Пошто се неки (изгледом) показују да прихватају монашки живот, не да Богу чисто послуже, него да часношћу образа (= монашке схиме) стекну славу побожности, и тиме нађу обилно задовољење својих уживања (ἡδονήν = задовољстава); јер чинећи само пострижење косе, живе у својим кућама, не извршујући никакву монашку службу или поредак (ἀκολουθίαν ἤ καθάστασιν). (Зато) Свети Сабор одреди: никога уопште не удостојавати монашког чина без присуства онога који треба да га прими у послушност и обећа да ће га руководити и старати се о његовом душевном спасењу, будући човек (= старац) богољубив и старешина манастира (= игуман), и способан спасавати душу која се тек приводи Богу [др. ркпс.: Христу]. Ако се неко нађе да је кога постригао без присуства игумана, који ће га примити као послушника, такав да се подвргне свргнућу, као непокоран (Светим) канонима и рушитељ монашког доброг поретка (εὐταξίαν); а који је неразумно и против реда пострижен да се преда на послушање, и (то) у Манастир који одреди месни епископ. Јер нерасудни и штетни постризи су и монашки образ понизили, и учинили да се хули Име Христово.
Ἐπειδή τινες τὸν μονήρη βίον ὑποδύεσθαι σχηματίζονται, οὐχ ἵνα Θεῷ καθαρῶς δουλεύσωσιν, ἀλλ' ἵνα τῇ σεμνότητι τοῦ σχήματος δόξαν εὐλαβείας προσλάβωσι καὶ τῶν οἰκείων ἐντεῦθεν ἡδονῶν ἄφθονον εὑρήσωσι τὴν ἀπόλαυσιν, (τῶν τριχῶν γὰρ μόνον τὴν ἀποβολὴν ποιούμενοι, ἐν τοῖς οἰκείοις παρεδρεύουσι, μηδεμίαν τῶν μοναχῶν ἀποπληροῦντες ἀκολουθίαν ἢ κατάστασιν), ὥρισεν ἡ ἁγία σύνοδος, μηδένα τῶν ἁπάντων τοῦ μοναχικοῦ σχήματος ἀξιοῦν, ἄνευ παρουσίας τοῦ ὀφείλοντος αὐτὸν εἰς ὑποταγὴν ἀναδέχεσθαι καὶ τὴν ἐπ' αὐτῷ ἡγεμονίαν καὶ τῆς ψυχικῆς αὐτοῦ σωτηρίας τὴν πρόνοιαν ἐπαγγέλλεσθαι, ἀνδρὸς ὄντος δηλονότι θεοφιλοῦς καὶ μονῆς προεστηκότος καὶ ἱκανοῦ σῴζειν ψυχήν, ἀρτίως τῷ Θεῷ προσαγομένην. Εἰ δέ τις φωραθείη ἀποκουρεύων τινὰ χωρὶς παρουσίας τοῦ εἰς ὑποταγὴν αὐτὸν ὀφείλοντος ἀναλαμβάνειν ἡγουμένου, τοῦτον μὲν καθαιρέσει καθυποβάλλεσθαι, ὡς ἀπειθοῦντα τοῖς κανόσι καὶ τὴν μοναδικὴν εὐταξίαν διαλύοντα, τὸν δὲ παραλόγως καὶ ἀτάκτως ἀποκουρευθέντα, ἐν ὑποταγῇ καὶ μοναστηρίῳ, ἐν ᾧ ἂν ὁ κατὰ τόπον ἐπίσκοπος δοκιμάσῃ, παραδίδοσθαι. Αἱ γὰρ ἄκριτοι καὶ ἐπισφαλεῖς ἀποκουραὶ καὶ τὸ μοναχικὸν σχῆμα ἠτίμωσαν καὶ τὸ τοῦ Χριστοῦ ὄνομα βλασφημεῖσθαι πεποιήκασιν.
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
IV Вас. 24: Једном посвећени по вољи епископа Манастири, нека заувек остану Манастири, и ствари (= добра) које им припадају нека буду сачуване; и они више не могу постати светска обиталишта. Који пак допусте да се то учини, нека подлегну канонским епитимијама.
Трул. 40: Пошто је врло спасоносно приањати (κολλᾶσθαι = прилѣплѧтисѧ) Богу (Пс. 62, 9) удаљавањем од вреве живљења (у свету), потребно је да не примамо без испитивања и пре времена оне који изабирају монашки живот, него да и у овоме чувамо предано нам правило Отаца, тако да завет живота по Богу (τὴν ὁμολογία τοῦ κατὰ Θεὸν βίου) тада треба примати: после пуног развића разума, као већ сигуран и произашао од познања и расуђивања. Нека, дакле, онај, који жели да понесе монашки јарам (Мт. 11, 29–30), није млађи од десет година, а да предстојатељ (= епископ Цркве) има у томе проверу: ако сматра кориснијим да му се време (припреме) продужи пре увођења и устаљења у монашки живот. Јер, мада Велики Василије у својим Светим Канонима (канон 18) узакоњује да она, која добровољно себе посвећује Господу и љуби девичанство, убраја се у ред девственицâ у седамнаестој години, ми пак, следујући обрасцу за удовице и ђаконисе, поменуто доба смо аналогно поставили за оне који изабирају монашки живот. Јер код Божанственог Апостола је написано (1Тим. 5, 9) да се удовица у Цркви поставља од шездесет година, а Свети Канони (15. Халкидонски) предадоше „да се ђакониса поставља од четрдесет година“, јер „видеше да је Црква благодаћу Божанском постала снажнија и напреднија“, и да су верни утврђени и сигурни у држању Божанских заповести. То и ми добро схвативши, одредили смо сада: да ономе, који ће подвиге по Богу започети, одмах дајемо благослов благодати као неки печат, побуђујући га тиме да се дуго не предомишља и одлаже, и још већма га бодрећи на избор добра и утврђење (у њему).
Трул. 41: Који у градовима или селима желе да се удаље у самозáтворе (ἐγκλείστραις), и усамљени пазе на себе (ради усавршавања), треба најпре да ступе у Манастир и обучавају се анахоретском (= усамљеничком) живљењу, и за време три године потчињавају се у страху Божјем старешини Манастира, и у свему како приличи испуњавају послушност; и тако, испољавајући (своје) расположење за такав (= усамљенички) живот, да ли га од свег срца добровољно прихватају, испитиваће се од месног предстојника (= епископа). Затим ће тако још једну годину истрајно провести изван (тог) самозáтвора, да се још јасније покаже циљ њихов. Јер ће (тек) тада пружити пуно уверење да не лове ташту славу, него да, ради истинског добра, траже такво (молитвено) тиховање (τὴν ἡσυχίαν). По испуњењу толиког времена, ако устрају у истом расположењу, нека се самозатворе, и да више не могу излазити кад хоће из такве самоће, осим ради опште користи и помоћи, или их друга претећа смрћу нужда на то присили; (али) и тада са благословом месног епископа. Који пак, без наведених разлога, покушају изаћи из својих обиталишта, нека најпре буду невољно затворени у речени затвор, а онда постовима и другим строгим мерама (σκληραγωγίαις) лечити их, знајући, сходно написаном, да: „Нико, ко стави руку своју на плуг, па се окреће назад, није приправан за Царство Небеско“ (Лк. 9, 62).
Трул. 42: За такозване пустињаке, који, у црним хаљинама и с великом косом на глави, обилазе градове и мешају се са лаичким (= мирским) људима и женама, и свој завет срамоте, одређујемо: да такви, ако хоће, пошто остригу косу и прихвате изглед (τὸ σχήμα = обличје) осталих монаха, сместе се у Манастир и међу братију уврсте; ако ли то неће, треба их сасвим изагнати из градова, и да живе у пустињама, од којих су себи и назвање смислили.
Трул. 43: Може сваки хришћанин да изабере подвижнички живот и, одложивши многобурну буку животних ствари, ступи у Манастир и по монашком обличју постриже се, било у који грех да је запао. Јер Спаситељ, Бог наш, рече: „Који долази Мени, нећу га истерати напоље“ (Јн. 6, 37). Но пошто нам монашко живљење (τῆς μοναχικῆς πολιτείας) изображава живот у покајању, ми одобравамо ономе који му се искрено предаје, и никакав му начин (дотадашњег живота) не може спречити да испуни своју намеру.
Трул. 44: Монах који се ухвати у блуду, или узме жену ради брачнога општења и суживота, подвргнуће се, по канонима, епитимијама за блудочинце.
Трул. 45: Пошто смо дознали да у неким женским Манастирима, када приводе оне које ће се удостојити тог свештеног образа (τοῦ ἱεροῦ σχήματος = свете схим/н/е), најпре од приводилаца (= родитеља) бивају обучене у свилене и друге сваковрсне хаљине, па још и украшене златом и драгим камењем, и онда, са тако приступајућих Олтару, свлаче сву ту богату одећу, те одмах бива над њима благосиљање (монашке) схиме и облаче их у црно одело, — одређујемо: да од сада тога више не бива. Јер није прилично да она, која је својом вољом одбацила свако животно угађање, и заволела живот по Богу (τὴν κατὰ Θεὸν πολιτείαν = ѥжє по Бозѣ житиѥ), и утврдила се у том (животу) непоколебљивим мислима, и тако Манастиру приступила, да се опет тиме подсећа на пропадљиви и пролазни свет, који је већ заборавила, и тиме доведе у сумњу (свој позив), и душу узбуни, попут таласа који запљускују и свукуд таласају, тако да некад ни сузу већ не пролије, нити ће телом показати скрушеност у срцу; него ако, по обичају, и падне нека суза, гледаоци помисле да она није потекла због расположења према подвижничком труду, него већма зато што оставља свет и оно што је у свету.
Трул. 46: Оне које су изабрале подвижнички живот и у Манастир уписане, никако да не излазе (из Манастира). Ако их пак нека неотклоњива нужда на то натера, нека то чине са благословом и дозволом предстојнице (= игуманије), но и тада не саме за себе, него, по заповести игуманије, са неком старијом или од првих (сестара) у Манастиру. Никако није дозвољено да ноћевају ван Манастира. Такође и мушкарци који проводе монашки живот, да и они излазе (из Манастира, само) по хитној потреби, са благословом онога коме је поверено игуманство. Тако да: који преступају сада од нас одређено правило, било мушкарци било жене, нека подлегну одговарајућим епитимијама.
Трул. 47: Ни жена у мушком Манастиру, ни човек у женском да не спава. Јер верни (= чланови Цркве) требају бити слободни од сваког спотицања и саблазни, и да свој живот управљају „благообразно и угодно Господу“ (1Кор. 7, 35). А који ово учини, било клирик или лаик, нека буде одлучен.
Трул. 48: Жена (изабранога и) узвођенога на епископско достојанство, пошто се претходно заједничком сагласношћу раздвојила од свога мужа, нека, после епископске хиротоније над њим, ступи у Манастир подигнут (или постојећи) далеко од епископовог обитавања, и нека од епископа добија старање (τῆς προνοίας = издржавање). Ако ли се покаже достојна, нека се узведе и у достојанство ђаконисе.
Трул. 49: Обнављајући и овај Свети Канон (Халкидонски 24), одређујемо да: „једном посвећени Манастири по воље епископа, нека заувек остају Манастири, и ствари (= добра) које њима припадају нека буду сачуване, и више не могу постати светска обиталишта“, нити било ко сме издавати исте световним људима, него, ако се то до сада и догађало, наређујемо да то никако не важи. „А који се од сада усуде да то чине, нека подлегну епитимијама по канонима“.
Трул. 85: Светописамски смо примили да „пред два или три сведока свака се реч потврђује“ (Мт. 18, 16). Одређујемо, зато: да робови, који бивају ослобађани од стране својих господара, имају добити такву част (слободе) пред три сведока, који ће својим присуством дати потврду (τὸ κύρoς = законитост) ослобођењу, и собом засведочити веродостојност учињеног.
VII Вас. 8: Пошто неки, лутајући (πλανώμενοι = обманути) из јеврејске вероисповести, смислише да се ругају Христу Богу нашем, правећи се да су хришћани, но одричући Га се, потајно и кришом светкују Суботу и друго штошта јудејско чине, одређујемо: да се такви не примају ни у општење, ни на молитву, ни у Цркву, него нека јавно буду по својој вероисповести Јевреји; нити децу њихову крштавати, нити да роба (хришћанина) купују или стичу. Ако се неко од њих обрати (Цркви) из искрене вере, и исповеди (Христа) од свега срца, пошто порече њихове обичаје и ствари, како би тиме и друге изобличио и исправио, таквога примати, и крстити и децу његову, и утврдити их да одступе од јеврејских подухвата (ἐπιτηδευμάτων = обичајâ). Ако ли тако не поступе, нипошто их не треба примати.
VII Вас. 9: Све (иконоборачке) детињарске играрије и манијачке опијености и лажне списе, издане против часних Икона, треба предати Цариградском епископу, да се оставе (у архиве) са другим јеретичким књигама. Ако ли се ко нађе да их крије, ако је епископ или презвитер или ђакон, нека буде свргнут; а ако је лаик или монах, нека буде одлучен.
VII Вас. 17: Неки од монаха, остављајући своје Манастире, (и) желећи да владају, и одбацујући послушност, настоје да подижу Молитвене домове, немајући што треба за довршење. Ако, дакле, неки покуша да то чини, нека то месни епископ забрани; ако ли пак за довршење (градње) има, нека до краја доврши намерено. А ово исто нека важи и за лаике и клирике.
VII Вас. 20: Одређујемо да од сада не буде никакав дупли (= мушки и женски) Манастир, јер то за многе бива предметом саблазни и спотицања. Ако пак неки одлуче да се заједно са сродницима одрекну света и следе монашком животу, онда људи треба да одлазе у мушки Манастир, а женске да ступају у женски Манастир, јер се тиме угађа Богу (Јевр. 13, 16). А они Манастири, који су до сада били двоструки, нека се (за њих) држи канон Светог оца нашег Василија, и по његовој установи нека се поступа. У једном Манастиру не смеју боравити монаси и монахиње, јер заједничко живљење даје повода прељуби. Монах нека не узима смелост са монахињом, или монахиња са монахом, насамо разговарати (προσομιλεῖν); ни да монах спава у женском Манастиру, нити монахиња да једе с њиме насамо. И кад се од стране мушких (из мушког Манастира) доносе монахињама ствари потребне за живот, нека те ствари прима игуманија женског Манастира испред врата (=капије), заједно са неком старицом монахињом. Ако ли се деси, да монах зажели да види неку своју рођаку, нека кратко и мало говори с њоме у присуству игуманије, па нека убрзо од ње одлази.
VII Вас. 21: Монах или монахиња не треба да остављају свој Манастир, одлазећи у други. Ако се то догоди, потребно је указати му гостопримство, али не треба га примати без дозволе његовог игумана.
Гангр. 3: Ако ко под изговором побожности, учи роба да презире свога господара, и да напушта службу, и не служи своме господару са пажњом и сваким поштовањем (1Тим.3,1–2; Тит. 2, 9–10), нека је анатема.
Картаг. 63: Треба још и за ово тражити (од царева): да ако неко од било којег играчког занимања (= глумачке/лакрдијашке вештине — ludicra arte) зажели приступити благодати Хришћанства, и пребивати (надаље) слободан од тих срамотних прљавштина, нека се не допусти икоме да таквога на исте (играрије) опет наговара или принуђава.
Прводруги 3: Просуђено је да се исправи и ово зло које се чини, и које се још горе препушта презирању и немару. Ако, дакле, неки предстојатељ (= игуман) Манастира, потчињене му монахе, када побегну, не буде тражио са великим старањем; или нашавши их, не прими их, и не труди се да одговарајућим и прилагођеним (њиховом) сагрешењу лечењем оздрави и учврсти оно оболело, Свети Сабор одреди: да се такав подвргне одлучењу. Јер, ако онај, коме је поверено старање о бесловесним животињама, па занемари стадо, не остаје некажњен, како неће подлећи казнама због дрског поступка онај коме је поверена пастирска управа над стадом Христовим, и који својом леношћу и небригом упропашћује њихово спасење?
Прводруги 4: На много начина лукави ђаво је настојао да наведе срамоту на уважени монашки образ (= чин), и многу је погодност за то нашао у време претходне јереси (Иконоборства). Јер, напуштајући по нужди, због јереси, монаси своје Манастире, неки су прелазили у друге (Манастире), а други у боравишта световних људи. Али, оно што их је, чињено тада због Благочешћа (δι’ εὐσέβειαν = Православља), показивало блаженима, прешавши (после) у неразумни обичај, извргавало их је подсмеху. Јер сада, када се Благочешће (τῆς εὐσεβείας = Православље) распространило, и Црква ослобођена од саблазни, неки још (увек) напуштају своје Манастире, и као неки неукроћени поток разливају се и растачу овде и онде; Манастире испуњују многим руглом, а себи многи неред (= немир) придодају, и уважење према (врлини) послушности руше и срозавају. Зато Свети Сабор, прекраћујући непостојаност и непослушност тог стремљења (њиховог), одреди: да, ако неки монах побегне из свога Манастира и допадне у други Манастир, или у световно обиталиште, такав ће, и онај који га прими, бити одлучен, све док се одбегли не поврати у Манастир из кога је на зло изишао. А ако епископ неке монахе, осведочене у побожности и чистоти живота, захтедне преместити у други Манастир, ради уређења тога Манастира, или одлучи да их смести у световну кућу ради спасења њених житеља, или благоизволи да их другде постави, то ни оне који (их) примају, нити монахе, не чини подложнима одговорности.
Прводруги 5: Налазимо неразборита и непроверена (ἀκρίτους καὶ ἀδοκιμάστους = нерасудна и неиспитана) монашења (ἀποταγάς = одрицања од света) као много шкодећа монашком добром поретку. Јер неки несмотрено себе бацају у монашки живот, па због строгости и напорности (монаштва) сасвим запусте подвижништво, и несрећно се опет повраћају на телољубиви и сластољубиви живот. Зато Свети Сабор одреди: да не треба удостојити монашког образа (= чина) никога пре но што их трогодишње време, остављено им ради искушеништва, не покаже проверенима и достојнима тако узвишеног живота. И заповеда (Сабор) да се то на сваки начин држи, осим ако наиђе нека тешка болест, која примора да се скрати време искушеништва, или ако негде буде неки човек побожан, који је и у световном оделу проводио монашки живот. Јер, за потпуно проверавања таквога човека биће довољно и шестомесечно време. А ако неко поступи мимо овога: (ако је) игуман, да се лиши игуманства, и снађе га, као кâр за неред (παιδείαν τῆς ἀταξίας = казна за непоштовање реда), положај потчињенога; а монах нека буде предан у други Манастир, који одржава монашку тачност (ἀκρίβειαν = строгост).
Прводруги 6: Монаси не треба да имају ништа своје, а све њихово да се пренесе на Манастир. Јер блажени (Апостол) Лука каже за верујуће у Христа и (хришћане) који изображавају монашко живљење (πολιτείαν = начин живота), тако да „ниједан није говорио за своје имање да је његово, него им је све било заједничко" (ДАп. 4, 32). Зато, онима који желе да монахују, даје им се право да претходно свој иметак распореде и уступе га којим хоће лицима, ако законом нису спречени (у томе). Јер, после ступања у монаштво, Манастир има господарство све њихове имовине, и њима није допуштено никакво старање или располагање о своме имању. А ако се неко нађе да је себи присвојио неки посед који није уступио Манастиру, и да је поробљен страсти лакомости (φιλοκτηςίας = поседовања), нека то (= имање) игуман или епископ преузму и у присуству многих продају и разделе сиромасима и потребитима. А онога који је, као некада Ананија (ДАп. 5, 1-2), замислио да такав посед утаји, Свети Сабор одреди: да се уразуми одговарајућом епитимијом. А по себи је разумљиво да оно што је Свети Сабор одредио (ἐκανόνισε) за монахе људе, то исто да важи и за жене монахиње.
Прводруги 7: Видимо да многе епископије опадају, и да су у опасности да сасвим пропадну, јер њихови предстојатељи (προεστηκότες = епископи) бригу и старање о њима трошећи на подизање нових Манастира, и њих (= епископије) растрзавајући и вешто смишљајући како да присвоје приходе (од тих Манастирâ), труде се само о њиховом повећавању. Зато Свети Сабор одреди: да ниједан епископ не може новоподизати себи (ἴδιον = свој) Манастир на штету своје епископије. Ако се, пак, неки затече да се на то усудио, нека се он подвргне одговарајућој епитимији, а новоподигнуто од њега, пошто није добило ни почетак права Манастира, нека се потврди као својина епископије. Јер ништа од онога што је незаконито и неуредно настало, не може добити предност над оним што је канонски установљено.