Са онима који су општили са Аријанцима и до сада држе Цркве (= Храмове), нека се поступи како је обичај. Тако, дакле, да се (на место њих) поставе други (клирици), који су засведочени у Православљу, а они нека се окупљају (у Црквама). Кад се то тако уреди (οὕτως οἰκονομουμένων = тако изекономише), као што су и у другим градовима учинили православни епископи у Тиваиди, (тада) они који су постављени од (локалног) епископа Аполона и који су општили са Аријанцима који имају Цркве (= Храмове), нека се подвргну епитимији, ако су то (општење) учинили по својој вољи. Ако ли су (у томе) били послушни своме епископу, нека се окупљају (у Црквама), пошто нису знали шта је разумно. Па ако их сав народ (οἱ λαοί) са осталима одбацује, нека се хиротонишу (и поставе) други, а ако се (народ) држи њих заједно са онима с којима су општили, (тада) нека и они примене онај обичај коме следе сви православни епископи у Тиваиди.
Περὶ τῶν κοινωνησάντων τοῖς Ἀρειανοῖς καὶ μέχρι τοῦ νῦν τὰς ἐκκλησίας κατεχόντων, ὡς ἔχει τὸ ἔθος γινέσθω. Οὕτω μέν τοι, ὥστε ἑτέρους καταστῆναι, μαρτυρουμένους ἐν ὀρθοδοξίᾳ, κἀκείνους αὐλίζεσθαι. Οὕτως οἰκονομουμένων καὶ τούτων, ὥσπερ καὶ ἐν ταῖς ἄλλαις πόλεσι πεποιήκασιν οἱ ἐν τῇ Θηβαΐδι ὀρθόδοξοι ἐπίσκοποι, οἱ καταστάντες παρὰ Ἀπόλλωνος τοῦ ἐπισκόπου καὶ κοινωνήσαντες τοῖς ἔχουσι τὰς ἐκκλησίας Ἀρειανοῖς ἐπιτιμάσθωσαν, εἴ γε γνώμῃ ἑαυτῶν πεποιήκασι τοῦτο. Εἰ δὲ ὑπήκοοι γεγόνασι τῷ οἰκείῳ ἐπισκόπῳ, αὐλιζέσθωσαν ὡς μὴ ἐπεγνωκότες τὸ εὔλογον. Καὶ εἰ μὲν πάντες οἱ λαοὶ τούτους ἀποποιοῦνται μετὰ τῶν ἄλλων, ἕτεροι χειροτονείσθωσαν· εἰ δὲ ἀντιποιοῦνται αὐτῶν μετ' ἐκείνων, οἷς κεκοινωνήκασι, ταύτης καὶ οὗτοι ἀποπειράσθωσαν τῆς συνηθείας, ᾗ ἐχρήσαντο οἱ ἐν Θηβαΐδι πάντες ὀρθόδοξοι ἐπίσκοποι.
I Вас. 10: Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
Анк. 1: За презвитере, који су принели жртву (идолима), а затим се повратили (вери), не на лукав начин, него од истине; нити су имали претходна договарања (са световним властима) те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а у ствари су само привидно и формом приведени, – (Сабор) одреди: да такви могу уживати част (презвитерског) седишта, али не могу приносити (Евхаристију), ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити.
Анк. 2: Тако исто и ђакони који су принели жртву идолима, па су се потом обратили (вери), нека имају осталу част, али да престану од сваке свештене службе, од узношења Хлеба или Путира (= у Литургији), или проповедања. Ако, пак, неки од епископâ увиди (код њих) неку заслугу или кротко смирење, те захтедне дати им нешто више или одузети, њима припада та власт.
Анк. 3: Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
Анк. 9: А који су не само одступили (од вере), него су се још и побунили (против вере), и браћу (Хришћане) принуђивали, и узрочници били да (их) принуђују (на одрицање), такви за три године нека имају место слушалаца (Св. Писмâ), за следећих шест година место припадајућих (с покајницима), па за једну годину да буду у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, да би испунивши десет година били примљени у савршено општење (= Причешће). За то пак време гледати и остали њихов живот.
Анк. 12: Они који су пре Крштења принели жртву (идолима), па се потом крстили, могу се у чин (свештени) примати, јер су (Крштењем) очишћени.
Петр. Алек. 10: Зато није разложно (εὔλογον) да ни клирици, који су сами пошли (на мучеништво), па су пали, а затим се опет на подвиг вратили, да остану даље у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), јер су напустили стадо Господње и себи љагу навукли, што ниједан од Апостола није учинио. Јер и блажени Апостол Павле, који је многа гоњења претрпео и многе подвиге борби показао, знајући да је „боље отићи и са Христом бити“, (ипак) додаје и каже: „Али остати у телу, потребније је ради вас“ (Флб 1, 24). Јер, „гледајући не своју корист, него многих, да се спасу“ (1Кор 10, 33), сматрао је да је нужније од свога успокојења да остане са браћом и стара се о њима. Који хоће да „учитељ буде у учењу (своме), постајући образац за верне“ (Рм 12, 7). Отуда они који, просуђивани (ἐπιδικαζόμενοι) у тамници, отпадоше од (свештене) Службе, и опет се повратише, врло су безосећајни. Јер како траже оно што су напустили, кад су могли бити браћи врло корисни у таквом времену? И док нису били погрешили, имали су извињење за свој неразуман поступак; али кад су пали, као погорђени и на себе љагу навукли, више не могу свештенослужити (λειτουργεῖν). Зато нека се у смиреноумљу већма старају, како ће, преставши са сујетом, окончати (свој живот). Јер им је довољно општење (ἡ κοινωνία), са надзором и тачношћу, које бива с два разлога: и да не изгледају да на силу грабе да одавде (= из живота) отиду; и да се неки, који су пали, не изговарају као да су због епитимије клонули (духом). Овакви ће више од свих имати срамоту и стид, као онај који је темељ положио, а није могао да доврши. Јер ће, вели, „сви пролазници почети ругати му се, говорећи: Овај човек постави темељ, и не могаше да доврши“ (Лк 14, 29-30).
Петр. Алек. 14: А ако су неки претрпели много насиље и принуду, и куке су им у уста стављали, и окове, па ипак храбро издржаше расположењем вере, и истрајаше да им жегу и руке присиљаване да се дотакну скверне жртве, као што су ми за оне у Либији написали из тамнице најблаженији Мученици, а и други саслужитељи (συλλειτουργοί) - такви, уз још посведочење њима и друге браће, могу бити у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), будући увршћени међу Исповеднике, као (што су увршћени) и они који су умртвљени многим мучењима, те више нису могли говорити или кретати се, да би се одупрли узалудним мучитељима; јер нису пристајали на њихову гадост, као што сам опет чуо од саслужитеља (συλλειτουργῶν). А уврстиће се међу Исповеднике и сваки који живи (πολιτεύεται = влада се) као Тимотеј, покоравајући се и он говорећем: „Иди за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем, кротошћу; бори се добрим подвигом вере, стреми се ка вечноме животу, на који си и позван, и исповедио си добро исповедање пред многим сведоцима“ (1Тим 6, 11-12).
Атанас. Вел. 3: Господину сину и највољенијем саслужитељу Руфинијану, Атанасије — да се радује у Господу! Ти пишеш оцу оно што пристоји сину љубљеноме, па кад си се писмом приближио, грлим те, највољенији ми од свих Руфинијане. И ја могох теби као сину писати, — и на почетку, и у средини, и на крају, али се уздржах, да се из писма не позна препорука и сведочанство. „Јер си ти, сходно писаноме (2Кор 3, 2), моја посланица, познавана и читана у срцу“. Тако, дакле, расположен, заиста, веруј, поздрављам те и подстичем да пишеш, јер ћеш ме, тако чинећи, не мало, већ много обрадовати. Пошто си ме, пак, добротољубиво и црквено (φιλοκάλως καὶ ἐκκλησιαστικῶς) - јер то опет приличи твојој побожности - запитао о онима који су по нужди повели се (у Аријеву јерес), али нису у зловерју (κακοπιστίᾳ) пропали, и захтео си да (ти) напишем шта је о њима одлучено на Саборима и свуда, знај, највољенији ми Господине, да је у почетку, кад је престало насиље (Аријанаца), држан Сабор (З62.г.) од епископа из извањских предела, а био је (Сабор) и код саслужитеља наших који живе у Јелади, а не мање и код оних у Шпанији и Галији. И би угодно (одредити), што овде (тако) и свугде: да онима који су пали и били вођи безбожности (Аријеве), ако се покају, треба опростити, али им не давати места у клиру. Онима пак који нису господарили у безбожности (Аријанској), него су се повели (за њима) по нужди и насиљу, изволи се: да им се даје опроштај, а и да имају места у клиру, нарочито пак што су поднели уверљиво оправдање. И то се изволи (одлучити) да буде некако снисходљиво (οἰκονομικῶς = по икономији), јер су потврдили да се нису преобратили у безбожност (Аријанску), него су, да не би били постављени неки нечастивци (=јеретици), те упропастили Цркве, рађе изабрали да пристану на насиље и поднесу терет, него да народе (Црквене) изгубе. И говорећи то изгледало нам је да говоре уверљиво (=веродостојно), јер су се изговарали (примером) Арона, брата Мојсијевог, како је пристао у пустињи на преступ народа, а имао (као разлог) за одбрану: да не би народ, повративши се у Египат, остао у идолопоклонству. Јер је изгледало разложно: да остајући у пустињи, могу престати од безбожности, а ако се врате у Египат, утврдили би и ојачали безбожност у себи. Ради тога је (овима) опроштено да буду у клиру, а заведенима, и који су насиље претрпели, даје се опроштај. Ово саопштавам и твојој Побожности, уздајући се да ће и твоја Богобојазност примити ове одлуке, и неће осудити примирје (ἐκεχειρίας = снисходљивост) оних који су се тако (на Сабор) састали. А изволи да се прочита ово и свештенству и подручном ти народу, да и они, знајући ово, не осуђују те што се тако односиш према таквима. Јер би било неприкладно да (им) ја пишем, кад може твоја Побожност да им пренесе наше расположење према њима и да допуни све што недостаје. Хвала Господу (Христу) Који те је испунио сваком речју (λόγῳ = смислом) и сваким знањем! Који се кају нека јавно анатемишу по имену зло веровање (κακοπιστίαν = зловерје) Евдоксија и Евзоија — јер они, даље хулећи Њега (=Христа) да је створење, уписаше се у предводнике Аријанске јереси — и нека исповеде веру исповеђену од Отаца у Никеји; и нека ниједан Сабор не претпостављај у овоме Сабору (=Никејском). Поздрави братство крај тебе, а тебе поздравља ово које је с Нама у Господу.