Толико је порок среброљубља завладао код управитељâ Цркава, да неки и од оних који се називају побожни људи и жене, заборавивши заповести Господње, заблудеше, и за злато примају оне који приступају свештеничкоме чину и монашком животу. И бива, као што Велики Василије (канон 90) каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало је за одбацивање“. Јер „није могуће Богу и мамону служити“ (Мт. 6, 24). Који се, дакле, нађе да то чини, ако је епископ или игуман или неко из свештеничкога реда, или нека престане, или нека се свргне, сходно 2. канону Светог Сабора у Халкидону. А ако је игуманија, нека се изагна из Манастира, и у други Манастир нека се преда на потчињење. Исто и игуман, који нема презвитерско рукоположење. А односно онога што родитељи дају деци, као мираз, или односно сопствених ствари што (дотични) доносе, а признају да их приносе да буду посвећене Богу, одредисмо да то остане у Манастиру по њиховом обећању, било да дотични остане или изиђе (из Манастира), осим ако (одлазак) буде кривицом настојатеља.
Толико је порок среброљубља завладао код управитеља цркава, да неки и између оних, који се побожни људи и жене називљу, заборавивши заповијед Господњу, заблудише и за злато примају оне, који свештеничкоме чину и калуђерскоме животу приступају. И бива као што велики Василије каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало мора се одвргнути“; јер се Богу и мамони не може служити (Мт 6, 24). Који се дакле затече да то чини, ако је епископ, или игуман, или други из свештеничкога чина, нека или престане, или нека се свргне, сходно другоме правилу светог халкидонскога сабора. А ако је игуманија, нека се иждене из манастира, и у други манастир нека се преда на послушање. Исто и игуман, који нема презвитерскога рукоположења. У погледу онога пак, што родитељи дјеци дају, као у име мираза, или у погледу својих сопствених ствари, што дотични приносе, а очитују да их приносе, да Богу буду посвећене, наређујемо, да то мора манастиру остати, било да дотични остану у њему, или пак изиђу из њега, ако не буде у томе какве кривице од стране настојатеља.
Τοσοῦτον κατενεμήθη τῆς φιλαργυρίας τὸ μῦσος εἰς τοὺς ἡγήτορας τῶν ἐκκλησιῶν, ὥστε καί τινας τῶν λεγομένων εὐλαβῶν ἀνδρῶν τε καὶ γυναικῶν, ἐπιλαθομένους τῆς ἐντολῆς τοῦ Κυρίου, ἐξαπατηθῆναι, καὶ διὰ χρυσίου τὰς εἰσδοχὰς τῶν προσερχομένων τῷ ἱερατικῳ τάγματι, καὶ τῷ μονήρει βίῳ, ποιεῖσθαι. Καὶ γίνεται, ὧν ἡ ἀρχὴ ἀδόκιμος, καὶ τὸ πᾶν ἀπόβλητον, ὥς φησιν ὁ μέγας Βασίλειος· Οὐδὲ γὰρ Θεῷ, καὶ μαμωνᾷ δουλεύειν ἔξεστιν. Εἴ τις οὖν εὑρεθῆ τοῦτο ποιῶν, εἰ μὲν ἐπίσκοπός ἐστιν, ἢ ἡγούμενος, ἤ τις τοῦ ἱερατικοῦ, ἢ παυσάσθω, ἢ καθαιρείσθω, κατὰ τὸν δεύτερον κανόνα τῆς ἐν Χαλκηδόνι ἁγίας συνόδου. Εἰ δὲ ἡγουμένη, ἐκδιωχθήτω τοῦ μοναστηρίου, καὶ παραδοθήτω ἐν ἑτέρῳ μοναστηρίῳ πρὸς ὑποταγήν. Ὡσαύτως καὶ ἡγούμενος, μὴ ἔχων χειροτονίαν πρεσβυτέρου. Ἐπὶ δὲ τῶν παρὰ γονέων παραδεδομένων δίκην προικώων τοῖς τέκνοις, ἢ ἰδιοκτήτων αὐτῶν πραγμάτων, προσαγομένων, ὁμολογούντων τῶν προσαγόντων ταῦτα εἶναι ἀφιερωμένα τῷ Θεῷ, ὡρίσαμεν, κἄν τε μείνῃ, κἄν τε ἐξέλθῃ, μένειν αὐτὰ ἐν τῷ μοναστηρίῳ, κατὰ τὴν ὑπόσχεσιν αὐτοῦ, εἰ μὴ εἴη αἰτία τοῦ προεστῶτος.
Ап. 29: Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство (ἀξίας), нека се свргне, и он и онај који га је поставио (= хиротонисао); и нека сасвим буде одлучен од заједнице (τῆς κοινωνίας = од општења), као Симон врачар од [мене] Петра (ДАп. 8, 22-23).
IV Вас. 2: Ако неки епископ за новце учини рукоположење и непроцењиву (непродаѥмою) благодат сроза до продаје (= трговине), те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога другога који се броји у клир, или због срамне добити произведе за новце економа или екдика (соудию = браниоца), или парамонара (= чувара, црквењака), или уопште некога из (Црквеног) канона, – који то покуша и буде ухваћен, нека буде свргнут са свога степена; а рукоположени (= постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења, него нека буде туђ тог достојанства или службе коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у тако срамним и безаконим трговинама, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде анатемисан.
Трул. 22: Који су хиротонисани за новац, а не по проверавању и по избору (свештеног) живота, било епископи или ма који клирици, наређујемо да се свргну, али и они који су (их) хиротонисали.
Трул. 23: Да нико, било од епископâ или презвитерâ или ђаконâ, када даје Пречисто Причешће, не наплаћује од причасника за причешћивање новац, или било шта друго. Јер благодат је непродајива (οὐδὲ πεπραμένη = не продана), нити за новац раздајемо освећење Духа (Светог), него (га) треба некористољубиво (ἀπανουργεύτως = нелоукавьно) раздавати достојнима (тога) Дара. Ако се покаже да неко, убројан у клир, од онога коме даје Пречисто Причешће тражи било шта, (такав) нека буде свргнут, као ревнитељ обмане и злодела Симона (Врачара - ДАп. 8, 18–21).
VII Вас. 4: Проповедник Истине Павле, Божанствени Апостол, поставивши као неки канон Ефеским презвитерима, боље рећи и свецелој свештеничкој пуноћи, овако им смело рече: „Сребра или злата или руха, ни од кога не зажелех; све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и за блаженије сматрати давати него ли узимати“ (ДАп. 20, 33. 35). Зато и ми, од њега научени, одређујемо: да епископ уопште не умишља похлепно и срамно, измишљајући изговоре за грехе (Пс. 140, 4), да тражи злата или сребра или друго нешто од потчињених му епископа, или клирика, или монаха. Јер Апостол говори: „Неправедници неће наследити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9); и: „Деца нису дужна родитељима имања стицати, него родитељи деци“ (2Кор. 12, 14). Ако се неко нађе да, због тражења злата или неке друге ствари, или због своје страсти, забрањује од свештенослужбе и одлучује некога од својих клирика, или затвара часни Храм, да у њему не буде Божје Литургије, и тиме своје безумље доводи у неосетљивост, заиста је безосећајан, и биће подвргнут сопственој страсти (τῇ ταυτοπαθείᾳ), и мука његова повратиће се на главу његову (Пс. 7, 17), као на преступника Божије заповести и Апостолских наредаба. Јер и Петар, врховни Апостол, заповеда: „Пасите стадо Божије, које имате, надгледајте га не принудом, него добровољно, и по Богу; нити због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите наследством (Божијим), него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете венац славе, који не вене“ (1Πетр. 5, 2–4).
VII Вас. 5: Грех је на смрт (1Јн. 5, 16) кад неки, грешећи, остају непоправљиви. А од овога је још горе кад неки, погордивши се, устају против Благочестија и Истине, рађе изабирајући мамона неголи послушност Богу (Мт. 6, 24), и не држећи се Његових канонских уредби. У таквима није Господ Бог (3Цар. 22, 17), док се не понизе и не отрезне од свога греха. Јер они требају већма да приступају Богу, и скрушеним срцем просе отпуштење тога греха и опроштај, а не да се величају безаконим давањем (= митом). Јер „Господ је близу скрушених срцем“ (Пс. 33, 19). Оне, дакле, који се хвале да су давањем злата постављени у Цркви, и надају се на тај, отуђујући од Бога и од сваког свештенства, зли обичај, и отуда бестидним лицем и разјапљених уста са увредљивим речима понижавају оне који су, због врлинског живота Духом Светим изабрани, и без давања злата, постављени (у Цркви), – оне који тако чине треба најпре низвести на последњи степен њиховог чина; а ако су упорни, епитимијом их исправљати. Ако се неко некад покаже да је то учинио при самом рукоположењу, нека се поступи (са њим) по Апостолскоме канону (канон 29), који каже: „Ако који епископ или презвитер или ђакон, новцем задобије ово достојанство, нека се свргне и он и онај који га је поставио (= хиротонисао), и сасвим нека буде одлучен од заједнице (τῆς κοινωνίας = од општења), као Симон Врачар од [мене] Петра (ДАп. 8, 22–23)“. Исто тако и по 2. канону Светих Отаца наших у Халкидону, који каже: „Ако неки епископ за новце учини рукоположење, и непроцењиву благодат сроза до продаје, те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога који спада у клир; или због срамне добити произведе за новце економа, или екдика, или парамонара, или уопште некога из (Црквеног) канона, који то покуша и буде ухваћен (да је то учинио), нека буде свгрнут са свога степена; а хиротонисани (=постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења (= унапређења), него нека буде туђ тог достојанства, или службе, коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у оваквој срамној и безаконитој трговини, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде одлучен“.
VII Вас. 15: Клирик нека се од сада не поставља за две Цркве, јер је то својствено трговању и срамној грамзивости, и противно Црквеном обичају. Јер смо чули из саме речи Господње да: „Нико не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати“ (Мт. 6, 24). Сваки, дакле, по Апостолској речи: „у чему је позван, у томе треба да остане“ (1Кор. 7, 20), и нека пребива у једној Цркви. Јер (све) оно што у Црквеним стварима бива из срамне грамзивости, постаје туђе Богу. А за потребе овога живота постоје разне радње (ἐπιτηδεύματα = занимања, послови), и из тих (послова), који хоће, нека стиче оно најнужније за тело. Јер Апостол рече: „Потребама мојим и оних са мном, послужише ове руке (моје)“ (ДАп. 20, 34). И ово нека буде у овом Богочуваном граду (= Цариграду); у другим пак местима изван, због недостатка људи, нека се то допусти.
Сард. 2: Осија епископ рече: Ако се нађе који толико безуман и дрзак, да мисли у таквој (= претходној) ствари дати извињење, тврдећи да су му од народа донета писма (= позиви), јасно је да је могло бити да су неки малобројни, митом и новцем поткупљени, побунили се у Цркви, па тобоже тражили да њега имају за епископа. Зато сматрам да се овакве преваре (вешти подухвати = ρᾳδιουργίας) и махинације не могу примити, него већма бити кажњени, те да никога од таквих ни на самрти не удостојити ни лаичког општења (= Причешћа). Ако је угодно ово мишљење, одговорите. Одговорише: речено је — угодно.
Лаод. 12: Да се у Црквено старешинство (ἀρχήν = началѣ = началство) епископи постављају одлуком митрополита и оближњих епископâ (тј. Сабора), пошто су дуго времена проверавани у слову (= науци) вере и у понашању доброга живота.
Вас. Вел. 90: Безаконост (τὸ ἄτοπον= зълоѥ = недопустивост) ствари, о којој пишем, што се уопште подозревало и говорило (о њој), болом је испунила душу моју; и замало ми се учинила невероватном. Писмо, дакле, о овоме, који је код себе спознао (ово учињено), нека прими као лек; а који није спознао (тј. није то учинио), као предохрану; а који је равнодушан (ἀδιάφορος = индиферентан) - чега не желим да се међу вама нађе - (да прими) као оптужбу (διαμαρτυρίαν). А шта је то о чему говорим? Говоре неки за неке од вас да узимате новце од рукополаганих, а то се прикрива именом Благочешћа (= побожности) - што је још горе. Јер, ако ко чини зло под изговором добра, достојан је двоструке осуде: и зато што чини оно што није добро, и што се служи добром, тако да кажем, као сарадником у вршењу греха. Ако ово тако бива, нека надаље (више) не буде, него нека се исправи. Јер је нужно говорити ономе који сребро прима, исто што је речено од Апостола ономе који је хтео дати (сребро) да купи удео Духа Светога: „Сребро твоје с тобом да буде на погибао“ (ДАп 8, 20). Јер, мање греши који из незнању хоће да купи, него ли који продаје дар Божији. Јер је (ту) била продаја; и оно што си ти на дар добио, ако продаш, бићеш лишен благодати, као продан Сатани; јер уводиш (прљаву) трговину (καπηλείαν = лоукавьство = крчмарење - 2Кор 2, 17) духовним стварима и у Цркви, где нам је поверено Тело и Крв Христова. Ово овако не сме бити. А у чему је (њихово) лукавство рећи ћу. Они сматрају да не греше што не узимају одмах, него после рукоположења узимају; а узимати је - било када узети. Позивам вас, зато, да овакав приход, боље рећи овакво привођење у геену (=пакао) одбаците, и не каљате руке оваквим нечистотама, чинећи себе недостојним да свршавате Свете Тајне. Опростите ми, што најпре као не верујући, а сада као уверен, претим. Ако неко после ове моје Посланице учини тако нешто, нека буде удаљен од овдашњих Жртвеникâ (= Олтарâ наше Цркве), а нека тражи где може, купујући дар Божији, продавати га. „Јер ми и Цркве Божије таквога обичаја немамо“ (1Кор 11, 16). Да (још) једно додам, и престаћу. Ради среброљубља бива ово, а „среброљубље је корен свију зала“ (1Тим 6, 10), и назива се „ идолопоклонство“ (Кол 3, 5). Немојте, дакле, ради мало сребра претпоставити Христу идоле, нити опет подражавајте Јуду, нечистим добитком, издајући по други пут Онога Који је једном за нас распет, јер ће се и села и руке оних који сабирају такве плодове, назвати Акелдама (ДАп 1, 19).
Зонара: Водителям церквей, то есть епископам и игуменам (ибо они поставлены руководить верных к правой вере и честной жизни и к выполнению добродетели) запрещено и в клир определять и в монастырь принимать кого либо за приношение денег. А правило говорит, что в то время это делалось, и некоторые из благоговейных мужей и жен принятие как в священные чины, так и в монастыри, совершали за деньги им данные, так что исполнилось изречение Василя Великого, который говорит: «непотребно все, чего начало нечисто». – Итак, это правило делающим подобное повелевает или престать, если это будут епископы, или игумены священники или кто-нибудь из священнического чина; - или быть изверженными; и упоминает о втором правиле халкидонского собора, которое не позволяет производить за деньги ни эконома, ни экдика, ни парамонаря, ни вообще кого-либо из церковного чина. А если сделавший это будет игумен, не имеющий священства, правило повелевает изгонять его из монастыря и отдавать на послушание в другой монастырь.- Каким же образом, когда правило Четвертого Собора, о котором сии отцы упомянули, немедленно извергает за деньги рукоположившего и рукоположенного, - это правило повелевает тому, кто определяет в клир за деньги, или престать или подвергнуться извержению? Мы желали бы сказать, что это правило говорит не о рукополагаемых, как то, но о тех, которые принимают рукоположенных уже и определяют их в клир. – Затем правило говорит, что если приносится и посвящается Богу родителями отделяемое своим детям в приданое, или в наследство, мы определили, чтобы это было неотъемлемо, пребудет ли принесший в монастыре, или выйдет, исключая того случая, если причиною удаления его из монастыря будет игумен. Итак, из настоящего правила можно вывести то заключение, что не должно требовать денег от принимаемого в клир, или в монастырь; а если он добровольно сделает какое либо приношение, как бы посвящая это Богу, то будет виновен тот, кто это примет.
Аристен: Принимающий за золото приступающих к священному чину, или к монашеской жизни, епископ, или игумен, или вообще кто из священного чина, или да престанет, или да извержется; а игуменья да изгонится и предастся в послушание, точно также и игумен не имеющий священства. А что посвящается приходящими, то пусть остается, пребудут ли они или нет, если не будет вины в предстоятеле. Требующие золота от вступающих в священный чин, или в монашескую жизнь, будут ли это епископы, или игумены, или вообще из священнического списка, должны престать делать это, или должны быть подвергнуты извержению. А если игуменья делает это, и требует от вступающих в монашескую жизнь отречения от имущества, она должна быть изгнана из монастыря и отдана на послушание в другом монастыре. Точно также должен быть изгнан и игумен не имеющий священства, и подвергнуться послушанию в другом монастыре; ибо для игумена имеющего священство, достаточное наказание – извержение. А все то имущество, какое некоторые добровольно принесут в монастырь, или за себя, или за своих детей, и посвятят Богу, должно оставаться в монастыре, согласно их обещанию, будут ли сами приносящие пребывать там, или выйдут из монастыря, если только выйдут не по вине предстоятеля.
Валсамон: В 5-м правиле настоящего собора положены святыми отцами различные определения о тех, которые за деньги определяются, или рукополагаются в какой бы ни было клир. Итак, следуя ему, и настоящее правило, порицая тех епископов и игуменов (ибо они и суть водители и как бы путеводители людей), которые по сребролюбию принимают кого либо с приношением денег, определяет, чтобы никто не был сопричисляем к братству монастыря, или в клир храма, аз деньги им данные; а принимающие их, - если это епископы, или игумены имеющие священство, - или оставляли это после увещания, или были подвергаемы извержению; а если это монашествующие женщины, или игумены не имеющие священства, чтобы были изгоняемы из монастыря и передаваемы в другой монастырь в подчинение. Но приносимое некоторыми Богу по собственному их произволению и принадлежащее им от родителей, или и другим каким-нибудь образом, должно быть в монастыре неотъемлемо, пребудет ли в монастыре посвятивший это или и выйдет, если только виновником удаления его не будет игумен. Итак, говорили некоторые, все это без сомнения должно иметь место по отношению к общежительным монастырям; но в монастырях с келейным устройством не должно действовать, потому что члены братства покупают себе содержание, а никак и не право пострижения, или вступления в клир. Но получили в ответ, что правило простирается на все и на всех монахов, потому что правила не различают монахов и монастырей.- А некто спросил: если 5-е правило определяет немедленно извергать так рукоположившего; каким образом настоящее правило определяет, чтобы за данные деньги принимающий какого-нибудь клирика, или монаха, - или престал, или был извержен? Решение. Когда за деньги совершится какое бы ни было рукоположение, то по 5-му правилу рукоположивший тотчас должен быть извержен; а когда совершится только принятие лица за деньги в клир или в монастырь, то учинивший это будет зло подвергнут извержению только в том случае, если пребывает в этом зле после внушения, потому что и правила различны: одно учит о незаконном рукоположении, а другое – о неправильном принятии. И это о рукоположивших, или принявших кого либо за данные деньги вопреки содержанию правил. А как должны быть наказаны рукоположенные, или принятые? Решение. Рукоположенный по указанному правилу должен быть извержен, а также потеряет и то, что дал; а неправильно принятый потеряет данное им и только, согласно с законом. Который говорит: дающий за постыдное дело не получает обратно. А поелику, как открывается из настоящего правила, игумены разделяются на два разряда: на посвященных и не имеющих священства (ибо одни извергаются, а другие изгоняются из монастыря); то мы справедливо утверждаем, что на игуменство производятся некоторые и не имеющие священства. – При этом некто спросил: если правило определяет, чтобы посвященное кем либо Богу по собственному произволению оставалось в монастыре неотъемлемо, не смотря на то, в монастыре ли тот, кто сделал приношение, или и нет; - каким образом в конце написано, что принесенное возвращается, когда сделавший приношение удалится из монастыря по вине настоятеля, между тем как скорее игумен, как виновное лице, должен подвергнуться наказанию? Решение. Здесь принесенное Богу – и не столь правильно принесено, чтобы во всяком случае оставалось неотъемлемо в монастыре, - и не ради пострижения кого-либо, чтобы и на этот раз оставалось в монастыре во всяком же случае, на основании закона, в котором говорится: что дано при равном обязательстве и со стороны дающего и со стороны принимающего, то оне требуется обратно; но здесь к приношению, которое сделано Богу, присоединено еще условие, именно подвижничество сделавшего приношение в монастыре. Итак если сделавший приношение удалиться из монастыря самопроизвольно; ничего не будет возвращено ему по указанной выше причине; а если удалится по вине игумена, то конечно должно быть возвращено ему данное им в монастыре затем, чтобы жить в нем. Но поелику о приношениях и других церковных правах издано было, вследствие прошения некоторых церковных диаконов, принявших в то время от патриаршего величия попечение о патриарших монастырях, повеление приснопамятного императора господина Алексия Комнина, помеченное декабрем месяцем 5-го индикта, - то ты должен знать и это повеление, в котором буквально содержится следующее: «несомненно, что святейший патриарх должен иметь наблюдение и исправление душевных погрешностей – и в свободных монастырях, - и в тех, которые поступили в дар, - и в тех, которые отданы под наблюдение и управление; ибо он имеет право входить и рассматривать душевные погрешности – и в мирских и в казенных монастырях, - и, вообще говоря, во всех состоящих в его области, будут ли это патриаршие, или императорские и самовластные. И в собственные монастыри, которые прежними патриархами не были отданы в виде средства содержания кому либо, он может входить беспрепятственно, когда захочет, - сам ли лично, или по поручению его тот, кого он изберет из лиц церковных и признает достойным к совершению такого исследования. А в свободные и самовластные монастыри когда явится кто-нибудь к святейшему владыке моему и патриарху и скажет о совершаемых в монастыре проступках, или он услышит и другим образом от молвы некоторых, или и одного, в таком случае он должен, как сказано, войти и исследовать душевные погрешности, хотя бы тот, кто сказал, и не пожелал принять труд доказывать сказанное. Ибо человек христианин имеет долг, когда услышит, что делается что-нибудь неправильно, говорить об этом общему духовному отцу и архиерею, хотя бы он и не хотел принять на себя обязанность доказывать это; и оставлять по этой причине душевные погрешности без обследования и исправления есть дело совершенно неуместное; ибо нет никакого указа ни императорского, ни патриаршего, которым бы это было запрещено. Впрочем при этих исследованиях чрез посылаемые лица монастыри должны оставаться неприкосновенными, и не нести от этого никаких издержек; ибо тогда удобно может быть достигаемо, при помощи Божией, и исправление душевных погрешностей. В тех же монастырях, которые отданы в виде средства содержания кому либо, или под наблюдение или управление, или на полную свободу, он должен исследовать не только прочие душевные погрешности, но и то, не разрушены ли они, или не разрушаются ли в некоторых, или во всех частях теми, которые приняли их. И если найдет в них какие-нибудь уменьшения, должен побудить владеющих ими опять привести это в тот вид, в каком приняли и соразмерно средствам монастыря, а в бедных монастырях в то состояние, в каком приняли их. Приведенные в лучшее состояние и увеличенные монастыри, если находятся в хорошем положении, не должны быть уменьшаемы; но должны оставаться как есть. Владеющие монастырями, отданными им для временного наблюдения и для другого устроения, если причинят им ущерб и не захотят восстановить их в тот вид, в каком приняли, лишаются их, с предоставлением им надлежащего срока, и не могут защищаться указами, на основании которых владеют ими. Между тем в течение этого срока должно быть наблюдаемо, заботятся ли они на самом деле о восстановлении их в прежний вид, как показано; ибо в этом случае и срок должен быть соблюдаем.- Отказы в монастыри, поелику они даются и принимаются не по правилам, отныне должны быть совершенно прекращены, и кто окажется принимающим, или дающим, если это игумен, должен быть лишен игуменства, а если монах, состоящий на пропитании монастыря, должен быть изгнан из монастыря. – Приношения, делаемые приходящими к пострижению добровольно и по согласию приносящих, должны быть принимаемы и записываемы в монастырской описи, а между тем о сих приношениях должно давать известие и святейшему патриарху, хотя бы владеющие монастырями имели дозволение на принятие отказов и приношений и получение от них прибыли; ибо отныне это должно прекратиться и быть, как выше сказано; но и хранящиеся приношения не должны быть отчуждаемы под предлогом дозволения этого в документах. Ибо на святейшем патриархе лежит попечение о душах не только монахов, но и самых мирян; и когда он усмотрит кого либо из мирских людей жаждущего своего спасения, возможно ли, чтобы стал препятствовать поместить его в монастыре, когда он приходит ради душевного спасения? Святейший патриарх более должен иметь беспрепятственное право помещать в монастыри, чем монахи состоящие на пропитании монастыря, хотя бы они имели указы о сем. Только если святейший мой владыка повелевает какому-нибудь светскому человеку, или и монаху из другого монастыря, принадлежащего ему, поступить в общество братства, пусть он не дает светскому человеку, или монаху права получать здесь содержание, дабы монастырю не было обременения от этого брата; ибо если будет монастырь обременен, то конечно ощутится недостаток и для прежней братии монастыря, и вместо награды является осуждение. А если случится, что явится к святейшему моему владыке кто-нибудь из мирян, совершенно несостоятельный и бедный, или кто из архиереев, потерявших свои престолы и нуждающихся, и он пожелает постановить, чтобы ему получать содержание от какого либо из более состоятельных монастырей, то должен делать это осмотрительно, чтобы число определяемых не было выше средств монастыря; ибо живущие в монастыре изначала должны предпочтительно пред всеми прочими получать себе содержание.