом Богу посвећеном, нека се свргне, јер је невесту Христову оскврнио; а ако је лаик, нека буде одлучен.
[Ап. 25, I Вас. 9, IV Вас. 16, Трул. 21, 40, 44, 45, Анк. 19, Неокес. 9, Картаг. 6, 44, Вас. Вел. 3, 6, 18, 19, 20, 32, 60]
Детаљније о канону »
5. Нико од убројаних у свештенички чин, нека не држи код себе женско или служавку, изузев особа слободних од подозрења и које су означене у канону (1. Никејски), чувајући тиме себе беспрекорним. Ако неко преступи ово од нас одређено, нека се свргне. Ово исто нека држе и евнуси, старајући се о својој беспрекорности; преступе ли ово, ако су клирици, нека се свргну; а ако су лаици, нека буду одлучени.
[Ап. 5, 21, 24, 26, I Вас. 3, Трул. 12, VII Вас. 18, 22, Анк. 19, Картаг. 3, 4, 25, 38, 70, Вас. Вел. 88]
Детаљније о канону »
6. Пошто се у Апостолским канонима (канон 26) налази (речено): „Од оних који су нежењени ступили у клир, само се чтеци и појци могу женити“, и ми, чувајући то, одређујемо: да од сада ипођакон или ђакон или презвитер, после обављеног над њим рукоположења, никако не сме ступати у брачну свезу. Ако се усуди то учинити, нека се свргне. Жели ли ко од оних који ступају у клир, ступити по закону у брак са женом, нека то учини пре рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера.
[Ап. 5, 26, 51, IV Вас. 14, 15, Трул. 3, 13, 21, 30, Анк. 10, Неокес. 1, Картаг. 16, 25, Вас. Вел. 69]
Детаљније о канону »
7. Пошто дознасмо да у неким Црквама ђакони, имајући Црквене службене положаје (ὀφφίκια = достојанства), те због тога неки од њих, користећи (своју) дрскост и својезаконост (αὐτονομίᾳ = своѥзаконьство), седе испред презвитера, (стога) одређујемо да ђакон, макар био у достојанству, то јест у било каквој званичној Црквеној служби, не може такав седети пре презвитера, осим када, замењујући лично свога Патријарха или Митрополита, дође у други град због неког важног посла; јер тада ће, као испуњујући место онога, бити почаствован. А ако неки, користећи самосилничку дрскост, усуди се то учинити, такав нека се збаци са свога степена, и буде последњи између свих у томе чину којем припада у својој Цркви. Јер Господ наш саветује да не треба тражити прва места, по ономе што се код Светог Јеванђелиста Луке налази као учење Самога Господа нашег и Бога (Лк. 20, 46). Јер говораше позванима (на гозбу) причу, опазивши како избираху прва места: „Кад те ко позове на свадбу, не седај у прочеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе, и да не би дошао онај који је позвао тебе и њега, и рекао ти: Подај место овоме; и онда ћеш поћи са стидом да седнеш на последње место. Него када будеш позван, седи на последње место, да ти рече кад дође онај који те је позвао: Пријатељу, помакни се навише; тада ће ти бити част пред онима који седе с тобом (за трпезом). Јер сваки који себе узвишује, понизиће се, а који се понижује, узвисиће се“ (Лк. 14,8–11). А ово исто нека се држи и у осталим свештеним чиновима. Јер знамо да су узвишенија духовна од светских достојанстава.
[I Вас. 18, Трул. 16, Лаод. 20]
Детаљније о канону »
8. Желећи да и ми у свему држимо све што су Свети Оци наши узаконили, обнављамо и онај канон, који говори да: „у свакој области сваке године бивају Сабори епископâ, где Епископ митрополије изволи“ (IV Васељенског 19). Но пошто због варварских најезда и због других настајућих узрока, не могу председници Цркава држати Саборе два пута годишње, одредисмо да на сваки начин, ради Црквених послова који обично искрсавају, буде у свакој области Сабор дотичних епископа једном годишње, (и то) од Светог Празника Пасхе па до краја месеца октобра сваке године, у месту које, као што је речено, одреди епископ митрополије. „А епископи који не дођу (на Сабор), него остану у својим градовима, и то здрави и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека буду братски укорени“ (исто).
[Ап. 35, I Вас. 5, IV Вас. 19, VII Вас. 6, Антиох. 20, Картаг. 18, 76]
Детаљније о канону »
9. Не сме никакав клирик држати гостионицу (καπηλικὸν ἐργαστήριον = крчму, трговачко-угоститељску радњу). јер ако му није допуштено да улази у крчму, колико већма не треба да у њој другима служи, и предузима оно што му није дозвољено? А који то учини, или нека престане, или нека буде свргнут.
[Ап. 54, Лаод. 24, Картаг. 40]
Детаљније о канону »
10. Епископ или презвитер или ђакон, који узима камате, или такозване постотке, нека престане, или нека буде свргнут.
[Ап. 44, I Вас. 17, VII Вас. 19, Лаод. 4, Картаг. 5, 16, Григ. Неок. 3, Вас. Вел. 2, 14, Григ. Ниски 6]
Детаљније о канону »
11. Нико од убројаних у свештенички чин, или лаик, нека не једе пресне хлебове (τὰ ἄζυμα = мацот = бесквасне погаче) Јудејâ, нити да с њима бива близак, ни у болестима (да их) призива и лечења од њих да прима, нити да се уопште с њима заједно купа у (јавним) купатилима. Који то настоји да чини, ако је клирик нека буде свргнут; ако ли је лаик, нека буде одлучен.
[Ап. 7, 64, 70, 71, Антиох. 1, Лаод. 29, 37, 38]
Детаљније о канону »
12. Дође нам до знања и то: да у Африци и Либији и у другим местима, тамошњи најбогољубивији председници (= епископи) не престају да живе заједно (συνεικεῖν) са својим супругама и после обављеног над њима рукоположења, стављајући тиме народу спотицање и саблазан. Пошто, пак, ми улажемо много старање да све чинимо на корист преданих нам у руке (духовних) стадâ, одредисмо: да од сада тако нешто никако не буде. А ово говоримо не ради укидања или извртања онога што је Апостолски раније установљено (Апостолски 5), него промишљајући о спасењу и напредовању на боље народâ (Цркве), и да се не пружа неки повод зазора на свештеничку установу. Јер вели Божанствени Апостол: „Све на славу Божију чините; не будите на спотицање ни Јудејима, ни Јелинима, нити Цркви Божијој. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју, него (корист) многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (1Кор. 10, 31–32; 11, 1). А за кога се дозна да тако нешто чини, нека буде свргнут.
[Ап. 5, 51, I Вас. 3, Трул. 30, 48, Картаг. 3, 4, 25, 70]
Детаљније о канону »
13. Пошто смо дознали да је у Цркви Римљанâ као канон прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама, ми, (стога), следујући староме канону апостолске тачности и поретка (Апостолски канони 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада (надаље) на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да исповеди (= обећа) да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јн. 2, 1–11). Јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да нераставља“ (Мт. 19, 6); и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста“ (Јевр. 13 ,4); и (опет): „Јеси ли се привезао за жену? не тражи да се раздрешиш“ (1Кор.7, 27). А знамо да, као што и у Картагени окупљени (Оци), промишљајући о чистоти живота свештенослужитељâ, рекоше: „да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница“ (1Кор. 7, 5); „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Пропов. 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они, који Светом Жртвенику предстоје, да у време служења (μεταχειρήσεως = употребе) Светињâ, у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже“ (Картагенски 3, 4, 25, 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским канонима (Апостолски 5. и 51), некога од свештених лицâ: презвитерâ или ђаконâ или ипођаконâ, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут. Тако исто, ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен (од општења); а ако остане упоран, нека се свргне.
[Ап. 5, 17, 26, 51, I Вас. 3, IV Вас. 14, Трул. 5, 6, 30, VII Вас. 18, Анк. 19, Неокес. 1, 8, Гангр. 4, Картаг. 3, 4, 25, 70, Дион. Алек. 3, Вас. Вел. 27, 88, Тим. Алек. 5, 13]
Детаљније о канону »
14. Канон Светих и Богоносних Отаца наших (Неокесаријски 11) нека се чува и у овоме да: „презвитер се не рукополаже пре тридесет година, макар био човек веома достојан, него нека сачека; јер је и Господ Исус Христос у тридесетој години био крштен и почео учити“. Такође „ни ђакон нека се не поставља пре двадесет пет година, ни ђакониса пре четрдесет година“.
[Трул. 15, Неокес. 11, Картаг. 16]
Детаљније о канону »
15. Ипођакон млађи од двадесет година нека се не поставља. Ако неко из било ког свештеног степена буде постављен мимо одређених година, нека буде свргнут.
[IV Вас. 15, Трул. 14, Неокес. 11, Картаг. 16]
Детаљније о канону »
16. Пошто књига Дела Апостолских предаје да су седам ђакона од Апостола постављени, а Оци Неокесаријскога Сабора у од њих изложеним канонима (канон 15) овако исказаше, да „ђакона, по канону, треба бити седам, макар град био врло велики, а уверићеш се (о томе) из књиге Дела (Апостолских)“, – ми, применивши смисао Отаца на апостолску реч, нађосмо да у њих није било речи о људима који служе (Светим) Тајнама, него о служењу при потребама трпезâ. Јер у књизи Дела (Апостолских) стоји овако: „У ове дане, кад се множаху ученици, подигоше Јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дељаше помоћ сваки дан. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу, а ми ћемо у молитви и у служби речи приљежно остати. И ова реч би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човека испуњена вером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу прозелита из Антиохије. И ове поставише пред Апостоле“ (ДАп. 6,1–6). Тумачећи ово учитељ Цркве Јован Златоуст, овако говори: „Дивљења је достојно како се мноштво (народа) није поцепало при избору људи, и како они нису Апостоле осудили. Потребно је, пак, дознати какво су они (= ђакони) достојанство имали, и какво су рукоположење добили. Да ли ђаконско? Али тога (још) није било у Црквама. Или је (то) служба (ἡ οἰκονομία) презвитерâ? Ипак, још није било ниједног епископа, него сами Апостоли. Отуда мислим да (тада још) није било познато и јавно име ни ђакона ни презвитера“. (Омилија 14, 3 на ДАп.). Сходно овоме, дакле, и ми исказујемо: да напред споменутих седам ђакона не треба узимати као служитеље (Светим) Тајнама, сходно претходно изложеном учењу, него су то били они којима је поверено старање (τὴν οἰκονομίαν) о општој потреби тада окупљаних, који су нама и у овоме образац (= пример) човекољубља и старања о потребитима (= сиромашнима).
[I Вас. 18, Трул. 7, Неокес. 15, Лаод. 20]
Детаљније о канону »
17. Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су хиротонисани, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо: да од месеца јануара минулог четвртог индикта (ἐπινομήσεως) ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу, без писменог отпуста свога епископа, да буде прибројан у другој Цркви; иначе, који од сада ово не буде држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио.
[Ап. 12, 15, 32, 33, I Вас. 15, 16, IV Вас. 5, 6, 10, 11, 13, 20, 23, Трул. 18, VII Вас. 15, Антиох. 3, 6, 7, Сард. 15, 16, 19, Лаод. 41, 42, Картаг. 23, 54, 90]
Детаљније о канону »
18. Клирике, који су под изговором варварске најезде, или иначе због неке околности, постали пресељеници (= избеглице), пошто им престане то збивање, или варварске најезде, или због чега су се преселили, заповедамо да се опет поврате својим Црквама и не остављају их безразложно за дуго. Ако ко не поступи по овом канону, нека буде одлучен, док се не поврати својој Цркви. Ово исто нека буде и са епископом који таквога (клирика) задржава.
[Ап. 15, I Вас. 15, 16, IV Вас. 5, 10, 20, 23, Трул. 17, VII Вас. 15, Антиох. 3, Сард. 15, 16, 19, Картаг. 54, 90]
Детаљније о канону »
19. Предстојници (= епископи) Цркава треба сваки дан, а особито у Дане Господње (ἐν ταῖς Κυριακαῖς = у Недеље), да уче сав клир и народ речима Благочешћа (τσὺς τῆς εὐσεβείας λόγους = науци Православља), изабирајући из Божанственог Писма мисли и судове Истине, и да не преступају већ установљене одлуке (ὅρους) или предање Богоносних Отаца. Него, ако се и покрене (као нејасна) нека Светописамска реч, нека је не тумаче другачије, него како су је изложили у својим списима Светила и Учитељи Цркве (= Свети Оци), и нека у њима већма благоуспевају (εὐδοκιμείτωσαν = добро напредују), него ли да састављају своје науке (λόγους = беседе), јер бива, кад су у томе неискусни, да се удаље од доличнога (смисла). Јер кад народи, науком напред речених Отаца, дођу до познања основних (истина) и врлинâ, и до онога што је некорисно и за одбацивање, онда (свој) живот преуређују на боље, и не бивају заробљени слабошћу незнања, него, пазећи на науку (у Цркви), располажу собом тако да не падају у зло, и спасење своје изграђују, страшећи се и претећих казни.
[Ап. 58, I Вас. 2, Лаод. 19, Картаг. 71, 121, Петр. Алек. 16, Вас. Вел. 92]
Детаљније о канону »
20. Није дозвољено епископу да јавно учи у другоме, њему неприпадајућем граду. Који се затече да то чини, нека престане од епископства, и нека дȅла посао презвитерски (τὰ τοῦ πρεσβυτέρου ἐνεργείτω = поповьскаѧ да дѣѥєть).
[Ап. 14, 35, I Вас. 8, 15, II Вас. 2, III Вас. 8, IV Вас. 29, Анк. 18, Антиох. 13, 22, Сард. 3, 11, 12]
Детаљније о канону »
21. Који су били криви за канонске преступе и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути, и отерани у ред лаикâ, ако су добровољно, гледајући на обраћање, одбацили грех ради којег су лишени благодати, и од њега себе сасвим удаљили, нека стрижу косу по начину клира; а ако то (= одбацивање греха) не изаберу добровољно, нека носе косу као лаици, пошто су живљење у свету претпоставили небеском животу.
[Ап. 5, 62, 81, 83, I Вас. 9, 12, III Вас. 8, 9, IV Вас. 7, Трул. 4, Неокес. 9, Картаг. 36, Прводруги 16, Кирил Алек. 3]
Детаљније о канону »
22. Који су хиротонисани за новац, а не по проверавању и по избору (свештеног) живота, било епископи или ма који клирици, наређујемо да се свргну, али и они који су (их) хиротонисали.
[Ап. 29, IV Вас. 2, Трул. 23, VII Вас. 4, 5, 19, Сард. 2, Вас. Вел. 90]
Детаљније о канону »
23. Да нико, било од епископâ или презвитерâ или ђаконâ, када даје Пречисто Причешће, не наплаћује од причасника за причешћивање новац, или било шта друго. Јер благодат је непродајива (οὐδὲ πεπραμένη = не продана), нити за новац раздајемо освећење Духа (Светог), него (га) треба некористољубиво (ἀπανουργεύτως = нелоукавьно) раздавати достојнима (тога) Дара. Ако се покаже да неко, убројан у клир, од онога коме даје Пречисто Причешће тражи било шта, (такав) нека буде свргнут, као ревнитељ обмане и злодела Симона (Врачара - ДАп. 8, 18–21).
[Ап. 4, 29, IV Вас. 2, Трул. 23, VII Вас. 4]
Детаљније о канону »
24. Никоме, ко припада свештеноме чину, или монаху није дозвољено да одлази на коњске трке (на хиподром), или да присуствује скарадним (θυμελικῶν = позоришно-циркуским) играма. Па и ако је неки клирик позван на свадбу, чим се појаве замамљиве игре, нека устане и одмах се удаљи, јер нам тако заповеда наука Отаца (= канон 54. Лаодикијски). А ако се неко у томе затече, или нека престане, или нека буде свргнут.
[Трул. 51, 62, 66, Лаод. 54, Картаг. 15, 45, 61, 63]
Детаљније о канону »
25. Уз све друге обнављамо и канон (Халкидонски 17) који налаже да у „свакој Цркви (= епископији) сеоске (= пољске) или месне (= насеобне) парохије непроменљиво остану под епископима који их поседују, а особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали (ὠκονόμησαν). Ако је, пак, у току тридесет година настао или настане неки спор о истима, могу они, који себе сматрају оштећенима, подигнути о томе поступак пред обласним Сабором“.
[IV Вас. 17, Картаг. 119, 120]
Детаљније о канону »
26. Презвитер, који је по незнању ступио у незаконит (= други) брак, нека има презвитерско седиште – сходно узакоњеном нам од свештеног канона (Василија Великог 27) – а од других (свештено)дејстава нека се уздржава, јер је таквоме доста опроштај. Није нормално да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, јер благосиљање је предавање освећења, а који то нема, због преступа из незнања, како ће другоме давати? Нека, дакле, (такав) не благосиља ни јавно ни насамо, нити (Свето) Тело Христово да раздаје другима, нити друго нешто да служи (λειτουργήτω = литургише), него, задовољавајући се седиштем (свештеничким), нека са сузама моли Господа да му опрости преступ из незнања. Јасно је, пак, да ће се такав незаконити брак раскинути, и тај муж никако неће имати општење са оном (женом) због које је лишен свештенодејства.
[Ап. 17, 19, IV Вас. 14, Трул. 3, 6, 21, Неокес. 9, Вас. Вел. 27]
Детаљније о канону »
27. Нико, ко припада клиру да не облачи неприличну одећу, ни кад борави у граду, ни када путује, него нека носи одећу која је већ одређена за припаднике клира. Ако ко тако што учини, нека буде одлучен за једну седмицу.
[VII Вас. 16, Гангр. 12, 21]
Детаљније о канону »
28. Пошто смо дознали да се у разним Црквама приноси на Жртвеник, по неком насталом обичају, грожђе, а свештенослужитељи, пошто исто придодају Бескрвној Жртви Приношења (= Причешћа), тако обоје заједно раздају народу, налазимо (и наређујемо): да више нико од свештеника то не чини, него да народу, на оживотворење и опроштај грехова, раздаје само Принос (= Св. Причешће). Сматрајући, пак, свештеници приношење грожђа као првину, и благосиљајући га посебно, нека раздају онима који га траже ради благодарења Даваоцу плодова, којима се тела наша, по Божанској одредби (1Мојс. 1, 29), хране и расту. Ако, пак, неки клирик учини мимо ове наредбе, нека буде свргнут.
[Ап. 3, 4, Трул. 32, Картаг. 37]
Детаљније о канону »
29. Канон Картагенских (Отаца – канон 41) налаже „да се Светиње Жртвеника не свршавају него (само) од људи који нису ништа јели (= на ште срце), изузевши једино дан у години кад се Вечера Господња свршава“ (= Велики Четвртак увече). Можда су се таквим снисхођењем (τοιαύτη οἰκονομίᾳ) ти Божански Оци тада послужили због неких разлога корисних за Цркву у оним местима. Пошто нас, пак, ништа не принуђује да напустимо тачност (την ἀκρίβειαν), то, следећи Апостолским и Отачким предањима, одређујемо: „да не треба ни у четвртак (Велики) последње недеље Четрдесетнице разрешавати (пост), и тиме бешчастити целу Четрдесетницу“ (Лаодикијски 50).
[Ап. 69, Трул. 89, Лаод. 49, 50, 51, 52, Картаг. 41, 47, Дион. Алек. 1, Тим. Алек. 16]
Детаљније о канону »
30. Желећи да се све чини за изграђивање Цркве (1Кор. 14, 26), закључили смо да снисходимо (οἰκονομείν) и оним свештеницима који су у Црквама код варвара, тако да, ако сматрају да морају поступати преко Апостолског (5) канона – који наређује да се „под изговором побожности не прогања (своја) жена“ – и чинити више но што је одређено, те услед тога, договоривши се са својим женама, уздржавају се од узајамнога општења, одређујемо да они ни на који начин више не живе заједно са њима (= женама), тако да нам тиме пруже потпуни доказ свога обећања. А притом им ово допуштамо не ради чега другога, него због њиховог малодушног схватања и отуђених и неутврђених обичаја.
[Ап. 5, I Вас. 3, Трул. 12, 13, 48, Гангр. 1, 4, 9, 10, Картаг. 3, 4]
Детаљније о канону »
31. Клирици који служе Литургију [или крштавају] у богомољама што се налазе по кућама, одређујемо да то чине са одобрењем месног епископа; према томе, који клирик не буде ово тако држао, нека буде свргнут.
[Ап. 31, IV Вас. 18, Трул. 59, VII Вас. 7, 10, Гангр. 6, Антиох. 5, Лаод. 58, Картаг. 10, Прводруги 12, 13, 14, 15]
Детаљније о канону »
32. Пошто смо дознали да у Јерменској земљи, они који свршавају Бескрвну Жртву, на Светој Трпези приносе само вино, не додајући му воду, истичући (преда се) учитеља Цркве, Јована Златоуста, који, у тумачењу Јеванђеља Матејевог (Омилија 82, 2), каже ово: „Зашто Господ, васкрснувши, није пио воду, него вино?“ – чупајући (тиме) из корена другу злу јерес. Јер имају неки који су употребљавали (само) воду у (Светим) Тајнама, зато показује (Господ) да, и када је (Свете) Тајне предао, вино је предао (Мт. 26, 29); и када је, после васкрсења, без Тајни просту трпезу (Апостолима) предложио (Мк. 16, 14; Лк. 24, 30; Јн. 21, 12–15), употребио је вино од рода виноградскога, а виноград рађа вино, а не воду“. Одавде (Јермени) сматрају да је овај Учитељ (Цркве) порицао употребу воде у Светој Жртви. Зато, да не би они и од сада (надаље) остали у незнању, излажемо православну мисао тога (Светог) Оца. Постојала је стара зла јерес Идропарастатâ, који су (јеретици) у својој жртви употребљавали место вина саму воду. Оповргавајући безаконо учење такве јереси, и показујући да они тиме иду насупрот Апостолском Предању, изложио је овај Богоносни Отац (Златоуст) напред споменуту реч. Јер он је и својој Цркви (= Антиохији и Цариграду), где му је било поверено пастирско руковођење, предао (= у Св. Литургији) да се вода меша са вином када треба приносити Бескрвну Жртву, указујући на сједињење крви и воде која је истекла из пречистог ребра Искупитеља нашег и Спаса Христа Бога (Јн. 19, 34), која се излила за оживотворење свега света и искупљење грехова. И у свакој Цркви, где су просијали духовни Светилници (= Св. Оци), овај се богопредани поредак држи. Јер и Јаков, брат по телу Христа Бога нашег, коме је првоме поверен престо Цркве Јерусалимске, и Василије, архиепископ Цркве Кесаријске, којега се слава пронела по свој васељени, који су нам писмено предали Тајанствено Свештенодејство (= Свету Литургију), предали су (нам) да се у Божанственој Литургији Свети Путир испуњује (τελειούν = свршава) водом и вином. И у Картагени окупљени Свети Оци (канон 37) тако су изричито споменули: „да се у Светим Тајнама ништа друго него Тело и Крв Господња приноси, као што је и сâм Господ предао, то јест хлеб и вино помешано са водом“. Ако, дакле, неки епископ или презвитер, не чини по преданоме од Апостола поретку: да, помешавши воду са вином, тако приноси Пречисту Жртву, нека буде свргнут, јер непотпуно објављује Тајну и уводи новачења у оно што је (Цркви) предано.
[Ап. 3, 4, Трул. 81, Картаг. 37]
Детаљније о канону »
33. Пошто смо дознали да се у Јерменској земљи примају у клир само они који су из свештеничког рода, чиме, тако поступајући, следе јудејским обичајима, а неке од њих и без пострижења постављају за свештенопојце и читаче Божанског Закона, решисмо: да од сада, они који хоће неког да узведу у клир, не смеју гледати на род (= порекло) постављанога, него да испитују да ли су, сходно изнетим у Светим Канонима условима, достојни да се постављају у клир, и њих нека производе у Црквену службу, било да јесу или нису од предака свештеника. Али и не треба допуштати никоме да, по поретку постављаних у клир, народу са амвона чита Божанствене речи (Св. Писма), ако дотични није примио свештено пострижење и канонски добио благослов од свога (архи)пастира. Ако се ко затече да поступа против прописанога, нека буде одлучен.
[Ап. 76, VII Вас. 14, Лаод. 15]
Детаљније о канону »
34. Пошто Свештени Канон (Халкидонски 18) јасно заповеда и то да: „преступ завере или групашења, и спољним законима сасвим је забрањено, тим већма је потребно забранити да то буде у Божјој Цркви“; и ми се старамо да се то држи: да, „ако се који клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке против епископа или (својих) саклирика (= саслужитеља), нека (такви) буду сасвим свргнути из свога чина“.
[Ап. 31, IV Вас. 18, Антиох. 5, Картаг. 10, 53, Прводруги 13, 14, 15]
Детаљније о канону »
35. Не сме нико од свих митрополита да, после смрти епископа, који је подручан његовом престолу, узима или себи присваја ствари његове или његове Цркве, него нека (те ствари) буду под надзором клира Цркве којој је покојник био председник, док се не постави други епископ. Осим ако у тој Цркви не остане клирика, тада ће их (= ствари) митрополит чувати неповређене, и све ће их предати епископу који ће бити постављен.
[Ап. 40, IV Вас. 22, 25, Антиох. 24, Картаг. 22, 26, 81]
Детаљније о канону »
36. Обнављајући што је узакоњено од сто педесет Светих Отаца, сабраних у овом богочуваном и Царском Граду (З81. г.), и од шесто тридесет (Отаца) сакупљених у Халкидону (451. г.), одређујемо да Цариградски престо „ужива једнаке повластице (τῶν ἴσων πρεσβείων = равнъıѧ чьсти = једнака првенства) престолу Старога Рима, и да се у Црквеним стварима велича као онај, будући други после њега“; за њим нека се броји престо велеграда Александринаца, затим престо велеграда Антиохијаца, и после њега престо града Јерусалимљана.
[I Вас. 6, 7, II Вас. 2, 3, IV Вас. 28]
Детаљније о канону »
37. Пошто су у разна времена бивале варварске најезде, и отуда су многи градови били поробљени безаконицима, те отуда није било могуће да предстојник (πρόεδρος = прєстолник = епископ) таквога града, пошто је за њега био хиротонисан, заузме свој престо и на њему утврди (свој) свештенички положај, и тако, по устаљеном обичају, обавља рукоположења и чини и управља све остало што припада епископу; ми, чувајући част и поштовање свештенства и желећи да ни на који начин незнабожачка обест не бива на штету Црквеним правима, одредисмо: да тако хиротонисани и, због споменутог узрока неуведени у своје престоле, епископи сачувају свој положај, тако да канонски обављају рукоположења разних клирика, и да се користе влашћу положаја епископа (τῇ τῆς προεδρίας αὐθεντίᾳ = намѣстиѧ властию) по своме праву, и да буде сигурна и законита свака од њих происходећа управа (διοίκησιν). Јер, пошто је нужда времена ограничила тачност (држања правила), неће се (тиме) стеснити правило икономије.
[Ап. 36, I Вас. 16, III Вас. 9, IV Вас. 6, 29, Анк. 18, Антиох. 17, 18, Кирил Алек. 1, 2, 3]
Детаљније о канону »
38. Канон који поставише Оци наши (= Халкидонски 17) и ми држимо, који овако заповеда: „Ако је царском влашћу основан нови град, или ће се ускоро основати, нека државним и грађанским обрасцима (τύποις = облицима управе) следи и поредак Црквених ствари (и послова)“.
[I Вас. 4, 6, 7, II Вас. 3, IV Вас. 17, 28]
Детаљније о канону »
39. Пошто се брат и саслужитељ наш Јован, председник (= прєстолник = Архиепископ) острва Кипра, заједно са својим народом, преселио са реченога острва у област Хелеспонта (= Мраморног мора), промислом Човекољубивога Бога и трудом христољубивог и благочестивог цара нашега (Јустинијана Новог: 685–695), због варварских најездâ и да се ослободи паганског (туђинског) ропства и чисто се потчини скиптру хришћанске државе, одлучујемо: да се очувају непроменљиве (ἀκαινοτόμητα) повластице дароване од Богоносних Отаца, сабраних раније у Ефесу (431. г. – канон 8), престолу горепоменутога човека (= Архиепископа Кипарског), те да нови Јустинијанупољ има права града Константије, и да у њему постављани Богољубљени епископ председава свима у Хелеспонтској области, и да га хиротонишу (= изабирају и постављају) његови епископи, по староме обичају. Јер су Богоносни Оци наши утврдили да се чувају обичаји у свакој Цркви. А епископ (= митрополит) Кизичкога града да буде потчињен предстојнику споменутог Јустинијанупоља, по примеру свих осталих епископа који су под реченим Богољубљеним предстојником Јованом, од кога ће, кад настане потреба, бити постављен (= хиротонисан) и епископ самога Кизичкога града.
[Ап. 34, I Вас. 6, 7, II Вас. 2, 3, III Вас. 8, IV Вас. 28, Трул. 36, 37, Антиох. 9]
Детаљније о канону »
40. Пошто је врло спасоносно приањати (κολλᾶσθαι = прилѣплѧтисѧ) Богу (Пс. 62, 9) удаљавањем од вреве живљења (у свету), потребно је да не примамо без испитивања и пре времена оне који изабирају монашки живот, него да и у овоме чувамо предано нам правило Отаца, тако да завет живота по Богу (τὴν ὁμολογία τοῦ κατὰ Θεὸν βίου) тада треба примати: после пуног развића разума, као већ сигуран и произашао од познања и расуђивања. Нека, дакле, онај, који жели да понесе монашки јарам (Мт. 11, 29–30), није млађи од десет година, а да предстојатељ (= епископ Цркве) има у томе проверу: ако сматра кориснијим да му се време (припреме) продужи пре увођења и устаљења у монашки живот. Јер, мада Велики Василије у својим Светим Канонима (канон 18) узакоњује да она, која добровољно себе посвећује Господу и љуби девичанство, убраја се у ред девственицâ у седамнаестој години, ми пак, следујући обрасцу за удовице и ђаконисе, поменуто доба смо аналогно поставили за оне који изабирају монашки живот. Јер код Божанственог Апостола је написано (1Тим. 5, 9) да се удовица у Цркви поставља од шездесет година, а Свети Канони (15. Халкидонски) предадоше „да се ђакониса поставља од четрдесет година“, јер „видеше да је Црква благодаћу Божанском постала снажнија и напреднија“, и да су верни утврђени и сигурни у држању Божанских заповести. То и ми добро схвативши, одредили смо сада: да ономе, који ће подвиге по Богу започети, одмах дајемо благослов благодати као неки печат, побуђујући га тиме да се дуго не предомишља и одлаже, и још већма га бодрећи на избор добра и утврђење (у њему).
[I Вас. 19, IV Вас. 15, Трул. 14, Картаг. 6, 44, 126, Прводруги 5, Вас. Вел. 18]
Детаљније о канону »
41. Који у градовима или селима желе да се удаље у самозáтворе (ἐγκλείστραις), и усамљени пазе на себе (ради усавршавања), треба најпре да ступе у Манастир и обучавају се анахоретском (= усамљеничком) живљењу, и за време три године потчињавају се у страху Божјем старешини Манастира, и у свему како приличи испуњавају послушност; и тако, испољавајући (своје) расположење за такав (= усамљенички) живот, да ли га од свег срца добровољно прихватају, испитиваће се од месног предстојника (= епископа). Затим ће тако још једну годину истрајно провести изван (тог) самозáтвора, да се још јасније покаже циљ њихов. Јер ће (тек) тада пружити пуно уверење да не лове ташту славу, него да, ради истинског добра, траже такво (молитвено) тиховање (τὴν ἡσυχίαν). По испуњењу толиког времена, ако устрају у истом расположењу, нека се самозатворе, и да више не могу излазити кад хоће из такве самоће, осим ради опште користи и помоћи, или их друга претећа смрћу нужда на то присили; (али) и тада са благословом месног епископа. Који пак, без наведених разлога, покушају изаћи из својих обиталишта, нека најпре буду невољно затворени у речени затвор, а онда постовима и другим строгим мерама (σκληραγωγίαις) лечити их, знајући, сходно написаном, да: „Нико, ко стави руку своју на плуг, па се окреће назад, није приправан за Царство Небеско“ (Лк. 9, 62).
[IV Вас. 4, Прводруги 4]
Детаљније о канону »
42. За такозване пустињаке, који, у црним хаљинама и с великом косом на глави, обилазе градове и мешају се са лаичким (= мирским) људима и женама, и свој завет срамоте, одређујемо: да такви, ако хоће, пошто остригу косу и прихвате изглед (τὸ σχήμα = обличје) осталих монаха, сместе се у Манастир и међу братију уврсте; ако ли то неће, треба их сасвим изагнати из градова, и да живе у пустињама, од којих су себи и назвање смислили.
[IV Вас. 4, Прводруги 4]
Детаљније о канону »
43. Може сваки хришћанин да изабере подвижнички живот и, одложивши многобурну буку животних ствари, ступи у Манастир и по монашком обличју постриже се, било у који грех да је запао. Јер Спаситељ, Бог наш, рече: „Који долази Мени, нећу га истерати напоље“ (Јн. 6, 37). Но пошто нам монашко живљење (τῆς μοναχικῆς πολιτείας) изображава живот у покајању, ми одобравамо ономе који му се искрено предаје, и никакав му начин (дотадашњег живота) не може спречити да испуни своју намеру.
[IV Вас. 4, Прводруги 2, 4]
Детаљније о канону »
44. Монах који се ухвати у блуду, или узме жену ради брачнога општења и суживота, подвргнуће се, по канонима, епитимијама за блудочинце.
[IV Вас. 16, Анк. 19, Вас. Вел. 6, 18, 19, 20, 60]
Детаљније о канону »
45. Пошто смо дознали да у неким женским Манастирима, када приводе оне које ће се удостојити тог свештеног образа (τοῦ ἱεροῦ σχήματος = свете схим/н/е), најпре од приводилаца (= родитеља) бивају обучене у свилене и друге сваковрсне хаљине, па још и украшене златом и драгим камењем, и онда, са тако приступајућих Олтару, свлаче сву ту богату одећу, те одмах бива над њима благосиљање (монашке) схиме и облаче их у црно одело, — одређујемо: да од сада тога више не бива. Јер није прилично да она, која је својом вољом одбацила свако животно угађање, и заволела живот по Богу (τὴν κατὰ Θεὸν πολιτείαν = ѥжє по Бозѣ житиѥ), и утврдила се у том (животу) непоколебљивим мислима, и тако Манастиру приступила, да се опет тиме подсећа на пропадљиви и пролазни свет, који је већ заборавила, и тиме доведе у сумњу (свој позив), и душу узбуни, попут таласа који запљускују и свукуд таласају, тако да некад ни сузу већ не пролије, нити ће телом показати скрушеност у срцу; него ако, по обичају, и падне нека суза, гледаоци помисле да она није потекла због расположења према подвижничком труду, него већма зато што оставља свет и оно што је у свету.
[Картаг. 126]
Детаљније о канону »
46. Оне које су изабрале подвижнички живот и у Манастир уписане, никако да не излазе (из Манастира). Ако их пак нека неотклоњива нужда на то натера, нека то чине са благословом и дозволом предстојнице (= игуманије), но и тада не саме за себе, него, по заповести игуманије, са неком старијом или од првих (сестара) у Манастиру. Никако није дозвољено да ноћевају ван Манастира. Такође и мушкарци који проводе монашки живот, да и они излазе (из Манастира, само) по хитној потреби, са благословом онога коме је поверено игуманство. Тако да: који преступају сада од нас одређено правило, било мушкарци било жене, нека подлегну одговарајућим епитимијама.
[Трул. 47]
Детаљније о канону »
47. Ни жена у мушком Манастиру, ни човек у женском да не спава. Јер верни (= чланови Цркве) требају бити слободни од сваког спотицања и саблазни, и да свој живот управљају „благообразно и угодно Господу“ (1Кор. 7, 35). А који ово учини, било клирик или лаик, нека буде одлучен.
[VII Вас. 18, 20, 22]
Детаљније о канону »
48. Жена (изабранога и) узвођенога на епископско достојанство, пошто се претходно заједничком сагласношћу раздвојила од свога мужа, нека, после епископске хиротоније над њим, ступи у Манастир подигнут (или постојећи) далеко од епископовог обитавања, и нека од епископа добија старање (τῆς προνοίας = издржавање). Ако ли се покаже достојна, нека се узведе и у достојанство ђаконисе.
[Ап. 5, 51, I Вас. 3, IV Вас. 15, Трул. 12, 30, Картаг. 3, 4, 25, 70]
Детаљније о канону »
49. Обнављајући и овај Свети Канон (Халкидонски 24), одређујемо да: „једном посвећени Манастири по воље епископа, нека заувек остају Манастири, и ствари (= добра) које њима припадају нека буду сачуване, и више не могу постати светска обиталишта“, нити било ко сме издавати исте световним људима, него, ако се то до сада и догађало, наређујемо да то никако не важи. „А који се од сада усуде да то чине, нека подлегну епитимијама по канонима“.
[IV Вас. 4, 24, VII Вас. 13]
Детаљније о канону »
50. Да нико од свих (чланова Цркве), било лаика, било клирика, не игра од сада коцке; ако се неко затече да то чини, ако је клирик нека буде свргнут, а ако је лаик нека буде одлучен.
[Ап. 42, 43]
Детаљније о канону »
51. Сасвим забрањује овај Свети и Васељенски Сабор такозване циркузанте (μίμους = пантомимичаре) и њихова позоришта, затим да бивају ловачке представе, и плесања на позорници. Ако ли неко овај канон презире, и ода се нечему од овога забрањеног, ако је клирик, нека буде свргнут; а ако је лаик, нека буде одлучен.
[Трул. 24, 65, 66, Лаод. 54, Картаг. 15, 61]
Детаљније о канону »
52. У све дане поста Свете Четрдесетнице, осим Суботе и Недеље и Светога дана Благовести, нека бива (само) Света Литургија Пређеосвећених Дарова.
[Ап. 66, 69, Лаод. 49, 50, 51, 52]
Детаљније о канону »
53. Пошто је духовно сродство веће од свезе по телу, а дознасмо да у појединим местима неки који примају децу (тј. кумови) на Светом и спасоносном Крштењу, после тога ступају у брачно саживљење са њиховим удовим матерама, (зато) одређујемо: да од сада ништа такво не бива. Ако ли неки, после овог канона, затекну се да то чине, такви нека најпре одступе од тог незаконитог саживљења, а затим нека подлегну епитимијама за блудочинце.
54. Пошто нас Божанствено Писмо јасно учи овако: „Не приступај никоме твоме сроднику по телу, да откријеш срамоту његову“ (3Мојс. 18, 6), Богоносни Василије је у својим канонима (канони 75–79 и 87) набројао неке забрањене бракове, а многе је прећутао, и на оба начина корист нам је донео. Јер избегавајући мноштво срамних назива, да речима не оскврни говор, општим именима је обухватио нечистоте којима нам је обухватно показао незаконите бракове. Но пошто се таквим ћутањем, и неразабирањем забране недозвољених бракова, сама природа смућивала, одлучисмо да ово јасније изложимо, одређујући да од сада: који ступи у општење брака са својом (прво)братаницом (или сестричином), или отац и син са мајком и ћерком, или отац и син са двема девојкама сестрама, или мати и кћер са два брата, или два брата са двема сестрама, – (сви ови) подлежу канону о седмогодишњем (кајању), очигледно пошто одступе од незаконитог саживљења.
[Ап. 19, Трул. 26, 53, Неокес. 2, Вас. Вел. 23, 27, 68, 75, 76, 77, 78, 79, 87, Тим. Алек. 11, Теоф. Алек. 5]
Детаљније о канону »
55. Пошто смо дознали да они у граду Римљана у светим постовима Четрдесетнице посте у Суботе њене, – против преданога Црквеног поретка, – Свети Сабор одлучи: да се и у Цркви Римљана држи неповређен канон (Апостолски 66), који каже: „Ако се неки клирик затече да пости у Свети Дан Господњи, или у Суботу, осим једне једине (= Велике Суботе), нека буде свргнут; а ако је лаик, нека буде одлучен“.
[Ап. 66, Гангр. 18]
Детаљније о канону »
56. Такође смо дознали да у Јерменској земљи и у другим местима, у Суботе и Недеље поста Свете Четрдесетнице неки једу јаја и сир. Одлучисмо, зато, и ово: да Црква Божија по свој васељени, следујући једноме поретку свршава пост, и уздржава се, како од свега закланога, тако исто и од јаја и сира, што је плод и пород оних (живих бића) од којих се уздржавамо. Ако ли се овога не буду држали, ако су клирици, нека се свргну; а ако су лаици, нека буду одлучени.
[Ап. 66, 69, Гангр. 18]
Детаљније о канону »
57. Не треба приносити на Жртвенике мед и млеко.
[Ап. 3, Трул. 28, 32, 99, Картаг. 37]
Детаљније о канону »
58. Ниједан који спада у ред лаикâ да не причешћује (сâм) себе Свештеним Тајнама, кад је присутан епископ или презвитер или ђакон. А који се на то усуди, поступајући против установљенога, нека буде одлучен за једну седмицу, да се од тога научи „да не мисли више него што ваља мислити“ (Рм. 12, 3).
[I Вас. 13, 18]
Детаљније о канону »
59. Никако да се не обавља Крштење у богомољи која се у (некој) кући налази, него који желе да се удостоје пречистога Просветљења (= Крштења) нека приступају Католичанским (=Саборним) Црквама, и ту нека примају тај дар. Који се пак ухвати да не држи ово од нас одређено, ако је клирик, нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен.
[Ап. 31, IV Вас. 18, Трул. 31, 34, VII Вас. 10, Гангр. 6, Антиох. 5, Лаод. 58, Картаг. 10, Прводруги 12]
Детаљније о канону »
60. Кад Апостол гласно говори да „ко се сједини са Господом, један је дух са Господом“ (1Кор. 6, 17), јасно је да који себе зближава са противником (= ђаволом), постаје општењем један са њим. Зато за оне, који се праве да су демоном обузети, па поквареношћу понашања притворно их опонашају, одлучисмо да свакако буду стављени под епитимију, и да се подвргну онаквим строгостима и трудовима којима се, ради ослобођења од демонског дејства, достојно подвргавају они који су одиста демоном обузети.
[Ап. 79, Анк. 24, Вас. Вел. 83]
Детаљније о канону »
61. Који се предају гатарима, или такозваним стотницима (= волшебницима), или другим сличнима, да од њих дознаду што желе да им се открије, нека, сходно ономе што је већ претходно од Отаца о њима одређено, подлегну канону о шестогодишњем кајању. Истој тој епитимији треба подвргнути и оне који воде мечке или сличне животиње за играње, а на штету простијих (људи); и они који варајући казују о срећи и судбини и родословљу (= по астрологији) и масу других таквих глупости говоре, а и такозвани гоничи облака и бајачи, и који праве амајлије (против чаролија) и гатари. Који пак остану упорни у томе, и неће да престану, те да избегавају такве пагубне и незнабожачке скарадности, одређујемо да се потпуно од Цркве одбаце, као што и Свети Канони заповедају. „Јер какву заједницу има светлост са тамом? као што Апостол каже. Или какво је слагање храма Божијег са идолима? Или какав удео има верни са неверником? Како ли се слаже Христос са Велијаром? (2Кор. 6, 14–16).
[Трул. 65, Анк. 24, Лаод. 36, Вас. Вел. 7, 65, 72, 81, 83, Григ. Ниски 3]
Детаљније о канону »
62. Такозване календе, и такозвана бота, и називане брумалије, и панађур што бива првога (дана) месеца Марта, хоћемо да се све то потпуно уклони из живота (τῆς πολιτείας = житиѧ) верних. Исто тако одбацујемо и јавна женска плесања, која могу наносити много штете и кварежи, а још и, у име лажно названих код Јелинâ (= паганâ) богова, мушка и женска плесања и обреде, који бивају по неком старом обичају, туђем хришћанском живљењу (τοῦ βίου = житиѧ), одређујући да ниједан човек не одева женску одећу, нити жена одећу доличну људима. Такође не играти с маскама комичке или сатиричке или трагичке маскараде, нити призивати име мрскога Диониса (= Бахуса) кад се гази грожђе у бадњима, нити изазивати смех кад се вино лије у бачве, чинећи по незнању или по сујети оно што је демонска прелест (τὰ τῆς δαιμονιώδους πλάνης = бѣсообразьъıѧ) . Оне пак који, будући (добро) упознати са овим, дрзну се од сада (надаље) да чине нешто од гореспоменутог, заповедамо да такви: ако су клирици, буду свргнути; а ако су лаици, буду одлучени.
[Трул. 24, 51, 65, Гангр. 13, Лаод. 54, Картаг. 15, 45, 63]
Детаљније о канону »
63. Оне повести Мученикâ (Μαρτυρολόγια = Мученикослови) које су лажно од непријатеља Истине сачињене, да би безчастили Мученике Христове и у неверу приводили слушаоце, наређујемо да се у Црквама не објављују (μὴ δημοσιεύεσθαι = не износе пред народ), него их бацати у ватру. Оне пак који их прихватају, или придају важност као истинитима, предајемо анатеми.
[Ап. 60, VII Вас. 9, Лаод. 59]
Детаљније о канону »
64. Не треба лаик јавно (пред народом) да држи догматски говор (δογματικὸν λόγον) или учи, стичући тиме себи учитељско достојанство, него да следује преданом од Господа поретку, и да отвара ухо (своје) онима који су благодат учитељске речи добили и од њих се Божанственим стварима поучавати. Јер у Једној Цркви Бог је различите удове створио, по речи Апостола (1Кор. 12, 12. 27–28), коју реч тумачећи Григорије Богослов (Беседа 32, 12), јасно показује поредак међу њима, говорећи: „Овај, браћо, поредак поштујмо, њега чувајмо: Један нека буде уво, а други језик, а трећи рука, а четврти нешто друго. Један нека учи, други нека се учи“. И мало затим: „И који се учи, нека (то бива) у послушности; и који раздаје, нека (раздаје) радосно; који служи, нека (то чини) усрдно. Да не будемо сви језик, што је најбрже; ни сви Апостоли, ни сви Пророци, ни сви да тумачимо“ (1Кор. 12, 29–30). И мало после (опет): „Зашто себе чиниш пастирем, будући овца? Зашто биваш глава, будући нога? Зашто покушаваш да војводујеш, кад си увршћен у војнике?“ И другде Премудрост заповеда: „Не буди брз на речима; не пружај се са богатим, будући сиромах; не тражи да будеш мудрији од мудрих“ (Пропов .5, 1; Сирах 4, 29; Приче 23, 4). Ако ли се ко ухвати да овај канон одбацује, нека буде одлучен за четрдесет дана.
[Трул. 33, VII Вас. 14, Лаод. 15]
Детаљније о канону »
65. Заповедамо да од сада престане ложење ватри, које неки о новомесечјима пале пред својим радионицама и кућама, које ватре (затим) неки и прескачу, чинећи то по неком старом обичају. Који, дакле, тако што учини, ако је клирик, нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен. Јер је написано у 4. књизи Царства: „И сагради Манасија олтар свој војсци небеској у два дворишта Дома Господњег, и децу своју провођаше кроз ватру, и врачаше (ἐκληδονίζετο) и гаташе (οἰωνίζετο = по птицама), и учини стомаковрачања (= утробогатања), и умножи гатаре, и продужи да чини зло пред Господом, да Га разгњеви“ (4Цар. 21, 5–6).
[Трул. 24, 51, 62, Гангр. 13, Лаод. 54, Картаг. 15, 45, 63]
Детаљније о канону »
66. Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље (= Томине), сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Еф. 5,19), радујући се у Христу и празнујући, и слушајући читања Божанствених Писама, и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Нека, зато, у споменуте дане никако не бивају коњске трке, или друге какве јавне представе (δημώδεις θέας = масовни спектакли).
[Ап. 9, Трул. 24, 51, Антиох. 2, Картаг. 15, 60, 61]
Детаљније о канону »
67. Божанствено Писмо нам је заповедило да се удаљујемо од крви, и удављенога, и блуда (ДАп. 15, 29; Пост. 9, 4; Лев. 17, 10–15). Зато, оне који због лакомог стомака свог неким вештим начином спремају крв било које животиње као јестиво, па је тако једу, подвргавамо одговарајуће епитимији. Ако се ко усуди од сада да на било какав начин једе крв животиње, ако је клирик, нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен.
[Ап. 63, Гангр. 2]
Детаљније о канону »
68. О томе да нико не сме књигу Старога и Новога Завета, и Светих и признатих (ἐγκρίτων = избьранъıихъ) Проповедника наших и Учитеља (= Светих Отаца), кварити или сећи, или књигокваритељима, или такозваним продавцима мирисâ, или било коме другоме, предавати ради уништења, осим ако не постане, било од мољаца или воде или на други начин, сасвим неупотребљива. А који се ухвати да тако нешто од сада чини, нека буде одлучен за годину дана. Тако исто и који такве књиге купује, па нити их код себе држи ради сопствене користи, нити их другоме даје ради доброчинства или очувања, него се усуди кварити их, нека буде одлучен.
[Ап. 85, Трул. 2, Лаод. 60, Картаг. 24, Атанас. Вел. 2, Гр. Богос. 1, Амф. Икон. 1]
Детаљније о канону »
69. Није дозвољено свакоме из реда лаикâ (= верникâ) да улази у Свети Жртвеник (= Олтар), чиме се никако не спречава царева власт и ауторитет (αὐθεντίας = господарство), кад он, по неком древном предању, хоће да принесе дарове Створитељу.
[Лаод. 19, 44]
Детаљније о канону »
70. Није дозвољено женама да у време Божанствене Литургије говоре, него, по речи Апостола Павла, „нека ћуте, јер се њима не допушта да говоре, него да се повињавају, као што и Закон каже. Ако ли хоће нешто да науче, нека код куће мужеве своје питају“ (1Кор. 14, 34–35).
[Трул. 64, Лаод. 44]
Детаљније о канону »
71. Који се грађанским законима уче, не требају да следе јелинске (= многобожачке) обичаје, нити походе позориште, нити врше такозване килистре (= срамне плесове), нити да се одевају одећом мимо опште употребе (= општег обичаја), (и то) ни у време кад започињу учења, или кад их завршавају, или уопште речено током тог учења. Ако се неко од сада усуди то чинити, нека буде одлучен.
[Трул. 24, 51, 62, 65, Анк. 24]
Детаљније о канону »
72. Није дозвољено православном човеку да се жени са женом јеретиком, нити православној жени да ступи у брак са човеком јеретиком. Ако ли се и покаже да је неко уопште тако нешто учинио, нека се брак сматра ништавним, и незаконита женидба нека се развргне. Јер не треба мешати несмешиво, нити са овцом састављати вука, нити са Христовим уделом (τῇ τοῦ Χριστοῦ μερίδι = кь Христовѣ части) — удео (κλῦρον = жребий) грешникâ. Ко преступи ово, од нас одређено, нека буде одлучен. Ако су пак неки (брачни пар), још будући у неверству (= тј. нехришћани) и још не прибројани стаду Православних, а међусобно се саставили законитим браком, па затим један (супружник) изабравши добро, приступи светлости Истине (и крсти се), а други остане окован свезом заблуде, не хотећи усмерити очи своје ка Божанским зрацима, а притом неверујућа (жена) хоће да живи са верним (мужем), или обратно: неверник са верном, — нека се не раздвајају (= не разводе), по Божанственоме Апостолу: „јер се посвети неверујући са женом (верујућом), и жена неверујућа посвети се мужем (верујућим)“ (1Кор. 7, 14).
[IV Вас. 14, Лаод. 10, 31, Картаг. 21]
Детаљније о канону »
73. Пошто нам је Животворни Крст показао спасење, треба да све старање наше уложимо те одајемо достојну част ономе којим смо спасени од старога (адамовског) пада. Зато, одајући Часноме Крсту поклоњење (τὴν προσκύνησιν = покланѧниѥ) и умом и речју и осећајем, наређујемо да се сасвим избришу облици (τοὺς τύπους = обрасци) Крста што неки на поду цртају и праве, да не би, гажењем ногама ходећих, вређали Знамење наше победе. Зато за све, који од сада буду на поду правили (или цртали) облик Крста, наређујемо да буду одлучени.
74. Да не треба у Господњим Храмовима (ἐν τοῖς Κυριακοῖς), или у Црквама, држати такозване агапе (= вечне љубави), и унутар Дома (Божијег) јести, и постеље (ἀνούβιτα = наслоњаче, диване) постављати. Који се усуде то чинити, или нека престану, или нека буду одлучени.
[Трул. 76, 97, Гангр. 11, Лаод. 27, 28, Картаг. 42]
Детаљније о канону »
75. Који долазе у Цркве ради певања, желимо да не употребљавају гласове непримерене, и не принуђују природу на крике, нити да избирају нешто што је неодговарајуће и несвојствено Цркви, него са највећом пажњом и скрушеношћу да приносе песме Видиоцу скривености Богу (τῷ τῶν κρυπτῶν ἐφόρῳ Θεῷ = таиныхь видцоу Богоу), јер је и Света Реч (Божија) учила „да синови Израиљеви буду побожни“ (εὐλαβεῖς = благобоѧзниви). (ЗМојс. 15, 31).
[Лаод. 15]
Детаљније о канону »
76. Чувајући поштовање наспрам Цркве, не треба у Светим дворовима (= двориштима Цркве) постављати крчму, или разне врсте за једење, или неке друге продаје (= трговине) чинити. Јер Спаситељ и Бог наш, васпитавајући нас Својим живљењем у телу, заповедио је да „дом Оца Његовога не чинимо домом трговачким“ (Јн. 2, 16). Он је и мењачима просуо новце, и изагнао напоље скврнитеље Светиње. Ако се, дакле, неко затече у овоме преступу, нека буде одлучен.
[Ап. 73, Трул. 74, 88, 97, Лаод. 28]
Детаљније о канону »
77. Да не треба свештенослужитељи, или клирици, или подвижници (= монаси) да се купају у купатилу заједно са женама; нити ико од лаикâ хришћанâ, јер је то прва осуда од стране незнабожаца. Ако се ко у томе затече, ако је клирик, нека буде свргнут; а ако је лаик, нека буде одлучен.
[Лаод. 30]
Детаљније о канону »
78. Да требају просвећивани (= новокрштавани) да веру (Цркве) изучавају, и петога дана (сваке) седмице о томе да дају одговоре епископу или презвитерима.
[I Вас. 2, 14, Трул. 96, Лаод. 19, 45, 46, 47]
Детаљније о канону »
79. Исповедајући Божанствени Пород (Христа) из Дјеве без порођајних болова, као што је и без семена (мужевљевог) настао, и то проповедајући свему стаду (Христовом), подвргавамо исправљању оне који, из незнања, чине нешто што не треба да чине. Отуда, пошто неки, после дана Светога Рођења Христа Бога нашега, приређују пецива од пшеничног брашна и њих међу собом деле, под изговором тобоже у част порођајних болова Пречисте Дјево-Мајке (Παρθενομήτορος = Дѣвы Матере), одређујемо да верни ништа такво не чине. Јер то није част Дјеви, Која је надумно и неизрециво родила телом Несместивог Логоса, да се Њезин неизрециви Пород одређује и представља по обичним нашим (порођајима). Ако ли се ко од сада затече да тако нешто чини, ако је клирик, нека буде свргнут; а ако је лаик, нека буде одлучен.
80. Ако неки епископ или презвитер или ђакон, или који припада клиру, или лаик, немајући никакву тежу потребу или нужну ствар да за дуже време одсуствује из своје Цркве, него боравећи у (своме) граду не дође у три Недељна дана током три седмице заједно на Сабрање (= Литургију у Цркви), ако је клирик, нека буде свргнут а ако је лаик, нека буде удаљен од општења (κοινωνίας = Причешћа).
[Ап. 8, 9, Трул. 66, Антиох. 2, Сард. 11]
Детаљније о канону »
81. Пошто смо дознали да у неким местима у Трисветој песми, у делу додатка, после речи: „Свети Бесмртни“, изговарају ово: „Који си распет за нас, помилуј нас“, а то је, као туђе Православљу (εὐσεβείας = Благочешћу), од пређашњих Светих Отаца одбачено од ове песме, заједно са безаконим јеретиком који је новоувео (καινουργήσαντι) те речи; и ми, потврђујући оно што су пре Свети Оци наши православно (εὐσεβῶς = благочестиво) узаконили, предајемо анатеми оне који, после ове одредбе, буду примали да такву реч у Црквама, или на други начин, придодају Трисветој песми. Ако је, пак, преступник овога (овде) одређенога свештено лице, заповедамо да буде лишен свештеничког достојанства; а ако је лаик или монах, да буде одлучен.
82. На неким сликама часних икона цртама је насликано Јагње, на Које прстом показује Претеча, и Које је узето као знак (τύπος = праобраз) благодати, преднаговештавајући нам кроз (старозаветни) Закон истинско Јагње — Христа Бога нашег. Али, иако поштујемо старе праобразе и сенке, које су Цркви предане као символи и предзнаци (саме) Истине, првенство (ипак) дајемо Благодати и Истини (Јн. 1, 17), прихватајући исту за испуњење Закона. Да се, дакле, и уметношћу у бојама слика пред погледима свију оно Савршено (τὸ τέλειον), одређујемо: да се од сада и на иконама изображава, уместо старо(заветно)га јагњета, насликан по човечијој природи лик Јагњета (Божијег) Које узима на Себе грехе света – Христа Бога нашега (Јн. 1, 29), и кроз то, схватајући висину смирења Бога Слова, бивамо руковођени ка памћењу (μνήμην = спомену) живота Његовог у телу, и страдања, и спасоносне смрти, и отуда насталог искупљења свету.
83. Нико нека не даје Евхаристију (= Причешће) телима оних који умиру. Јер је написано: „Узмите, једите“ (Мт. 26, 26), а тела мртвих не могу ни узимати, ни јести.
[I Вас. 13, Картаг. 7, 18, Григ. Ниски 2, 5, Тим. Алек. 3, 16]
Детаљније о канону »
84. Следујући канонским одлукама Отаца (Картагенских, канон 72), одређујемо и у погледу мале деце: „Кад год се не нађу поуздани сведоци, који говоре да су она (= деца) несумњиво крштена, а она сáма због узраста нису кадра одговорити да ли им је Тајнодејство (= крштење) дато, треба их без икакве сметње крстити, да не би таква неизвестност њих лишила очишћења таквом Светињом“
[Ап. 49, 50, II Вас. 7, Картаг. 45, 48, 72, 110, Вас. Вел. 1, 91]
Детаљније о канону »
85. Светописамски смо примили да „пред два или три сведока свака се реч потврђује“ (Мт. 18, 16). Одређујемо, зато: да робови, који бивају ослобађани од стране својих господара, имају добити такву част (слободе) пред три сведока, који ће својим присуством дати потврду (τὸ κύρoς = законитост) ослобођењу, и собом засведочити веродостојност учињеног.
[Ап. 75, 82, I Вас. 2, IV Вас. 4, Гангр. 3, Картаг. 64, 82, 129, 131, 132, Вас. Вел. 40, 42, Теоф. Алек. 9]
Детаљније о канону »
86. За оне, који, на пропаст душâ, окупљају и држе блуднице, одређујемо: ако су клирици, да буду одлучени [и свргнути] (ἀφορίζεσθαι [καὶ καθαιρεῖσθαι = рашчињени]); а ако су лаици, да буду одлучени (од општења = Причешћа).
[Ап. 25, Неокес. 1, Вас. Вел. 3, 9, 32, 51, 59, 70]
Детаљније о канону »
87. „Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (канон 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је (жена) без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена епитимијâ; а снисхођење је њему – у давању општења у Цркви“ (πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ Ἐκκλησίᾳ = къ обьщению Церкви) (Василијев канон З5). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају (Св. Писмо), три године припадају (тражећи опроштај), и (тек) седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења (= Причешћа), ако се са сузама покају“ (Св. Василије, канон 77).
[Ап. 48, Трул. 93, 98, Анк. 20, Картаг. 102, Вас. Вел. 9, 21, 31, 35, 36, 37, 46, 48, 77, 80, Тим. Алек. 15]
Детаљније о канону »
88. Нико да не уводи никакву животињу унутар Светога Храма, осим ако неки путник, принуђен великом нуждом, немајући куће и гостионице, заноћи у таквом Храму. Јер, кад се не би животиња увела унутра, бива да она и пропадне, а он, изгубивши животињу и не могући зато продужити пут, изложи се опасности смрти. Јер смо научени да „субота је постала ради човека“ (Мт. 2, 27), тако да у свему треба (већма) претпоставити спасење и нестрадање човека. Ако се, пак, који затече да, према реченоме, без потребе уводи животињу у Храм, ако је клирик нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен.
[Трул. 74, 76, 97, Лаод. 28]
Детаљније о канону »
89. Верни, који дане спасоноснога Страдања (Господњег) свршавају (= проводе) у посту и молитви и сакрушењу срца, треба да завршују пост око поноћи [Велике] Суботе, јер од Божанствених Јеванђелиста Матеј и Лука, први речима: „По вечеру суботном“ (Мт. 28, 1), а други речима: „Врло рано“ (Лк. 24, 1) — означују нам дубоку ноћ.
[Ап. 51, 53, 66, IV Вас. 16, Трул. 13, 55, Анк. 14, Гангр. 18, 21, Лаод. 29, 49, 51, Дион. Алек. 1]
Детаљније о канону »
90. Канонски смо примили од Богоносних Отаца наших (Никејских, канон 20) да не треба клечати у Недеље, одајући тиме част Васкрсењу Христовом. Да, дакле, не останемо у незнању јасног о томе закључка, објављујемо вернима: да од Суботе, после вечерњега уласка свештеникâ у Олтар, по важећем обичају, нико (више) не клечи до следеће вечери у Недељу, у којој, после уласка (= Малог входа) на Вечерњи, опет почињемо клечати, и тако узносимо молитве Господу. Јер, сматрајући ноћ после Суботе претечом Васкрсења Спаситеља нашега, од тада духовно започињемо химне, из мрака у светлост завршујући празник, тако да отада свецелу ноћ и дан славимо Васкрсење.
[Ап. 66, I Вас. 20, Трул. 66, Гангр. 18, Лаод. 29, Петр. Алек. 15, Вас. Вел. 91, Теоф. Алек. 1]
Детаљније о канону »
91. Оне (особе) које дају лекове за побачај, и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβριοκτόνα = ембриоцидне) отрове, подвргавамо епитимији за убице.
[Ап. 65, Анк. 21, 22, 23, Атанас. Вел. 1, Вас. Вел. 2, 8, Григ. Ниски 5]
Детаљније о канону »
92. За отмичаре женâ, под изговором супружанства, или судеонике (у томе), или сагласне са отмичарима, одреди Свети Сабор (Халкидонски 27): ако су клирици, да буду збачени са свога степена; а ако су лаици, да буду анатемисани.
[Ап. 67, IV Вас. 27, Анк. 11, Вас. Вел. 22, 30, 42, 43]
Детаљније о канону »
93. Жена којој је муж отишао на пут и задуго је непознат (= не јавља се), те она, пре но што се увери о смрти његовој, уда се за другога – чини прељубу. Под исти разлог (= суд) потпадају и жене војника, које се удају пошто се мужеви не јављају, као и оне које, кад им је муж на (дужем) путу, не дочекају повратак (његов). Али, неко снисхођење овде може бити, кад је већа претпоставка да је муж умро. Она пак (жена), која се по незнању удала за (мужа) привремено напуштенога од жене, па затим буде отпуштена од истога, јер му се прва жена вратила, пала је у блудочинство, али по незнању; брак јој се, дакле, неће забранити, мада је боље ако тако (неудата) остане. Међутим, ако се после неког времена војник врати, чија се жена, због његовог дугог одсуства, удала за другог човека, тај (војник), ако хоће, нека узме опет своју жену, дајући јој опроштај због незнања, (као) и ономе (човеку праштајући) који се другим браком са њом оженио.
[Вас. Вел. 11, 31, 36, 46]
Детаљније о канону »
94. Оне који се заклињу незнабошким заклетвама, канон подвргава епитимијама; зато ми таквима одређујемо одлучење (од Причешћа).
[Ап. 25, Вас. Вел. 10, 17, 28, 29, 64, 81, 82]
Детаљније о канону »
95. Оне који се од јеретикâ обраћају Православљу и уделу спасаваних (τῇ μερίδι τῶν σῳζομένων), примамо по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце и Новацијане, који себе називају Катарима и Левима, и Четрнаест(однев)нике, то јест Тетрадите, и Аполинаријевце, — пошто (лично) даду писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска (= Православна) и Апостолска Црква, – примамо запечаћујући их, то јест најпре помазујући Светим Миром чело и очи и ноздрве и уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: „Печат дара Духа Светога!“ А односно Павлијанистâ, који затим прибегоше Католичанској Цркви, одредба је донета: да се они свакако изнова крштавају (ἀναβαπτίζεσθαι = хрьщати отъ начала). Евномијанце пак, који се једним погњурењем крштавају; и Монтанисте, који се овде називају Фригима; и Савелијанце, који исповедају ијопаторство (υἱοπατορίαν = синоочинство) и друге неке злочести чине, и све остале јереси, јер овде их много има, особито долазећих из Галатске стране, све који од њих хоће да прибегну Православљу, примамо као јелине (= незнабошце). И први дан их чинимо хришћанима, други дан оглашенима, затим трећи дан вршимо им заклињања (= егзорцизме = изгоњење демонâ) уз трикратно дување у лице и уши; и тако их поучавамо (у вери), и чинимо да дуже остају у Цркви и слушају (Света) Писма, и тада их крштавамо. И (такође Гностике) Манихејце и Валентинијанце и Маркионисте, и оне долазеће из сличних јереси, примамо као јелине (= незнабошце) и изнова крштавамо. А Несторијанци и Евтихијанци и Севиријанци, и они из сличних јереси, треба да поднесу писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и да анатемишу своју јерес, и (такође) Несторија и Евтиха и Диоскора и Севира (Антиохијског), и остале вође таквих јереси, и оне који исто с њима верују, и све напред споменуте јереси, и тако да примају Свето Причешће.
[I Вас. 8, 19, II Вас. 1, 7, Лаод. 7, 8, Картаг. 6, 57, 126, Вас. Вел. 1, 5, 47]
Детаљније о канону »
96. Који се кроз Крштење обукоше у Христа (Гал. 3, 27), исповедише даће подражавати његов живот у телу (τὴν ἐν σαρκὶ αὐτοῦ πολιτείαν μιμεῖσθαι = иже въ плъти ѥго житию оуподобитисѧ). Зато, оне који умишљеним плетеницама намештају кинђурење косе на глави, на штету оних што их гледају, те тако замамљују неутврђене душе, лечимо (их) Отачки кроз одговарајућу епитимију, васпитавајући их и учећи да живе целомудрено, те да, остављајући обману и таштину материјалног, свагда преносе ум (свој навише) ка непропадљивом и блаженом животу, и да честито у страху (Божјем) имају понашање, и, колико је могуће, Богу се приближују очишћењем кроз (Христоподобно) живљење, и да већма унутрашњег него ли спољашњег човека украшавају врлинама и добрим и непорочним владањем (1Петр. 3, 3–4), тако да у себи не носе никакав остатак ђавоље обмане. А ако неко поступа против овога канона, нека буде одлучен (од Причешћа).
97. За оне који, или станују са женом, или иначе нерасудно Света Места Претварају у обична (κοινοποισῦντες = сквьрньно творѧщаѧ), и са презрењем се односе према њима, и тако (с неуважењем) у њима бораве, за њих заповедамо да се (такви) изагнају (чак) и из места одређених у Чесним Храмовима за оглашене. Ако неко ово не испоштује, ако је клирик, нека буде свргнут; а ако је лаик, нека буде одлучен.
[Ап. 73, Трул. 74, 76, 97]
Детаљније о канону »
98. Који ради брачне заједнице узме женску заручену другоме, још док је заручник жив, нека подлегне осуди за прељубу.
[Анк. 11, Вас. Вел. 22, 69]
Детаљније о канону »
99. Дознали смо да у Јерменској земљи и ово бива: да неки унутра, у Светим Олтарима, комаде меса, скувавши (их), доносе, и деле их, по јудејски (ἰουδαϊκῶς =жидовьскъı) , као приносе (= дарове) свештеницима. Зато, чувајући чистоћу Цркве, одређујемо да нико од свештеника не сме примати даване од доносиоца комаде меса, него нека се задовоље оним што доносилац благоизволи (дати), али да такав принос (= дар) буде изван Цркве. Ако ли неко не чини то тако, нека буде одлучен.
[Ап. 3, Трул. 32, 33, 56, Картаг. 37]
Детаљније о канону »
100. „Очи твоје нека гледају право“, и „са сваком пажњом чувај срце своје“, заповеда Премудрост (Приче 4, 23. 25), јер телесна чула лако уливају своје утиске у душу. Зато наређујемо: да се од сада ни на који начин не сликају слике, било на даскама или другачије представљене, које заблуђују очи, и ум развраћају, и покрећу на распаљивање нечистих похотâ. Ако, пак, неко покуша то чинити, нека буде одлучен (од Причешћа).
101. Божанствени Апостол (Павле) велегласно назива телом и храмом Христовим човека створеног по слици Божијој (Еф. 4, 24; 1Кор. 6, 19). Налазећи се, дакле, изнад сваке чулне творевине, човек је спаситељним страдањем (Христовим) удостојен небеског достојанства те, једући и пијући Христа (у Св. Евхаристији = Литургији), заувек се преображава (μεθαρμόζεται = подобитсѧ) ка вечном животу, освећујући душу и тело заједничарењем у Божанственој благодати. Тако, који жели у време (Литургијског) Сабрања да се причести Пречистим Телом, и Причешћем једно са Њиме постане, треба да руке састави у облику крста и тако приступа и прима Причешће (τὴν κοινωνίαν = приобьщениѥ = заједништво) благодати. Јер оне који праве неке судове од злата или друге материје, да, уместо у руку, у њих приме Божанствени Дар и (кроз то) се удостоје Пречистог Причешћа, ми никако не одобравамо, јер Божијој слици претпостављају бездушну и (човеку) потчињену материју. Ако се који (свештеник) затече да Пречисто Причешће даје онима који такве судове подносе (= користе), нека (такав) буде одлучен, (као) и онај који их подноси (= користи).
102. Они који су од Бога добили власт дрешења и везивања (епископи – Мт. 18, 18), треба да гледају на каквоћу греха и готовост онога који је сагрешио, и тако да одговарајући лек примењују на болест, да не би, употребљавајући у оба случаја несразмерност, болесник био лишен спасења. Јер болест греха није проста, него различна и многоврсна и израста многе штетне огранке, од којих се зло нашироко разлива и напредује, док се снагом лекара не заустави. Зато онај који лекарску науку у Духу (Светом) пројављује, најпре треба да (добро) размотри расположење грешника, и да ли он стреми ка здрављу, или, напротив, својим поступцима призива против себе болест, и да гледа како се (болесник) у међувремену стара о своме понашању, па, ако се лекару не противи и душевну рану прилаганим лековима не повећава, тако онда да одмерава милосрђе по вредности. Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу (ἡγεμονίαν = руковођење, тј. епископу), сваки је смисао (λόγος =слово = разлог, циљ) у томе: да се поврати залутала овца (Лк. 15, 4) и змијом рањена (= отровно уједена) излечи, те нити падне низ урвине (= стрмине) очајања, нити да попусти узду до животне распуштености и презривости, него треба свакако на један начин: било строгим и љућим лековима, било блажим и кроткијим – зауставити обољење (τοῦ πάθους = страсть =страдање, патологију), и постарати се да рана зарасте, опробавајући (=проверавајући) плодове покајања и мудро руководећи (οἰκονομοῦντι = съмотрѧщюоумоу = економишући) човека позванога ка Вишњој светлости. „Треба, дакле, да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας = объıчаю); а у погледу оних који не прихватају крајност, треба следити преданом обрасцу“, као што нас учи Свети Василије (канон 3).
[I Вас. 12, Анк. 2, 5, 7, Вас. Вел. 2, 3, 74, 75, 84, 85, Григ. Ниски 4, 5, 7, 8]
Детаљније о канону »